Песма за лаку ноћ

[Снежана]

Novica Tadić

[Снежана]

 

 

U nepouzdanu zoru usnih jedan san.
Znam da u snu behu mnoga vrata.
Ostalo sam zaboravio. Java je
jutros razvejala
tu intimnu priču, koja sad
nije manje neuhvatljiva
no Tiresijina sen ili Ur Haldejaca
ili Spinozini korolari.
Proveo sam život sričući
dogme koje izmišljaju filozofi.
Priča se da je u Irskoj neki čovek rekao
da pažnja Boga, koji nikad ne spava,
večno opaža svaki san
i svaki usamljeni vrt i svaku suzu.
Rađa se sumnja i raste polutama.
Kad bih znao šta je bilo sa onim snom
što sam ga usnio, ili koji san sam usnio,
znao bih sve stvari.

 

 

Jorge Luis Borges, ''Zaboravljeni san''

[Снежана]

Међу јавом и мед сном                                                                                   

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!

[Снежана]

Ne spavam, i ne nadam se snu.
Čak i u smrti ne nadam se snu.

Predstoji mi nesanica duga kao Mlečni put
I jedan zaludan zev koji će nadživeti svet.

Ne spavam; ne mogu da čitam kad se probudim noću.
Ne mogu da pišem kad se probudim noću,
Ne mogu da mislim kad se probudim noću –
Bože moj, ni da sanjam ne mogu kad se probudim noću!

Ah, kako me opija žudnja da budem bilo ko drugi!
Ne spavam, ležim, usplahiren, probuđeni leš,
A sve što osećam samo je prazna misao.

Pohode me, izobličene, stvari koje su mi se desile –
Sve one zbog kojih se stidim i kajem –;
Pohode me, izobličene, stvari koje mi se nisu desile –
Sve one zbog kojih se stidim i kajem –;
Pohode me, izobličene, stvari koje nisu ništa,
I čak se i zbog njih stidim, i kajem, i ne mogu da spavam.

Nisam u stanju da smognem snage i pripalim cigaretu.
Zurim u zid isped sebe kao da promatram svemir.
Napolju je tišina gluva za sve što se zbiva.
Neizmerna tišina koja bi u nekoj drugoj prilici bila strašna,
U svakoj drugoj prilici, kad bih samo mogao da osetim strah.

Ispisujem stihove zaista dopadljive –
Stihove da bih saopštio kako nemam šta da kažem,
Stihove da bih uporno ponavljao to isto,
Stihove, stihove, stihove, stihove, stihove...
Bezbroj stihova...
A sva istina, i sav život ostaju izvan njih i izvan mene!

Pospan sam, ne spavam, osećam, a ne znam čime
Ja sam čisto osećanje, nezavisno od čula,
Jedna puka apstrakcija samosvesti bez ličnosti,
Izuzev nužnosti koja uslovljava svest,
Izuzev – otkud znam izuzev čega...

Ne spavam. Ne spavam. Ne spavam.
Kakva teška sanjivost u glavi, na očnim kapcima, u duši!
Kakva teška sanjivost svuda osim u mogućnosti sna!

O zoro, previše kasniš... Dođi...
Dođi, uzaludno,
Da mi doneseš novi dan istovetan sa ovim, koji će smeniti druga noć,
Istovetna sa ovom...

Jer si uvek radosna i uvek donosiš nadu,
Ako je verovati staroj sentimentalnoj literaturi.

Dođi, donesi nadu, dođi, donesi nadu.
Moj umor se zavlači u jastuk.
Bole me leđa jer ne ležim na boku.
Da ležim na boku, bolela bi me leđa što ležim na boku.
Dođi zoro, požuri!

Koliko je sati? Ne znam.
Nemam snage da pružim ruku i dohvatim sat.
Nizašta nemam snage, nizašta više...
Samo za ove stihove, napisane sledećeg dana.
Da, napisane sledećeg dana.
Svi stihovi su uvek napisani sledećeg dana.

Napolju mrkla noć, savršeni spokoj.
Mir u svekolikoj prirodi.
Čovečanstvo otpočiva i zaboravlja svoje gorčine.
Baš tako.
Čovečanstvo zaboravlja svoje radosti i gorčine.
Tako se obično kaže.
Čovečanstvo zaboravlja, da, Čovečanstvo zaboravlja,
Ali čak i kad je budno, Čovečanstvo zaboravlja.
Baš tako. Ali ja ne spavam.

Fernando Pessoa

 

[Снежана]

Када поноћни часовници расипају великодушно време, отићи ћу даље него Одисејеви најбољи веслачи у предео сна, недоступан људскоме сећању. У томе потопљеном пределу откупљујем ствари које нисам потпуно разумео: траве из једноставне ботанике, нешто разноврсније животиње, дијалоге са покојницима, лица која су у ствари маске, речи веома древних језика и понекад страву несравњиву са оном коју нам може пружити дан. Бићу сви или нико. Бићу онај други који, не знајући, јесам, онај који је гледао овај други сан, моју јаву. Онај који је у мени, без страсти, са осмехом.

Х.Л. Борхес 

[Ayla]

 

[Снежана]

Bez snova

 

Stare sedokose kelnerice po kafeima

u noći odustale su,

i dok koračam niz pločnike svetlosti

i gledam u prozore staračkih domova

vidim da toga više nema u njima.

Gledam ljude po klupama u parku,

i vidim po tome kako sede i gledaju

da je iščezlo.

Gledam ljude koji voze

i vidim po tome kako voze svoja kola

da niti vole niti su voljeni,

niti više mare za seks,

sve je zaboravljeno

kao neki stari film.

Gledam ljude u robnim kućama

i samoposlugama

dok se kreću među rafovima

kupujući stvari

i vidim po tome kako im stoji odjeća,

i po načinu na koji hodaju,

i po izrazu njihovih lica i očiju

da im nije stalo ni do čega,

i da ničemu nije stalo do njih.

Vidim na stotine ljudi dnevno

koji su sasvim odustali.

Ako odem na hipodrom

ili na stadion

vidim hiljade koji ne osećaju ništa

ni za koga,

i niko ne oseća za njih.

Na sve strane vidim one

koji ne žude ni za čim

osim za hranom, krovom i odećom,

usredsređeni samo na to,

BEZ SNOVA.

Ne shvatam zašto ovi ljudi ne iščeznu,

ne shvatam zašto ovi ljudi ne izdahnu,

zašto ih oblaci ne usmrte,

zašto ih psi ne usmrte,

zašto ih cvetovi i deca ne usmrte,

ne shvatam.

Biće da su već mrtvi,

pa ipak ne mogu da se naviknem

na njihovo postojanje,

jer toliko ih je mnogo.

Svakoga dana,

svake noći sve ih je više,

u metrou,

u zgradama,

u parkovima.

Oni ne osećaju užas što ne vole

ili što nisu voljeni.

Toliko, toliko, toliko mojih bližnjih.

Č.B

[Снежана]

 

 

Sleep baby sleep
The day’s on the run
The wind in the trees
Is talking in tongues

If your heart is torn
I don’t wonder why
If the night is long
Here’s my lullaby
Here’s my lullaby

Well the mouse ate the crumb
Then the cat ate the crust
Now they’ve fallen in love
They’re talking in tongues

If your heart is torn
I don’t wonder why
If the night is long
Here’s my lullaby
Here’s my lullaby

Sleep baby sleep
There’s a morning to come
The wind in the trees
They’re talking in tongues

If your heart is torn
I don’t wonder why
If the night is long
Here’s my lullaby
Here’s my lullaby

 

[Снежана]

 

[Снежана]

ЛАМПА

А ти си опшив мојих несаница,
Пена што руби вртлог од празнине;
Безлична, знам ти сваку црту лица
У мрежи остакљене паучине

У напрслом огледалу; тишина
Мрешка се као скоруп од твог гласа
Из друге собе, где је помрчина
У којој трептиш к'о паслика спаса —

Лептире сиве шаљеш, да ми круже
Около лампе у крхкој орбити,
По слојевима невидљиве руже,

А кад пред зору уснем, тада и ти
Утрнеш, к'о на окрет прекидача
У руци што је одсутна, ал'јача.

 

 

[Снежана]

 Ja posle velikog sna poduzeh put tužan MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima u toploj kori mozga gde me ima taj san moj izvijen u zvezdani luk. Taj san je smeli silazak pod tle gde slepe ptice pevaju u tami. U svakoj ima jedna šuma. Gle što više govorimo sve smo više sami. O vetar sa crnom kičmom tamni roj i pakao raznosi svetom, menja tok onesvešćenoj reci. Onda moj zaluta među zvezde krvotok. U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima u toploj kori mozga gde me ima taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća pred čudnim znacima i više nemam ruke u prostor prognan i u vreme. Veća sve biva senka moja daleko od huke gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh. Joj vazduh vene umiru svi oblici! O milosti za ono što sam bio u snu. To paklena mi ljubav u nedoumici. Noć slepih žiljkova me prikova za tlo. Pod zemljom mračni predeli se mešaju. Pomeraju se mora užasi se premeštaju sa jednog mesta na drugo mesto zlo. O strašni preobražaj moj u srcu sna gde vasiona počinje mi pticama, s dva oka varnica da l će da zna da put mi nađe letom ili klicama.

III

Sam u snu svome - ko će da me spasi! Od svega malo pepela u rukama za buđenje mi osta kad ugasi krv moja ime što ga rekoh mukama. Krv moja ima ime jednog cveta; da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću za nju što kroz moje užase mirno šeta, kad zveri beže zle u naše reči noću. Te zvezde - s njima ko i bez njih noć. O kulo snage gde je plavi dan stvar svaka kada ima lekovitu moć i kad se rađa smisao umire mi san u vazduhu kad se putevi produže za mirise i anđele da prođu! Pred kapijom sam koju crvi glođu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

IV

Ne, više nije važno šta ću reći. Već beše sve to nekad ko zna kad u nekom snu il nekoj čudnoj reči. Ja posle sna tog ne znam kuda sad. Ti, snu moj, moje tamno podne, sen zar svedok predela nestvarnih ja za svet od tople gline umešen! Kuda da odem posle ovog sna.

Branko Miljković

[Снежана]

Пол Верлен

- МЕСЕЧИНА

Пејзаж без премца, то је ваша душа Где иду љупке маске, плешу кринке, А сви, док звонка лаута се слуша, К'о да су тужни испод чудне шминке. Премда у песми сетно им трепере, Победна љубав, живот дневног сјаја, У срећу као да немају вере, А песма им се с месечином спаја, Са месечином и тужном и лепом Од које птице сањају у борју И водоскоци у заносу слепом Јецају, витки, у своме мраморју.

[Снежана]

"Da nije noć, otišao bih ovog časa. Obradovala me je ta riješenost da ne čekam, da se ne prepuštam praznom tugovanju i nemoćnom nadanju, već da učinim ono što mogu. Ne smijem da hodam sokacima poput mjesečara, sa uzetom voljom, kao bogalj. Nije čovjek ono što misli, već ono što čini." (Derviš i smrt)

[Снежана]

uz tihu kletvu jurim kroz grad kaput na ramenu normalna stvar novine u ruci jučerašnji broj ne izgledam lijepo briga me za to zalazim u svaku birtiju tamo trgnem vino rakiju a onda žurim da ne zakasnim i prije nego što se pozdravim s njom dodirnut ću joj usne lagano odlazimo zajedno u noć ona želi da joj govorim tiho da ne veličam svoje probleme hoće da živi s onim koga voli gleda u druge a misli na mene priznaje mi da je udata da ne ljubi svoga čovjeka a ja šutim mudro razmišljam njeni prsti kao da traže krivca samo lete oko moga lica hajde ženo koji ti je vrag diskretno šapućem spominjem kino vani je tužno a unutra fino skupe pare za dosadne sate ne žalosti se srce mislim ja na te kupuje mi tada kokice kikiriki slane koštice stvarno se trudi da mi ugodi a oko nas sve neki gladni ljudi šušte papiri odozada nam smrdi jao gospode kako grozan film ponoć se bliži predstava traje sjedamo u kola idemo dalje izvan grada ima parcela lijepo mjesto na kraju sela vodimo ljubav zagušljiv je zrak snažno svjetlo pada ravno na nas nije normalno pa to je vlak grabimo volan i dodajemo gas hladan znoj mi curkom nagriza vrat paranoja bježimo u mrak Branimir Džoni Štulić, „Odlazak u noć”

 

[Снежана]

Артур Рембо: САН ЗА ЗИМУ

Њој

У ружичасти вагон са плавим јастуцима

Сешћемо, зими, па на пут!

Биће нам добро.

Гнездо са лудим пољупцима Скриваће сваки дремљив кут. Склопићеш тада очи, да не видиш кроз прозор

Сав чудовисни онај пук

У ком се мрзовољно, да испуни те грозом,

Црн демон цери, црни вук.

Тад ће ти изненада пецнути образ нешто.

И сићушни пољубац вратом ће твојим вешто

Потрчати, к'о паук луд...

Рекавши "Тражи",

ти ћеш пригнути главу к мени

И тражићемо дуго ту бубу, занесени – А она ће скитати свуд...