Sećanje na Jovana Steriju Popovića (video)

[JESSY]

Na današnji dan, 13. januara 1806. godine, rođen je srpski pisac Jovan Sterija Popović, prvi srpski komediograf, koji je u delima ismevao mane tadašnjeg društva, naročito pomodarstvo, pokondirenost i nadriučenost.

                                           

Posle završetka studija prava u Kežmarku u Slovačkoj, radio je kao advokat u rodnom Vršcu, potom je prešao u Srbiju i postao profesor prava na Liceju, prvo u Kragujevcu pa u Beogradu.

Kao načelnik ministarstva prosvete Srbije, obavio je pionirski rad u organizovanju školstva, pokrenuo inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja.

Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra koji je otvoren izvođenjem njegove tragedije „Smrt Stefana Dečanskog“. U početku je pisao pod uticajem Lukijana Mušickog i Milovana Vidakovića, ali je „Romanom bez romana“ napustio romantičarsku i avanturističku književnost.

Ostala dela: komedije „Laža i paralaža“, „Pokondirena tikva“, „Zla žena“, „Tvrdica ili Kir-Janja“, „Rodoljupci“, zbirka pesama „Davorje“.

[JESSY]

[александар живаљев]

"Моја"

 

Jovan Sterija Popović

Na smrt jednog s uma sišavšeg

I ti već svrši, Aleksa bedni,
Teški života put,
O, kakve misli pri grobu tvome
Bolno naprežu grud!
Ti nisi uma poznavao silu,
Čoveka vispreni dar;
Što krasi srca, nadima prsi,
Stran ti bi čuvstva žar.
Sladosti braka uživao nisi,
Video dece radost,
Nit' lepu s veselom ti si družbom
Proveo leteću mladost.
Gologlav, jadan, bez krova, bez loža
Bludio si s' polju sam.
I tvoje reći -odjek uma-
Behu zamršen san.
Kao sjajno, veliko zdanije negda,
Što sruši vremena zlost:
Tako života tvoga sudba,
Podiže nemu žalost.
No ti ni studen osećao nisi,
Prepreku sunca, ni znoj,
Od svake pesme oprošten bure
Život je bio tvoj.
Dve grozne, pune godine beda
Što posla ljudima bog,
Bez straha ti si prespavao tiho
Zabludom uma tvog.
Dvolični jezik prijateljstva lažna
Za tobom nije bacao jed,
Nit' ljuta strela dušmana silnih
Nanose tebi vred.
Od crne zlobe, zavisi jetke
Strepio nisi nigda,
Nit' žalost,patnja, ni bolest razna
Potrese duh ti igda.
Lakomost gladna, što tuđe vreba,
Nije ti krala noć,
Nit' želja k slavi, nemirna puna,
Grizla t' života moć.
Pri skrobnom tvoje pogrebu majke,
Gdi srodnika tužiše glas,
Ti si bez suza spokojan ostao,
Svakom mudracu obraz.
U zatvor steran osećao nisi
Tavnice tugu i zled,
Sve gorke, nestašne obide sveta
Nisu ti mutile jed.
Kad drugi svoju nesreću kuće,
Dece oplakuju sram,
Ti si bez svake skrobi išao,
Od svake bede stran.
   U večnom sveta nemiru, ti si
Jedan uživao mir;
O, srećan ti si! Sad te u grobu
Večiti obima mir.

[JESSY]

"Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u istoriji učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti pogrešaka u nas, pak sve što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije savete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine."

[JESSY]

Ovo su neki od mnogobrojnih citata iz Sterijinih pesama :

• Ništa iz ništa, zgruvano u ništa, daje sve ništa. Šta želiš više od iščezlog ništa?
• No nek samo Srpstvo traje, makar bili vaši dani zaboravom pretrpani, il' pesništva smešna bruka.
• O, čitatelji, čuvajte naslov od gdikojih knjiga, bez njih jer nećete znat' knjige o čemu su te.
• Mnoge se knjige ukrašuju spolja imenom "cveće", al' iznutra šta je? Kopriva, korov i štir.
• Sve ti znaš šta Rusi, šta drugi dvorovi misle, samo što sam misliš, teško ti biva znati.
• Kad Turčin roblje prodaje na trgu, brzbožnik on je i zver, kad ti za posao kupuješ crnce, sreće otvaraš im dver.
• Zoveš me glupim varvarom, zašto? Misli što ne znam kriti, što taštim cvećem istinu nagu, nezgodno um mi kiti.
• Kud' ti se žudnje rasturuju, druže, tražeć' za vence po visini ruže; grbavi puti, što nas vode k' visu, ubavi nisu.
• Ljupko diše oko mene živonosnog cveća splet, sve s' zeleni, samo jedan - mog života vene cvet.
• Daj mrtvome bar pokoja, nit' klevetaj moje trule kosti, žertva padoh, šta ćeš više? Nad grobovima ne liju se zlosti.
• S kakvim trudom negovan je cvetoplodni rukosad, ko uživa, ne razbira tuđu muku, tuđi rad.
• Neudate nevesti zavide lepojke, a udate uzdišu što nisu devojke.
• "Mladost ludost", kažu ljudi, stari mlade kude; ali zato svi volimo mlade, pa i lude.
• Brak je kavez; ptice spolja unutra bi htele, a koje su već unutra, te napolje žele.