Теологија - наука или боговиђење?

[Кратос]

Аутентично сведочење Бога јесте доживљај тројичног постојања. Однос љубави који није слово голе академије јесте и остаће једини ,,магнетизам истине'', како каже владика Николај Жички, који ће привући друге истинитом Богу.

Rekao je suštinu bogoslovlja u jednoj rečenici.

[Никола Ђоловић]

Постоји једна огромна предрасуда да богословље припада само теолозима, клиру и монасима. Што је та предрасуда већа тиме она постаје мрачнија. Богословље припада свима који су крштени у име Оца, Сина и Светога Духа и исповедају то крштење доласком на Сабрање у Цркву. Штавише, свако ко је крштен и црквен, одговоран је према себи и другима да богословствује. Христос би рекао на то, да се свећа не држи под столом, него на столу да светли свим људима. Богословље, дакле, исходи из начина живота у Литургијском Христу. Не може се вера униформисати и институционализовати на ниво само оних који служе у Цркви. То само показује одговорност колико треба потпуније да упознамо и разумемо Онога у Кога верујемо и Коме се клањамо. Зато у православљу нема шаблона и статичности. Другим речима, у првим вековима Хришћанства, сви људи су се бавили богословљем, од пекара до физичког радника.
Чињеница је да је данас итекако распрострањено уверење да је богословствовање (= богословље), односно теологисање (= теологија) или, пак, хришћанско философствовање (= хришћанска философија) ограничено на одређени круг „привилегованих“. Ово је, наравно, последица погрешног разумевања горе наведених појмова… Богословље је сведочење и објављивање, или да цитирамо апостола и јеванђелисту Јована: „И Живот се јави, и видјели смо, и сведочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама; Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом“ (1. Јн. 1, 2 – 3). Једино подупирући се на „теологију боговидаца“, односно христовидаца, интегришући у искуственост живота жртвоприносећу и васкрсавајућу Црквену стварност успевамо да пажљивим ћутањем оваплотимо хармоничност између искуства и језика, неизрецивог и изреченог… Исто тако, никада није сувишно упозорити на проблем који је присутан (цитираћу Јанараса) „у богословљу – а исто тако и философији или било којој другој науци која се тиче саме суштине живота: удаљавање језика од непосредног искуства, односно ограничавање језика на интелектуалне категорије и схеме… Професионализам претвара истину богословља у појмове који не могу ни протумачити ни преобразити конкретну стварност човековог живота“… Наравно, читаво ово „философствовање“ о Богу догађа се унутар Цркве. Јер управо Црква јесте велики Град Божији чије тродименмзионално устројство ширина, дужина и дубина јесу врлина, знање и мудрост мистичког богословља која јесте живљење тајне Божијег присуства… А срж наше богословско-философске мисли јесте Тајна Христова која је тропос истините заједнице бића, тропос испуњења заједнице многих у једном Телу. Обраћање Њему јесте ступање на голготски пут али уједно оно је и оприсутњавање „сада“ и „овде“ красоте Царства Његовог.
Владика Атанасије (Јевтић) у једном свом делу „О Литургији“ говори да је утицај пијетизма и протестантизма довео до тога да се богословље посматра као интелектуална категорија код људи мимо Литургијске припадности. Нажалост, на то су насели и многи православни. Проблематика је у томе што је богословље неодвојиво од Литургије, односно, богословствујеш онолико колико богослужиш. Чињеница је да не може свако да буде владика, свештеник, итд. не јер не може него јер је то чувена прича о различитости дарова од Духа Светога због различитости наших личности. Међутим, еклисиолошки, сваки члан Цркве је истовремено и богослов јер славослови Бога у Духу Светоме. На  Литургији учествују сви, без обзира колико нешто разумели или не, јер „промена природе у благодатном залогу“ не зависи од количине знања или незнања већ од вере. Тек из такве перспективе ВЕРЕ можемо рећи да сви богословствујемо.