Србија и Хрватска почеле трку у наоружавању?

[GeniusAtWork]

 

 

Најзад је макета Београда на води добила заштиту од напада из ваздуха!

[Milan Nikolic]

Да је макар на даљински и да испаљује ватромет

[Zayron]

Šta se toliko pravite sad važni, Srbove a Chorvati,

mi Moravani imamo svoje tajno oružje, a najbolje!

https://goo.gl/L0pc9H

https://goo.gl/YPeysJ

[Ignjatije]

Српско-хрватско наоружавање

Полемика врха власти Србије и Хрватске отворила је питање колико је моћно ариљеријско-ракетно оружје које се спомиње у изјавама политичара. Српске фирме развијају ракете домета и до 200 километара, а производе домета од 60. Хрватска планира набавке ракета, са потенцијално највећим дометом од 300 километара. Хаубице су истог калибра и практично истог домета.

 

Хаубице, топови и ракете земља-земља по војној терминологији сврставају се у род артиљерије У миру далекометни артиљеријско-ракетни системи служе за одвраћање од потенцијалног напада, а у рату за уништење важнијих групних или појединачних циљева.

Иако се још не користи у Војсци Србије, српска одбрамбена индустрија има у понуди ракете Р-267 домета 60 километара, са бојевом главом од 115 килограма, а ради се на повећању домета ове ракете на 95 километара.

Домаћа ракета Р-267

Незванични подаци говоре да постоји пројекат ракете домета 200 километара.

Војска Србије је 2015. године завршила развој система "морава" који испаљује ракете домета од осам до 40 километара и има инерциони систем навођења, иначе отпоран на електронско ометање.

"Мораву" су дизајнирали инжењери Војно-техничког института на основу захтева Војске Србија и у складу са ратним искуствима, а осим делова електронике, све остало или чак 98 одсто система праве фирме из Србије.

Развој "мораве" коштао је милион евра у шта су укључени производња неколико десетина ракета различитог калибра, једног комплетног система и услуге инжењера и техничара.

"Морава" је монтирана на камион ФАП, и направљена је за борбу "удари и бежи" - што је карактеристична тактика за војске мањих земаља као што је Србија. У случају квара, посада "мораве"може ручно да нишани и испаљује ракете.

Домет који кошта

Систем МЛРС М-270 који планира да набави Хрватска, испаљује ракете домета 32 до 60 километара или тактичке балистичке ракете домета до 300 километара.

Систем МЛРС М-270

Овај систем, за сада користе САД и земље које имају много новца или моћне суседе, као што су Финска, Грчка, Бахреин, Уједињени Арапски Емирати или Тајван. М-270 испаљује ракете са јединачним и касетним бојевим главама, као и носаче противтенковских мина.

Уколико жели прецизно оружје, Хрватска ће морати да плати њихову модернизацију више од два милиона долара по систему за испаљивање ракета са сателитским ГПС навођењем и још 240 милиона долара за 150 ракета, колико је платила Финска.

Иначе тактичке балистичке ракете домета 300 километара са бојевом главом од 230 килограма, коштају око два милиона долара по комаду.

Није познато када ће и у којој конфигурацији овај систем ући у оперативну употребу хрватске војске, као и како ће набављати резервни делови. Планира се набавка једног батаљона МЛРС М-270 са укупно 16 лансера.

"Нора" и "панцер" - гусенице против точкова

Иако мањег домета, много рационалније и јефтиније за употребу су самоходне хаубице. Хрватска је потписала уговор о куповини немачких хаубица ПзХ-2000, док Србија прави "норе" Б-52 и обе у калибру 155 милиметара.

Према најавама премијера Александра Вучића из јула 2015. године Војска Србије ће ове године добити шест нора, а 2017 још 12, тако да ће до 2018. године имати укупну 18 хаубица - или по војној квалификацији један батаљон.

Самоходна хаубица "Нора"

"Нора" је монтирана на камиона марке "Камаз" са осам точкова, веома је мобилна и оклопљена. Тежина "норе" је 35 тона што је у равни са сличним решењима у свету.

Гранате за "нору" калибра 155 милиметара српске фирме и оне су домета од 42 километра до 56,2 километра за гранату са ракетним мотором. Наравно, Србија може и да купи гранате на светском тржишту.

Са друге стране, хрватска, односно немачка хаубица ПзХ-2000 тежи 56 тона. Монтирана је на оклопно возило на гусеницама што је предност за кретање ван асфалта, али је велика тежина проблематична за мочварно и расквашено земљиште, као и мостове и транспорт железницом.

Планира се набавка две чете "панцера" са укупно половних 12 хаубица, а пуна оперативност се према најавама хрватске војске очекује до 2019. године.

Гранате за ПзХ-2000 Хрватска ће моћи да купи на светском тржишту, а највећи домет граната које тренутно постоје на тржишту је око 56 километара. Занимљиво је хрватска војска тврди да је домет ПзХ-2000 чак 80 километара, док немачка војска на званичном сајту наводи 40 километара.

Хаубица ПзХ-2000

Иначе, рекордну даљину погодка у борбеним дејствима за хаубице калибра 155 милиметара поставили су амерички маринци гранатом "Екскалибур" 2012. године у Авганистану и он износи 36 километара.

Иначе цена једног "Екскалибура" који има сателитско ГПС навођење је од 100 до 258 хиљада долара, у зависности од количине која се поручује.

Хрватска без одговора

И Србија и Хрватска у бригадама копнене војске имају застареле совјетске самоходне хаубице 2С1 "гвоздика" ( рус. каранфил) калибра 122 милиметара.

Хрватска за сада не планира замену за "гвоздике" док Србија увелико ради на развоју самоходне хаубице СОРА у калибру 122 милиметара.

Пројекат ради Војно-технички инситут и суштина система је да се хаубица Д-30Ј, коју војска држи као ратну резерву, монтира на камиона са бројним савременим електронским системима.

Хаубице мањег калибра су јефтиније и мобилније и зато их војске великог броја земаља. Имају максимални домет око 20 километара, што се у пракси показало као довољно за већину борбених задатака.

Од свих система у игри српско-хрватског наоружавања, једино се српски ракетни систем"Оркан" заиста користи - на вежбама.

Ракетни систем "Оркан"

Војска Србија има обучене људе који тај систем знају и да користе, са сви његовим манама - јер је застарео и није аутоматизован.

Домет "Оркана" је 50 километара, а највећа предност је што из својих цеви може да испали четири ракете са укупно 96 противтенковских мина на тако велику даљину и заустави продор оклопних или моторних возила.

Уобичајено да се здружено гађа из четири лансера "Оркан" што број мина повећава на 384, а шансе непријатеља да прође замишљеним правцем постају све мање. Мине се активирају на прекид сопственог магнетног поља, односно на близину метала.

Речју, Хрватска пуца на велики домет и потрошиће много новца на светском тржишту, док ће Србија, без обзира о ком домету реч, новац оставити унутар својих граница. 

 

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/2170376/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%85%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE+%D0%BD%D0%B0%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5.html

 

[Ignjatije]

Naša "nora" jača od hrvatskih "pancera"

Beograd -- Stručnjaci vojnog Tehničkog opitnog centra počeli su rad na testiranju domaće samohodne haubice "nora" B-52.

 

 

 

To je poslednji korak pre početka serijske proizvodnje moćnog oružja, koje bi trebalo da počne u prvoj polovini godine. U planu je da Vojsci Srbije bude isporučeno ukupno 18 ovih artiljerijskih sistema.

Na poligonu u selu Nikinci kod Šapca i laboratorijama TOC-a u Beogradu biće urađeno takozvano verifikaciono ispitivanje, koje je obavezno za svako novo sredstvo koje ulazi u naoružanje Vojske Srbije, pišu Večernje novosti.

To podrazumeva provere svih vitalnih funkcija oruđa - brzinu dejstva, razornost projektila, kvalitet balističke zaštite... Tek sa potpisom inženjera TOC, u fabrici složenih borbenih sistema u Velikoj Plani počeće serijska proizvodnja dogovorene serije.

Plan državnog i vojnog vrha je da moćna haubica bude postavljena na rusko vozilo "kamaz" velike nosivosti, koje će omogućiti stabilnost i pokretljivost cevi kalibra 155 milimetara. Municija za "noru" proizvodiće se u čačanskoj "Slobodi".

Očekivanja od proizvodnje i isporuke savremene haubice su velika. Ona bi trebala da modernizuje artiljerijske jedinice Vojske Srbije, ali i da bude dodatna referenca domaćoj vojnoj industriji.

"Nora" će biti i srpski pandan haubicama "pancer 2000", nemačke proizvodnje, koje je prošle godine nabavila Hrvatska. To je, međutim, samo deo modernizacije hrvatskih oružanih snaga, koje prete da poremete ravnotežu u regionu, na šta Srbija sprema odlučan odgovor.

Da je naša zemlja prinuđena da se štiti razvojem svoje vojne tehnike smatra i načelnik Generalštaba VS general Ljubiša Diković. Kupovina savremenih "haubica" samo su deo planiranih nabavki koje će modernizovati domaće oružane snage.

“Pravo svake zemlje je da oružane snage oprema prema svojim procenama i ciljevima”, kaže Diković.

“Srbija, koja nije opasnost ni za koga, razvija sredstva i sisteme, među kojima i oruđa velikog dometa. U prvoj polovini ove godine očekujemo isporuku dva helikoptera. Predstoji nam završetak modernizacije PVO sistema "kub", samohodne haubice "sora" kalibra 122 milimetra, kao i artiljerijske municije i raketa većeg kalibra”, navodi.

Načelnik Generalštaba najavljuje i nabavku višenamenskog oklopnog vozila "lazar" i raketnog sistema "morava". Ova sredstva trebalo bi da smanje hrvatsko preimućstvo stečeno kupovinom američkih "hamera" i balističkih raketa, čija se nabavka najavljuje za 2016. godinu.

Da je dužnost Srbije da jačanjem vojnih kapaciteta i čuvajući bezbednost svojih građana recipročno odgovori na zveckanje oružjem iz Hrvatske, smatra i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. “Srbija želi najbolje odnose sa komšijama, ali nećemo dozvoliti da bilo ko ugrožava njenu bezbednost. Nemamo razloga za strah ili nervozu, ali nabavka raketa u okruženju sigurno nije znak prijateljstva. Nemaju zato pravo da se ljute što i Srbija vojno jača i povećava kapacitete odbrambene industrije”, rekao je Stefanović.

 

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2016&mm=01&dd=12&nav_id=1084239

[Милан Ракић]

Очаравајућа немоћ

 

Можда је Рогозин само желео да покаже где нам је место, да се оружје мора заслужити парама, а братска љубав неким другим, тежим уступцима

 

Балканска трка у наоружању садржи у себи понешто од „Мућки” Џона Саливена. И за Србију и за Хрватску, у оптицају је застарела технологија, коју би најјачи могли да изнесу на бувљак, али је она ипак у стању да убија. Али и за такве ствари балканске суперсиле немају пара, те ће се наставак обрачуна, на срећу, све са најгорим успоменама на болне ране из прошлости, наставити предањима у некој „Рагиној глави”. Али, таква парада милитаристичког заноса, ма колико била урнебесна, није сасвим безазлена. Њени јунаци су, наиме, смртно озбиљни. Они су спремни за најгоре опције, могли би и да потегну ако би имали шта.

 

Прошла седмица је обележена углавном недипломатским утуцима на релацији Београд–Загреб. Обе стране се залажу за мир, и једне и друге чуде они други што намеравају да прибаве ратну технику која би гарантовала све друго осим мира. У тако логичној драми, за коју се не зна када је започела, али се никада не завршава, важе брутална балканска правила.

 

Лако је било запазити да је председник Николић, човек који формално командује српском војском, био на маргини новеле о пресудном наоружавању. Високи гост из Москве није њега, као што би био ред, наоружао макетом, него Вучића. Уопште, макетни систем је неотклоњиво обележје српске политике, мада се заменик руског премијера, товариш Рогозин, показао као врло незгодан гост. Иначе најављиван као доносилац добрих вести и нових војних система за Србију, он је езоповски, али јасно ставио до знања како се до тога долази. Пре свега, треба имати пара, а Србија их нема. Затим, ваљало би релативизовати интеграцијске кораке ка ЕУ, како не бисмо доживели Келн!

 

Нисам сигуран како високи гост није могао да се сети неког убедљивијег аргумента зашто нам ЕУ не одговара. Али је јасно рекао да наше идеје у том смислу не годе најважнијем уху у Москви.

 

Сусрет госта са Војиславом Шешељом само је вишња на торти. Корак који је прилично зачудио Тому Николића, сасвим отвореног кремљофила. Па је наш председник тражио протоколарну пропорцију: „Ја кад одем у Москву, не виђам се са опозицијом.” Кум Воја му није одговорио, али видело се да Рогозина силно забавља чајанка с војводом. На тај начин је српска политичка естрада прилично живнула, а Воја Шешељ није крио да ужива у пози губернијског поданика.

 

Но, то су ипак само маргине. Шта би била суштина? Како би министар спољних ствари дефинисао позицију Србије? Рекао бих, никако, или углавном уз покушаје да са себе и званичне политике скине тешку идеолошку патину. Јасно је да није могућа формула „и Русија и ЕУ”, пре свега јер српска власт, а ни било ко други не би могао да се снађе у оквиру такве варијанте перпетуум мобилеа. Ипак, изгледа да се Вучић и његов кабинет волшебно сналазе, и то уз привиде који су реалнији у грозничавој куповини времена.

 

Можда је Рогозин само желео да покаже где нам је место, да се оружје мора заслужити парама, а братска љубав неким другим, тежим уступцима. И да је у Београд дошао зарад својих, а не наших интереса. Џаба онда београдско-загребачка таблоизација и опчињеност моћним наоружањем. Судим да тога неће бити ни тамо ни овде, и на то цивилима милитаристима указују и генерали пацифисти.

 

Пре било каквих великих борбених система, којих неће бити ни за „недајбоже”, Србија у свом поимању одбране мора да реши неке прече ствари. Наравно, уз услов на наше мудро руководство уради све што може да регион још много деценија остане без распиривања балканских атавизама.

 

То је, наравно, много лакше увидети него учинити, јер је држава у тој области много неозбиљнија него што се мисли. Министар одбране Братислав Гашић давно је заборавио да је смењен. Тога се вероватно не сећа ни онај ко га је сменио, а ако се и сети, не говори о томе. Напросто, нема довољно добре замене на видику, па ће „пријатељ Бата” да сачека изборе у својој фотељи, као и сви други министри. Генерали у војсци не знају да ли расклаћени министар ради пуним капацитетом или стидљиво статира, као министарска макета.

 

На тај начин, једно од виталних министарстава се снебива шта да ради или чека шта ће се догодити у в. д. стању. За то време, нису решена кључна питања за живот војске: њен друштвени стандард опада, лична примања официра на важним трупним дужностима понижавајуће су мала, недостају лаки борбени системи, нема ремонта раубованих ваздухоплова, нема набавке нових. Војни синдикати су јавно дигли глас против самовоље министра одбране, али влада те протесте ни не чује. Министру је довољно да буде одан премијеру, а не војсци. Да је обрнуто, давно би отишао и без чувеног простаклука.

 

Да ли би све то решила једна хипотетичка кулиса са неколико батерија система С-300? Наравно да не, уз напомену да је сценографија само вербална и да њена употреба, чак и у том смислу, није у складу са било каквом разумном пројекцијом.

 

Уосталом српски премијер је понудио нагодбу: нећемо набавити ништа ако Хрвати не набаве ништа.

 

Ништа за ништа. То је само Балкан. Буре барута, складиште макета.

 

Љубодраг Стојадиновић, Политика ONLINE

 

 

[Ignjatije]

Интервју који се добрим делом бави конкретно овом темом, остатак је такође у том духу.

 

 

 

 

@@Милан Ракић,

Препорука да погледаш. Гарантујем ти да ће ти се интервју свидети. Такву објективност и непристрасност, ширину погледа нисам скоро видео код наших војних лица. Овакав и њему слични требају бити у врху наше војске, па и државе.

[Ignjatije]

Potvrda iz Moskve: BG želi ruske rakete i MiG-29

Moskva -- Srbija je zainteresovana za kupovinu ruskih sistema protivvazdušne odbrane tipa ”tor“, ”pancir“ i ”buk“, kao i za lovce MiG-29, piše “Sputnjik”.

Izvor: Sputnjik

 

 

 

foto: Beta/AP

Beograd se zainteresovao za njih nakon saopštenja o planovima Hrvatske da kupi američko naoružanje, saopštio je predstavnik Federalne službe za vojno-tehničku saradnju.

”Razmatramo pitanje isporuke sredstava PVO i lovaca MiG-29 u Srbiju. Ova zemlja je naš strateški partner u Evropi u mnogim sferama, uključujući vojno-tehničku saradnju“, rekao je izvor.

Dana 15. januara saopšteno je da se Srbija, nakon objavljivanja planova Hrvatske o kupovini operativno-taktičke rakete MGM-140 ATACMS od SAD, zainteresovala za ruske sisteme PVO tipa ”tor“, ”pancir“ i ”buk“, kao i za lovce MiG-29.

 

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=02&dd=03&nav_category=11&nav_id=1092597

[obi-wan]

Srbija je zainteresovana za kupovinu ruskih sistema protivvazdušne odbrane tipa ”tor“, ”pancir“ i ”buk“, kao i za lovce MiG-29, piše “Sputnjik”

 

I ja sam zainteresovan da kupim jedan Opel Mokka ...

[Милан Ракић]

I ja sam zainteresovan da kupim jedan Opel Mokka ...

   

[Милан Ракић]

Aleksandar Radić: Hrvatska nije preduzimala ništa šta bi Srbiju trebalo da uznemiri

 

Iako se lani u Hrvatskoj dogodio talas nacionalizma i znamo koliko su složeni odnosi Srba i Hrvata, u ovom trenutku nema nijednog relevantnog indikatora da se priprema nekakav scenario agresije na Srbiju. Državne službe dveju zemalja dobro su sarađivale čak i u vreme najžešćih političkih izjava u vezi izbeglica.

 

Slušajući izjave najviših srpskih dužnosnika, premijera posebno, neupućeni bi promatrač mogao zaključiti da će uskoro doći do konflikta s Hrvatskom, no mi znamo da nije tako. O čemu je tu zapravo riječ?

 

Na Balkanu je slika stvorena na TV ekranima i u tekstovima tabloida postala paralelna stvarnost, ona koju, nažalost, vidi većina građana. Čini se da smo svi deo jednog velikog rijalitija, u kome u udarnim vestima možete da objavite da Hrvati pripremaju udar na Srbe balističkim raketama bez da to ičim dokažete. A ako postavite pitanje da li je to istina, dobićete etiketu ‘izdajnika’, ‘NATO-lobiste’ ili neku drugu zvučnu karakteristiku. Premijer Aleksandar Vučić je na božićno jutro gostovao na TV Pinku i kazao da se nećemo braniti praćkama od aviona, no ostali smo uskraćeni za odgovor na valjda najvažnije pitanje otvoreno u prvih nekoliko sedmica ove godine: Ko nam to radi o glavi? I da li je to istina? Iako se lani u Hrvatskoj dogodio talas nacionalizma i znamo koliko su složeni odnosi Srba i Hrvata, u ovom trenutku nema nijednog relevantnog indikatora da se priprema nekakav scenario agresije na Srbiju. Državne službe dveju zemalja dobro su sarađivale čak i u vreme najžešćih političkih izjava oko pitanja kretanja izbeglica. I policijske službe su radile koordinirano. Posmatrajući striktno vojni faktor, Hrvatska nije preduzimala ništa zbog čega bismo se uznemirili. Istina je da se ne volimo i da ne znamo šta nas čeka u budućnosti, ali trenutno nema nijednog razloga da neko veruje da smo na ivici novoga međunacionalnog konflikta.

 

Kakvo je stvarno stanje s naoružanjem, opremljenošću i vojnom moći Srbije i Hrvatske? Koliki su njihovi potencijali za politički i vojni konflikt?

 

Početak i kraj analize sadašnjega vojnog balansa Srbije i Hrvatske sadržan je u znanoj činjenici: Hrvatska vojska je deo NATO-a. Ona sada nije u prilici da samostalno preduzima bilo šta protivno volji saveznika. Kritičari takve procene mogli bi da ukažu na samovolju Turske u zasedi koju su postavili ruskim frontovskim bombarderima Su-24M, ali moć Erdoganove Turske, njeni resursi i značaj za velike igrače svetske pozornice ne mogu se porediti sa pozicijom Hrvatske. Generalizovano, obe vojske koriste uglavnom sredstva ratne tehnike koju su imale i ratnih devedesetih. Hrvatska se trudi da zameni istrošena tehnička sredstva i za što manje novca nabavi savremena, usklađena sa zadacima i potrebama NATO-a; od 2007. težišno je finansirala nabavku i uvođenje 126 oklopnih borbenih vozila Patria AMV i još je daleko od konačnog završetka tog projekta, odnosno dostizanja pune operativne sposobnosti, kako se to stručno zove. Viškovi tehnike iz partnerskih zemalja, do kojih se može doći kroz donacije ili relativno povoljne finansijske uslove, sada su HV-u postali glavni oslonac za modernizaciju – Amerikanci saveznicima poklanjanju borbena vozila koja su preživela ratove u Iraku i Avganistanu, pa su Hrvati stali u red i dobili 212 komada. Sada se priprema donacija 16 izviđačkih helikoptera OH-58D, aranžman za višecevni lanser raketa M270 koji je postao svima poznato sredstvo hrvatske pretnje Srbima. Iz Nemačke se nabavljaju samohodne haubice PzH 2000 itd.

U javnom mnjenju vrlo je snažan stav da bi se Vojska Srbije najviše ojačala nabavkom ruskih aviona i raketa; čak i u stručnoj javnosti, rusko oružje ima gotovo mitski status. Istovremeno, do sada ništa konkretno u tom pogledu nije urađeno

 

Srbija je u nepovoljnoj poziciji kada se radi o modernizaciji naoružanja, jer ima srazmerno veliku vojsku, najveću na prostoru bivše Jugoslavije po resursima na papiru, ali tehnika je stara, istrošena. Zato je veliki raskorak između količina tehnike koja se prijavljuje kao postojeća i stvarnih prilika u jedinicama. Na primer, od 20 lovaca MiG-21bis ne leti nijedan: jedanaest aviona proizvedenih između 1980. i 1983. prizemljeno je zbog isteka životnog veka, a deset proizvedenih od 1977. do 1979. od ranije je na listi tehnike koja nema perspektive. Jedan od tih aviona već je postavljen kao maketa bez motora u Kruševcu, na zahtev bivšega gradonačelnika Bratislava Gašića i sa odobrenjem ministra odbrane Bratislava Gašića.

 

Zašto je Vučić javnosti obećao rusko oružje, doveo potpredsjednika ruske vlade Dmitrija Rogozina i na konferenciji za štampu pokazao maketu raketnog sistema S-300?

 

U javnom mnjenju vrlo je snažan stav da bi se vojska najviše ojačala nabavkom ruskih aviona i raketa; čak i u stručnoj javnosti, rusko oružje ima gotovo mitski status. Mediji jačaju takav nekritički pogled, a svi izveštaji i članci koji afirmativno govore o svemoći ruskog oružja neobično su prijemčivi. Izvan konteksta još jednoga velikog mita o posebnom značaju Srbije, u kojoj se navodno sudaraju i svakodnevno prepliću interesi svetskih moćnika, i Amerikanaca i Rusa, cenim da je Vučić prepoznao koliko se pristalica može pridobiti nagoveštajem nabavke naoružanja sa istoka. Istovremeno, do sada ništa konkretno u tom pogledu nije urađeno, iako smo bombardovani obećanjima i lažnim nadama još od avgusta 2012., kada je Vučić na jednom od prvih putovanja u inostranstvo posle dolaska na vlast otišao do Moskve. U medijima, koji vole da se pozivaju na anonimne, dobro obaveštene izvore bliske Vladi, Ministarstvu odbrane i vojsci, pisalo se kako je izvesna nabavka novih višenamenskih borbenih aviona. Tema je kasnije proširena i na raketne sisteme protivvazdušne odbrane, radara, a diskusija je prekinuta prilično racionalnom izjavom ministra Gašića iz leta 2014. da nema novca za nabavku i da se zato zamrzavaju razgovori sa Moskvom na tu temu.

 

Može li ta nametljiva potreba vlasti za bliskošću s Moskvom biti prepreka na putu Srbije prema Evropskoj uniji?

 

Cenim da aktuelna vlast puno toga čini da se šta više približi NATO-u, ali da se, barem za sada, ne otvara pitanje punopravnog članstva. Sa članicama NATO-a na bilateralnom se nivou odlično sarađuje, svake se godine održava na desetine vežbi i zajedničkih aktivnosti, a Vojska Srbije aktivna je i u međunarodnim misijama, ali u duhu vojne neutralnosti, tj. u misijama pod mandatom UN-a. Primer za to je UNIFIL u Libanu, gde je jedna naša četa u sastavu španskog bataljona, a jedan vod u italijanskom sektoru. Prva vežba u istoriji sa ruskom vojskom održana je novembra 2014., a do tada je saradnja na nivou vojska-vojska bila sadržajnija između npr. Srbije i Hrvatske nego između Srbije i Rusije. Kritike koketiranja Srbije sa Rusijom stižu uglavnom iz EU-a, dok iz NATO-a, zanimljivo, nisu tako otvorene i prećutno se prihvaća sadašnje stanje kao prirodna posledica strateškog stava da se zadrže dobri odnosi Srbije i Rusije.

 

Što je srpskoj vojsci najpotrebnije i zašto to već nije nabavljeno?

 

Kada je reč o prioritetima, mogu dati samo ličnu procenu da bi, u slučaju složenih borbenih sistema, bilo svrsishodno ulagati u modernizaciju avijacije, koja je najviše stradala u poslednjih par decenija potpune nezainteresovanosti države za nabavku novih borbenih aviona. Poslednji lovci nabavljeni su 1987. i 1988., bila je to eskadrila 16 primeraka MiG-29, od koje su preostala samo četiri, od kojih obično može da leti samo jedan, a najviše tri. Na remontu koji je na njima završen 2008. resurs im je produljen za deset godina ili 700 časova naleta – u avijaciji, kada istekne kalendarski rok rada ili određeni nalet, avion mora da se prizemlji i ide ili na remont ili u rashod. Zato od desetina lovaca MiG-21bis sada više ne leti nijedan, poslednji je prizemljen pre četiri meseca i sada su preostala samo dva dvoseda MiG-21UM, a oni nisu od velike koristi za održavanje dežurstva u sistemu protivvazdušne odbrane ili, kako se danas to popularno kaže, air policingu. Naime, jedan je potpuno nenaoružan, a drugi ima instalacije naoružanja, ali nema integrisane rakete vazduh-vazduh i streljačko naoružanje. Premijer Vučić je u više navrata takvo jadno stanje lovačke avijacije javno predstavio kao najbolje do sada, pa i najbolje u poslednjih 20 godina. Jurišna avijacija nije u ništa boljem stanju od lovačke – preostalih par Orlova iz osamdesetih leti uz česte otkaze, modernizacija školsko-borbenih aviona Galeb G-4 odlaže se već devet godina i nikako da se sa papira krene u ostvarenje tog plana.

Odnos prema NATO-u za Srbe je nabijen emocijama, ali njima nije mesto u izradi strateških smernica koje bi trebalo da odrede našu budućnost. Primetno je da Vlada nema jasne stavove o tome ko bi nam bili saveznici, osim paušalnih procena koje traju koliko i jedan broj dnevnih novina

 

Smatram da je za Vojsku Srbije i samo društvo jedno od najvažnijih tehničkih sredstava transportni helikopter, koji je potreban i u miru, za podršku u slučaju prirodnih i veštački izazvanih katastrofa. Velike poplave 2014. pokazale su od kolike su važnosti letelice kojima je na listi zadataka gašenje šumskih požara, služba traganja i spašavanja civila i drugi zadaci. Trenutno naša vojska ima samo jedan Mi-17 iz 1989. (sa motorima od 1950 KS) i pet Mi-8 iz 1980. (sa motorima od 1500 KS), od kojih samo dva-tri lete. Ministarstvo odbrane potvrdilo je da su naručena dva nova Mi-17V-5, koja su sada u izradi u fabrici u Kazanu. Pa i kada stignu, na aerodromima u Batajnici i Nišu biće tek simboličan broj letelica. Za poređenje, Hrvatska ima 24 komada Mi-8/17, BiH sedam Mi-8/17 (dva će ove godine na remont), a Makedonija šest komada.

 

Zašto se, unatoč proklamiranoj politici vojne neutralnosti, još uvijek pokušava sjediti na dvije stolice, posebice ako znamo da je to za malu zemlju poput Srbije neodrživo stanje?

 

Zašto dve stolice? Zvaničan stav Vlade i uže politike odbrane je da se Srbija oslanja i na Moskvu i na Vašington, ali i na EU i Kinu. Naravno da poređenje sa vremenima Tita i njim lično prija egu naših političara, ali u praksi je neodrživo biti prijatelj sa svima i sve smatrati za saveznike. Vojna neutralnost je samo posledica zablude da smo važniji i pametniji u političkim vodama u odnosu na druge nacije. Sasvim je jasno da nešto ozbiljno nije u redu sa vizijama budućnosti koje su javno zasnovane na vojnoj neutralnosti u potpunom okruženju NATO-a, bez pokušaja da se iznađe alternativno rešenje za stvaranje čvrstih savezničkih odnosa. Odnos prema NATO-u za Srbe je nabijen emocijama, ali njima nije mesto u izradi strateških smernica koje bi trebalo da odrede našu budućnost, barem onu na kraće staze. Primetno je da Vlada nema jasne stavove o tome ko bi nam bili saveznici, osim paušalnih procena koje traju koliko i jedan broj dnevnih novina. Setimo se posete ruskog predsednika Vladimira Putina u oktobru 2014., kada je u njegovu čast priređena parada: sjatili se rusofili na ulice Beograda (kako bi kazali organi bezbednosti iz vremena IB-a), a istog je dana Vlada Srbije izbegla potpisivanje dokumenta kojim je trebalo regulisati status ruskog osoblja u zajedničkom humanitarnom centru u Nišu, i to zato jer je Evropska unija mrko gledala na to pitanje.

 

Nedavno ste u jednom intervju izjavili da je teorija zavjere da SAD želi neku novu tenziju, jer Zapad na Balkanu već vidi dovoljno visoku tenziju, a NATO, EU i Vašington imaju ambiciju da regija bude stabilna; zašto se onda, i to zamalo službenim kanalima, gura takva teza?

 

Stav da je interes velikih sila da se svuda i po svaku cenu stvara haos treba staviti na podugačku listu naših omiljenih kafanskih mitova. Svako tu zna najbolje šta se dešava: od mračnih tvoraca teorija zavere koje se svakodnevno propagiraju preko interneta do zvaničnih izvora stvara se slika da je teorija haosa stvarnost. A jednostavna je činjenica da EU integriše region u svoje članstvo (doduše, često licemerno, čineći neke nacije jednakijima od ostalih) uz striktan preduslov – bezbednosnu stabilnost. Formula je takođe jasna, to je članstvo u NATO-u. Do sada u EU nije primljena nijedna država u tranziciji koja prvo nije postala članica NATO-a, vezala se tim savezničkim odnosom i tek onda išla dalje, prema članstvu u Uniji.

 

Kako je pozivnica Crnoj Gori za članstvo u NATO-u utjecala na obnašatelje političke vlasti u Srbiji?

 

Ne verujem da su crnogorski vodeći političari imali pozitivan odnos prema temi NATO-a: oni su ‘stara škola’, stvarana na sistemu vrednosti iz hladnog rata, ali pragmatično su prepoznali šta bi im ulazak u taj savez doneo. Za zvaničnu Podgoricu to je još jedno sredstvo u distanciranju od Srbije i važan i nužan korak prema članstvu u EU-u. Njihov primer verovatno je otrežnjujući za one u Srbiji koji misle da se sve čini samo u skladu sa dominantnim stavom javnog mnjenja.

 

Aleksandar Radić, PortalNovosti.com

[grigorije22]

RUSI NAM PORUČILI: Srbi, odluka o naoružavanju vaše vojske je DONETA!

 

 

12/02/2016

 

Blizu je sklapanja posao po kojem će Rusija modernizovati srpsku armiju.

Iako je potreba za modernizacijom izazvana aktuelnim bezbednosnim pitanjima, ona je u Srbiji naišla na agresivno protivljenje liberalnih krugova. Razlog je to što Zapad osetno povećava propagandni pritisak na Balkanu, dok je Moskva stvari tamo prepustila stihiji.

Nakon posete vicepremijera RF Dmitrija Rogozina Beogradu, pregovori o velikim isporukama ruskog oružja Srbiji prešli su u praktičnu ravan. Odmah su otpale različite priče vezane za oružje koje se može okarakterisati kao strateško ili ofanzivno.

Uostalom, srpskom Generalštabu tek predstoji da izradi predstavu o prirodi borbenih dejstava za koja će se stvarati (uz rusko učešće) nova srpska armija.

U Srbiji je vest o mogućem naoružavanju armije najnovijim ruskim oružjem izazvala različite reakcije.

Još u januaru je to bila glavna tema u srpskim medijima i dalo je mogućnost lokalnim političarima proevropske orijentacije da se istaknu. Naročito negativnu reakciju izazvala je moguća isporuka sistema S-300, ali to je više izazvano finansijskim nego političkim razlozima. Druga je stvar što su srpski političari, politički analitičari i novinari, koji su se izjasnili protiv isporuka, namerno stavljali u prvi plan temu finansija, namerno izostavljajući više prioritete, poput bezbednosti Srbije.

To je poznati metod, kada se prizemniji argumenti suprotstavljaju stvarima koje su mnogo složenije za razumevanje od strane običnog građanina: „zejtin umesto topova“ je u predizbornom periodu lepša parola nego „topovi umesto zejtina“. Sve u svemu: to je praktično idealna šema za pritisak na vladu.

Sledeći korak je tvrdnja da je Srbiji potrebno defanzivno, a ne ofanzivno oružje. Pri tom, čitaocu ne treba objašnjavati da su sistemi PVO po definiciji odbrambeni. Zamena teza, međutim, ne dovodi do promene raspoloženja u društvu.

Generalno liberalni i proevropski beogradski list „Blic“, koji je i počeo da piše o „ofanzivnoj“ prirodi S-300, sproveo je anketu među čitaocima: „Da li Srbija treba da kupuje oružje od Rusije?“. „Za“ je bilo 58 odsto, protiv 23 odsto, a 19 odsto je smatralo da Srbija treba sama da proizvodi oružje.

Primer drugog instrumenta informativnog rata koji se danas vodi u Srbiji: neki izvori bliski vlasti u Beogradu tvrde da Vučićeva vlada uopšte ne namerava da kupuje oružje od Moskve, već samo vuče ruske delegacije za nos. Srbija očigledno nema finansijske mogućnosti za takve nabavke, iz čega proizlazi da Vučić samo imitira pregovarački proces.

Ipak, pitanje prodaje ruskog oružja Srbiji je praktično već rešeno, a sada se radi na tehničkim detaljima, koji, međutim, uključuju i finansijske. Pri tom, Moskva čak i ne razmišlja da se meša u unutrašnje procese na Balkanu, već reaguje na promene situacije u regionu samo na zahtev srpskih partnera.

Trku u naoružavanju na Balkanu započela je Hrvatska, najavivši nabavku operativno-taktičkih raketa srednjeg dometa. Ta odluka će poremetiti odnos snaga u regionu, i želja Srbije da zaštiti sviju bezbednost je prirodna. Na kraju krajeva, srpsko-hrvatski sukob traje vekovima i nema veze sa političkim stavom Moskve. On je postojao, postoji i postojaće, prosto Zagreb će ga podgrevati krstarećim raketama, a Srbija – ruskim sistemima PVO i modernizacijom kopnene armije.

Varijanta modernizacije armije koju je Moskva sklona da predloži Beogradu predviđa isporuku ne strateških sistema, već čisto frontovskih i taktičkih. Radi se o „Torovima“, „Pancirima“ i „Bukovima“, to jest sistemima PVO za frontovsku odbranu fronta i operativnog prostora.

„Tor“ je predviđen za pružanje podrške tenkovskoj grupi i u odbrani i napadu. „Buk“ obezbeđuje dubinu odbrane fronta, a „Pancir“ je sistem bližeg dometa.

Za srpski Generalštab to znači zaokret u strateškom planiranju. Sistemi S-300 dometa 300 kilometara su, naravno, sposobni da stvore kišobran ne samo iznad Srbije, već i nad pograničnim teritorijama, zbog čega toliko negoduje Hrvatska. Međutim, teoretski konflikti na Balkanu sada ne predviđaju strateško bombardovanje, kao u vreme predsednika Bila Klintona, a „obični“ rat zahteva upravo takav sistem modernizacije armije kakav Beogradu predlaže Moskva.

 

Što se tiče finansijskog pitanja, u trgovini oružjem postoji mnogo načina da se izbegne momentalno plaćanje preko sistema kreditiranja. Takve operacije su uobičajene i ne izazivaju poteškoće. Ali, to, naravno, ne smeta liberalnom delom srpskih političara i medija da u predizbornoj kampanji predstavljaju dogovor s Rusijom kao kupovinu „skupih igračaka“ i rusko imperijalno potčinjavanje Srbije.

Posebna tema je reakcija na izjave Rogozina, koji nikada nije skrivao svoj negativan stav prema težnji beogradskog političkog džet seta da uđe u EU po bilo koju cenu. Tako je atraktivna plavuša Zorana Mihajlović – potpredsednica vlade nadležna za saobraćaj, infrastrukturu i (važno!) energetiku – poručila Rogozinu da se „stara o svojoj državi, a ne o Srbiji“.

Nju ne bi ni pitali, pošto armija i naoružanje nisu u njenoj nadležnosti, ali upravo Zorana Mihajlović vodi pregovore o prodaji ruskog gasa Srbiji, brinući o tranzitu preko Ukrajine na uštrb zaobilaznih puteva. Uostalom, stav Mihajlovićeve nije uvek bio takav. Na primer, ona se zalagala za prodaju poljoprivrednih proizvoda Rusiji uprkos evropskim sankcijama.

U njenim sadašnjim rečima nema mnogo ličnog ili suštinski antiruskog, pre je to za srpsku vladu uobičajeni pokušaj da se sedi na nekoliko stolica istovremeno, obrazlažući tu piruetu „neprijateljima oko nas“.

Sa tako raznolikom vladom, naravno, nije lako imati posla, ali se mora. Na primer, predsednica umerene Demokratske stranke Srbije Sanda Rašković-Ivić je zahtevala od Mihajlovićeve da povuče svoje reči jer su „nediplomatske“. Taj čisto ženski (što je karakteristično za Balkan) spor za sada je ostao nezavršen, tim pre što je Sanda Rašković-Ivić već išla na Krim, čime je zaradila stabilnu „antievropsku“ reputaciju, a to se u savremenoj Srbiji veoma lako može iskoristiti u predizbornoj kampanji.

Treba istaći da Srbija, u slučaju da dobije rusko naoružanje, stiče mnogo dodatnih koristi koje nemaju veze s oružjem. Tako, postoje informacije da je Rusija spremna da bude posrednik između Beograda i Astane u zamršenom procesu prodaje srpskih delova za proizvodnju automobila Fiat na teritoriji Kazahstana. Drugi primer – mogućnost da srpski auto delovi zamene turske auto delove za ruske KamAZe, čiji je uvoz zabranjen.

Na kraju čak i najveći protivnici srpsko-ruskog dila moraju da priznaju da će Srbija dobiti mnogo više od onoga što će platiti. Dok ugovor sa Srbijom za Rusvooruženje ne može biti najveći, mada dozvoljava da se govori o suštinski novom nivou uticaja Rusije na Balkanu.

Moskva se ponovo našla u sistemu žestoke konkurencije, ali ako su se SAD i NATO uključili u tu borbu metodima „meke sile“, kao i finansijskim i obaveštajnim šemama, Rusija ima problema s „mekom silom“, uprkos tradicionalno dobrim odnosima između naroda i pojedinih ličnosti.

Trenutno u Beogradu uz velike muke preživljava samo jedna privatna informativno-prosvetiteljska agencija – „Ruski Ekspres“, a razmere evropskog i američkog prisustva su kolosalne.

Samo filmski festivali Kusturice probleme ništa neće rešiti, mada su važni i oni.

Da rezimiramo. Tehnički aspekti vojno-tehničke saradnje između Rusije i Srbije će biti još korigovani, ali je to posao za stručnjake dva generalštaba. Načelna odluka naoružavanju srpske armije vrstama oružja koje su joj sada potrebne već je doneta.

Nismo mi započeli trku u naoružavanju na Balkanu.

Glavno pitanje je kako će se ona završiti.

(Jevgenij Krutikov, Fakti.org)

[Ignjatije]

"Zagreb možda zbog Srbije vrati vojni rok"

Zagreb -- Deo nove hrvatske vlasti zagovara vraćanje obaveznog vojnog roka, dok iz desničarske HDP AS koja je deo vladajuće koalicije, kažu da je to iz straha od Srbije.

Izvor: Tanjug

 

 

 

Foto: GettyImages

Savetnik premijera Stjepo Bartulica je u emisiji “Novi dan” televizije N1 primetio da je vraćanje obaveznog služenja vojnog roka "nova tema na agendi".

"S obzirom na to da je Hrvatska u NATO ne treba se nikog bojati, u čvrstom smo vojnom savezu i pozicija nam je neuporedivo bolja nego pre 10 ili 20 godina. Treba videti šta bi vojni rok doneo, napraviti cost - benefit analizu, jer sigurno ima i prednosti, i tome treba optimalno odgovoriti. Ne bih naglasak stavio na pretnju, to samo izaziva strah kod ljudi, a ja tu pretnju ne vidim", rekao je Bartulica.

Međutim, Pero Ćorić iz desno orijentisane stranke HDP AS smatra da Hrvatska mora postati samostalna vojna sila.

Upitan da li smatra da postoji realna mogućnost za konflikt sa Srbijom, on je rekao:

"Naravno da smatram. Ne mogu reći da se osećam sa svojom porodicom sigurno. Pitanje je da li će se Srbija držati određenih normi i pitanje je hoće li se prikloniti nekom drugom savezu. Mi smo kao i Izrael u čudnom okruženju. Pre 25 godina svi su smatrali da je nemoguće da se dogodi tragedija kao u Vukovaru pa se dogodila".

 

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=02&dd=25&nav_category=167&nav_id=1100679

[Кратос]

Naša braća rvati,bolesna nacija,paranoja i srbofobija neslućenih razmera.

[feeble]

Nemamo nikog blizeg od njih.