Како црквени људи постају фалш

[JESSY]

Већина нас је пришла Цркви да би познали Бога. Ипак, бива тако, да после не дуго времана ми постајемо некако фалш, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако, као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари.

 

Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говoри о Богу својим животом. Говори о том што знаш, и не скривај себе истинског. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубави, пријатељских односа и осталих радости.

 

Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, у односу сопственог «ја» никаквих измена ту не происходи. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.

 

Али нешта друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће са страстима се опростити тако брзо.

[JESSY]

Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.

 

То је тај исти случај, када људи говоре о својих блиских, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»

 

Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.

 

Зато је важно имати на уму да гнев и раздражљивост остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је – као и пре с нама.

[JESSY]

И ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је старац једном путовао на броду из Дафни у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:

– Старче, дођите овамо, да не седите с мирјанима!

А старац је одговорио:

– Но, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што живи у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују по другом. Ми почињемо да се свађамо, нпр. због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затвореен двери или отворене)…

Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога, какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.

 

Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успоставити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља, смирења. И ако ми себе признамо таквима, какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе, то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо се збили с тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми – бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо – зато се и не види.

[JESSY]

Човек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви, какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће оведе угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бива и у парохијском храму.

(…)

Лаж у односу према себи самом, лицемерије и фарисејство само усложњавају наш живот.

Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, приобрест ћемо и божественост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чврсто стати на земљу. Постани човек да би се превратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.

 

Веома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код ожењених свештеника. Рекао је да неожењени свештеници као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако, да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења памперсе. Када купујеш памперсе и коритиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постаје човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа…

 

Архимандрит Андреј (Конанос)

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/12/13/kako-crkveni-ljudi-postaju-falsivni/

[JESSY]

Свет не даје срећу ни вернику ни невернику!

 

"Свет никоме не може дати срећу: како верницима тако и неверницима. Само верник осећа дубље тугу, када га свет заробљава у његову мрежу страсти. А код неверника ова туга се манифестује у глувој злоби, незадовољству, досади, које они покушавају заглушити, вином, бујицом вањских утицаја, телесним и душевним насладама,као да хоће да умање бол од ране, али непрестано је загађујући".

 

 

 

Архимандрит Рафаил Карелин