Срб је Христов радује се смрти - зашто?

[Баба]

По Јовану:

- Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. Kо воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни.

[Tumaralo.]

Свакако одличан текст. 

 

Међутим и пре Христа и мимо Срба је било хероја који су презирали смрт.

 

Постоје људи који се не боје смрти, и који је презиру. А постоје људи који презиру и живот.

 

Да би човек презирао смрт, мислим да је потребно да прво  презре и овакав живот.

Само су кукавице они који се мире са оваквим животом, који није ништа друго до мука и јад.

Ма колико човек да се уљуљкује у мислима својим да његов живот и није тако лош и да још вреди зарад нечега живети ипак ако хоће бити искрен сам са собом човек мора признати да је живот срање.

 

Али мало ко од оних који то призна себи презире свој живот.

Код Срба сам пак видео, били они Хришћани или не, да у већини презиру живот.

 

И кад говоре о животу у Србији али и кад оду у земљу дембелију опет се презриво односе према животу.

 

Дакле није ништа у парама.

 

Срби се често спрдају са собом и са својим животом.

Мада немају висок проценат самоубистава, као у других европских народа. И то је занимљиво. Већи је проценат самоубица тамо где су људи веровали у живот па се разочарали, него тамо где су одувек на живот гледали као на муку.

Пример су рецимо земље трећег света( у чији круг на жалост и ми полако доспевамо).

Ту се људи боре за живот али га добрим делом и презиру. Јер знају реалност животне муке.

 

 

У стара времена Хероји су приносили жртве богу, или боговима, јер су се само хероји који су се показали у разним биткама, сматрали достојним да се обрате божанству. А хероји су постајали само они који су претходно презрели свој живот и своју смрт.

 

Ja mislio da sam jedini pesimista na forumu xD

 

Al eto objasnise nam ovde da Srbin voli zivot samo sto je u vanrednim situacijama spreman na zrtvu.

 

Malo romanticnija verzija bi bila ona apostola Pavla koji jedva ceka da umre da bi bio sa Hristom al ostaje ovde da bi priveo spasenju mnoge.

[Џуманџи]

По Јовану:

Аaaа, sad te kapiram , onda moj prethodni post ne vazi. DakleM: "Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, По ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран. Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за трице, да бих Христа добио..."

[Agnostik]

Ja se ne radujem smrti i Srbin sam. 

[horatio]

Као што рече један знаменити аутор:"Смрт нам се свима смеје у лице, ми можемо само да јој узвратимо осмех". Додао бих још само да - овде, у овоме земаљском животу који ће се неминовно окончати, можемо само да изаберемо како и за шта/кога ћемо живети.

[Manolis]

Шта је citius, altius, fortius ('бем ли га), не'м појма,

 

Da neje ovog čoeka ne bi ni ja znao:

 

 

 

Svaki put to pomene, ali svaki.

[зеленизуб]

What is the Olympic motto?

The Olympic motto is made up of three Latin words :

Citius - Altius - Fortius. These words mean Faster - Higher - Stronger.

It was the Dominican priest Henri Didon who first expressed the words in the opening ceremony of a school sports event in 1881. Pierre de Coubertin, who was present that day, adopted them as the Olympic motto. It expresses the aspirations of the Olympic Movement not only in its athletic and technical sense but also from a moral and educational perspective.

The Olympic motto is an Olympic property.


http://registration.olympic.org/en/faq/detail/id/29

[Баба]

Овде бих коментарисао и нешто што више припада Жељковој теми, али ето,... некако су испреплетене. Ми не знамо шта је било у срцу ђакона Авакума, ми знамо шта је рекао, којим речима се крепио и које речи нам је оставио, не дао Бог, да се и ми њима крепимо. И Христос је достојанствено страдао, није клонуо духом, није молио за живот, свесно је поднео смрт. Са храброшћу у духу, али не и са радошћу у срцу. "Радост" ђакона Авакума је друге природе. То је радост посвећењу, не радост смрти. Та је радост морала да буде пркосно исказана, јер су други пре њега прешли на ислам, правили су компромис са вером да би сачували живот. Нико од њих није намеравао да остане муслиман, вратили би се они у православље чим би отишли и њихов је прелазак био лажан, као и Петрово одрицање, али остаје срамота која не пада на њих, него на веру коју представљају. Смрт ђакона Авакума је попут оног зрна које помињеш, које мора да умре да би исклијало. Његовом смрћу, други налазе снагу да остану у вери и да се не сломе. Одатле та радост, не због смрти саме.

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39980-доћи-ће-смрт-и-имаће-твоје-очи/?p=1323744

 

Сад ми је занимљиво како смо вас разапели Ђуровић и ја између ове две теме и два поимања смрти.

 

Између Срб је Христов радује се смрти и оног Ђуровићевог :

 

 

Што не пођеш мало до Сирије да се обрадујеш?

 

Ђуровића прогласише за атеисту а мене за смртољуба или песимисту.

 

Мада морам да признам одрастао сам на Камијевој философији "Мит о Сизифу".

И кад не бих знао за благодат то размишљање би ми било најближе.

 

Ја сам ипак и даље на ставу да само кукавице живе зато што морају.

У мојој улици не продају се кифле не тече саобраћај ни дим, АЛИ у мојој улици скоро свака друга кућа је имала самоубицу( шташ војвођанска импресија, мало пиштољ мало штрик).

Те људе сам познавао и не могу рећи да су били кукавице.

Згажени, уморни, разочарани да, али кукавице не.

 

Само да разјаснимо нисам депресивац нити песимиста.

 

Ви смрт ђакона Авакума гледате као неку идеологију.

Био је у таквој прилици имао је два избора па је зато то рекао.

Ма није брате!

Не може неко рећи: Радујем се смрти, ако већ одавно није умро.

Упознао сам старце који су често говорили:  само да ми је умрети па да се више решим беде овога живота.

Није та изјава ђакона Авакума одређена тим једим моментом.

Као што ни подвиг Обилића није један моменат када је упао у турски табор и распорио Мурата.

Шипак би он упао у турски табор и распорио Мурата да већ годинама уназад није био јунак-херој. 

А као такав одавно се он помирио са смрћу.

Исто је и код ђакона Авакума. Није се он тог момента мирио са смрћу него доста времена пре тога.

 

Чули сте вероватно за ерос и танатос, оба нагона су подједнако јака у човеку.

[Баба]

Можда нећете веровати али постоје људи који желе да умру и неке у томе спречава породица( то што су обавезни да се брину о њој) , неке вера у Бога, итд.

Али ти људи постоје. Нису сви људи љубитељи живота.

 

Али ја не говорим о љубитељима срмти, него о презирачима смрти.

[Баба]

Ja se ne radujem smrti i Srbin sam. 

 

Слаб си брате Србин.

Још ниси презрео живот а то ти је први степеник у јуродивости сваког Србина.

[Дидим]

Исто је и код ђакона Авакума. Није се он тог момента мирио са смрћу него доста времена пре тога.

 

Ја не мислим тако... Не тврдим да сам у праву, него ето, кажем своје мишљење (разговарамо, јел). Мислим да се не може помирити са смрћу пре времена. Могуће је погледати јој у очи и помирити се са њом, па неким чудом остати у животу, али тај је живот онда мало другачији него онај без њеног познања. Искрено, не знам за ђакона Авакума да ли је то баш и тачно тако било (кад већ помену Милоша Обилића), али ја волим да сматрам да јесте и да је он у том тренутку успео помоћу вере да савлада страх који сви имамо. То није био само страх од смрти, него страх од грозне смрти.

 

У Орвеловој "1984." Винстон Смит се припрема за мучење, спреман је да га издржи, помирио се са смрћу која ће након тога уследити и контемплира о томе шта ли човеку пролази кроз ум док га туку и може ли смогнути снаге да то поднесе, да издржи још. Сву његову решеност у једној секунди смрвио је први ударац пендреком који добио у лакат и који га је паралисао и оборио на под, а кроз главу му је прошло "Ово је немогуће издржати". Након неколико таквих удараца, плакао је и цвилео и молио да престану. Нешто слично помиње и Матија Бећковић у песми "Када бих знао да бих се поносно држао"... тако некако се зове, верујем да знаш о којој се ради. То је та дилема, може ли човек бити мученик, или су легенде о мученицима измишљене да би се сакрила њихова грозна и недостојанствена смрт. Као, доста им је и те страшне муке, причајмо бар да су се храбро држали. Хероји у мукама постоје у причама, у пракси се и најјачи сломе у парампарчад и приликом ислеђивања, где знају да неће погинути или бити трајно осакаћени.

 

Али то на страну, ширим причу беспотребно. Не мислим да је смрт ђакона Авакума идеологија или ствар прилике или тренутка. Не мислим ни за тебе да си "танатофил" или песимиста и уопште ову тему нисам тако доживео. Можда сам моје мишљење износио у полемичком тону, па је изгледало да подразумевам неку твоју супротну позицију, али нисам то мислио. Једноставно ми је тема смрти... инспиративна... и лако одлутам мислима у ширину. Ма како то морбидно звучало.

[Снежана]

Има у нашем народу једна изрека: "Жива жалост је тежа него мртва"...отуда можда и радост у Срба и полагање наде у смрт....

[Volim_Sina_Bozjeg]

    SMRT

 

 

Verujem ja tebi smrti, da ti dolazis ali ti ne verujem da zauvek ostajes.

 

Verujem ja tebi smrti , da imas bezbroj razlicitih ogrtaca ali ti ne verujem da si odevena i u haljinu vecnosti.

 

Verujem ja tebi smrti, da si zlima cak i spas ali ti ne verujem da si nama poslednja realnost.

 

Verujem ja tebi smrti, da ti postojis ali ti meni ne verujes da te ne primecujem.

 

 

                                        by Marko

[RYLAH]

У Орвеловој "1984." Винстон Смит се припрема за мучење, спреман је да га издржи, помирио се са смрћу која ће након тога уследити и контемплира о томе шта ли човеку пролази кроз ум док га туку и може ли смогнути снаге да то поднесе, да издржи још. Сву његову решеност у једној секунди смрвио је први ударац пендреком који добио у лакат и који га је паралисао и оборио на под, а кроз главу му је прошло "Ово је немогуће издржати".

 

Али у исто време, Винстон је слика неспремног човека који се ухватио са страшном звери од система, који има све на располагању. Винстон је атеиста, мали човек који се склањао у страну целог живота, који је увек и свакоме ћутао... Такав човек нема никаквих шанси у додиру са системом. Али зато имаш криминалаца који већ после пар третмана скроз огуглају на батине, не можеш им више тако прићи (уосталом, то се десило и са Винстоном). Мученици су, поред тога, имали Божију снагу као окрепљење. Наравно, у степену своје сједињености са Богом.

 

Али мислим да је тема мало скренула. Од почетне теме кренуло се расправљати о ђакону Авакуму, што мислим да није била поента теме, иако те речи имају везе са њим.

 

Зашто се Србин "радује" смрти? Прво, каквој се то смрти Србин "радује"? Мислим да се радује само оној смрти која му гарантује вечни живот, пошто је "Срб Христов". На тај мотив наилазимо и код Његоша ("Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити"). Са њом повезана, али ништа мање значајна, смрт је "радосна" и кад је херојска, јер тако човек не живи у вечности само "на оном свету", већ и у овом, или макар нечему што је нашем кратком животу најближе појму вечности (пар стотина година).

 

Не мање занемарљиво, ово је преношено и када људи нису имали много шанси за успех и "чувење" у животу. Чак и на овом свету, славна смрт је имала свој смисао у томе што ће једном малом животу, пуном тлачења и гажења са свих страна, дати славу и смисао. Тада се за тебе могло чути ако си био много велики зликовац и радио заједно са Турцима, или ако си посекао три или четири турске главе пре него што су те убили. За људе који су, као и данас, много мање склони вери него сујеверју, и којима је појам загробног живота био подједнако удаљен као и данас (макар реално, споља су сви били верници), ово је такође био велики подстицај.

[Православни Србин]

Ево једног текста који је,  по мом мишљењу, повезан са овом темом:

 

Живела смрт!

 

Поред јуначке борбе и смрти, Кодреануови легионари Василе Марин и Јон Мота, су оставили на својим шпанским саборцима још један, дубљи траг. Приликом јуриша, ова два млада, православна Румуна су узвикивали: Viva la muerte! Овај борбени поклич су антикомунистички борци одушевљено прихватили, инстинктивно осетивши да је у том покличу садржана сва хришћанска, витешка, не само борбена, већ и животна етика свих белих Европљана. Та етика је у потпуности остварена у централном догађају србске сакралне историје – Косовском боју. Тада су се србски витезови жртвовали до тачке Крста за одбрану вере, нације и државе. Ти светли примери христолике жртве живе и до данас и пројављују се кроз многе Србе и Србкиње. Сетимо се само ђакона Авакума, који, док га Турци набијају на колац узвикује: Срб је Xристов, радује се смрти. Млади борци Српског Добровољачког Корпуса само својим јуришом, својим телима, скоро без испаљеног метка, разбијају космајски партизански одред, отеравши га преко Дрине. А када је официр ЈНА, Милан Тепић, разнео касарну у Бјеловару, поневши са собом у смрт десетине усташа, родио се још један Лазарев витез. Шта је то што је ове јунаке нагнало да са радошћу иду у смрт? Тешко то данас може да схвати просечан буржуј, спокојан и покојан, како га је назвао Ничеов духовни брат Константин Љеонтјев. Та мистична одлука и начело да је живот смрт и смрт живот, би вероватно, од комуно-демократа, била проглашена за мрачно и назадно. Као и све материјално, човек се опире напору, раду и опасностима и настоји да се врати у равнотежно стање мировања. У стање удобне лажи и пуног трбуха, савијене кичме под шибом и насмејаног испљуваног лица. Заиста, страх је најбољи начин служења злу. Страх за материјална добра и удобан живот ствара армију несвесних ђаволових следбеника, спремних на све компромисе и узмицања. Србска историја, и световна и сакрална, је историја рата за небоземну слободу и државно уједињење србства. Победивши прво себе и сопствене грехе и слабости, победе у том рату су односили само они који су херојски и мученички пострадали, немајући другог страха до страха од Бога. У сваком Србину и Србкињи, мистички говори косовско-заветно искуство, и на нама је да ли ћемо тај светоратнички архетип угушити фарисејским оправдањима или ћемо га, следствено нашим светим прецима, чувати и херојски потврђивати. Зато сваки прaвославни националиста треба да зна да се само смрћу за пролазно рађа у Духу, и само се спремношћу на највећу, христолику жртву добијају све битке. И само тада ћемо моћи да погледамо наше непријатеље и кажемо: разумите народи и одступите јер са нама је Бог.

Владимир М. ТРИФУНОВИЋ