Какву тајну крију мисли?

[JESSY]

                                            

 

 

Мисао је наш почетак и крај. У мислима нам пролазе не дани, седмице, месеци и године, већ сати, минуте, секунде и стотинке. Сећате се: какве су ти мисли, такав ти је живот. Какав ти је живот таква ти је вечност? Ми смо заиста искључиво оно што мислимо. Мисао је најстрашније знање. И по речима светог Јустина Ћелијског људи су мученици мисли. Њима је мисао наметнута – мисао мисли и када човек то упорно неће. Мисли су сејачи буре, изазивачи олуја, творци бунта.

Шта је то мисао?

Мисао је умне природе и свака мисао ствара наш доживљај стварности, а осећања су та која мислима дају моћ. Интензитет осећања, пак, одређује колико и како ће се наше мисли реализовати као животна искуства. Зато мисли мирне, тихе, пуне љубави, кротости и радости привлаче у наш живот управо искуства добра, благословена, која нас изграђују као личности. Док мисли тескобне, мрачне, пуне туге, патње и узрујаности удаљавају нас од Светлости и пута самопознања.

[JESSY]

Има ли помоћи?

Мисли се непрестано и брзо роје, па се у тим кретањима неке међусобно подупиру, а друге потискују. У принципу победничка екипа је она уз коју везујемо снажнија осећања. Веома често, посебно када смо узрујани, није нам јасно шта се то у нама дешава, па тако постајемо жртве тих мислених превирања, која по правилу исушују душу и мрцваре наше биће. Али, то не мора да буде тако! Мислима можемо делимично овладати тако што ћемо с(а)весно и са великом пажњом да одабиремо о чему ћемо да мислимо, зашто, када и колико ћемо нечим ментално да се бавимо. Зато је, енормну количну информација којима смо изложени, неопходно свести на минимум. Сваки слободан тренутак ваља искорстити тако што ћемо се окружити људима и садржајима који нас надахњују. Увек имајте на уму да када слушате вести које уливају страх, подстичу језу и ужас; када слушате приче о разним катастрофама и ратовима на тај начин извештавате своју свест да то желите да искусите. Неко би могао да се пита: „Па зар треба да будемо слепи на туђу патњу и бол? Зар треба да игноришемо оно што се око нас збива?“ Никако. Али, много више смисла и користи има у томе да дневно учините добро дело неком невољнику, него да се посведневно, умно бавите тонама информационог смећа који нам се кроз медије сервира.

Нисте само ви важни

Немојте упорно да тонете у живом блату егоизма, већ научите да увек оправдате промашаје другог човека. И да, колико год је до вас будите у миру са свима. Наиме, ако друге људе осуђујете, оговарате, подсмевате им се, омаловажавате их, макар и у траговима својих неухватљивих мисли, ви заправо себи јаму копате, а немир и тескоба који вас прате као сенка плод су управо тих непрепознатих мислених схема. Зато је важно да упорно преиспитујемо себе са искреном и зрелом жељом све стављајући пред суд сопствене савести.

Да је лако, није!

Иако је ово тежак, узак и парадоксалан пут на којем се често спотичемо и падамо, он је заправо тајна у којој се сусрећемо са Богом, јер „мисао је чиода и на њој се не може стајати, док је молитва камен на којем могу сав стати – и опстати.“ (свети Јустин Ћелијски)

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2015/12/08/misao/

[JESSY]

Misli su jedna vrsta tih unutrašnjih događaja, uvek prisutna, samo obična gomila reči ili slika u našim glavama! Kada se vezujemo za njih, pridajemo im značaj, postaje problematičan upravo sadržaj samih misli. Ali zašto bismo se uopšte bavili sadržajem? Zašto bismo njih evaluirali i procenjivali? Karakterisali ih kao lepe, ružne, prijatne i neprijatne ili još gore pogrešne ili ispravne, odnosno dozvoljene i zabranjene (ko je zapravo taj koji to meri i koji to kaže)? Kada imamo uverenje da su neke misli zabranjene jer su grozne i strašne, a već smo rekli da nemamo kontrolu nad tim, kako se posledično možemo osećati? Verovatno ćemo biti besni na sebe ili uplašeni i tužni. Kako god, sasvim je sigurno da ne možemo biti mirni.

Dakle, pravo pitanje nije – da li je misao pogrešna ili ispravna. Pravo pitanje je – da li je misao za nas korisna ili nije?

 

Dakle, imajući sve ovo u vidu, već u nekoj od narednih situacija, kada zateknete sebe kako se bavite svojim unutrašnjim sadržajima, svojim mislima, pokušavate bezuspešno da ih kontrolišete ili oterate, setite se da je da je sve to sasvim prirodno, da su naši misaoni procesi nekontrolabilni, da svaki naš unutrašnji događaj ima svoj početak, tok i kraj. Sasvim je dovoljno da budete voljni da ih pustite da se pojave i da budu tu… vi ih za to vreme samo posmatrajte, potom se odlučite da radite nešto što je za vas vredno i važno. Pustite mozak da vrti svoje, da vam šalje poruku kako nećete uspeti ili kako ste ovakvi ili onakvi. Zamislite ga kao jednog dosadnog drugara koji je stalno uz vas i koji vas kritikuje i priča ružne priče.

 

 

vise...