Зашто сте нас рађали ако нам не можете купити ајфоне и таблете?

JESSY · Октобар 7, 2015

Ових дана сам размишљала о материјалним проблемима породице са више деце. Не о оним, често измишљеним, страховима да „нећеш успети све да нахраниш“, већ о префињенијим искушењима која очекују породицу када старија деца мало порасту и почну болно да доживљавају одсуство „екстра справица“ којима могу бити напуњене торбе другова из разреда.

Неко од родитеља, можда, тако и чека страшни дан када се деца врате из школе са суровим питањем: „И што си нас уопште и рађала ако чак не можеш ни таблет да купиш свакоме од нас?“ Или: „Чак ни другове не могу да позовем! Сви имају своју собу, а ми само своје кревете, и то дечије!“ Или ће несрећни потомци са тактом оћутати, али ће осећање сопствене недовољне вредности и оштећености неизоставно испунити њихове душе свим могућим „комплексима“.

Искрено говорећи, ја сам такође и сама већ неколико пута видела такве ситуације у пракси. Накупила ми се гомила мисли и покушала бих да изложим део њих.

Са једне стране, мајке са више деце изузетно нервира „популарна психологија“.

Сви већ знају за кризу седам година (тачније, кризу почетка школе) и адолесцентску кризу. Знају да у школском узрасту расте утицај вршњака и учитеља на дете, а да се у адолесцентском пеиоду генерално догађа поновна процена сопствених вредности и ауторитета, као и да се,пре свега, ауторитет родитеља подвргава критици.

Тако да је, теоријски гледано, вероватноћа да се од детета чује нешто попут: „Али ја и нисам тражио три брата, боље је да имам своју собу!“ – веома велика.

У пракси је, истина, све мало сложеније. У једном тренутку ће дете заиста почети да усмерава критички поглед на родитеље, да би их добрано тестирало. Али не искључиво према критеријуму материјалног успеха!

Бледо се сећам свог одрастања и чини ми се да је главни тинејџерски критеријум по коме процењује – постојање „среће“ (мирне радости) његових родитеља као и праведности. Тинејџер се припрема за живот у коме очекује срећу и правду, све што му је потребно да зна о родитељима је: „А да ли су они нашли срећу? Јел’ има смисла да се угледам на њих или не?“

Ако родитељи не личе на срећне људе, тинејџер покушава да дефинише узроке томе и можда закључи да је ствар у материјалним проблемима, они су у крајњој линији, најупадљивији.

Он ће тражити љубав међу родитељима, радост, мир, и – ако не нађе, мислиће да је проблем у недостатку новца, и заиста ће онда следити питање: „Зашто сте нас рађали?“

Посебно се може очекивати сличан исход уколико и сами родитељи имају навику да на сав глас јадикују о материјалним тешкоћама и списку финансијски неостваривих маштања.

Међутим, исто тако у другој породици други тинејџер види корен породичних проблема у татином послу или маминој успешној каријери – тако да се не можемо осигурати у свим варијантама.

JESSY · Октобар 7, 2015

Осим да живиш, чувајући радост… А то није лако.

Што се тиче „комплекса“ о којима ретко ко да није чуо… Мени се чини да је на почетку потребно снаћи се са сопственим комплексима.

Ако новопечени отац озбиљно размишља шта да учини да у будућности његова деца не буду искомплексирана због одсуства ајфона, најбоље је пре свега да се сам отац озбиљно преиспита да нема он сам комплексе јер нема „добар“ ауто или још нешто слично.

Само постављање питања: „Шта да учиним да дете не би патило због недостатка овог или оног“, говори о томе да су управо родитељи због овог или оног недовољно спокојни.

Ако мама и тата немају осећање незадовољства због мањка финансија са жељом да целом свету докажу своје невероватно материјално благостање – онда и деца имају много шанси да се не фиксирају исувише у будућем животу на материјална питања.

Генерално гледано, не можемо приписати „право на сиромаштво“ искључиво породицама са више деце.

Далеко да сваки јединац у породици иде у школу у злату и свили. Исто тако и родитељи са „мало деце“ деле дечију одећу међу родбином и суседима у улазу, а нове ствари купују на распродајама. И нико није умро због тога.

Постоји, такође, још један специфични „комплекс“ код људи са више деце.

Јако, исувише јако, постоји жеља да се докаже – пре свега себи самима – да „нисмо најгори“, да смо ми уопште нормални.

Значи, негде тамо дубоко унутра, још није превазиђен стереотип о вишедетности као маргиналном феномену у сваком схватању ове речи. Понекада чујем (истина, сада већ јако ретко) жалбе: ето, нико не воли породице са више деце. Па, маме са више деце понекада саме себе „не воле“!

Гледано са становишта норме, ја још нисам превише вишедетна али већ и код себе примећујем ту болесну тежњу: да успут покажем људима око нас да, ето, ми умемо и да читамо са децом и идемо и на плес и уопште, паметни смо као да имамо више година.

Жена за коју је рађање више од два детета апсолутно норма, просто неће емоционално да се расплињава на сличне бесмислене спорове са „друштвеним мишљењем“.

На интернету ме је веома дотакао разгневљени коментар мајке са више деце на књигу Ане Катрин Вестли „Мама, тата, бака, осморо деце и теретњак“. За децу је у питању поклон, а не књига, на честе молбе својих ћерки сам је читала наглас, док већ нисам поживчанила, научивши је напамет. Просто, весело, са љубављу написано. За родитеље тамо има и примеса практичне педагогике.

А ту се нека читатељка нашла увређена: „Како се ауторка, ето, усудила да тако лаже и понизи породицу са више деце! Деца у књизи и живе сиромашно и мало излазе и не друже се и свако путовање за њих је као дар са неба. А ми имамо толико деце, сви се нечим баве и никакве закрпе нису ни једном носили! Тако да Вестли, таква и таква, има само јако лоше стереотипе“.

А ја читам такво мишљење и сматрам да ауторка Вестли уопште нема стереотипе, јер се она не боји материјалних тешкоћа, већ их чак некако и преувеличава, које потом ти хероји на кративан начин превладавају.

JESSY · Октобар 7, 2015