Zašto nosimo maske?

[JESSY]

Sigurno ste se nekad zapitali zašto se neko ponaša drugačije od onoga što jeste? Zašto nosi masku kada je sa vama? Iako naslov kaže da će tekst biti o maskama, zapravo ćemo pričati o maskama i licima, dve stvari koje zvuče slično, imaju nekad sličnu funkciju i proces formiranja, ali su zapravo dve različite stvari.
 

 

Hajde da se prvo malo poigramo. Zamislite da se svet deli na ljude koji vole crvenu boju i ljude koji vole plavu boju. Međuprostor ne postoji, ne postoje ostale boje. Koliko vam je lako bilo da se podelite na taj način? Da se opredelite samo za jednu verziju? E sad, mi znamo da ne postoje samo crvena i plava boja, da zapravo imamo široku lepezu boja i da je isto tako moguće voleti više boja odjednom. Tako je i sa nama samima.

50 nijansi sive

Svet zapravo nije crno beli, a samim tim nismo ni mi. Zaista postoji 50 nijansi sive, i neograničeni broj nas samih. To ne znači da svi zapravo patimo od poremećaja višestruke ličnosti, nego da posedujemo kapacitet da budemo drugačiji u zavisnosti od same situacije, ljudi i naših potreba. Lica koja imamo su zapravo naše verzije. Reč lice se uglavnom povezuje sa nečim negativnim, u smislu manipulacije, ali zapravo više lica predstavlja sposobnost osobe da se prilagodi novoj situaciji. Predstavlja sposobnost adaptacije koja je jedina konstanta u menjajućem svetu. Od nje zavisi naš opstanak i opstanak civilizacije.

Kako se razvija naše lice, a kako maska?

Ničega nema bez iskustva. Ono što mi jesmo sastoji se od našeg izvornog JA sa kojim se rađamo. U detinjstvu mi smo neoblikovana glina sa nekim svojim unutrašnjim mehanizmima i osobinama. Neretko možete čuti kako ljudi žale za detinjstvom jer su se tada osećali najviše kao SVOJI. U neku ruku to je i istina, u tom periodu mi smo ono što jesmo, osnovna srž i ponašamo se na taj način. Deca se ponašaju u skladu sa svojim osećanjima i potrebama. Nema inhibicije. Kako odrastamo i postajemo svesni drugih ljudi, tuđih očekivanja,a i svojih, razvijamo potrebu da pripadamo, da se uklopimo i da se zaštitimo. Menjamo se i nastaje veći broj naših JA. Iskustvo zapravo oblikuje naša lica, od onog postojećeg materijala oblikuje glinu tako da nas osposobi da se na najbolji i najadaptivniji način nosimo sa svetom.

[JESSY]

Život nam predstavlja svakodnevni maskembal gde oblačimo odelo u zavisnosti od toga gde idemo.

Sa maskama je slično. Iskustvo igra relevatnu ulogu u nastajanju maske. Iz njega mi stičemo sliku o sebi i kako nas svet vidi. Maske često nastaju kao produkt uviđanja neke naše slabosti i potrebe da tu slabost zamenimo nečim boljim. Za razliku od lica koje svoju suštinu imaju u nama samima, maska nastaje kao veštačka tvorevina, bez materijala koji postoji u nama, nešto što pravimo od tuđeg materijala kako bismo zamenili delove sebe koje ne volimo. Može se to shvatiti kao oblik kompenzacije, nadomešćujemo naše nedostatke usvajanjem određenih osobina i sposobnosti koje uspevaju da pokriju te pukotine koje smo pronašli kod sebe. Ali,za razliku od kompenzacije gde sticanje veština i sposobnosti zapravo predstavlja određeni razvoj nas samih, maske zapravo nemaju taj razvojni smer, one ne predstavljaju savladavanje novih veština već pretvaranje da posedujemo te veštine ili pretvaranje da mislimo na određeni način sve u cilju bega od onoga što mi jesmo.

Setite se sebe u adolescenciji, kada je potreba za pripadnošću bila najjača. Sigurno ste preko noći postali ljubitelj automobila ili hevi metal muzike, samo zato što su to bile stvari koje su zanimale vaše vršnjake. Stavljali ste maske devojke ili momka kojima ništa ne smeta u vezi,samo da vas neko ne bi ostavio. I sve je to imalo svoju svrhu zapravo. A u odraslom dobu, kroz dodatna iskustva, dublje odnose i dublje upoznavanje sebe ali i sveta, postajemo odlični u maskiranju. Život nam predstavlja svakodnevni maskembal gde oblačimo odelo u zavisnosti od toga gde idemo. I to je isto funkcionalno, ima praktičnu primenu, jer čovek uvek radi ono što je u nekom trenutku bilo adaptivno. Pitanje je šta kada to više ne bude adaptivno?

Za razliku od lica koje svoju suštinu imaju u nama samima, maska nastaje kao veštačka tvorevina, bez materijala koji postoji u nama, nešto što pravimo od tuđeg materijala kako bismo zamenili delove sebe koje ne volimo.

[JESSY]

Otkako je sveta i veka postoje i maske

Hajde malo da se vratimo unatrag. Odavno odeća predstavlja neki vid kostima. Kada se išlo u rat ratnici su se oblačili u posebne kostime, mazali boje na lice. Cilj takvog ponašanja je bio da od običnih radnika, građana nastanu ratnici. Da bi ispunili svoj zadatak, da bi otišli u boj,oni su morali da postanu neko drugi, neko ko do tada verovatno nisu ni bili. Ne moramo tako daleko ni da idemo, danas stavljamo boje na lice zar ne? Šminka upravo predstavlja taj vid spremanja za boj sa svetom. Ali šta je svrha toga? U novoj situaciji, kada ne znamo šta nas očekuje, stavljanje boje na lice za nas predstavlja štit – kao što su vitezovi imali štitove, tako i mi danas koristimo maske kako bi se zaštitili.

Šta štitimo? Štitimo svoj Ego, ali i onaj detinji neinhibirani deo sebe,svoj Id, jer svet nije samo naše igralište, to je igralište svih ljudi i niko nam ne garantuje komfor i sigurnost, moramo sami da ih obezbedimo. Pogledajte sve superheroje koji se kriju iza maske. Njihova početna iskustva nisu bila sjajna, bivali su povređeni, slabi, nije im se sviđalo kako ih drugi vide, ali ni kako sami sebe vide. I onda bi obukli kostim, stavili masku i postajali neko drugi, neko bolji, jači, brži. Heroji. Tako je i sa nama. Stavljamo svoje ratničke boje kada se suočavamo sa svetom, kako bi sebe izdigli, kako bi se potapšali po leđima i rekli Možeš ti to. Štitimo sebe, hranimo sebe. Da li je to narcistički od nas? Jeste, ali je to zdrava doza narcizma, adaptivna doza. Jer zahvaljujući njoj ne ostajemo u krevetu svaki dan misleći kako je svet tužan i ružan, već idemo hrabro u njega.

U velikom broju slučajeva mi,zapravo,ne nosimo maske, već pokazujemo određenu verziju sebe. Međutim, postoje situacije kada ljudi koriste maske koje nisu deo njih, koje su veštačka tvorevina, sa jasnim ciljem gubljenja pravog sebe. Kada maska predstavlja beg od stvarnosti, sa tim begom dolaze i problemi identiteta i prihvatanja sebe, koje za sobom vuku nezadovoljstvo životom. Rekli smo da je više lica adaptivno, i maskiranje je bilo adaptivno u nekom momentu, ali dugotrajno korišćenje maske zapravo dovodi do gubitka zdrave koristi. Pored osećaja usamljenosti maska,za razliku od lica, onemogućava da se povežemo sa drugom osobom. Izoluje nas iako joj je možda nekada bila funkcija da nas zapravo približi i privuče ljude. Pomislite na školskog siledžiju. Psihologija nam kaže da u velikom broju slučajeva agresivno ponašanje kod takve dece u stvari predstavlja masku i da se oni u suštini osećaju manjim od makovog zrna. Oni koriste tu masku siledžije na, za njih, adaptivan način u vidu zaštite i sticanja osećaja moći koji im nedostaje. Ali u odraslom dobu, kada se ta maska lako prozre ili kada agresvinost više ne dovodi do statusa jakog već lošeg, ta maska stvara više problema nego koristi. Ona gubi svoju adaptivnost, a osoba koja je toliko dugo koristila se suočava sa krizom gde se od nje zahteva da redefiniše svoje shtavanje sebe i onoga što se očekuje od nje, kao i mehanizama koje je koristila da bi zadovoljila svoje potrebe. Promena takve sadržine nije laka i često se ljudi i ne upuste u nju, već i dalje udaraju glavom o zid nadajući se da će se pre slomiti zid nego njihova glava.

[JESSY]

Šta štitimo maskama? Štitimo svoj Ego, ali i onaj detinji neinhibirani deo sebe svoj Id, jer svet nije samo naše igralište, to je igralište svih ljudi i niko nam ne garantuje komfor i sigurnost, moramo sami da ih obezbedimo.

Maskirana ljubav

Većina vas je sigurno pomislila kako se neko sa kim ste u vezi krije od vas, da krije svoje pravo lice. Ali zar i vi sami niste to radili? Kada se krijemo od sveta? Kada mislimo da nismo dovoljno dobri ili kada mislimo da smo previše dobri za ovaj svet. U ljubavi svi koristimo maske, ne zato što smo iskvareni i neiskreni, već zato što želimo da budemo voljeni i da imamo priliku da volimo. Setite se svoje veze, u početku kako ste strastveno delili sve što partner voli, da bi se vremenom polako opustili i dopustili da budete različiti, jer ste se osećali sigurno i pokazali mu da imate drugačija interesovanja bez straha od odbacivanja. Zašto to radimo? Zašto odmah ne kažemo “E ja sam čudna po pitanju čokolade, ne volim da delim”. Jer želimo da se svidimo toj osobi. Želimo da što duže držimo tu sliku ideala jer je to lepo, lepše nego znati da neko balavi po jastuku dok spava ili ima fetiš za stopala čim ga upoznate. Ima to svoju funkciju, omogućava nam da se vidimo i drugi put, treći, pa četvrti i tako do momenta kada više maske nisu toliko potrebne, kada je u redu pokazati svoje lice.

Ljudi u ljubavi često zadržavaju maske jer im one omogućavaju da se ponašaju na način koji su sebi nekada zabranili. Ili da se ponašaju suprotno od onoga što zaista žele jer su procenili da njihove želje, potrebe nisu dobre. Taj strah od samoće i potreba da budemo voljeni nas guraju ka ivici sopstvenih mogućnosti i spremnosti da koristimo sva sredstva kojih možemo da se dosetimo kako bismo te ciljeve i ispunili.

Kriza identiteta?

Naše verzije, naša lica, sva postoje u istom trenutku, ali se ne javljaju sva odjednom. Zapravo dolazi do kognitivne obrade situacije i procene koja je verzija sada prikladna. Pored toga što naš mozak radi na tako kompleksan način, prioritet koji dajete određenoj verziji ili određenom shvatanju sebe utiče na to kada će se koja verzija vas pojaviti.

[JESSY]

Strah od samoće i potreba da budemo voljeni nas guraju ka ivici sopstvenih mogućnosti i spremnosti da koristimo sva sredstva kojih možemo da se dosetimo kako bi svoje ciljeve i potrebe ispunili.

Čovek bi pomislio da će od tolikih verzija i lica naš sistem da se pregreje i eksplodira ali,zapravo, što ste kompleksniji kao ličnost, što ste različitiji - vi ste mirniji. Istraživanja su pokazala da što je kompleksniji pojam o sebi, osoba doživljava manji nivo stresa, emocionalno je stabilnija i ima manju verovatnoću da postane depresivna. Kako to? Upravo zbog adaptacije. Ako vi imate sposobnost menjanja lica tj. sposobnost adaptacije za svaku situaciju, vaš organizam neće biti u panici kada se nađete u novoj situaciji, nego će pozvati u pomoć onu verziju koja može da izađe na kraj sa tim stresom.

Maska i lica nisu isto. Maska je veštačka tvorevina, a lice je deo nas – a ne odvojeni deo koji stavljamo kada idemo da se borimo protiv zločinaca. Maske nisu nužno loše po zdravlje, one imaju adaptivnu ulogu kao i naša lica, samo je pitanje procene do koje mere je korisno imati masku, a kada je bolje pokazati svoje lice.

Svakim danom saznajemo nešto novo o sebi i svetu. I samim tim naša paleta boja se širi. Zamislite to kao da imate beskonačni špil karata i stalno izvlačite novu kartu za novu situaciju u kojoj se nađete. I u toj paleti boja i beskonačnom špilu karata kako znate koja je prava? Zapravo, prave ne postoji, sve ste to vi. Oni koji preskaču ogradu vrtića sa svojim društvom iz detinjstva i ljuljaju se u sred noći na ljuljašci, i oni koji vredno idu na fakultet i slušaju sa ozbiljnim izrazom lica predavanja, i oni koji idu na posao da rade odgovoran i ponekad zastrašujući posao i oni koji se grudvaju, oni koji će dati sve od sebe da se svide devojci ili momku pretvarajući se da vole ako treba i sok od šipka, oni koji nose pocepanu majicu jer je najudobnija i oni koji se srede za izlazak, sve to u jednoj osobi. I nije cilj u traganju za onom pravom verzijom sebe, već u prihvatanju postojanja svih tih verzija i razvijanju zapravo osećaja celovitosti. Jer sa tim osećajem da ste vi zapravo jedna celina,a ne odvojeni delovi, moći ćete da se osećate ispunjenim i da bez osećaja krivice ili podeljenosti u svakoj prilici budete zapravo VI u svim svojim prelepim nijansama.

 

http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/zasto_nosimo_maske.62.html?news_id=303049

[JESSY]

MASKE

Molim te, ne daj da te moja maska prevari;

pomozi mi da je skinem, budi mi prijatelj...

 

 

 

 

Molim te, saslušaj ono što ne govorim.

Ne daj da te prevarim.

Nemoj da te prevari lice koje nosim.

Jer nosim masku, hiljadu maski,

Maske koje se bojim da skinem,

A ni jedna od njih nisam ja.

Pretvaranje je moja druga priroda,

Ali nemoj da te prevarim.

Molim te, Boga radi, ne daj da te prevarim.

Ostavljam utisak da sam siguran,

Da je poverenje moje ime i smirenost moja igra,

Da su moje vode mirne, da ja svime upravljam,

I da mi niko nije potreban.

Ipak, ne veruj mi.

Moja površina izgleda mirna, ali to je

Samo maska, uvek drugačija, koja me krije.

Ispod nje nema smirenosti.

Ispod nje je zbrka, strah i usamljenost,

Ali to krijem. Ne želim da to neko sazna.

Plašim se pomisli da neko vidi moju slabost i strah.

Zato stalno stvaram maske da se krijem,

Lagodnu prefinjenu fasadu, da mi pomogne,

Da me skrije od pogleda koji bi znao.

Ali baš takav pogled je moj spas.

Moja jedina nada, i ja to znam.

Naravno, ako uz njega ide prihvatanje,

Ako uz njega ide ljubav.

To je jedino što može da me oslobodi od mene samog,

Od mojih sopstvenih zatvorskih zidova,

Od barijera koje sa toliko truda podižem.

To je jedino što bi me uverilo

U ono u šta samog sebe ne mogu da uverim,

Da ja zaista nešto vredim.

Ne volim da se krijem.

Ne volim da igram lažne, površne igre.

Želim da prestanem sa njima.

Želim da budem ono što sam, da budem ja,

Ali moraćeš da mi pomogneš u tome.

Moraš da mi pružiš ruku,

Iako izgleda da je to poslednje što želim.

Samo ti možeš da mi izbrišeš iz očiju

Prazan pogled mrtvaca koji diše.

Samo ti me možeš prizvati u život.

Svaki put kad si ljubazan, nežan i ohrabruješ me,

Svaki put kad pokušaš da razumeš jer ti je zaista stalo,

Mom srcu počnu da niču krila, vrlo mala,

Vrlo krhka krila,

Ali krila!

Uz tvoju moć da me dotakneš

Moći ćeš da udahneš život u mene.

Hoću da to znaš.

Ko sam ja, možda ćeš se pitati.

Ja sam neko koga vrlo dobro znaš.

Ja sam svaki čovek kojeg sretneš,

Ja sam svaka žena koju sretneš.

Nepoznati autor

[Рапсоди]

Џеси предивно........чини ми се да сам  негде прочитала ову песму..........

[Јелена011]

Nekada sam citala ovu pesmu i mislila kako je super, divna krasna i ostalo...

A onda sam shvatila da je to moja zamka, jer niko nikad ne moze da nam procita misli i osecanja,ukoliko ih neizgovorimo.

Mozda neko moze da nesto od celog univerzuma nasih unutrasnjih dozivljaja i prepizna ali OCEKIVATI da to cini je sebicno i nezrelo.

"ako me volis, razumeces i znaces", ne ako te volim ja cu ti reci ma koliko tesko mi bilo, nacicu nacin da pobedim u sebi strah i reci makar "volela bih da nesto podelim sa tobom ali mi je tesko, znacilo bi mi da mi pomognes tako sto ces uraditi..."

Romantizam nas je ubio u pojam, zato smo i nesrecni i usamljeni, jer ocekujemo od drugih da razumeju ono sto i ne kazemo, i time ljude opterecujemo mnogo vise negobsto smemo sebi da dozvolimo.

Ali patnja je nekako uzvisena, satro nekako ko pati je fin, krasan i uzvisen.

Jok nije, nego.

Uzvisen je onaj koji sazvace lepo i pomuci se

[Arsenija]

JESSY, on 08 Feb 2016 - 23:31, said:   pomozi mi da je skinem, budi mi prijatelj...  

 

 

Maska Vam je altmodis ....      

Forumasi , analizirajmo pesmu ...   Ko je narator ?  Kome je posvecena ?  ... itd .

[Кратос]

Maska je slika koju želiš da kreiraš u glavama drugih,socijalni odraz ličnosti.Ali ipak i dalje samo odraz ne i pravi lik,ličnost.

[Pancakes]

Forumasi , analizirajmo pesmu ...   Ko je narator ?  Kome je posvecena ?  ... itd .

 

Narator je gradsko dijete, tinejdzer, godina 17 -- moja procjena...pisana u naletu uzavrele krvi i ceznje za grudima drage, koja ga ne prepoznaje pod maskom...jer kako kaze:

 

 Zato stalno stvaram maske da se krijem,

Lagodnu prefinjenu fasadu, da mi pomogne,

 

ali...

 

'Lagodnu prefinjenu fasadu'

 

 

[florenntina]

I maske su deo nas i imaju svoju funkciju kao i kompleksi koji pomazu coveku da se zastiti od svojih strahova i frustracija.

 

Sto se tice pesme, jako je lepa i emotivna ali svoj pravi smisao moze imati jedino ako je covek uputi samom sebi.

Ocekivati i nadati se da ce drugi odraditi taj posao suocavanja nas sa samim sobom, i to mimo nase volje ili cak protiv nase volje, je, kao sto rece Jelena, infantilno i skoro pa sigurno osudjeno unapred na neuspeh.

 

Kako god okrenes, nema nista dok sam "ne zasuces rukave" i uz Boziju pomoc krenes u avanture sa svojim strahovima

[Иван ♪♫]

@kritičari

nemate pojma

[Иван ♪♫]

ovde bih vas podsetio na jevanđelsku priču gde bolesni ne može sam doći do banje, Hristos ga pita: a zašto? i sledi odgovor životne surovosti: „Gospode, nemam čoveka!" Zato Hristos isceljuje.

Zar se ni jedan od onih isceljenih nije mogao vratiti i pomoći tom čoveku da i on bude isceljen?

Ne treba psihologiju koja kaže da je svako sebi dovoljan shvatati tako bukvalno. Psihologija nije skup obrazaca i formula, već smernica i iskustava. A čoveka možeš razumeti samo ako to zaista želiš i potrudiš se, ili si proživeo.

Uostalom dobro je mislim (nisam siguran) st. Pajsije rekao kako neki psihijatri umeju da bace čoveka u reku pa ako prepliva dobro je, dok dobar duhovnik prevodi preko mosta.

Tako mi to zvuči kad kažu: snađi se sam! A ono kao pripomozi malo? Ne moraš puno, malo makar?

Nema formula, ispljunutih iz nekih knjiga, niti važe za svakoga čoveka, nekome treba sam da se izbori, ali nekome treba malo pomoći. A kako ćeš znati? Samo ako zaista želiš!

[Arsenija]

Narator je gradsko dijete, tinejdzer, godina 17 -- moja procjena...pisana u naletu uzavrele krvi i ceznje za grudima drage, koja ga ne prepoznaje pod maskom...jer kako kaze:

 

Narator je po mojoj proceni Otac Rafailo Boljevic . Mislim da je ovo odlomak iz besede  .