Где је раскрсница између патолошког перфекционизма и уподобљавања?

[Лапис Лазули]

bas nisam strucna a i tesko umem da izrazim to sto mislim ali jedno malo razmisljanje.Prva varijanta nikada ne radja blagodatnu radost u srcu a druga da.Mislim da je to ono sto mozemo videti i sto nas moze usmeriti.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Чини ми се да сам код неког Оца или савременог старца прочитао да практичан критеријум за препознавање истинитости (исправности) поступања може бити и мир односно немир у срцу.

 

Da, to je jedan odličan i nepogrešiv duhovni pokazatelj. Ovo ima kod svih svetih otaca upravo u obliku u kojem si ti napisao i potsetio nas.

 

Odličan semafor, da saznaš gde si.

 

Medjutim ja sam govorio već o svesnom a ne samom početku, govorio sam o gordosti u mom komentaru. (da se objasnim) 

[Рапсоди]

На једном блогу сам читао занимљиву тему па се ауторка дотакла само летимично ове тематике која је веома субверзивно нашла место у мојим зеницама. Питао сам је за мишљење али нисам био задовољан одговором.

Моје питање за све древне и новопечене форумаше гласи:

Где је та граница и где место разликовања између тежње да се уподобимо (усличнимо) Ономе Који даје заповест: „Будите савршени као Отац ваш небески!“ и тежње ка болесном перфекционизму. Мислим да је ту корен проблема код многих психопатологија које се после рефлектују на духовни живот.

 

Хвала унапред.

 

Можда сам тотално промашила тему , та граница је  спознаја сопствене немоћи, сопствене ништавности, сопствене палости ,

али не теоретске  типа, ја знам да сам мала ништавна, да ништа не могу без Бога , да сам пала природа итд итд ,не него искуствене када лично стварно на свом искуству доживимо да се шокирамо запрепастимо собом и када заиста на кожи кроз конкретну ситуацију палости, немоћи кажемо ништа сам Боже помози, и то је тај преломни тренутак када у том искреном разговору са Богом у признању немоћи постајемо савршени, јер тада се ослањамао на Бога не више на себе од њега тражимо помоћ, то је тај преломни тренутак када почиње и вера и нада и љубав да нам испуњава биће. А споњне манифестације тих тежњи ка савршенству су чисто патолошка стања која немају искуствене опите. 

[Кратос]

На једном блогу сам читао занимљиву тему па се ауторка дотакла само летимично ове тематике која је веома субверзивно нашла место у мојим зеницама. Питао сам је за мишљење али нисам био задовољан одговором.

Моје питање за све древне и новопечене форумаше гласи:

Где је та граница и где место разликовања између тежње да се уподобимо (усличнимо) Ономе Који даје заповест: „Будите савршени као Отац ваш небески!“ и тежње ка болесном перфекционизму. Мислим да је ту корен проблема код многих психопатологија које се после рефлектују на духовни живот.

 

Хвала унапред.

Čudi mi da ti kao teolog to ne znaš.Na krstu.Savršenstvo je apsolutna ljubav koja se daje svima kako je Isus simbolički opisao u Jevanđelju a bolesni perfekcionizam je čist egoizam i narcisoidnost,ljubav prema idealizovanom sebi.

[Paradoksologija]

Bolesni perfekcionlizam je, kao što Kratos kaže (da se i ja s njim jednom sasvim složim) narcisoidnost - "ljubav" prema idealizovanom sebi koja se manifestuje kao mržnja/distanca/gađenje prema realnom sebi.

 

Upodobljavanje bi bila stvarna ljubav/empatija i prema sebi i prema drugima.

 

Kako razlikovati ljubav od mržnje?

 

Voleti bližnjeg svog kao samog sebe može se gledati kao jednačina. Ako to što zaista želiš bližnjem zaista želiš sebi, verovatno si blizak ljubavi.

 

Drugo, upodobljavanje stalno osluškuje Drugog - ne samo bližnje, već i Boga. Nije idolizovanje ni idealnog sebe, ni pravila, ni onoga što je neki duhovnik nekada naložio da se sledi i poštuje, ničeg. Samo Bog. Ako ne radim kako treba, neka pomogne Bog, a ja se kajem, ja nisam ništa i ne umem ništa. Ako nešto uradim kako treba, to je Bog - ali ja ni ne znam, smešno je i misliti da znaš kad si nešto dobro uradio. Moliš se, nadaš se, misliš na Drugog, na druge, ne provodiš sate i dane razmišljajući o svojim postupcima/mislima/porivima i analizirajući ih.

 

Ima kod svih nas i narcisoidnosti i anksioznosti i opsesivno-kompulzivnih crta.

 

Ponoviću još jednom ono što stalno drobim: svi mi prvo treba da se zamislimo šta su nam duševni (psihološki) problmi, a tek zatim da svašta pripisujemo duhovnim napadima i bitkama. I to je vrsta gordosti - da mislimo da smo poprište poput Armagedona, a razgovor sa psihologom bi nam stvarno pomogao da živimo više kao najobičniji ljudi. Pa da se zatim, osim/uzgred/posle toga, trudimo i u veri. 

[Никола Ђоловић]

Мирослав за сада најближи решењу.

 

Кратос нуди добру варијацију али страдање на крсту маргинализује проблем застрањења.

 

Парадоксологија, занимљиви савети.

 

Ипак остајем тврдоглав, говорим о рефлексији Другог.

Како можемо знати да оно што именујемо искуством Другог (усавршавајући се Њему онолико колико енергија можемо да примимо), није управо преломни моменат који се никада није ни десио осим у нашем уму (застрањењу). Чак и поред инсистирања да желимо да волимо Д/другог. Да ли се сад разумемо?

[Дијана.]

Meni se čini da i nema dileme: perfekcionizam u psihološkom smislu i usavršavanje o kojem je govorio Gospod ne bi bili isto. Perfekcionizam je jedna opesesija, iracionalna prinuda koja potiče iz nesvjesnog, i često znači usiljavanje svoje prirode a često i drugog, potčinjavajući i sebe  i drugog silom tom idolu perfekcionizma -moralnog savršenstva. To je daleko od ljubavi prema drugome i zdrave ljubavi prema sebi. Usavršavanje (upodobljavanje) je svjestan napor, sklad voljnog, umnog i duševno/emocionalnog dijela duše.  Dalje, usavršavanje koje nalaže Gospod se odnosi samo na mene samog, nikako na prisiljavanje drugog na savršenstvo, osim svjedočenja primjerom... Očekivanje savršenstva od drugog kao uslov ljubavi poništava samu ljubav... 

[Paradoksologija]

Мирослав за сада најближи решењу.

 

Кратос нуди добру варијацију али страдање на крсту маргинализује проблем застрањења.

 

Парадоксологија, занимљиви савети.

 

Ипак остајем тврдоглав, говорим о рефлексији Другог.

Како можемо знати да оно што именујемо искуством Другог (усавршавајући се Њему онолико колико енергија можемо да примимо), није управо преломни моменат који се никада није ни десио осим у нашем уму (застрањењу). Чак и поред инсистирања да желимо да волимо Д/другог. Да ли се сад разумемо?

 

Ne možemo sa sigurnošću znati.

 

Ali je dobar znak da slušamo Drugog ako sa zanimanjem slušamo drugog i ponašamo se kao da nam kroz svako ljudsko biće može govoriti Hristos (a ne samo kroz nekog super-fensi duhovnika u odnosu na kojeg su svi drugi preblagi ili pak zatucani). Onda verovatno nismo previše zabrazdili u gordost.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Како можемо знати да оно што именујемо искуством Другог (усавршавајући се Њему онолико колико енергија можемо да примимо), није управо преломни моменат који се никада није ни десио осим у нашем уму (застрањењу). Чак и поред инсистирања да желимо да волимо Д/другог.

 

Teško mi je da te razumem, pa ću probati sa pitanjem.

Ovde govoriš o tome, da si lažno i samoumno obmanuo sebe i poverovao, da je nešto što možemo okarakterisati kao bolesni perfekcionizam, ustvari u tebi prihvaćeno kao istinsko Božje delovanje i ti svim silama ustvari braniš i održavaš laž i neistinu, nešto što je fikcija i ne postoji kao realna Božja stvarnost?

 

Pa to se dešava, kad više nemaš nikakvog poverenja, da će ti Bog praštati i oprostiti 7x77 grehova u toku dana. Jer bolesni perfekcionizam jeste ustvari da se ta fikcija krvavo traži u Drugome iako je nema, ne postoji (dakle traži se uporno dokaz postojanja kao potvrda svojeg saznanja) i može biti zaista pogibao.

 

Ako pitaš kako možemo prepoznat to stanje, odgovor je dao velizar a ja bi dodao, da se odsustvo Božje blagodati može i videti na čoveku.

 

Sve vreme razmišljam ustvari, da misliš, kako postoji neki konkretan uzrok koji može jasno da se locira imenuje i bude svima jasan fakat, tj. činjenica.

 

Praštaj ove pokušaje da te razumem.

[Џуманџи]

Где је та граница и где место разликовања између тежње да се уподобимо (усличнимо) Ономе Који даје заповест: „Будите савршени као Отац ваш небески!“ и тежње ка болесном перфекционизму.

Pa, da bi se upodobili Onome Koji daje zapovest treba da se upodobimo bliznjemu, a ne da nam Hristos bude izgovor za distancu. Ne znam... Mozda perfekcionizam nema "vremena" (zelje) da otkriva drugog.

[Deja Vu]

Где је та граница и где место разликовања

 

Pa valjda u plodovima. Ako imamo dileme uvek se setimo sta Isus kaze, da gledamo kakvo sta daje plodove. Perfekcionizam mozda moze dati plodove u radu, ali ako predje u gordi perfekcionizam onda plodove koje perfekcionisti jedu su obicno gorki. Isto vazi za druge koje ih jedu, npr. da bolesni perfekcionizam dovodi do svadje i sukoba sa drugima. 

[Кратос]

Кратос нуди добру варијацију али страдање на крсту маргинализује проблем застрањења.

 

Kada sam rekao krst mislio sam na simboliku krsta ne na bukvalno stradanje na njemu.Naravno da marginalizuje ako razumeš njegovu simboliku i zašto Hristos ima baš 5 rana.Krst je granica jer se u njemu ukrštaju dva sveta,kao u svakom čoveku.Duhovna vertikala i materijalna horizontala.Bolesni perfekcionizam bi bilo kretanje u materijalnoj horizontali uvek na istom nivou,levo desno,nikad gore,nikada iznad ega,lažnog ja, onog koji ljubi samo samo ,,dobro,,savršenu projekciju sebe.Druga vertikala bi bila ona koja ,,gubi,, sebe kroz davanje drugima.Ljubav kao način postojanja i istinskog JA,neki kažu jastva,sopstva koje se identifikuje kroz odnos,ljubav prema drugome.Bog kao Ljubav sam po sebi i bližnji kao ikona te ljubavi.

[Кратос]

Bolesni perfekcionlizam je, kao što Kratos kaže (da se i ja s njim jednom sasvim složim)

 

 

[Crveni Baron]

Patoloski perfekcionizam bi bio redovan odlazak na Liturgiju?

[Никола Ђоловић]

Patoloski perfekcionizam bi bio redovan odlazak na Liturgiju?

 

Да, ако се одлазак тиче неке рутине а да се притом задржава "стари човек" који тражи неко своје самоусавршавање.