Игноришимо једни друге да бисмо многодушно исповедали…

[Снежана]

Текст можда није дирктно у вези са темом, али је свакако добар за нас лаике који се формом и не бавимо толико.
 
ЧЕКАМ ТЕ НАПОЉУ
Видим, одлазиш у цркву. Не занима ме шта ћеш у њој радити иако мислим да ћеш се молити. Нимало не марим за то хоћеш ли стајати испред олтара или тамо код врата,хоћеш ли се молити седећи или клечећи,погнуте главе или затворених очију или ћеш буљити у икону на олтару,ударати се у прса,мицати усне,шапутати речи молитве или пребирати бројаницу међу прстима.Све су то спољашње и једноставне радње којима није тешко преварити човека.
-Чекам те напољу! Када изађеш из цркве и вратиш се међу људе,припреми се за сусрет са мном. Тада ћу те немилосрдно пратити,проматрати,судити а можда те и осудити. Имам право то учинити. Наиме,желим знати-јеси ли у цркви заиста разговарао са Богом или си се само Њиме поигравао… Желим се уверити-чини ли молитва човека заиста другачијим и бољим? Уверим ли се да си охол,похлепан,себичан,свадљив,увредљив,завидан,брбљив,површан-знаћу да ти молитва не ваља. Уверим ли се да у породици,на послу,у школи,трговини,аутобусу,на улици… не знаш с људима разговарати,знаћу сигурно да не знаш ни са Богом разговарати. Ако неко непрестано треба да те теши и хвали,знаћу да у цркву ниси ишао ради Бога, да би га славио-већ да би обожавао себе. Али, буду ли твоје усне изговарале речи мира,радости,поверења и утехе,буду ли твоје очи отворене за невољу ближњег,буде ли твоја рука подизала немоћне,буде ли твоје срце имало разумевања за друге,буде ли опраштало и љубило-знаћу да си у цркви заиста разговарао са Богом. Чекам те напољу!

[Никола Поповић]

Управо то! Хвала Снежана! 

 

А за остале изазов - чик прочитајте Снежанин пост од почетка до краја. Нема прелетања погледом. Само читање.

[Arsenija]

Игноришимо једни друге да бисмо многодушно исповедали…

Nekoliko puta sam naslov procitala kao - > Игноришимо једни друге да бисмо malodusno исповедали

Tekst je lep,ali je u praksi to neizvodjivo.Niko ne moze od nepoznatih ljudi da ocekuje neki oblik bliskosti . Zasto bi onda i crkva u tom smislu bila izuzetak ? Niko ne izlazi na ulicu i ne grli nepoznate ljude zato sto smo svi ikone Bozije ... zagrliti nekog je prijateljski gest...koji ima svoj doblji smisao od tog formalnog...Mi ne ljubimo svestenikovu ruku,vec Hristovu...jer da nije tako,zasto bismo ljubili nekog nepoznatog coveka...

Evo,sta se meni desilo i to me je zaista obradovalo....Bio je Bozic.Na ulici mi je prisao jedan decak sa smetnjama u razvoju,pruzio mi je ruku i rekao-Srecan Bozic ! Odgovorila sam-Hvala,takodje.

[Никола Поповић]

Ниси одговорила изазову!  

 

Нисам ја ни рекао, нити жалим због тога што се не цмачемо по цркви, већ сам изнео проблем што се чак и не обратимо једно другом у том тренутку. Ако сам у певници, вероватноћа да те људе познајем је врло велика. Дакле, није то о чему ти причаш. 

[Toma]

Снежин текст прочитан
У тексту сам се пронашао.
Тамо где не бих волео да јесам.

[Arsenija]

Ниси одговорила изазову! Нисам ја ни рекао, нити жалим због тога што се не цмачемо по цркви, већ сам изнео проблем што се чак и не обратимо једно другом у том тренутку. Ако сам у певници, вероватноћа да те људе познајем је врло велика. Дакле, није то о чему ти причаш.

Kako nisam ?

 

Mi smo narod,mi treba samo da kazemo -->amin.

P.s. Koji tekst ?

Ovaj gore...?Sg cu gi procitam.

[Arsenija]

Чекам те напољу!

Tesko meni.    

Gdi me nadje ...  Gdi je onda izlaz ?

Mi nismo savrseni...sacuvaj me Boze od onih koji tako misle...mi samo treba da se trudimo i Bog ce nas uvek dopunjavati.

Ljudi,forumasi i ostala deco... nemam vise internet . Uvek cete mi biti u srcu...niko nije mogao da me odvoji od vas,pa ni ja sama...Ostajte mi u miru.Voli vas vasa voljena sestra Arsenija...Uvek me se secajte u molitvama... nikad ne zaboravite da dodate...i moje ime na spisak zivih u Gospodu nasem Isusu Hristu..jer.... ... Divan je Bog u svetima svojim,o tome nam govori ovaj danasnji praznik...Srecan praznik i svi praznici koji ce doci u vremenu kad me nece biti tu da vam cestitam...Poslacu vam jedan  oblak ---> :msn_stormy: Kad god pogledate u nebo i vidite jedan oblak,znajte da je to moj oblak koji sam vam poslala za uspomenu i dugo secanje. 

Arsenija,dana 19.09.2015.godine.

[Иван Ивковић]

Дистанца

 

 

 

Дистанца је потребна…

 

Тек у осету да си ускраћен за нешто развија се теологија смисла и теологија нежности. Тако бестидне васпитаваш. Под условом ако бестидни уопште осећају да су нешто изгубили. Ко не осећа да је нешто изгубио, дистанцу узима за трајног водича а то је већ погрешно, јер тако настаје отуђење. А у високим зидовима које си подигао око себе, не може становати ни смисао, ни нежност.

 

Дистанца не значи ескапизам од отворене рањивости већ од туђе безосећајности. Не дистанцираш се  да би себе поштедео само бола, не, него да други себи и свом разуму дође. Ако у дистанцираном теби преовлађује бол, онда смисао и нежност нису изгубили своје место, значи да си још међу живима. Остаје само неизвесност када ће и да ли ће други себи доћи и како ћеш се ти поставити у том моменту када се он укаже.

 

Некада је потребна радикална дистанца, на дужи временски период. Док су ране још свеже. Ипак, некада ни време није довољно. Није све ни у праштању ако то други злоупотребљава. Ако Дух Свети напушта човека када он грех уместо Бога пожели, исто се збива и овде када две стране не могу више да нађу заједнички језик који их уједињује у тајни разумевања. Ако се Бог привремено дистанцира, Он то не ради јер умањује Своју љубав, не, него да други себи дође, уразумљењу, покајању, како би нови сусрет опет запечатио дах љубави. Слично се и овде дешава, премда су људски спорови увек у некој тачки погрешиви (баш зато што су људски), колико год једна или обе стране претендовале на сопствену непогрешивост и суд другом.

 

Оно што се из близине не види – са дистанце се најбоље види. Уместо кадра близине – цела слика даљине. Парадокс…

[Bokisha]

У руским црквама  сам видео да уочи исповеди и уочи причешћа особе се окрећу свима присутнима  и траже опроштај..