Упослите децу и сачувајте живце

[JESSY]

НИЈЕ ВАШЕМ ДЕТЕТУ ДОСАДНО, ВАШЕ ДЕТЕ ЈЕ ЛЕЊО

..Упамтите, не радите ви ништа лоше или окрутно тиме што детету дајете да обавља одређене кућне послове. Наравно да нећете децу терати да преносе џакове од 20 килограма или да раде послове који нису примерени њиховом узрасту, али, нема баш ничег лошег у томе да дете повремено опере судове, сложи веш, опере прозор, а о томе да склони и постави сто за ручавање, да и не говоримо...

 

Пре извесног времена, у тренутку потпуног очајања и осећаја беспомоћности, позвала сам маму. А кога другог?

Дечаци су повадили пелене из кесе и носили их на главама. Боцкали су се међусобно, вриштали и причали као бебе. Била сам на ивици нервног слома, а никако нисам могла да придобијем њихову пажњу, нису хтели да ме саслушају ни на секунд.

- Мама, мораш да ми помогнеш. Па они су ужасни, немогући. Ја не знам шта да радим!, завапила је.

- Мислим да знам шта је. Треба им шмиргла. У томе је проблем - стигао је неочекивани одговор.

- Шмиргла? – узвикнула сам до пола запрепашћена а од пола уплашена да није и она скренула с ума.

- Да, шмиргла. Па зар немате шмирглу? Иди у гаражу провери, имате сигурно. Узми шмирглу, изведи их на трем и нека ошмирглају цео трем. То би свакако требало да урадите, онај трем изгледа доста лоше - била је упорна жена.

И један опран тањир је помоћ

Нисам баш у том тренутку могла тачно да одредим ко ће ме пре излудети – њих двојица који вриштећи трче у круг око мене, или моја мајка која, на све моје вапаје прича о томе како нам је трем лош и како га треба средити.

И то је тако трајало недељама. Ја сам кукала на то што њих двојица не знају шта ће од себе, а она понављала, неуморно: „Треба их нечим упослити!”

Немајући више куд, решила сам да покушам. Шта могу да изгубим? Било је то баш кад су њих двојица изнели све столице из кухиње, некако изгурали сто у ћошак и почели неку чудну игру која укључује рвање и ударање гуменим чекићима.

Пришла сам им, онолико смирено колико сам могла, и рекла: „Децо, потребна ми је ваша помоћ да оперем ове прозоре.”

Наравно да су ме погледали као да се питају јесам ли добро. Али, знате ли шта се након тога догодило? После мало преговарања су прихватили предлог и опрали прозоре!

И не само то, тих 20 минута прања и кикотања донело је нешто још важније. Били су срећни. Не срећни као да су добили нову играчку, већ онако искрено, срећни и поносни, фокусирани на то што раде.

Ипак, помислила сам, можда им је то забавно сад, тренутно. Можда сутра већ више неће желети да сарађују. Нисам одустала и покушала сам сутрадан исту ствар, овог пута баш с тим шмирглањем трема. Наравно да нису могли да заврше комплетан посао, али је фокусираност трајала више од пола сата, а за то време били су заузети, концентрисани, срећни.

Све ово почело је пре седам месеци и од тад није прошао ниједан дан а да им нисам задала неки посао.

То је за мене било откровење. Посао. Једноставно им је требао посао.

Знам шта мислите. И ја сам то исто мислила. Забога, колико сам их пута узалуд молила да сами сложе играчке. Толико да се од тога више уморим него од самог скупљања играчака.

Вероватно ће се мало опирати, због саме чињенице да имају осећај да их на нешто терате. То им се неће допасти. Али мало тактике и правог приступа, наговештаја добре забаве и добићете децу спремну за радну акцију. Први пут је најтеже, упамтите. Али кад једном навикну на тај осећај среће због добро обављеног посла, а ви на ред који се полако враћа у ваш дом, видећете да сам била у праву.

 

                                                 

                                                       Раније су деца помагала у свим пословима

 

[JESSY]

Њима ће посао бити забава

 

Ако сте заинтригирани овом идејом и мислите да је и вашој деци потребно мало мање сталног усмеравања шта да раде јер им је досадно и мало више рибања мрља од чоколаде, ево шта треба да знате пре него што покушате:

Упамтите, не радите ви ништа лоше или окрутно тиме што детету дајете да обавља одређене кућне послове. Наравно да нећете децу терати да преносе џакове од 20 килограма или да раде послове који нису примерени њиховом узрасту, али, нема баш ничег лошег у томе да дете повремено опере судове, сложи веш, опере прозор, а о томе да склони и постави сто за ручавање, да и не говоримо.

Сетите се само шта су говориле наше баке и деке, па и родитељи, колико се рано од њих очекивало да устану и колико их је обавеза чекало, а да још у својим годинама немају ни двоцифрен број. Деца су данас презаштићена! Наравно да деца треба да се играју. Највише од свега треба да се играју. Али дан је довољно дуг да постигну све – да се изиграју, покупе играчке, прочитају неку причу, сложе играчке, помогну мами у кухињи и још много тога. Само ако их не штитите превише, видећете да та мала бића могу да ураде много више него што сте претпостављали.

Не измишљајте посебне послове „за децу”. Нека вам стварно помогну. Не правите никакве табеле за недељу дана унапред. Ако перете судове, нека их дете брише. Ако спремате ручак, нека вам донесе намирнице. Сви треба да раде заједно да би породица функционисала.

 

Свако према својим могућностима.

 

Покажите или објасните сасвим прецизно шта треба да се уради.

Кад сте уморни, под стресом, а треба завршити још 100 послова, нека вам заиста помогну. Маме су данас под притиском одређене групе „супер-мама” које, наводно, све стижу. Да раде, имају беспрекорну кућу, уредне нокте и косу, да иду редовно у теретану, сваког дана кувају оброке као из часописа и, наравно, играју се са својом децом. Аха, како да не. Не покушавајте све да постигнете, одредите приоритете, а деца нека вам помогну увек када је то потребно.

Дакле, имате ви довољно посла да бисте сваког дана по неколико сати били и забављач. Наравно да треба да се играте са својом децом, али кад то није могуће, нека они играју по вашим правилима. То ће бити боље за све. Мама ће бити срећнија и опуштенија јер не мора да смишља забаву за децу, а уз то још добија помоћ у обављању кућних послова. Деци ће бити забавно ако сваког дана буду радили нешто друго и ако мама буде заиста ценила њихов труд. А о томе што проводе време с мамом, да и не говоримо. То нема цену.

 

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=936:uposlite-decu&Itemid=435

[Макрина]

Истина.

Кад дође до ситуације да више не чујем ни саму себе од свађе међу њима,не пада ми напамет да се дерем и да претим(то сам некад радила) него лепо истерам напоље и задам тешке задатке,ти-пресложи дрва испод степеница,ти-сваки папир да си покупила из дворишта(пола хектара) ,ти-да почупаш коров између цвећа....нема галаме,нема свађе,раде сатима и онда уђу у кућу и тишина јер знају да ако опет крене свађа-следи рад.

Наравно,раде и мимо овога,морају да раде.

Једна ћерка ми има 13 година.Она већ сада може да води домаћинство сама.Може да буде самостална и сутра кад оде да се школује на страну,нема за њу бриге.

Наравно,нису сва деца иста Има деце,можеш да га упослиш колико ког хоћеш,џаба...само хвата кривину  

Ипак,мислим да је рад најбоља терапија за децу.

[Sanja Т.]

Аха, како да не.

Teкстови су одлични и веома истинити, али ја нисам могла да одолим...Ово је победничка реченица!