Не бој се да се радујеш

[Данче*]

Два човека ноћу гледају кроз прозор и виде на улици путника. Један каже: “Вероватно је ово страшан разбојник. Пљачкао је, убијао, пио, блудничио и сада једва вуче ноге”. Други одговара: “Ма не, шта ти је! То је диван човек. Он је вероватно цео дан тешко радио, и увече је отишао у цркву на службу. Потом је још неком помогао, и сада иде кући”. Хајде да најпре оправдавамо људе, а не да их осуђујемо.

Мислим да је одговор на то шта је радост следећи: то је спољашња пројава љубави. Када у било којим ситуацијама, и са било којим људима можеш тако да разговараш, и тако да им погледаш у очи, да у њиховој души постане светлије, чистије. Увек је пријатно налазити се поред радосног човека.

Сећам се свог првог сусрета са познатим старцем Кирилом (Павловим) из Тројице-Сергејеве Лавре. Тада сам још био студент семинарије и одлазио сам код оца Кирила због егоистичних осећања: сви одлазе код њега – и ја треба да се прикључим духовности … После дугог чекања дошао сам и ја на ред. Отац Кирил ме је позвао у своју келију, поставио на столицу, поћутао и поклонио иконицу. А ја сам буквално био ван себе, и збуњено га посматрао. И отишао сам од њега са чудним осећајем радости. Тај осећај је сличан оном када са мраза улазиш у топлу собу: одмах те обузме топлина. А у овом случају – љубав. Тада то нисам очекивао и запамтио сам тај први сусрет за цео живот.

Злато тоне, а смеће испливава…

О верницима који се не осмехују могу да кажем… Знате, злато увек тоне, а смеће испливава и упада у очи. Уколико мало умириш своју раздражљивост у односу на друге и пажљиво се осврнеш око себе, обавезно ћеш угледати те скривене златнике. Знак тога да је човек на правилном путу у делу спасења своје душе је радост и љубав. Господ је јасно рекао ко су Његови ученици: њих ћете познати по томе што ће они љубити једни друге. И поред свега, постојање у цркви људи са знаком “минус”, не значи да нема никога са знаком “плус”. Уколико желиш да нађеш нешто боље, обавезно ћеш га и наћи.

Да рутина не би заклањала Христа

Да ли је твоја радост права или не може се видети по плодовима. На пример, људи су се окупили на пикнику ван града, направили су ражњиће, весело поразговарали, попили и разишли се. Чини се да је све прошло како треба. А ујутру је једног болела глава од мамурлука, други је бројао колико је његових тањира разбијено и изгубљено, трећег је болела нога: јуче је ишао да се купа и повредио се.

Духовна радост је сасвим другачија. Свако од вас је вероватно имао такво искуство. Дођете, на пример, на концерт класичне или народне музике, који нема никакве везе са Православљем. На пример, у Москву сваке године долази Кубански хор, и ја увек идем да га слушам. И знате, они почну да певају и човек плаче. То је знак духовне радости. И ујутру се будите лаког срца, глава вас не боли и не жалите за протекло вече. Сам Спаситељ, апостоли, и пророци кажу да је радост један од основних момената Божијег постојања. И веома је важно да верујући човек, који је духовно образован и који испуњава спољна правила не изгуби ту радост и да не иде са намрштеним и суморним лицем, како данас неки раде, сматрајући да је то важан показатељ њихове вере.

Дешава се и следеће. Човек се осећа лагано и радосно у цркви. Излази из ње као на крилима: “Спреман сам да загрлим цео свет!”. Улази у метро и тамо му неко стаје на ногу. И како то често бива, нагазили су нас мало, а добили су много: “Ах, ти краво гледај где стајеш!”. И благодат је од њега одлетела, а уместо ње је настала празнина. А потом почињу размишљања о овоземаљском: “Сада ћу доћи кући и треба толико тога да урадим… Да направим ручак, да укорим старијег сина јер вероватно није урадио домаћи, да учврстим полицу …”. И тако човек као да и није био у цркви. То јест веома је важно умети сачувати ту крхку радост.

Енглески писац и богослов Клајв Луис је написао причу “Растављање брака”, која одговара нашој теми. Њен садржај је укратко овакав. Постоји дан, када из ада долази воз у рај, … И умрли грешници могу да виде чега су се лишили. И тада се у рају срећу двојица људи. Они су у овоземаљском животу заједно студирали на богословском факултету. Један је постао епископ и после смрти је доспео у ад, а други је постао богослов и доспео је у рај. Он је говорио епископу: “Слушај, ти треба да се попнеш на ову гору до зоре. Тамо че те срести Христос и тада ћеш остати тамо заувек. Хајдемо брже. Помоћићу ти”. А епископ одговара: Схвати, код нас тамо у преисподњи је заказан богословски кружок. Ја треба да наступим са извештајем на тему Христа: какав би Он био да је доживео 50 година. Попео бих се са задовољством, али не могу” – “Какав кружок! Ево горе, остави све и пођимо!” – “Скоро ће кренути воз, могу да закасним. И мој извештај …”. И одлази и не попевши се на гору. А Христос је био сасвим близу нас. Требало је само збацити са себе сву ту рутину и поћи Му у сусрет. Та надменост заклања радост од човека, заклања Самог Господа. То не значи да треба престати прати судове или усисавати – не, постоје неопходне ствари, а ја само говорим о односу према њима.

“Радости моја”

Постоји још један моменат који је повезан с радошћу. То је заштитно средство од било каквих скандала. Уколико ти све пребацујеш на веселу страну, онда се за тебе неће везивати – а ти се нећеш наљутити. Као што знамо Серафим Саровски је дочекивао свакога са речима: “Здраво, радости моја!”. То је јединствени светитељ, који је бежао од света, а сам свет је хрлио к њему. Чини ми се да су речи “радости моја” изговорене са љубављу – то је оно што може да разоружа грубијана у породици. Специјално се ограничавам на породичне проблеме зато што знамо да ближњега треба љубити. Али колико је лакше волети га на дистанци! Кажу да се љубав према ближњему мери километрима: што је даље, то је љубав јача. Када човек који живи поред тебе хрче, псује, пије… онда је веома тешко волети га када лежи непомичан на кревету у нетрезном стању или се ваља поред улазних врата.

Позвати радост у наш живот је исто што и привити јабуци неку орхидеју. Не ићи са тим намештеним осмехом, нити приморавати себе да све грлиш и вичеш: “Ја вас волим!”. И овде нам Господ даје веома јасан одговор. У 15 глави Јеванђеља по Јовану се Христос директно обраћа нама. Он упоређује Себе са лозом, а нас са гранама, а наша дела са виноградским грожђем. И тамо се још каже да ће нам Отац Небески дати све што затражимо, само да плодови тога буду добра дела. Виноградска лоза се храни из два извора: из земље добија сокове и воду, а из ваздуха – сунчеву светлост. То јест мора да постоји хармонија нашег општења са светом небеским, духовним и са овоземаљским. И наш плод треба да се рађа такав, да је нашим ближњима лако да живе поред нас.

Дешава се да се блиски човек радује како ти се чини некој бесмислици. Рецимо, победио је његов омиљени фудбалски тим. Не треба му кварити расположење: “Шта, зар се завршио твој глупи фудбал? Иди по млеко, јарче!”. Извините за грубост, али споља све може да звучи много мекше, али се у души смућујемо а нашем ближњем смо покварили добро расположење. Уместо тога, порадуј се са њим и поседите заједно. Можда ће увидети да га разумеши престаће да пије или ћете се зближити.

И најважније је да се радости не може научити, уколико је човек не осећа. Он сам то треба да схвати. А иначе ће се сви свети окупити и упитати те: “Не гледај оваплоћењем овоземаљске туге. Осмехни се жени, деци. А зашто те твоји рођени растужују?”. Као што је немогуће приморати човека да буде верник, док он сам не дође до вере на основу свог искуства. Такав човек може да ти се смеје, и да те вређа. А потом ће остати сам и размислити: “Како је он добар, ништа лоше ми није урадио и после њега ми је лако на души”.

Безусловно, у трагању за радошћу веома помаже Свето Писмо. У њему има толико места која откривају човеку свет духовне радости. Ми свако јутро устајемо и огледамо се, перемо зубе, чешљамо се и облачимо да бисмо били пристојни пред људима. А Свето Писмо је огледало наше душе. Завириш у њега и кажеш: “О! Како си се пријатељу изопачио. Треба нешто променити, треба се потрудити”. Ми чак не можемо ни да замислимо шта нам је Господ подарио. Ту малу књигу – Јеванђеље – човек може да чита током целог живота и сваки пут да открије нешто ново, и да живи по томе.

Господ нам је дао предивни почетни капитал: ум, срце, душу. Ми не смемо све то да протраћимо, као млађи син из познате Приче о блудном сину. Али не треба ни као старији син да тражимо од Оца награду. Најбољи пут је царски, средњи: покајање и смирење млађег сина и трудољубивост старијег. И добија се предиван радостан човек.

 

Свештеник Игор Томин
Извор: Православие и мир

Додао садржај: Пријатељ Божији

[Рапсоди]

                           

[БанеЛ]

Дивно!     

[Sofija_]

Ja bih samo dodala, blagodarite Gospodu na svemu sto vam je dao, a i za ono sto vam nije dao

[JESSY]

@@Дани, :aplauz: :good2:

[JESSY]

Радујте се, праведни у Господу; праведнима приличи похвала.

 

За Писмо је уобичајено оглашавање радости, које показује неко светло и веома радосно стање душе која је достојна да се радује. Радујте се, дакле, праведни у Господу, али не зато што су напредна ваша домаћинства, што имате добро телесно здравље, или што су ваша поља препуна свих плодова, него зато, што имате Господа Који је тако прекрасан, добар и премудар. За вас је довољно да се радујете у Господу. Изгледа да се онај, који са радошћу и весељем ликује због неког најжељенијег, радује и због себе самог. Псалам стога подстиче праведне да осете своје достојанство, јер су удостојени да буду слуге таквог Господара, да с неизрецивом радошћу и с поскакивањем ликују зато што Му служе, као да њихово срце поскакује од усхићености љубављу према Благоме. Ако се некада догодило да на твоје срце падне светлост и да створи целовит појам о Богу, да озари твоју душу тако, да заволиш Бога и да презреш свет и све што је пропадљиво, из тог магловитог и ограниченог примера разуми целокупно стање праведника, који су успели да се равномерно и непрестано радују Богу. Према домостроју Божијем, ти се ретко наслађујеш овом радошћу, како би те и ово мало наслађивање подсетило на оно, чега си се лишио. У праведнику, међутим, непрестано обитава ова божанствена и небеска радост, јер у њему несумњиво обитава Дух, а први плод Духа је љубав, радост и мир. Радујте се, дакле, праведни у Господу. Господ је за праведне сличан неком обитавалишту (месту), и они који ступе на њега нужно морају да ликују и да се веселе. И праведник, међутим, постаје обитавалиште Господње, у које се настањује Он Сам. Они пак који греше постају обитавалиште за ђавола, јер нису послушали онога што каже: Не дајите места ђаволу (Еф. 4; 27), нити Проповедника: Ако владајући дух дође на тебе, не напуштај место своје (Књ. проп. 10; 4 - према Септуагинти). Када, дакле, обитавамо у Самом Господу и када, колико нам је то могуће, созерцавамо Његова чуда, та созерцања испуњавају радошћу наше душе. Праведнима приличи похвала. Као што искривљеној нози не одговара права чизма, тако ни изопаченим срцима не приличи похвала Божија. Пошто демонима не приличи да говоре о Спаситељу, мислим да им се стога одузима власт да Га разглашавају (Мк. 3; 13. и Лк. 4;41). И Павле забрањује духу погађачком, како нечисти дух не би оглашавао о светоме (в. Дела ап. 16; 18). Томе је слично и следеће: А грешнику рече Бог: Зашто ти казујеш законе моје и узимаш завет Мој у уста своја (Пс. 49; 16)? Потрудимо се, дакле, да избегнемо свако искривљено и изопачено дело и да свој ум и расуђивање утврдимо као исправно правило. Тада ће нам, када и сами постанемо прави, бити допуштено да хвалимо Господа. Предводник греха назива се лукавом змијом, и мач Божији пада на дракона (левијатана), змију кривудаву (Иса. 21; 1), зато што змија, када се креће, прави мноштво скретања и одступања. Бразде које змија својим кретањем уобличује на земљи имају неправилно усмерење: у једном правцу крећу се њени предњи делови, средина се креће кривудаво док се реп, опет, креће у супротном смеру. Због тога они, који следе змију, показују да је њихов живот изопачен, неправилан и препун противуречности. Онај пак који корача за Господом Богом, твори стазе праве (Иса. 40; 31) и прави су трагови ногу његових (Приче Сол. 4; 26 према Септуагинти), јер је праведан (прав, грч. εύθής) Господ Бог наш (Пс. 91; 16), и правоту зна лице Његово (Пс. 10; 7). Ако се два правила положе једно на друго, њихова правота ће их узајамно сјединити; ако пак на оно што је право положиш криво дрво, видећеш да се криво не усаглашава са правим. Дакле, ако је похвала Божија права (εύθής) захтева се и право срце (ευθεία καρδία), да би му приличила и доликовала похвала. Ако нико не може рећи: Исус је Господ осим Духом Светим (1. Кор. 12; 3), како ћеш онда принети хвалу, ако у теби нема духа правог, обновљеног у утроби твојој (Пс. 50; 12)?

 

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

[JESSY]

[Данче*]

1. О радости у Господу

 

Радост је играње душе која се весели оним што јој је по вољи (Василије Велики).

 

Радост је испуњење жеља, уживање у насладама и заборав жалости (Златоуст).

 

Уопштено говорећи, једина би била радост она која ствара вечни живот из мука и жалости, али истинском радошћу испуњавају се и они који творе правду, а док напредују у остваривању свога циља душа им остаје несметена и спокојна (Теодорит).

Радовати се у Господу значи испуњавати се свакога духовног весеља (исти).

 

Радовање по свету није радовање, док у Господу и муке имају радост (Теофилакт).

 

Радост у Господу је радовање због онога што се по заповести Господњој на славу Божју догодило (Василије).

 

Радовање у Господу је највећа радост. Њом су се и Апостоли радовали. Радост која доноси корист управо је она која има почетак и корен и темељ у тамницама, у мукама, у жалостима, па отуда и добар крај има (Златоуст).

 

Најпунијом и истински савршеном радошћу сматрамо ону која је у Богу и ради Бога и у добрим делима кроз чврсту и непоколебљиву наду (Кирил Александријски).

 

Где је радост, нестаје бол суза. Где је радост, беже сета и жалост. Где је радост, нема туге. Где је радост, тамо су знамења весеља (Златоуст).

 

Радост светска почиње од наслада, а окончава се у жалостима. Нема тога ко се радује по свету, а да се уједно и по Богу радује, јер свако ко се по свету радује радује се због богатства, због сјаја, због славе, власти и гордости (Златоуст).

 

За радост по свету кажемо да је непотпуна, због онога што је у њој обмањиво и што би најмање требало гледати, то јест због ствари светских које су као утвара и сен (Кирил Александријски).

[Данче*]

Немој се нервирати због ситница!

Колико година си у Цркви? И шта радиш толике године? Да ли напредујеш? Видиш ли промене? Сазреваш ли? Или се можда и даље бринеш, нервираш и свађаш са свима из околине и остаје спољашњи човек иза којег се крију неред и лаж? Колико година си са Христом, а да ли си стекао истински морал и једноставност у манирима? Да ли си постао прави човек?

Овде сам навео карактеристичне црте које треба да послуже као знак тога да је наш живот у складу с духовним животом Цркве. Слушај пажљиво «дубину срца» где све постаје тихо. Колико често стремиш тамо, толико је већи твој штит од овоземаљске туге. Чујеш, али се не бринеш. Боли те, али не лудиш. Миран си и издржљив. Није једноставно сломити те! Нико и ништа не може да те узнемири! На увреду се не вређаш, не падаш у тугу. Избор је на теби!

Да ли ћеш сачувати своју душу заједно са Христовом благодаћу? Све је то храна за размишљање. Христос ти помаже да све другачије видиш. Христов ум те усмерава, испуњава твој свакодневни живот духовном светлошћу, учи нас да волимо и да будемо вољени, да будемо блиски по духу, човечни и свети.

«Μη χαλιέσαι από τίποτα!»

[Данче*]

Живи

Живот без смисла и циља. Тако сваког дана оцењујеш дане које си проживео. Сатима се мучиш, умараш, досађујеш, остаривши пре времена. Добровољно све то себи сугеришеш. Постоји решење, постоји излаз! Испуни свој живот лепотом, своје дружење, свој дом, свој посао. Мењај се.

Тражи оно што те не задовољава и побољшавај то. Не повлачећи се, не предајући се и не гунђајући. Обично не живиш својим животом, већ животом који ти намећу други: родитељи, друштво, политичари, педагози и свештеници. Несвесно се слажеш са стеченим васпитањем, ни мрвицу се не потрудивши, живећи без напора, без жртве. И твоје срце обузима дубока туга. А све је због тога што си заборавио да је пожртвованост једна ствар, а самоубиство је сасвим друга.

Решење је следеће: живи дубоким стремљењима своје душе и свог срца. На то си позван и дат ти је таленат да то оваплотиш.

Христос је дошао на земљу да би оживео и васкрсао наша срца и наша очекивања, а не за то да би нас умртвио. Дошао је да искорени нашу лаж, а не радост нашег живота. Са Христовим гласом који звучи у теби твој живот постаје лепши, мирнији и радоснији.

Ако се мучиш, пронађи оно чему тежиш и спроводи то у живот! Ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање – не бива без бола. Али се више нећеш вратити у јадну прошлост, већ ћеш, напротив, почети да живиш у дивној будућности.

Често не живимо својим животом. Зато се мучимо и исцрпљујемо.

Једна девојка је постала фризерка и била је срећна. То је било оно о чему је сањала. А друга студира медицину, али се мучи, пошто то није њена жеља. Имала је погрешан приступ одабраном путу.

А ти се не бој да се радујеш. Довољно је да све чиниш са захвалношћу Богу. Не бој се да будеш срећан. И живиш и ствараш зато да би се радовао! Унеси славу и лепоту Божију у свој дом, у дружење, у посао: све чини бодро, живи истински. Тражи пут исправљања и промена. У сваком случају, немој узалуд траћити време, већ живи надахнуто, радосно, с благодарењем, славећи Бога.

Ево, причестили смо се – примили смо у себе «живу» Христову Крв, нека оживе и наша крв, и срце и сав наш живот! То желим и теби, и себи, и целом свету. Јер, Христос је васкрсао учинивши нас достојнима бољег живота, који треба да проживимо радосно и надахнуто.

Ζησε!

[Данче*]

Снага је у молитви!

– Да ли се молиш?

– Да, молим се.

– А тачније? Да ли се молиш Богу или се молиш за своје потребе?

Али немој журити да кажеш да се молиш «Богу». Зато што ова молитва није као наши свакодневни послови. «Молим се, – кажеш, – додирујући Бога» – Онога Ко је мир и љубав. Погледај доказе праве молитве: мењаш се набоље, срећан си, лице ти сија, симпатичан си, налазиш се у стању блаженства.

Иако кажеш да се молиш размисли зашто твоје дете не види промену у твојој души, без обзира на то што о себи говориш као о духовном човеку и што идеш у цркву. Сетимо се каква је била снага молитве Господа. Кад се Христос молио за нас на Јордану – Небо се отворило, на Тавору – заблистала је Божанска светлост, на Маслинској гори – римски војници су падали на земљу. Ето каква је молитва.

Таква молитва доликује и нама. Она нас одваја од буке свакодневне таштине и окружује нас тишином и миром. Кад си заиста у молитви заборављаш на све: дан, сат, место, време, храну и потребе. Живиш на другом месту. Као свети Нектарије, који се «растварао» у неометаној молитви попут тишине морске бонаце.

Молитва је пут у непознато место, пут преко мора и океана.

Молим се како бих постао као Он, не да бих пребацио на Бога сопствено бреме патње и брига. Молим се да ме промениш, Христе мој, али не да бих Тебе «изменио» по угледу на себе.

Неопходан услов за молитву јесте да ставимо ум у срце. Да га умиримо и пребивамо у тишини срца. Она представља врата за тамо где нема проблема.

Али постоји разлог због којег не подносим тишину молитве. Мој разум је обузет непрекидном бујицом мисли, мој живот је таштина и освајају га добра овог света.

Неки кад се моле заборављају на своје проблеме! Растварају се у благодати божанског додира. Брига одлази. Душу испуњавају нада, љубав и сигурност.

А кад се хладиш за молитву, поткрадаш самог себе, лишаваш себе нечег значајног и фундаменталног. Биваш напуштен и беспомоћан.

Свакодневно се моли помало. А ако не можеш да разговараш с Богом, разговарај, рецимо, са женом, или с мужем или с децом. Почни од малог, труди се да омекшаш своју душу, да је учиниш осетљивијом за своје «видљиве» ближње, за свог брата у Христу. Захваљујући овом малом у твом животу Господ ће те довести до молитвеног расположења. То је као почетак. И тада постајеш «опијен» молитвом, почињеш да је твориш и више никаква животна таштина не може да те одвуче.

Лако размишљам о молитви, али ми је тешко да је творим. Речи су увек важније од дела. Опростите.

Η δυναμη σου λεγεται: Προσευχη!

Архимандрит Андреј (Конанос)
Превод с грчког Иван Чепкиј

Са руског Марина Тодић

10 / 12 / 2015

Православие.Ru.

[JESSY]

@@Дани, super tekst....

[Ненад Р.]

Веома леп текст.

[JESSY]

и треба га читати сваки дан, као подсетник....

[Данче*]

А ти се не бој да се радујеш. Довољно је да све чиниш са захвалношћу Богу. Не бој се да будеш срећан. И живиш и ствараш зато да би се радовао! Унеси славу и лепоту Божију у свој дом, у дружење, у посао: све чини бодро, живи истински. Тражи пут исправљања и промена. У сваком случају, немој узалуд траћити време, већ живи надахнуто, радосно, с благодарењем, славећи Бога. Ево, причестили смо се – примили смо у себе «живу» Христову Крв, нека оживе и наша крв, и срце и сав наш живот! То желим и теби, и себи, и целом свету. Јер, Христос је васкрсао учинивши нас достојнима бољег живота, који треба да проживимо радосно и надахнуто.

 

Сваки пут кад прочитам изнова, осетим радост.