Zadovoljstvo može da sačeka

[JESSY]

Godina je 1970-a, mjesto Stanfordski Univerzitet, eksperimentalno okruženje, prostorija bez distrakcija, na stolici se smenjuju deca stara između 4 i 6 godina. Na stolu ispred njih nalazi se slatkiš po njihovom izboru. Dobijaju instrukciju da imaju dve opcije. Prva je da ukoliko sačekaju dok se odrasla osoba vrati u prostoriju nakon 15 minuta dobiće još jedan slatkiš, dok je druga opcija bila da ukoliko ga odmah pojedu to je jedini slatkiš koji će dobiti. Određeni procenat dece je podlegao iskušenju, dok drugi dio je ostao istrajan i sačekao je dodatnu nagradu. Njihova odluka je predvidela pravac u kojem će se tokom odrastanja kretati u različitim životnim situacijama.

 

Neki od vas su već prepoznali  da je to bio kratak opis The Stanford Marshmallow experiment-a. Ovo istraživanje se zapravo sastajalo od serije eksperimenata koji su se odvijali između 1960. godine i početka 70-ih godina prošlog vijeka, sa nastavkom koji je podrazumevao praćenje i dodatno testiranje istih subjekata u vremenskom periodu od 40 godina. Primarno sprovedeni od strane psihologa Walter Mischela i njegovih kolega koji su ispitivali koje strategije koriste deca na predškolskom uzrastu da bi odoleli iskušenjima, ovaj eksperiment je stekao veliku popularnost i u naučnim i laičkim krugovima. Michaela je zainteresovao celokupan proces i beneficije uspešnog odupiranja iskušenjima od detinjstva do zrelog doba, što će postaviti bazu za savremene studije o samokontroli.

Odlaganje zadovoljstva se obično povezuje sa odricanjem od manje ali neposredne nagrade, radi dobijanja veće nagrade, ali na koju treba čekati neko vreme. Eksperiment koji je Michael napravio bio je podstrek za osmišljavanje raznolikih istraživanja koja potvrđuju da sposobnost da se odupremo trenutnom iskušenju pozitivno korelira sa akademskim uspehom, fizičkim zdravljem, mentalnim zdravljem i socijalnom kompetencijom. Naime, deca koja su bila uspešna u odricanju od trenutnog uživanja u ukusnom slatkišu, da bi nakon određenog vremena mogla da uživaju u duplom zadovoljstvu, u ispitivanju sprovedenom deset godina kasnije su postigla bolje rezultate na maturskom ispitu, uspešnija su bila u procesu socijalizacije, njihovo samopoštovanje i samopouzdanje su bili značajno veći nego kod dece koja su odabrala da odmah pojedu slatkiš. Njihovi roditelji su ih opisivali kao zrele mlade osobe, koje su u stanju da planiraju unapred, racionalno razmišljaju i koje su uspešno rešavale stresne situacije. Osim toga, sada već tinejdžeri, samo u retkim primerima kod njih je dijagnostikovan disruptivni poremećaj raspoloženja, visok stepen agresivnosti, impulsivnosti ili hiperaktivnosti. Takođe, dok su dostigle zrelo doba, osobe koje su bile uspešne u odlaganju zadovoljstva su ređe imale bračnih i/ili emotivnih problema, ređe su upotrebljavale opojne supstance (alkohol, cigarete, drogu, itd.) i ređe su im dijagnostikovani neki poremećaji ishrane.

 

[JESSY]

Žao mi je što moram razočarati neke od vas koji vole da krive genetiku za osobine koje se karakterišu kao mane, ali sposobnost da se odlaže zadovoljstvo nije urođena. Ona zavisi od velikog broja faktora. Naime, sam Michael je zaključio da veliku ulogu igraju kognitivne strategije tj. efikasno upotrebljavanje „hladnih“ i „toplih“ stimulusa. Ukoliko pogledate simpatičnu video verziju eksperimenta videćete kako deca koja su uspešnije odolevala koriste „hladne“ stimuluse kao pomoćnike, a pod tim podrazumeva se sakrivanje ispod stola, prekrivanje očiju i usana rukama, gledanje u pravcu svega ostalog u sobi osim slatkiša, pevanje pesmica i slično. Vidimo da „hladni“ stimulusi su odrednica za sve aktivnosti koje pomeraju pažnju sa trenutnog izazova u cilju većeg zadovoljstva koje naknadno dolazi. Dok „topli“ stimulusi predstavljaju sve one impulsivne, iracionalne radnje koje zasenjuju sve ostalo da bi se dostiglo zadovoljenje neposredne potrebe.

[Paradoksologija]

Ima i jedan zanimljiv nastavak eksperimenta.

 

Deca u prvobitnim, Mišelovim eksperimentima bila su uglavnom iz porodica predavača sa Stanforda - iz klase onih sa visokim obrazovanjem, novcem, privilegijama, sigurnošću.

 

Psihološkinja Selest Kid koja je radila novi eksperiment na Ročesteru volontirala je sa nezbrinutom decom u domovima i primetila da su ona prosto različita po tom pitanju. Nikada ne sačekaju da pojedu nešto jer znaju da to nešto može biti oteto, oduzeto, da je glad iza ćoška i postoji samo preživljavanje sada.

 

Eksperiment koji je obavila 2012. godine (pun tekst studije ovde) pokazao je da deca koja u praksi prethodno vide da će obećana nagrada biti data četiri puta duže čekaju nego deca kojima je obećanje prekršeno.

 

Deca iz nesigurnih okruženja koja nauče da se odraslima ne može verovati i da svet nije pravedan ne nauče da odlažu zadovoljenje potreba, jer ne vide svrhu - i to je jedna racionalna reakcija.

 

Meni je ovo bitno jer se ova prva studija često citira kao dokaz da uspeh u životu zavisi ili od karakteristika ili od truda, čime se zaboravlja koliko društvena klasa i privilegija od početka utiču i na jedno i na drugo.

 

Disclaimer: JESSY to uopšte nije rekla, naprotiv.

[JESSY]

Kada dobro razmislite, odlaganje zadovoljstva je stalno prisutno u svakodnevnom životu većine nas:

Ukoliko izdržite kroz celu fizičku aktivnost na treningu i podnesete upalu mišića koju ste prethodno zadobili, bićete fizički snažniji i vitalniji

Ukoliko se rešavate bilo koje zavisnosti (cigarete, alkohol, droga itd.) svaki dan koji prođe bez ovih supstanci je dan kad dobijate blagodeti koje imaju zdrav organizam i um

Ukoliko odložite izlazak u grad sa društvom zarad učenja za ispit, uslediće dobar akademski prosek i kvalitetnije usvojeno predmetno znanje.

Sigurno ste se i sami dosetili par primera koji pokazuju odlaganje zadovoljstva.

U psihologiji ova tema je u velikom broju slučajeva detaljno razmatrana. Kognitivno-bejvioralni psiholozi su podržali Michaelova objašnjenja „hladnih i toplih“ stimulusa. Sigmund Frojd je pisao o ulozi ega u balansiranju ida koji teži trenutnom zadovoljenju svake potrebe i moralom vođenog superega. Psihoanalitička razmatranja ove tematike proširili su Funder i Block otkrivajući da impulsivnost ili manjak ego kontrole imaju snažan efekat ukoliko je trenutna nagrada privlačna. Oni su smatrali da ta privlačnost nagrade zavisi od okolnosti u kojima se određeni cilj predstavlja kao nagrada. U povoljnim okolnostima taj cilj se može posmatrati kao vredna nagrada, u drugim već isključivo kao nešto što se može zanemariti. Osim toga, ukazali su na razliku između modela ego-kontrole, koji se odnosi na opštu sposobnost da se podnesu motivacioni impulsi, i modela ego-rezilijentnosti, koji se odnosi na sposobnost da se odupremo iskušenjima isključivo u adaptivnim situacijama, kako je to određeno i Michaelovim istraživanjima.

[JESSY]

Socijalni psiholozi ukazuju na značajnost spoljašnjih stimulusa tj. na individuina prošla iskustva sa dobijanjem nagrade. Kao primer navode odgoj djeteta, materijalnu situaciju u kojoj je odrastalo i neuređene društvene okolnosti. Odnos majke i deteta značajno utiče na razvijanje njegove sposobnosti da kasnije odlaže zadovoljstvo. Otkriveno je da deca koja sa 12 ili 24 meseca bolje budu reagovala na kratkotrajnu separaciju od roditelja, vjerovatnije da će se za 3,5 godine više oslanjati na upotrebu „hladnih“ stimulusa u odlaganju zadovoljstva. Kontrola koju majka ima nad detetom i njegovo ponašanje tokom ispitivanja okoline uz njeno prisustvo je takođe jedan od snažnih faktora. Zaključeno je da deca čije majke nad njima imaju visok stepen kontrole i koja ispituju svoju okolinu sa velike distance od nje će prije uključiti delovanje „hladnih“ stimulusa prilikom odlaganja zadovoljstva, nego deca čije majke imaju slabiji stepen kontrole nad njima. To znači, da deca koja su odrastala uz majku koja je imala veliku kontrolu nad njihovim ponašanjem i emocijama odrastaju u osobe koje imaju veći kapacitet da se fokusiraju na glavni cilj, koristeći strategije za usmeravanje pažnje što dalje od neposrednih distraktora. Kod ove dece je upitan razvoj njihove emocionalne inteligencije, ali budući da nema jasnih rezultata, ostavljamo tu temu za drugu priliku.

 

[JESSY]

a druge strane, dobar primer za okolnosti u kojima socijalna uređenost društva nije prisutna bila bi situacija u kojoj dajete svoj maksimum u školi ili na radnom mestu, ostajući čak i prekovremeno, odričući se na taj način zadovoljstva u uživanjima tokom slobodnog vremena da bi na kraju izostala akademska ili novčana nadoknada i socijalna podrška za uloženi trud. Osobe koje su ovu i slične spoljašnje situacije doživeli veliki broj puta, stekli su oslabljenu sposobnost da odlože trenutno zadovoljstvo budući da misle da zadovoljstvo koje treba sačekati neće doći na red. Mislim da će veliki broj osoba sa područja Balkana prepoznati ove situacije kao poznate.

Kao što ste videli, sposobnost da odlažemo zadovoljstvo je jako važna u životu svakog od nas, kako za naše mentalno i fizičko zdravlje tako i za postignuća u poslovnoj i socijalnoj sferi života. Naravno, da nije odluka da li da pojedete slatkiš ili ne bila ta koja je presudila vašoj sposobnosti, ali je pokazala u eksprimentalnim uslovima da na ranom uzrastu se ona formira. Svako od nas će imati drugačiju životnu priču kroz koju je sposobnost odlaganja zadovoljstva stagnirala ili se razvijala. Ipak, postoje načini da se to promeni.

Michael i saradnici ispitujući upravo to – koje strategije bi trebalo koristiti u ovoj situaciji, osmislili su eksperiment sa tri grupe ispitanika. Prvoj grupi dece su osim standardnog objašnjenja, rekli da vizualizuju kako ih čeka marshmellow koji je poput oblaka, kontrolnoj grupi da zamisle kako su sočni i ukusni slatkiši ispred njih, a trećoj grupi da misle o tome koliko će uživati kad ih zagrizu nakon što se eksperimentator vrati u sobu. Nije iznenađujuće da kontrolna grupa je imala najmanji broj dece koja su odolela slatkišu, budući da ih je njihova instrukcija približila teksturi i ukusu iskušenja, dok su deca iz prve grupe uspešnije odolela slatkišu jer su ga poredila sa nečim što nije imalo njegove osobine tj. nije bilo jestivo. Najuspešnija je bila treća grupa, koja je vizualizovala kakvo će zadovoljstvo osećati nakon ostvarenja cilja.

 

Strategija koju sledeći put možete upotrebiti kad se nađete u prisustvu iskušenja, bilo da je to ukusno parče torte, cigareta, alkoholno piće, agresivni ispad ka nekoj osobi koju ne svrstavate u omiljene, nemojte uključivati snagu volje da biste odoljeli. Radije svoju pažnju usresredite na neko drugo zadovoljstvo koje je možda vremenski udaljenije, ali je svakako u većoj meri ispunjavajuće. Zamislite svaki kadar vas kako uživate u dostignutom cilju i vaše šanse da ćete i dalje misliti o neposrednijem cilju će biti umanjene.

 

http://www.psihoverzum.com/zadovoljstvo-moze-da-saceka/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+%28Psihoverzum%29

[Arsenija]

To je tzv. put kojim se redje ide .

[Снежана]

Код нас политичари баш воле да користе тактику "одлагање задовољства", стрпите се, биће боље 2375.