Surogat majke

[Dijasporka]

Naidjoh na ovaj tekst pa me zanima vase misljenje o svemu tome (obratite paznju i na komentare ispod teksta):

 

Pročitajte priču o usvajanju i surogat majčinstvu iz iskustva jednog bračnog para iz Srbije, o kojima piše blogerka Kata Granata 

Veštačka oplodnja, usvajanje, surogat. Nekom su ove stvari iste, prihvatljive na isti način jer dovode do toliko željenog deteta.

Moji prijatelji su pre neko vreme dobili decu. Prvo ćerku od četiri i po godine a onda za manje od šest meseci i sina. Znam, ništa vam nije jasno.

 

Upoznali smo se na letovanju, dva ne baš mlada bračna para. Iščekivanje trudnoće i problemi sa neplodnošću već su se ušunjali u naše živote. Dok je za nas godina dana “bezdecosti” bila duga kao deset, njima se peta otegla na tri života. Zajednička muka nas je zbližila. Pošto ne živimo u istom gradu, druženja su bila sporadična, telefonska i na zajedničkim putovanjima.

 

I onda se desilo da sasvim prirodno posle dve godine čekanja i ni jednog indentifikovanog problema da zatrudnim. Sreća, radost. Neizmerna i neopisiva.

 

Posle nekoliko meseci pitanje je bilo kako im javiti. Znala sam da će se radovati, čestitati. Znala sam da godinama samo drugima odlaze na babine, krštenja, kumstva. Znala sam da su sve probali. Ona je dovela svoje zdravlje u pitanje posle pet veštačkih oplodnji i deset godina truda i iščekivanja. Nikada, nijednom nije ostala trudna. U pitanju je bio potpuni sterilitet.

 

Opet smo se našli na letovanju. Nas troje i oni. Družili smo se na uobičajen način, isti mi ali opet sasvim drugačiji. Nas dvoje kao roditelji očarani njime. Našim detetom, hodajućom lutkom. Dete trepavice i loknice. Dete smejalica i zvezdice u očima. Dete, koje nam je ispunilo snove.

 

Vratili smo se svojim kućama i životima, povremeno se čuli i videli. Znala sam da im je na kraju ostalo samo usvajanje i da su se odlučili za taj korak ali da je proces dug a oni već iscrpljeni i emotivno i materijalno.

 

Sledeći telefonski poziv, opet sam trudna. Čestitaju, raduju se. Kada sam se porodila i situacija uzbuđenja primirila, pozvali smo ih da vidimo kako su, ima li kod njih nešto novo.

 

Bio je februar, muž ih je pozvao, uobičajeno, kako ste, kad ćete u naš kraj i čudno zbunjeno “evo daću ti Katu”. Ne kapiram zašto mi daje slušalicu tako sav sluđen. Sa druge strane vrlo brzo i šturo čujem: “Evo vratili smo se pre par dana, jedva smo izašli iz Ukrajine, znaš tamo je baš ozbiljno počeo rat. On je isti majka ima mesec i po dana a ona je divna sad je napunila četiri. Ne mogu preko telefona, videćemo se i ispričati. Umorni smo, mali plače, a ona je nešto slinava, pa smo na dežurstvu (smeh), znaš već kako je.” Toliko sam šokirana da jedva uspevam nešto da prozborim. Pozdravljamo se i sve liči na neku šalu, ali pogled na mog muža mi jasno daje na znanje da smo čuli isto.

 

Usvojili su predivnu devojčicu. Proces je trajao par godina i oni do kraja nisu pričali o tome. Testiranja, obuke, dodeljivanje deteta, pa povlačenje odluke iz socijalne službe jer ipak ima neko pre na listi, ko više odgovara, javna je ličnost, ko zna koga podmazati. Neko drugi bi odavno odustao, slomio se i predao. Ali ne i oni. Pokucali su na velika vrata u Beogradu i pitali gospodina ministra koliko košta njegovo dete. Posle kratke ali žučne audijencije u kojoj je ona “skresala” gospodinu na čelu parade kako decu prodaju za male pare dok hiljade njih čeka na usvajanje sa obe strane, ubrzo je usledio poziv. Našli su devojčicu za njih. Nedelje postepenog upoznavanja, posećivanja, agonije. Ona nije htela da ima ništa sa njima. Želela je da ostane sa svojom hraniteljskom porodicom. Telefonski pozivi, oni: “Kako si?”, ona: “Marš u p.m.”.  Svaka poseta: “mrzim vas, neću sa vama, ostavite me na miru”. Privikavanje je trajalo mesecima.

 

Neposredno pre sudbonosnog dolaska u prestonicu i sučeljavanje sa bar nekim odgovornim za javašluk i patnju mnogih, smatrajući da od usvajanja neće biti ništa, odlučili su se za surogat majku. Odlaze u Ukrajinu jednu od malobrojnih Evropskih država gde je surogat zakonski definisan. Specijalizovana klinika koja se bavi ovim vidom rešavanja problema steriliteta je poznata u svetu. Upoznavanje surogat majke, zakonski okviri, praktični koraci u izvršenju i vraćanje u Srbiju.

 

Proces je sledeći: u matericu surogat majke se usađuje embrion nastao veštačkom oplodnjom jajne ćelije druge žene. Materica surogat majke narednih devet meseci služi kao inkubator. Oplodnja je uspešna i prvi put za mnogo godina oni su “trudni”.

 

Kao u svakom zanimljivom filmu i ovde dolazi do još zanimljivijeg vrhunca. U isto vreme su bili u procesu dobijanja dvoje dece. Svoje usvojene devojčice i svog biološkog sina.

 

Mesec dana pred porođaj, sa tek usvojenim detetom, odlaze u Ukrajinu zahvaćenu ratom da dočekaju rađanje svog sina. Mesec dana neopisivog ludila, straha, sreće, neizvesnoti i života na -20 stepeni je previše ozbiljan scenario i nemoguć poduhvat da i izbliza zamislimo kroz šta su prošli.

 

Danas imaju dvoje divne dece. Devojčicu toliko posebnu da je svaka reč kojom bi je opisala nije vredna i dečaka neverovatnih plavih očiju, slike i prilike svojih roditelja.
 

U Srbiji surogat, kao reproduktivna metoda, nije još definisan ni zakonom dozvoljen. Dileme, strahovi i moralna postavka ovakvog vida rešavanja neplodnosti su rasprostranjeni širom sveta. Pitanje surogata je svojevrstan tabu. Dok jedni zagovaraju surogat materinstvo kao plemenit i nesebičan čin, za druge je to izraz mešanja u prirodne tokove ili religijska pitanja.

 

Veštačka oplodnja, usvajanje, surogat. Nekom su ove stvari iste, prihvatljive na isti način jer dovode do toliko željenog deteta. Za one koji nisu nikad bili u toj situaciji nemoguće je shvatiti emocionalne i duhovne konsekvence koje stoje iza odluke vezane za imanje potomstva na način koji nije uobičajen. Lako nam je spočitati o moralnosti i ispravnosti tuđih odluka iz udobne fotelje, dok naša deca spavaju mirnim snom. Neko bi sve dao da doživi isto. Neko ne bi pitao za cenu.

 

Izvor: https://icbmother.com/

Autor: Kata Granata

 

 

Ja preuzela sa: http://www.bebac.com/vesti/koliko-kosta-vase-dete

[Goku]

Сваки случај треба посматрати индивидуално, мислим да је немогуће подвести под неко универзално правило.
Ја бих се позвао на оно:" По плодовима њиховим препознаћете их". У овом случају дакле плод би био човјек који дође на свијет, са истим потенцијалом и истим призивом на спасење. Мали човјек који ће уз то некоме донијети велику радост. Па сад, ако је то добар "плод" (а мени се чини да јесте), како оно што је довело до њега може бити генерално окарактерисано као зло? Размислимо мало о хипотетичкој ситуацији да се дође до људског клона, дакле бебе генетички идентичне "оригиналу". Шта са њим. Треба ли и њега крстити? Није ли и он позван на спасење као и сви други? Зар не може и он донијети "стоструки плод" и бити " Творцу на славу, родитељима на радост а Цркви и отаџбини на корист"? Наравно да може.
Зато мислим да треба проблем сагледати из обрнуте перспективе, односно из перспективе дјетета које дође на свијет.

[Плутон]

Па сад, ако је то добар "плод" (а мени се чини да јесте), како оно што је довело до њега може бити генерално окарактерисано као зло?

 

Невезеано за тему, буди обазрив овде. И неке силоване жене затрудне па се одлуче да роде децу, али то не значи да је силовање добра ствар.

[ВИЛМА]

Potpuno mi je razmuljiva sreća ljudi koji su ostvarili svoj san da postanu roditelji, na kakav god način.

Ono što nikako ne razumem kod surogat-majčinstva jeste šta je sa emotivnim i uopšte psihičkim stanjem te žene, tj. surogat majke. Tačnije, potpuno mi je fascinantno o čemu ona razmišlja i kako se oseća u momentu kada shvata da će dete,koje je nosila u sebi 9 meseci, predati nekome drugome zauvek ?

[Goku]

Невезеано за тему, буди обазрив овде. И неке силоване жене затрудне па се одлуче да роде децу, али то не значи да је силовање добра ствар.

Апсолутно се слажем, зато сам и почео са
"Сваки случај треба посматрати индивидуално, мислим да је немогуће подвести под неко универзално правило."

[Dijasporka]

Сваки случај треба посматрати индивидуално, мислим да је немогуће подвести под неко универзално правило.

Ја бих се позвао на оно:" По плодовима њиховим препознаћете их". У овом случају дакле плод би био човјек који дође на свијет, са истим потенцијалом и истим призивом на спасење. Мали човјек који ће уз то некоме донијети велику радост. Па сад, ако је то добар "плод" (а мени се чини да јесте), како оно што је довело до њега може бити генерално окарактерисано као зло? Размислимо мало о хипотетичкој ситуацији да се дође до људског клона, дакле бебе генетички идентичне "оригиналу". Шта са њим. Треба ли и њега крстити? Није ли и он позван на спасење као и сви други? Зар не може и он донијети "стоструки плод" и бити " Творцу на славу, родитељима на радост а Цркви и отаџбини на корист"? Наравно да може.

Зато мислим да треба проблем сагледати из обрнуте перспективе, односно из перспективе дјетета које дође на свијет.

I ja mislim da treba gledati iz bebine perspektive... Da li je njoj majka ona iz cije se jajne celije razvilo ili ona cije je srce slusalo 9 meseci? Potpuno mi je neshvatljiva ta potreba ljudi da imaju, pobogu, dete koje lici na njih, pored toliko dece po sirotistima. A vec sam i uzivo pricala sa jednom zenom koja zaista nema sanse da ikada zatrudni, i videla sav njen bol zbog toga, i opet mi je delovalo kao da je blago receno luda dok mi je pricala kako ona i muz planiraju da potrose desetine hiljada evra da bi se dokopali svog bioloskog deteta. Na pitanje ko ce to dete dojiti, rece mi da ce piti vestacko mleko, kao i toliko beba na svetu. Jasno je meni da neke zene ne mogu da doje (ili su bar ubedjene u to), ali slabo koju znam da unapred osudi dete na vestacku hranu, uglavnom bar pokusaju da mu daju ono sto je najbolje za njega. Ovde mu je i to vec unapred uskraceno...uskracen mu je dodir sa jedinom majkom za koju zna...ne znam...meni je to uzasno tuzno...

[Goku]

Pa bolje se roditi makar i djelimično zbunjen ko ti je prava majka, nego ne roditi se uopšte.

[JESSY]

U našoj zemlji surogat majke su zabranjene Zakonom o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja. Pročitajte šta o tome misle žene kojima ne uspeva da se ostvare u ulozi majke.

 

 

PRIČA PRVA

Marija, koja sada ima dvadeset i devet godina, u trinaestoj je doživela saobraćajnu nesreću. Tada joj je izvađena materica i stavljena tačka na njeno materinstvo... Zračak nade se pojavio onog trenutka kada je shvatila da postoji mogućnost surogat majke. Ali, donošenjem pomenutog Zakona, oduzeta joj je i ta, za nju jedina mogućnost. Marija nije udata...

- Da budem iskrena, u svaku vezu ulazim sa mišlju da čoveku koji me voli nisam u stanju da rodim naše dete. Obradovala sam se kada sam čula da postoji ova mogućnost... Moja sestra, koja ima troje dece, odmah je rekla da bi ona sa radošću bila surogat majka. Ali, to je za sada nemoguće.

 

PRIČA DRUGA

Slavica je tridesetšestogodišnja uspešna poslovna žena. Pored toliko obaveza, «uspela» je i da se uda pre pet godina. Ali, ne uspeva joj da se ostvari u ulozi majke. Pokušala je već tri puta sa veštačkom oplodnjom, ali bezuspešno. Dve trudnoće su se završile spontanim pobačajem.

- Čula sam za surogat majku. Dugo sam razmišljala, ali nikako nisam uspela da iskanališem svoj stav o tome. Stalno mi se javljaju protivrečna osećanja. Pokušavam da sagledam situaciju iz ugla žene koja bi pristala da bude surogat majka. Iako nisam majka, ne mogu da zamislim kako bih se odrekla deteta koje rodim (bez obzira ne sve potpisane ugovore). Sa druge strane se nalazim ja, koja bezuspešno pokušava da održi trudnoću, prolazeći kroz pakao spontanog pobačaja baš onda kada mislim da je sve u redu. Smatram da je ovaj način rešavanja neplodnosti plemenito delo, i da nije protivan prirodi. Čak sam sebi postavila pitanje: «Čije bi to dete bilo, na kraju?». Ali, mislim da to nije ni važno. Jedino je važno da onaj ko odluči da se brine o njemu, ima dovoljno ljubavi. A deca ne pripadaju nikome... Da li bih ja to mogla da uradim? Iskreno, za sada mislim da ne bih. Ali sam protiv toga da se takva mogućnost zakonom zabrani.

 

PRIČA TREĆA

Zorica je četrdesetogodišnja žena, koja je kao veoma mlada devojka ostala u drugom stanju i odlučila se za prekid trudnoće. Prilikom kiretaže, oštećena joj je a odmah potom i odstranjena materica. Za usvajanje deteta se odlučila pre deset godina. Sada je majka devetogodišnje devojčice Mie.

- Kada sam prolazila kroz nemogućnost ostvarenja roditeljstva, pomoć sam tražila na raznim mestima. Tada nisam ni znala za opciju surogat majke, ali vidim da ni sada nije dozvoljena kod nas. Ja sam ZA, ali samo u slučajevima u kojima je zaista nemoguće imati bebu. Nažalost, malverzacija će uvek biti, a biće i onih koji će za to da plaćaju. Roditelj je onaj uz koga dete odrasta. Najteže je vaspitati ga da jednog dana postane uspešan i pošten čovek, karakteran. Mislim da je zabrana svakog oblika surogat majki diskriminacija. Moj suprug i ja smo dete usvojili, ali samo mi znamo kroz šta smo prošli dok nismo završili kompletnu proceduru, trajalo je mnogo duže od devet meseci. Za sve postoje protokoli i procedure. Pa, zar nije moglo da se napiše i za surogat majku. Ja sam se ostvarila u ulozi majke, a najlepši trenutak je bio kada mi je moja, tada četvorogodišnja devojčica, uz zagrljaj rekla: «Ja znam da me ti nisi rodila, ali samo tebe i tatu volim».

 

http://www.yumama.com/zelim-bebu/problemi/2222-surogat-majka-plemenito-ali-tesko-ostvarivo.html

[JESSY]

a evo i misljenja teologa Aleksandre Malesevic...

 

 

Да ли, како тврди гђа Невена Фирст (12. фебруара), сурогат материнство заиста има карактер доброчинства? Да ли жеља сурогат мајке (оне која рађа дете) за добрим делом уједно значи и остварење самог доброг дела? Може ли намеравана мајка (или отац) имати (не кажемо да мора) осећај кривице, што је била немоћна да утиче на емотивно стање сурогат мајке, њено понашање у исхрани, физичку активност, хигијену, изложеност стресу, дувану итд. – уопште, на негативне утицаје по дете?

Неко може рећи да чак и ако се деси нека психичка слабост намераваног родитеља узрокована сурогат материнством, то не може да се пореди с чињеницом да је ново биће дошло на свет, а да другачије не би ни дошло. Био би у праву да говоримо из угла већ затеченог стања, односно, већ рођеног детета. Али говоримо из угла одобравања чина сурогације пре него што се он десио! Неко би рекао: да, али то је једини начин да тај намеравани родитељ дође до потомства, и треба преузети толики ризик јер он није претежнији од рођења детета. Као кад болесник мора на операцију при којој постоји одређена могућност смртног исхода, а лекар одлучује да ризикује и оперише, да ли због минималне могућности смртног исхода, или због неопходности операције да би пацијент уопште наставио да живи. Овде, међутим, већ имамо пацијента за којег тражимо најбоље могуће решење, а у случају одобравања сурогације још уопште немамо зачето људско биће пре почетка процеса, да полемишемо да ли је боље да се оно роди или не, већ само неостварену жељу намераваног родитеља за потомством.

У бављењу темом сурогације не сме долазити до замене теза. Овде није питање да ли је добро да се неко дете роди (свакако је и увек добро), већ се испитује да ли је добар овај начин (сурогат материнство) да се неко дете роди. Стога рођење детета, које пре почетка поступка сурогације не постоји, не може бити услов одобравања поступка сурогације као начина његовог рођења, као што рођење детета из акта силовања не може бити услов одобравања самог акта силовања зато што је добро да се роди дете. Друго је питање ако је дете већ зачето (на било који начин) да ли је добро да се оно роди.

Сурогат материнство носи ризик по здравље и сурогат мајке. Намеравани родитељ се може правно предвиђеним обавезујућим уговором заштитити од могућности да сурогат мајка по рођењу не жели предати дете наручиоцу трудноће. То, ипак, не решава проблем, јер не значи да сурогат мајка неће претрпети здравствене (пре свега психичке) последице уколико не жели предати дете које је родила, иако ће то законски морати учинити.

Што се тиче детета, да ли ико има право довести дете у неприродну ситуацију да има две мајке? Јер није у људској природи да има две мајке, генетску и гестацијску (данас чак и три, при поступку цитоплазматског трансфера). Позната је интеракција мајке и детета које носи. Поред размене материја преко плаценте, долази и до психичких утицаја мајке на дете (али и детета на мајку), размене емоција, стања. Пренатални развој детета, према истраживањима савремене психологије, одразиће се у огромној мери на каснији развој човека. За коју сурогат (сурогатус –накнадно изабран, замена, обично неадекватна, по вредности и ваљаности није равна ономе што замењује) мајку можемо тврдити да има љубави и топлине за плод који носи колико би му пружила и „рођена” мајка (то је његово право, да не буде оштећен) ако има свесну намеру да дете неповратно преда другом? Или, ако постоји оваква „мајчинска” љубав сурогат мајке према плоду, како ће га онда предати другом без психичког лома по њу, или дете, или обоје?

Ако је питање материнства у поступку сурогат материнства правно регулисано, то не значи да је проблем решен, уколико донесена регулатива није биолошки одржива.

Теолог

Александра Малешевић

објављено: 18.03.2015.

 

http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/O-surogat-materinstvu.sr.html

[Dijasporka]

Pa bolje se roditi makar i djelimično zbunjen ko ti je prava majka, nego ne roditi se uopšte.

Uopste ne mislim da je tako jednostavno. Ako si vec zacet, naravno da je bolje da se rodis nego da se ne rodis. Ali zaceti dete unapred znajuci da ces mu prirediti veliku traumu odvajanja od majke, to mi je potpuno nejasno. Kazu da covek celog zivota vuce traumu radjanja, iako se samog cina ne seca, isto tako verujem da se i ova druga trauma vuce zauvek, makar covek posle i bio beskrajno voljen.

[JESSY]

једна тотално неприродна ситуација....

[Плутон]

Европски парламент је осудио праксу сурогат материнства (тачка 114).

 

http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.do?pubRef=-%2f%2fEP%2f%2fTEXT%2bREPORT%2bA8-2015-0344%2b0%2bDOC%2bXML%2bV0%2f%2fEN&language=EN