Теологија - наука или боговиђење?

[Јаков.]

1. Šta je za vas teologija (uopšteno, ne samo hrišćanska)?

• Nauka
• Filosofija
• Opit
• Izmišljotina

Konkretno pitanje... i vaše mišljenje a ne knjiško.. 

[Ignjatije]

И наука и филозофија на одређен начин.

[Жика]

Песнички начин говора о Богу.

[Gandalf Sivi]

Teologija je život.

[Aristotel]

Ne postoji teologija "uopšteno"!

[Ignjatije]

Ево са православне Википедије

 

ТЕОЛОГИЈА (грч. θεολογία, тј. Θέος - Бог и λόγος - наука), учење, наука, реч, знање ο Богу - богословље; наука која се бави проучавањем Божијег Откривења, како у време Старог, тако и Новог Завета, све до наших дана, не ограничавајући се само на записани део тог Откривења - Свето Писмо, него и на Свето Предање, и целокупно искуство Цркве кроз векове. Карактеришу је монотеистичка светотројичка духовност, вера у Оваплоћење Сина Божијег, баланс између апофатичког и катафатичког приступа дефинисаних Светим Предањем, жива еклисиологија, нада прожета кроз Сотириологију. Циљ теологије је боље и свеобухватније разумевање целокупног Божијег Откривења.

 

Ни у Старом, ни у Новом Завету реч теологија се не спомиње. Ни Св. Павле није употребљавао појам теологија, имајући на уму опасност која би претила ако би се он схватио као код Платона, јер Хришћанство је базирано на монотеизму. Зато Св. Павле говори ο "философији људској" и "философији по Христу" (Кол 2,8), а "философија по Христу" је права, богооткривена теологија. У списима Светих Отаца, теологија има много значења: учење ο Богу уопште, знање ο Светој Тројици, знање ο Господу Исусу Христу, учење ο Христу и Духу Светоме, затим спасење у Христу, молитвено и мистично познање Бога, исповедање догмата, а није редак случај да се теологија поистовећује с доксологијом (славословљем) или да представља знање или учење ο Богу унутар себе.

Данас можемо рећи: теологија је и објављивање и деловање Речи Божије, па са тог аспекта она означава: Реч од Бога (Откривење Божије преко природе, старозаветних догађаја и Господа Исуса Христа), Реч ο Богу (посматрајући себе и природу долазимо до сазнања ο Богу), Реч ка Богу (молитва је дијалог с Богом) и Реч у Богу (када у човеку дође до перихорезе, мистичног сједињавања с Богом. То је тзв. созерцање, надлогички, надрационални акт душе). У прилог томе иду и битне карактеристике теологије (реализам, ортодоксност, апофатизам, сотириологичност, есхатологизам, итд.), па се може закључити да теологија у Хришћанству има широко значење.

[Viktor Ljvovic]

Teologija je potencijalno vrlo opasna teorija, ako imamo na umu deo knjige o Jovu: 42.6-9.

[МилошБГ]

Po meni teologija je nauka,nazalost koja ima jako dobar prolaz za izvitoperenje i izopacenost po pitanju same vere. Odnosno onaj ko se njime bavi istu veru moze olako da izgubi i da ode u mnoge mane,npr gordost. Treba shvatiti da mnogi sveci ne da nisu bili teolozi nego su bili i prosti i neuceni ali su svojim zivotom iskazali sve vrline jednog coveka i kao takvi presli u vecnost i bili proslavljeni od Boga. I po meni teologija bez zivota jednog vernika ili liturgijskog zivota je prazna prica i prazna slama iz koje se radjaju jako lose stvari po crkvu. 

[Aquilius Cratus]

Po meni teologija je nauka,nazalost koja ima jako dobar prolaz za izvitoperenje i izopacenost po pitanju same vere. Odnosno onaj ko se njime bavi istu veru moze olako da izgubi i da ode u mnoge mane,npr gordost. Treba shvatiti da mnogi sveci ne da nisu bili teolozi nego su bili i prosti i neuceni ali su svojim zivotom iskazali sve vrline jednog coveka i kao takvi presli u vecnost i bili proslavljeni od Boga. I po meni teologija bez zivota jednog vernika ili liturgijskog zivota je prazna prica i prazna slama iz koje se radjaju jako lose stvari po crkvu. 

 

Evo sta kaze sveti Grigorije Bogoslov na ovu svesnu ili podsvesnu antiprosvetiteljsku kampanju.

 

Smatram da svako ko poseduje um, mora priznati da je za nas najveće blago učenost, - i to ne samo ova naša najplemenitija učenost, koja, prezirući sve ukrase i bogatstvo reči u prvom redu se bavi spasenjem i lepotom umosagledanja, nego i učenost svetovna, koje se mnogi među hrišćanima, zbog lošeg razumevanja, gnušaju kao zlehude, opasne i od Boga udaljavajuće. No, mi nećemo okretati tvorevinu protiv Tvorca. Ne treba ponižavati učenost kako to neki čine, - naprotiv, treba reći da su glupi i neznalice svi oni koji držeći se takvog mišljenja žele da i svi ostali budu nalik na njih, kako bi u opštem mraku sakrili svoje sopstvene nedostatke i izbegli razobličavanje svoga neznanja. 

Sveti Grigorije Bogoslov (330-390) u govoru nad grobom svog učitelja Sv. Vasilija Velikog (navedeno prema: G.V. Florenski, Istočni oci IV veka, str. 143.)

 

Neverovatno koliko je idnikativno da se skoro kod svakog kod koga se projavljuje ovakva skepsa prema sinergiji prosvetiteljsta i Bogopoznanja u Ckrvi, zbog nekog skretanja u jeres, uvek moze naci neka ocita rimokatolicka doktrina i shvatanje duhovnog zivota. Nije svetitelj neko  ko je stekao ovakve ili onakve moralne karakteristike niti je zbog samog toga svetitelj nego je neko ko je ostvario licnosnu zajednicu sa Bogom. Svetost nam u Crkvi daje Bog svojom licnoscu. A ne da se to stice nekom licnom trasmutacijom u ove ili one vrline.

 

Evo kako o tome pise +Zizijulas.

 

Према томе, светост, за хришћанску веру, није антропоцентрична него теоцентрична, и не зависи од моралних достигнућа човека, колико год да су она значајна, него од дара и благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом. Због овога разлога се и Богородица назива Пресвета (Υπεραγια), не толико због својих врлина него зато што се више од било кога другог сједини-ла лично са Светим Богом, дајући тело и крв Сину Божијем. Светост, према томе, није за Цркву индивидуални посед било кога, колико год да је неко свет у свом животу, него тема личног односа са Богом. Бог, по своме слободном хтењу, освећује кога Он хоће, дотле да ово освећење не зависи ни од чега другог сем једи-но од слободне воље Бога и освећенога. Као што наглашава Свети Максим Исповедник, ми људи не доприносимо ништа друго сем наш слободни избор, без којега Бог не делује. А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности.

Ова поистовећеност светости са самим Богом у хришћанској вери води њеном повезивању са самом Славом Божијом. Светост значи већ да се прослави Бог од целог света. Није случајно што као прва молба Господње молитве Оче наш није друга до: "да се свеши име Твоје". Ако узмемо у обзир да је ова молитва есхато-лошка, да се односи на коначно стање света, онда је јасно да оно што тражимо у Оче нашу Јесте да Бог буде прослављен од целога света, да дође транутак када ће сав свет, заједно са Херувимима, рећи оно што је видео и чуо Исаија у визији: "Свет, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља Славе Твоје. Осана на висинама".

 

Светитељи, према томе, не траже своју славу, него само славу Божију. А Бог прославља свете, не њиховом славом него самом Својом Славом. Свети, дакле, бивају освећени и прослављени не неком светошћу или славом која извире из њих, него Светошћу и Славом самога Бога. Карактеристично је у византијској агиографији (иконографији) да светлост пада на светитеље споља а не одашиља се из њих. (То је анализирао и на томе много инсистирао о. Стаматис Склирис и заиста је врло значајна та његова теолошка опаска). Ово има посебан значај за обожење Светих. Као што се искристалисало током исихастичких спорова 14. века, насупрот западној теологији, која је говорила о створеној благодати, дакле благодати и слави која припада самој природи људи, датој од Бога при стварању. Православно богословље, како га је развио Св. Григорије Палама и други исихасти онога доба, Светлост коју виде светитељи и Славу која их окружује, схвата као нестворене енергије Божије. Односно, као Светлост и Славу самога Бога. Истински светитељ, према томе, јесте онај који ни на који начин не тражи своју славу, него само славу Божију. Када неко тражи своју славу он тада губи светост, јер, у коначној анализи, не постоји други Свет осим Бога. Светост значи учествовање и заједница у Светости Божијој — то уосталом значи и Обожење. Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве.

 

Из ових примедби је јасно да се извор светости налази у Божанској Евхаристији. Проанализирајмо мало ову тезу. Рекли смо да не постоји друга светост до она Божија, и да Светитељи не располажу својом светошћу, него учествују у Светости Божијој. Ово значи да у Цркви немамо других светих до само оних са значењем освећени. Када су у 4. веку настале снажне расправе око Божанства Светог Духа, главни аргумент Светог Атанасија Великог, како би доказао да је Свети Дух Бог а не твар, био је да се Дух Свети не освећује (не бива освећиван), него Он освећује. Кад би се он освећивао био би твар, будући да твар а тиме и људи не освећују него се освећују.

 

У својој Првосвештеничкој молитви, која је сачувана у Јеванђељу по Јовану, (и које прво Јеванђеље од дванаест слушамо на Велики Четвртак), Христос, изговара дубокозначајну реченицу своме Оцу: "За њих (ученике и самим тим људе) ја освећујем себе да и они буду освећени истином" (Јн 17,19). Ове речи су изговорене пре страдања и у вези су с Тајном вечером. Имају следећи садржај: Христос својом жртвом  освећује  као  Бог  самог  себе  као  човека, да  би  се  и  ми  осветили заједничарећи у Његовом телу и крви. Нашим учествовањем у Светој Евхаристији освећујемо се, то јест постајемо свети причешћујући се Јединим Светим — Христом. Можда не постоји тако откривајућа тачка у животу хришћана око тога шта је светост од возгласа свештеника кад подиже часно Тело пре светог Причешћа: "Светиње Светима" (та "Ауга тоц 'Аушц). Дакле, Тело и Крв Христово су Светиње и нуде се Светима, члановима Цркве као заједнице. Одговор народа на овај возглас је потресан, и управо сажима оно што смо рекли горе. Шта одговара народ: "Један је Свет, један Господ, Исус Христос у славу Бога Оца". Само је један Свет, Христос. Ми смо грешни. А Његова светост, у којој смо позвани да учествујемо ми грешни, не смера ни на што друго до на Славу Божију ("у Славу Бога Оца"). У оном часу Црква доживљава Светост у свом врхунцу. Исповедањем: "Један је Свет", свака наша врлина и свака наша вредност поништавају се пред Светошћу Јединог Светог. То не значи да Светом Причешћу треба да приступамо без припреме и борбе за наше достојно приступање. Значи, међутим, да колико год се припремили не постајемо Свети пре но што се причестимо. Светост не претходи евхаристијској Заједници и Причешћу, него следи за њом. Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће.

 

Из ове примедбе излази један низ истина које имају везе са нашом темом. Прва је та што на овај начин разумемо, као што смо навели на почетку нашег излагања, зашто се у Посланицама Апостола Павла сви чланови Цркве називају Свети, упркос томе што их не карактерише морално савршенство. Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети. Истом логиком у језику Цркве, већ од првих векова, и елементи Евхаристије добили су назив "Светиње" (попут израза "Светиње Светима"), упркос томе што по својој природи ови елементи нису свети.

 

Истом овом етиологијом (образложењем) Црква је врло рано, такође, уделила наслов Свети Епископима. Многи се данас саблажњавају када кажемо: Свети те и те епархије. (Један новинар пре више година, који није имао другог посла до да се бави скандалима епископа, имао је навику да се на Епископе Свете (што је стара црквена пракса) позива користећи знаке навода, што је потпуно непознавање значења термина свет). Епископ се на тај начин назива Светим, не због својих врлина, него зато што на Светој Евхаристији осликава (иконизује) Јединог Светог, као икона Христа и као онај који седи на месту и у обличју Божијем, по Св. Игњатију Антиохијском. Место Епископа на Св. Евхаристији јесте оно што оправдава назив Свет. Православни народ, пре но што је дошло до налета пијетизма, није имао никаквих тешкоћа да користи језик иконизма (сликовни језик), и да види самога Христа у лицу онога који Га иконизује на Светој Евхаристији, то јест у Епископу.

 

Тако је Евхаристија по преимућству заједница Свеших. Ка њој циља (смера) подвиг преподобних, који није никада циљ него средство ка циљу који је евхаристијска заједница. Ово место се заборавља и превиђа од стране многих теолога, чак и православних, који, посебно у наше дане, имају тенденцију да светост поистовећују са подвижништвом. Међутим, случај Свете Марије Египћанке је речит: читавих четрдесет година она се сурово подвизавала да би се очистила од страсти, али тек кад се причестила пречистим Тајнама од Светог Зосиме, тада је окончала живот будући освећена. Циљ њеног подвига био је управо онај моменат Светог Причешћа. Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан.

 

Међутим, Света Евхаристија је врхунац освећења, не само зато што човеку пружа најсавршеније и најпотпуније јединство, телесно и духовно, са Јединим Светим, него и зато што сачињава најсавршеније осликавање Царства Божијег. То Јест, оног стања у којем ће се освећивати и прослављати од целокупне творевине вечно и непрекидно "Свет, Свет, Свет Господ Саваот". Погледајмо ближе ову тему.

 

Светост као осликавање Царства Божијег

 

Господња молитва Оче наш, чији је карактер очевидно есхатолошки, као што смо рекли, изазива утисак отпочетка тиме што после прозбе "да се свети име Твоје", следи: "да дође Царство Твоје". Многи истраживачи сматрају да, у суштини, ове две прозбе значе исту ствар. Освећење и Царство Божије не само да се међусобно тесно повезују, него би се могло рећи да се поистовећују. Оно што од Бога тражимо у молитви "Оче наш", јесте да дође Његово Царство у свет, тако да сви људи и сва творевина могу да прослављају и да препознају као Светог Јединог Светог Бога и да учествују у Светости и Слави Његовој. Светост и Царство Божије, према томе, узајамно се поистовећују и објашњавају. Обожење и није друго до ово учествовање у Слави и Светости Божијој у Царству Његовом. Незамисливо је Обожење без Царства Божијег и освећења преко учествовања у Светости Божијој.

 

Тумачећи из Господње молитве прозбу "нека дође Царство Твоје", Свети Максим Исповедник пише: "Нека дође Царство Твоје, то јест Дух Свети". Долазак Царства повезан је у Светом Писму са наиласком Духа Светога (ДАп. 2, 18). Није случајно што се у светоотачкој мисли Свети Дух увек повезује са освећењем света. Управо зато што доноси Царство Божије у свет, зато и освећује свет. Сада исти Дух повезује се и са нечим другим: "састављањем установе Цркве". Црква пак се у пуноћи саставља само у Светој Евхаристији, као што наглашава Св. Николај Кавасила, верно изражавајући православно Предање. Пише: "Када би неко могао да види Христову Цркву, ништа друго не би видео до ово само Господње Тело". Ако би неко хтео да види Цркву, каже, само у Евхаристији ће је видети.

 

Враћамо се тако на исти круг: Светост - Царство Божије - Дух Свети - Црква -Света Евхаристија. Унутар овога круга треба сместити Обожење Светих. Изван њега не постоји Светост према православном богословљу, богословљу Отаца. Управо зато што се само у овом контексту може замислити Обожење људи и света, Свети Максим, на начин који не оставља места сумњи, види Царство Божије и Обожење Светих као један вечни продужетак Свете Литургије, а Свету Литургију као једну икону (слику) Царства Божијег у времену и простору. Вреди навести неколико одломака из његове "Мистагогије": Символ вере значи "од свих преднајављено тајанствено благодарење (μυστικην ευχαριστιαν) које ћемо приносити у Будућем веку за преславне путеве и начине премудрог Божијег промисла о нама" (ПГ 91:696б). Значи, дакле: евхаристијско исповедање које ће приностити учесници у Царству Божијем, за све што је Бог учинио за њихово спасење. Дакле, у Символу вере преносимо се непосредно у Царство Божије, где се на неки начин вечно исповеда шта је све Бог учинио за наше спасење, што се и описује на том месту. Трисвето славословље, "Свет, Свет, Свет је Господ Саваот", које пева народ, каже Свети Максим, означава и осликава "наше сједињење и равночасност са бестелесним умним силама, које ће се пројавити у Будућем веку, када ће природа човечија, због истоветности неизменљивог и постојаног кретања око Бога, научити да у пуном сагласју са горњим силама пева и освећује једно Триипостасно Божанство" (ПГ 91:696бц). То значи да ће људи већ научити да се вечно крећу и круже око Светости Његове, Свете Тројице и да вечно освећују Тројичног Бога, односно да га зову Светим у Његовом Царству.

 

А исповедање: "Један је Свет, један Господ" пред Св. Причешће значи и осликава "надумно и надразумно сабирање и сједињење са јединством божанске простоте". Коначно, Свето Причешће значи и осликава и пружа оно суделовање које онима који се достојно причешћују омогућава, пише, "да и њима буде могуће да буду и називају се по благодати богови, пошто их свецели Бог свецело испуни, не оставивши ничег празног у њима без Његовог присуства" (ПГ 91:697а). Другим, речима, Света Евхаристија чини достојне учеснике да буду по благодати богови, због потпуног присуства целога Бога у њима. Реч је, очигледно, о Обожењу Светих, као предокус и осликавање Царства. Свети Максим не би могао да буде јаснији када је реч о обожујућем карактеру Свете Евхаристије и њене везе са Царством Божјим. Светитељи, дакле, пошто достојно учествују у Св. Евхаристији, постају богови по благодати и осликавају Царство Божије.

 

Међутим, шта значи то "осликавање" и како оно то повезује са нашим свакодневним, историјским искуством? Појам иконе (слике) од крајњег је значаја за православно богословље. Не мислим само на икону Христа или светитеља које целивамо у нашим Црквама, него уопште на појам "иконизма" (осликавања). Све је у православној Цркви "иконизам" (осликавање). Осим светих икона, иконизми су и радње, покрети и личности светог богослужења. Свети Максим све то назима "иконе" (слике), као и све оно што се дешавало и дешава у историјском животу Цркве. Све је слика будућих ствари, које ће и сачињавати истину оних иконизованих (ствари) у историји. Истина се, према томе, налази у будућности, у Царству Божијем. У историјском животу Цркве све је слика (икона) будућег. Светитељи, које сликамо на нашим иконама, нису фотографије њиховог историјског изгледа, зато и немамо на иконама светитеље како су изгледали само у њиховом историјском животу, него као што ће, по надахнућу Цркве, бити у будућности, купани у нествореној светлости и Слави Христа на истинит начин. Епископи у Светој Литургији икона су Цара Христа као што ће доћи у Царству Своме, те зато и носе светле одежде и седе на престолу и имају власт. Само они који су изгубили језик и логику иконизма — што се, на жалост, и десило у наше дане свуда у православљу — саблажњавају се тим стварима. Сви символизми и покрети Литургије икона су последњих ствари, попут малог и великог Входа, и свега онога што тумачи на тај начин Свети Максим.

 

У православном богослужењу немамо символизме боја и образаца и покрета који упућују на наше историјско или физичко (природно) искуство, него само на есхатолошку стварност Царства. То што су све стварности у Цркви иконе, не значи да нису стварне, тј. да је реч о фантазији или умишљању. У читавом периоду иконоборства бранитељи светих икона ослањали су се на аргумент да, пошто се Син Божји оваплотио и постао историјска личност, од тада све што се дешава око Његове личности, иконизује, осликава коначно, есхатолошко присуство Њега, на један начин стварни, не умишљени. Тако, иако ће се Светост Христова и Божија открити у Царству Његовом, већ сами иконизам њен у садашњем животу учествује онтолошки; не упућује семиолошки или метафорички на истину будућега. Због тога разлога и иконе Светих преносе и одашиљају благодат од оних Последњих ствари (есхата) кад год их побожно целивамо, као и њихове свете мошти, а такође и Епископи и свештеници кад год целивамо њихову десну руку, или кад благосиљају, итд. Све то, као икона Царства, учествује у стварности и истини његовој.

 

Међутим, кад је то тако, шта је то што икону чини различитом од истине Царства? Одговор је изражен у изреци Апостола Павла: "ово благо имамо у земљаним судовима" (2Кор. 4, 7), као и једна друга његова изрека: "сада гледамо у огледалу и загонетци (еу естотстрш ка1 еу атуцаи); а онда (у Царству) лицем у лице (προσωπον προς προσωπον)" 2Кор. 13, 2). Исто има на уму и Јован Богослов кад пише да у Царству Божијем "видећемо Га (Бога) као што јесте (καθως εστιν)" 1 Јов. 3, 2). Другим речима, све што је Свето, било да је ствар било да је личност, у садашњем стању Цркве јесте ломљиво као земљани суд због силе зла које још делује у историји. Оно је "енигматично", подложно погрешном схватању, сумњи или и одбацивању; нешто попут огледала или као енигма, и живи са ишчекивањем коначног откровења "као што јесте" (καθως εστιν).

 

Светитељи, дакле, у садашњем животу живе са снажним ишчекивањем Царства Божијег. Немају мира у садашњем стању. Под ударом су зла, боре се више од других са демонима, подносе и доживљавају више од сваког другог умртвљење и смрт која још увек пробада творевину. И што је важније, заједно са Св. Антонијем Великим, верују да ће сви други отићи у рај осим њих самих. Речима једног нама савременог Светитеља, Силуана Атонског, "држе ум свој у Аду и не очајавају". Што више постају свесни да су иконе будућих ствари, то више премештају и пребацују своју светост изван себе самих. Остављају је да "узлази на праобраз" (διαβαινει επι το πρωτοτυπον), по речима Светог Василија Великог, развијајући и доживљавајући једну врсту смирења које није психолошко него онтолошко, које се заснива не на њиховој емоцији него на истини да је - ваистину -њихова Светост икона која учествује у стварности и упућује на праобраз (πρωτοτυπον), на Јединог Светог. Попут Епископа који улази у Свету Литургију као икона Христова, бива праћен поклонима народа у песми: "Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу", само да би успео да дода: "спаси нас, Сине Божији", преносећи тако поклоњење на праобраз. Слично је и са сваким клириком који, кад му верни љубе руку, тим више бива свестан своје недостојности и он као свете види оне који њега гледају као светог.

 

То је та велика тајна иконизма. То је анафоричност, референтност нашега битија. Без овог квалитета, светост у историји постаје демонска. Врата ка Царству су уска; она неминовно воде кроз Крст. То значи иконизам у свом егзистенцијалном значењу и то знају Светитељи. Због тога Светост свагда пролази кроз мартиријум (мучеништво и сведочење) и кроз искрено признање наше ништваности. Оставља место за Јединог Светог и за Његово Царство. Не заснива се на нашој моралности или достојности, и гледа и друге као будуће насељенике Царства Божијег. Као свете. У сваком грешнику светитељ види једног светитеља. И, ко зна, може и овај, попут разбојника на крсту, да се нађе у Царству Божијем. Доживљавајући иконизам Царства, светитељ доживљава љубав. Дакле, оно што ће, по Апостолу Павлу, једино преживети.

 

Закључак

 

Обожење Светих као осликавање Царства тема је мог предавања које приводим крају. Можда сте очекивали да вам говорим о чудесима и знамењима, о необичним и спектакуларним искуствима светитеља, виђењима Бога и томе сличном, попут оног што кружи у наше дане. Уместо тога, изабрао сам да говорим о искуствима општијим и блискијим свима нама, о неким истинама наше вере које, упркос њиховој величини, близу су да буду предане забораву. Тако, укратко, хтео сам да вашој љубави напоменем следеће:

 

а) Светост се не поистовећује са достигнућима морала и нашег подвига, нити са натприродним искуствима било какве врсте, зато што се све то може срести и ван Цркве и изван Христа, а каткад и у већем степену.

 

б)  Светост је својство по природи само Бога и светитељи не располажу својом светошћу него учествују у Божијој светости, по мери у којој само Он благоизволи и хоће.

 

в) Светост се даје од Бога као учествовање у самом Његовом животу; то се дешава са Христом Који освећује себе ради нас, а та трансфузија светости се пружа по преимућству и и највишем степену у Светој Евхаристији.

 

г) Светост нам се "убризгава" преко Духа Светог, Који је Дух освећења, а то се одвија, због посебне улоге Светога Духа у икономији нашега спасења, када се Црква конституише у Тело и осликава Царство Божије које Дух доноси у историју.

 

д)  Светост се изражава као иконизам Царства; Светитељи су иконе (слике) а не прототипи Светости Јединог Светог. И што су аутентичније свети то више упућују на прототип, негирајући у себи Славу која припада само Богу.

 

Са овим и једино са овим предусловима Светитељи бивају обожени, учествују у Слави Божијој, и прослављају се од Бога Који их прославља. Ова Слава често блиста и открива нам се у виду знамења и чуда. Све су то енергије Божије и бивају кад Бог то зажели. Али постоје и Светитељи који су нам непознати. Можда многи од њих нису боравили и не бораве међу нама, одбијајући да истакну своју светост. Не ограничавајмо светост и светитеље на оне које нам је открио Бог прослављајући их јавно. Наша Црква је мудро установила празник Свих Светих, познатих и непознатих. Једино ће долазак Царства Божијег у потпуности нам открити заједницу Светих.

 

Све ово значи да светост није за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да бисмо постали свети. Оно што се тражи јесте да себе, што више можемо, испразнимо од самосигурности и самослављења — што није лако с обзиром да је корен свих страсти самољубље, видљиво или не — тако да прославимо Бога у нашем телу и у нашем духу, и да се тако причестимо Светошћу коју нам Бог пружа са телом и крвљу Сина Свога. Све ово није лако, али оно што је људима немогуће Богу је могуће. Наше доба презире светост зато што на хиљаде начина негује у нама самољубље. То наше друштво и културу неизбежно води у самоуништење. Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет.

[w.a.mozart]

Нема теологије без опита смирења и љубави

Kakvo je vaše iskustvo sa teolozima U PRAKSI? Da li žive ono što govore? Siguran sam da ima i svetlih i ružnih primera, kao i u svim branšama ali rekoh da malo proćaskamo o tome.

[Deja Vu]

Ne toliko vezano za ovo sto si napisao, ali danas sam procitao na jednom mestu kako teolozi kriju razna ucenja hriscanstva od vernika i prepustaju ih svestenstvu koje ispira mozak ljudima svojim ''madjijama''.  

[Плутон]

Рад свакако одређује човека и строго говорећи, рад теолога проистиче из њиховог начина живота.

Сад, не делује увек тако јер имамо многе самопрокламоване теологе или оне које одређена публика на основу емоција прогласи за теологе (свиђа им се позиција коју заузима). Они углавном не раде ништа осим што препричавају постојећа учења са огромном дозом понављања тренутно популарне терминологије.

Нпр. може до сутра да говори о личности, о односу према Д/другом и сл., ал' кад га замолиш да ти нешто помогне, тад му други баш и није приоритет.

Што каже професор Шијаковић, узме пет књига и напише шесту. Папира има...

[Ненад Р.]

Људи као и сваки други . Има их разних .

[Ignjatije]

Нема теологије без љубави

 

Христос је имао широк круг пријатеља, а међу њима и оне који су словили за неморалне људе. Али, као што је рекао: „Не требају здрави лекара, него болесни!“. Они нису били свети пре него што им је Христос приступио, већ, напротив, грешни, али Господ их је волео, волео их је као личности са својим манама, и они су, због те љубави поправљали себе.

 

 

Ако је Христос за време трогодишње проповеди на нечему заиста инсистирао, то је била љубав и живот у заједници. Он је сам, својим животом, својом речју, па и смрћу и Васкрсењем – то најбоље посведочио. Христос се није издвојио из заједнице, чак напротив, учествовао је у јеврејском богослужењу, био близак са породицом и крвним сродницима. Видимо да је делио радост као гост на свадби у Кани и да је плакао за својим преминулим пријатељем Лазаром. Имао је широк круг пријатеља, међу којима су били они који су словили за неморалне људе. Али, као што је Он рекао: „Не требају здрави лекара, него болесни!“( Мт.9,12).

Пре него што им је Христос приступио, они нису били свети, већ, напротив, грешни, али Господ их је волео, волео их је као личности са својим манама, и они су, због те љубави поправљали себе. Међу људима којима је помагао били су и многобошци и Самарјани, сматрани за непријатеље његовог народа. Христова мисија у преобраћању њихових срца била је речју и делом – проповедао је и лечио. И државу је поштовао, рекао је да се плаћа „цару царево, а Богу Божије“(Мт.22,21). Речју – Христос је био узоран пријатељ, рођак, грађанин и верник – он је учествовао у животу заједнице и помагао својим ближњима.

Зашто су Га, онда разапели?

Зато што је дирнуо у живац хладну и лицемерну религију свештеника и фарисеја, којима се није свидео његов позив на љубав и отвореност према ближњима…Такав позив само је био последица онога шта Бог јесте: Вечна Љубав Свете Тројице. А Христос, као Син Божији, као Љубав која је Личност – није могао да им приближи истину, јер нису желели да је прихвате. Јер би самим тим признали да није најважније доносити десетину у храм, није најважније слепо поштовати строги Закон – Тору, није битно радиш ли нешто у седми дан, битно је да ли је мотив и циљ свега што радиш – љубав.

„Не постоји човек због суботе, већ субота због човека“ (Мк.2,27) – овим простим речима Христос је у ствари рекао: Не постоји човек да би беспоговорно и хладно испуњавао Божије заповести! Божије заповести постоје да би усмериле човека, али оне саме по себи нису циљ! Циљ је да волимо, а ако волимо – ми ћемо живети по Божијој вољи, а Његова реч неће бити споља, наметнута, већ ће Његова воља извирати из нас, јер „Ко воли, у Богу стоји и Бог стоји у Њему“ (1.Јн.4,16). Kрштени и причешћени, у заједници љубави, јесу Тело Христово – и то није тек слика, овде се види да сви ми, иако различити, живимо у заједници. Иако различите личности, постојимо као заједница, са Христом као Главом. Овде видимо чврсту повезаност, близину Бога и људи, толико смо близу и органски повезани: као глава и тело. Овакво схватање није одговарало јудејским свештеницима. Ауторитет је морао долазити од Бога који је далек, који је судија, а, њима битније: ауторитет је морао долазити од самих свештеника. И зато су решили да убију онога који се дрзнуо да дира њихово учење о неједнакости, који се усудио да каже да је Бог Љубав и да може имати Сина.

Тако усташе на Бога они који су говорили да Бога штите. Тако су мрзели они који су говорили како силно воле. Како некад, тако и данас: колико је нас, хришћана, који доследно пратимо Христов савет да волимо? Сачувај нас, Господе, да случајно не наследимо гордост и хладнокрвност Твојих погубитеља!

Нема теологије без љубави, нема Христа без љубави, и обратно: нема ничега без Христа. Негација Христа је негација свега. И нема сасвим оствареног живота мимо Заједнице. Залудно је писати о еклисиологији, ако немамо опитни доживљај, сусрет, однос у Цркви. Однос жив, здрав, остварен, а не замаскиран подчињеношћу и надређеношћу. Однос спонтан, искрен, а не један у зидинама храма, а други ван њих – као да крштени из Цркве излазе и добијају нова лица. Залуд писати о христологији, ако не срећемо Христа у ближњем и у Светој Тајни, ако Га попут Његових савременика отвореног срца не прихватимо као Свог: не као далеког Бога Судију, ни мистичног Бога култа, већ као овде присутног, у нама Живућег и у ближњем Сакривеног – Христа, Пријатеља, Савезника.

Браћо и сестре, сви смо ми теолози пред Богом.

Сваки дан је нова страница постављена да је попунимо славословећи Бога и чинећи добра ближњима, кретајући се ка Њему кроз Тајне и сусрете.

Кроз наш живот, кроз оно што јесмо, и кроз дела која слободно чинимо – ми проживљавамо богословље. Ми сведочимо хришћанство, а то је далеко важније од пуких изговорених или написаних речи. Битнији је однос од слова и смисао од форме. Ако пустимо Христа да живи у нама, Царство Небеско већ сад и још не је присутно.

И Он ће нам се, сасвим сигурно, осмехивати и стајати уз нас као Пријатељ, и у нама као Живот.

„Ово је заповест моја: да волите једни друге као што вас ја љубим. Од ове заповести нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам заповедам. (…) Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да идете и род доносите; и род ваш да остане, да штогод заиштете од Оца у име моје да вам да. Ово вам заповедам: да волите једни друге.“ ( Јн.15, 12-17)

Извор: avdenagom.blogspot.com

 

[Макрина]

Нема теологије без опитног живота,тј.без аскезе.

Љубав?

Владика Атанасије каже: Знаш ли шта иштеш..  најтеже  је доћи до тога?!

По мом скромном мишљењу,љубав долази на крају...као круна се даје човеку,као круна подвига,поста и молитве.Зато су и ретки аутентични богослови у овом савременом свету.