Положај српске Цркве и Православља у српским уставима

[Ћирило]

ЕВО МАЛО ИСТОРИЈЕ. ОВО ЈЕ НАЈЗАНИМЉИВИЈА ОДРЕДБА:

Забрањује се свака радња, која би могла бити убитачна за православну веру (прозелитизам).

 

УСТАВ КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1835 (СРЕТЕЊСКИ УСТАВ)

 

29) Књаз Србски мора бити рођени или прирођени Србин и православнога восточнога вјероисповједанија. Истог вјероисповједанија морају бити и Књагиње и жене членова фамилије Књажеске.

 

Намјестници ови заклињу се пред државним Совјетом овако: „Заклињем се светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицрм, да ћу Књазу вјеран бити; да ћу у свршивању Књажеске власти за време малољетства његова одржати устав Књажества Сербије у цјелости, нити да ћу се у најмањем чему от њега удаљивати, нити допустити кому да се удали от њега; да ћу цјелост Књажества Сербије, и обштенародну и личну безбједност бранити, и одржавати права сваког Србина, и старати се свим силама о обштенародном и понаособном благостојанију Србском; Тако ми Бог помогао!“

 

44) Књаз Србски издаје при ступању на достоинство своје народу на честном крсту и светом Еванђелију ову заклетву: „Заклињемсе светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажества Сербије држати точно и совјестно у цјелости, и да ћу сваког придржавати, да га такође у цјелости држи; да ћу бранити неповредимост православне восточне цркве у Сербији, да ћу свим силама и средствима чувати цјелост Сербије и обштенародну слободу личности, и безбједност имања и права сваког Србина; а најпосле да ћу се свакојако старати, да обезбједим и узвисим благостојаније и свега народа Србскога воопште и свакога Србина понаособ. Тако ми Бог помогао!“ - По овој заклетви вјенчавасе на достоинство Књажеско и миропомазује се.

 

92) У православној восточној Србској цркви један је Митрополит Србски.

 

А Архијереја може бити онолико, колико буде по мложеству народа нужно.

 

93) Внутрење руководство цркве принадлежи Митрополиту и духовној власти, која ће се указом отредити с набљудавањем уговора, утврђени с Патријархом у Цариграду.

 

 

94) И Митрополиту и Архијерејима, колико и буде у Сербији, одредићесе плаћа из народне казне за накнаду свију досад от њи примани прихода.

 

Но давање парохија Свештеницима остаје Архијерејима, који ће им такове онда само давати, кад која парохија обудови.

 

95) Свештенству и духовенству даваће народ Србски све, што је досад уобичајено било, давати им, до друге законе отредбе.

 

96) Ни свештенство ни духовенство не могу имати у Сербији и другога званија. Једини Митрополит Србски и у случају потребе Архијереји Србски могу звани бити от Књаза и државнога Совјета у савјетованија о црквеним дјелима.

 

97) Свако вјероисповједаније у Сербији има право, свршивати богослуженије своје слободно, по својим обредима, и свако биће покровитељствовано от правитељства Србског.

 

98) Заклињање људи, који нису православног восточног вјероиспо-вједанија, свршива се по обредима њине цркве.

 

139) Чиновник заклиње се, при полученију Књажескога наименованија, на званије, власти, која му је најближа овако: „Заклињемсе светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажества Сербије точно набљудавати; да ћу све законе и уредбе предпостављени ми власти точно, совјестно, и на предписано време извршивати, и да ћу бити вјеран и покоран Књазу и покоран државном Совјету. Тако ми Бог помогао!“

 

УСТАВ КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1838 (СУЛТАНСКИ ХАТИШЕРИФ)

 

57.

Будући да су Серби, платежни поданици високе Порте, Христијани Закона Греческог, иначе названог Церква Восточна, Ја сам даровао народу Сербскому пуну свободу, упражњавати обичне церемоније закона њиовог, и избрати између себе са Твојим содејствијем и Твојим надзиранијем њиове Митрополите и њиове Епископе, под условијем да они по духовному чиноположенију буду подчињени духовној власти Патријарха, сједећег у Константинопољу, који се сматра као Началник овог Закона и Синода. И као што је сходно преимушчествама и свободама, дарованима издревле Христијанима, житељима Царства Отоманског од завладјенија, да Началници Свјашченства совершеним образом управљају дјелама Закона и Церкве, (у колико то не би дирало у дјела политическа), равно, као што су опредјелена награжденија од стране Народа њиним Митрополитима, њиним Епископима, њиним Игуменима и њиним Свјашченицима, побожним заведенијама, принадлежећим Церкви: тако исти пропис бит'ће набљудаван у призренију содржанија и достоинства Митрополита и Епископа, који се налазе у Сербији.

 

58.

Опредјелит'ће се у Сербији мјеста за совокупленије особеног Совјета Митрополита и Епископа, за учреждавати дјела закона; дјела Митрополита, Епископа и Свјашченика; и дјела, касајућасе Церкви Земаљски.

 

УСТАВ КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1869.

 

Члан 11.

 

Књаз српски мора бити православне источне вере.

 

При ступању на владу он полаже пред првом скупштином заклетву, која гласи: „Ја (име) примајући владу, заклињем се свемогућим Богом и свим што ми је најсветије и најмилије на овоме свету, пред светим његовим крстом и евангелијем, да ћу земаљски устав неповређен одржати, да ћу по њему и законима владати, и да ћу у свима мојим тежњама и делима само добро народа пред очима имати. Изричући свечано ову моју заклетву пред Богом и народом, призивљем за сведока Господа Бога, коме ћу одговор давати на страшном његовом суду, и потврђујем истинитост ове заклетве целивањем св. евангелија и крста Господа Спаситеља Исуса Христа. Тако ми Господ Бог помогао. Амин!"

 

Члан 19.

 

Наследник престола србског мора бити православне источне вере.

 

Члан 31.

 

Владајућа је вера у Србији источно-православна. А слободна је и свака друга призната вера, и стоји под заштитом закона у извршењу својих обреда.

 

Но нико не може, позивајући се на прописе своје вере, ослободити се својих грађанских дужности.

 

Забрањује се свака радња, која би могла бити убитачна за православну веру (прозелитизам).

 

Члан 52.

 

Сви посланици, кад ступају у дужност, полажу ову заклетву: „Заклињем се јединим Богом, и свим што ми је по закону најсветије и на овом свету најмилије, да ћу устав верно чувати, и да ћу при мојим предлозима и гласању опште добро Књаза и народа, по мојој души и моме знању непрестано пред очима имати.

 

И како ово испунио, онако ми Бог помогао и овога и онога света."

 

Члан 119.

 

Слободно јавно извршивање верозаконих обреда имају вероисповеди, које су у Србији признате, или које особеним законом буду признате.

 

Члан 120.

 

Књаз је заштитник свију вероисповеди, у држави признатих.

 

Духовна надлежатељства свију вероисповеди стоје под надзором министра црквених послова.

 

А управа унутрашњих вероисповедних послова остаје по дотичним вероисповедним канонима, за православну цркву, архијерејском сабору, а за друге вероисповеди надлежним духовним властима.

 

Члан 121.

 

Преписка духовне власти православне цркве са властима или саборима изван земље водиће се са одобрењем министра црквених послова. А преписка свештеника других вероисповеди са властима и саборима изван земље мора се подносити на увиђење и одобрење министру црквених послова.

 

Никакав акт, који би дошао од духовних власти, или црквених сабора изван земље, не може духовна власт у земљи обнародовати, докле га не одобри министар црквених послова.

 

Члан 122.

 

Против злоупотреба духовних власти, буди које од признатих вероисповеди, подноси се жалба министру црквених послова.

 

Члан 123.

 

Свештена лица, у смотрењу својих грађанских одношаја и дела, и у смотрењу свог имања, подчињена су општим земаљским законима.

 

УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1888.

 

Члан 3.

 

Државна је вера у Србији источно-православна. Српска је црква афтокефална. Она не зависи ни од које стране Цркве; али одржава јединство у догмама са Источном Васељенском Црквом.

 

Члан 19.

 

Забрањује се свака радња управљена против источно-православне вере у Србији (прозелитизам).

 

Члан 41.

 

Краљ и Његов Дом морају бити источно-православне вере.

 

Члан 60.

 

Примајући власт Краљевску у своје руке, Краљ полаже пред Народном Скупштином заклетву која овако гласи:

 

„Ја (име), ступајући на Престо Краљевине Србије и примајући Краљевску власт, заклињем се свемогућим Богом и свим што ми је најсветије и најмилије на овоме свету, да ћу чувати независност Србије и целину државне области, да ћу земаљски Устав неповредан одржати, да ћу по њему и законима владати, и да ћу у свима мојим тежњама и делима добро народа пред очима имати. Изричући свечано ову моју заклетву пред Богом и народом, призивам за сведока Господа Бога, коме ћу одговор давати на страшноме његовом суду. Тако ми Господ Бог помогао! Амин!"

 

Члан 64.

 

Намесници могу бити само они српски грађани по рођењу, вере источно-православне, који уживају сва грађанска и политичка прва, који имају 40 година, и који су министри, или државни саветници, или генерали, или посланици акредитовани код страних дворова, или су то били.

 

Члан 107.

 

Сви посланици полажу, пошто им буду оверена пуномоћства и Скупштина их прими за своје чланове, ову заклетву:

 

„Ја (име), заклињем се јединим Богом и свим што ми је по закону најсветије и на овоме свету најмилије, да ћу Устав верно чувати, и да ћу у своме посланичком раду опште добро Краља и народа, по мојој души и мојем знању, непрестано пред очима имати. И како ово испуним, онако ми Бог помогао и овога и онога света".

 

Члан 190.

 

Унутрашња управа источно-православне Цркве припада Архијерејском Сабору.

 

За друге вероисповести унутрашња управа припада њиховим духовним властима.

 

Духовне власти, како источно-православне Цркве тако и свију осталих признатих вероисповести у Србији, стоје под надзором министра црквених послова.

 

Уређење црквених власти и богословских школа источно-православне Цркве доноси се законом по договору министра са Архијерејским Сабором.

 

Члан 191.

 

Црквене власти суде свештеницима за кривице учињене у свештеничким дужностима, изузимајући оне кривице, које се казне по кривичном закону.

 

Жалбе противу злоупотреба црквених власти, ма које вероисповести у земљи, подносе се министру црквених послова.

 

Свештена лица и црквене установе, у погледу грађанских односа и имања, потчињени су земаљским законима.

 

Члан 192.

 

Преписка духовних власти српске источно-православне Цркве са страним црквеним властима, Саборима и Синодима врши се са одобрењем министра црквених послова.

 

Службена преписка других вероисповести у Србији са страним црквеним властима, Саборима и Синодима, мора се такође подносити на увиђај и одобрење министру црквених послова.

 

Службена писма или наредбе црквених власти, Сабора и Синода са стране не може никаква црквена власт у Србији обнародовати ни извршити без знања и одобрења министра црквених послова.

 

УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1901.

 

Члан 3.

 

Државна је вера у Србији Источна Православна.

 

Православна Црква Краљевине, по догматима једнака са Источном Васељенском Црквом, независна је и автокефална.

 

Члан 7.

 

Краљ и Његова деца морају бити вере источне православне.

 

Члан 20.

 

Заклетва, коју Краљ пред Народним Представништвом полаже, гласи:

 

»Ја (име) заклињем се Свемогућим Богом, да ћу чувати независност и целину Краљевине, да ћу владати по Уставу и законима, да ћу одржати неповређена права народна и да ћу у свима Својим делима и тежњама вазда имати пред очима добро народно. Тако Ми Господ Бог помогао.«

 

Члан 33.

 

Слобода је савести неограничена. Све су признате вере под заштитом закона, у колико вршење њихових обреда не вређа јаван ред или морал.

 

Забрањује се свака радња (проселитизам) против Државне Вере.

 

Српски се грађани не могу ослободити грађанских и војних дужности, позивајући се на прописе своје вере.

 

Члан 68.

 

Не могу бити посланици у Народној Скупштини:

 

а) који сами бирачког права немају, или га вршити не могу;

 

б) активни чиновници, сем чланова Касационог Суда, Председника и чланова Главне Контроле, Председника Апелационог Суда, Професора Велике и средњих школа, Управника Монопола, Библиотекара Народне Библиотеке, лекара, иижињера и оних чиновника на расположењу или у пенсији, који су свршили факултет;

 

в) Председници општина;

 

г) Свештеници оба реда.

 

Члан 98.

 

Све црквене власти у Краљевини стоје под врховним надзором Министра Црквених Послова.

 

Нарочити закон, по саслушању Архијерејскога Сабора, прописује уређење црквених власти.

 

Све стране вероисповеди само у унутарњем своме уређењу управљају се по законима својих вера, а у свему осталом подлеже надзору Министра Црквених Послова.

 

Никаква преписка између Црквених власти туђинских вероисповести у Краљевини са другим властима у иностранству није допуштена без одобрења Министра Црквених Послова, и никакав акт који је произашао од туђинских власти не сме се у Краљевини објавити без одобрења Министра Црквених Послова.

 

УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1903.

 

_{Члан 3.}

 

Државна је вера у Србији источно-православна.

 

Српска је Црква афтокефална. Она не зависи ни од које стране цркве; али одржава јединство у догмама с Источном Васељенском Црквом.

 

Члан 19.

 

Забрањује се свака радња управљена против источно-православне вере у Србији (прозелитизам).

 

Члан 41.

 

Краљ и Његов Дом морају бити источно-православне вере.

 

Члан 60.

 

Примајући власт Краљевску у своје руке, Краљ, полаже пред Народном Скупштином заклетву која овако гласи:

 

»Ја (име), ступајући на Престо Краљевине Србије и примајући Краљевску власт, заклињем се свемогућим Богом и свим што ми је најсветије и најмилије на овоме свету, да ћу чувати независност Србије и целину државне области, да ћу земаљски Устав неповредан одржати, да ћу по њему и законима владати, и да ћу у свима мојим тежњама и делима добро народа предочима имати. Изричући свечано ову моју заклетву пред Богом и народом, призивам за сведока Господа Бога, коме ћу одговор давати на страшноме његовоме суду. Тако ми Господ Вог помогао! Амин!«

 

Члан 64.

 

Намесници могу бити само они српски грађани по рођењу, вере источно-православне, који уживају сва грађанска и политичка права, који имају 40 година и који су министри или државни саветници, или генерали, или посланици акредитовани код страних дворова, или су то били.

 

Члан 189.

 

Унутрашња управа источно-православне Цркве припада Архијерејском Сабору.

 

За друге вероисповести унутрашња управа припада њиховим духовним властима.

 

Духовне власти, како источно-православне Цркве тако и свију осталих признатих вероисповести у Србији, стоје под надзором министра црквених послова.

 

Уређење црквених власти и богословских школа источно-православне Цркве доноси се законом по договору министра са Архијереским Сабором.

 

Члан 190.

 

Црквене власти суде свештеницима за кривице учињене у свештеничким дужностима,изузимајући оне кривице, које се казне по кривичном закону.

 

Жалбе противу злоупотреба црквених власти, ма које вероисповести у земљи, подносе се министру црквених послова.

 

Свештена лица и црквене установе, у погледу грађанских односа и имања, потчињени су земаљским законима.

 

Члан 191.

 

Преписка духовних власти српске православне Цркве са страним црквеним властима, Саборима и Синодима врши се са одобрењем министра црквених послова.

 

Службена преписка других вероисповести у Србији са страним црквеним властима, Саборима и Синодима, мора се такође подносити на увуђај и одобрење министру црквених послова.

 

Службена писма или наредбе црквених власти, Сабора и Синода са стране не може никаква црквена власт у Србији обнародовати или извршити без знања и одобрења министра црквених послова.