"Он освећује крв, памти је, не заборавља јаука невољних" - спомен на жртве ратова и геноцида у ХХ веку

[Danijela]

Ради ти, дијете, свој посао

 

Међу ретким причама које су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, који је постао симбол српског страдања у НДХ током Другог свјетског рата.

 

Јасеновац представља парадигму српског страдања, синоним српске трагедије и његов вечни кошмар. Поприште најмонструознијих злочина човечанству познатих, који су своjim садизмом и свирепошћу оставили крвав траг у историји наших простора.

У мору прича јасеновачких страдалника многе ће остати неиспричане. Огроман број људи је прошао кроз његове капије. Међу ретким причама које су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, који је постао симбол свеопштег српског страдања током Другог свјетског рата. Симбол српског пркоса и отпора. О његовом животу се не зна пуно, али ће његов пркос, понос и храброст у тренутку смрти кроз писану реч заувек живети.

Вукашин Мандрапа је рођен у селу Клепци, код Чапљине, у Херцеговини. Као момак је отишао и радио у Сарајеву, стога га се Клепчани, они ретки који се преживели усташке покоље, слабо сећају. Када је 1941. године успостављена НДХ на њеној териоторији се започиње са реализацијом плана за рјешавање српског питања. У Сарајеву и низу других градова, сходно активностима у ужој Хрватској, започињу  прогони, депортације у логоре, масовни покољи и иживљавања. Вукашин се склонио у своје село, покушавши да избегне судбину многих суграђана Сарајлија, али су хрватске усташе и тамо дошли. Масакрирали су сељане Клепаца и сусједних Пребиловаца, међу којима и чланове његове породице. У околини Клепаца ухваћен је и Вукашин. Одведен у Сарајево, а одатле је 1942. године депортован у Јасеновац, заједно са многим сународницима.

На сличном путовању, на путу у усташке казамате и смрт, у сићушним, прљавим и крцатим вагонима возова смрти, настала је позната песма „Ђурђевдан“. Шестог маја 1942. усташка полиција припремила је сарајевским Србима „ђурђевдански уранак и бесплатан превоз на тефериџ у Јасеновац“. Управо тада је, према неким извештајима, у препуном возу, један члан сарајевске „Слоге“, у грчењу и осећању беспомоћности, из пркоса и поноса, запевао поменуту песму.

У Јасеновцу је Вукашин боравио месецима, заједно са хиљадама својих сународника. Јануара 1943. ту је и нашао смрт. Погубљен је од стране Жила Фригановића, једног од највећих јасеновачких кољача, коме је, приликом једног такмичења у клању, засметао чудни мир и спокојство са којима је старац ишао у очигледну смрт.

У вртложном понору психозе и мржње, усташе су организовали такмичења у клању логораша, у којима је „рекорд“ држао студент права Петар Брзица, проглашен за „Краља Србоклања“. За само једну ноћ убио је око 1350 људи, србосјеком. После слома НДХ, Брзица је успео да се докопа иностранства, а агенти УДБА-е никада нису успели да га пронађу. Управо у једном таквом „такмичењу“ у клању страдао је и Вукашин Мандрапа.

Чекајући смрт, у реду са сународницима који су падали у несвест, плакали и вриштали под усташком камом, Вукашин је гледао у даљину и ћутао. Више није имао шта да изгуби. Његова породица и рођаци су поубијани у Клепцима, Сарајеву и Јасеновцу. Живот му је изгледао бесмислен и безвредан. Смрт, после мучења у логору, долазила је као спас, као нови пут, начин да се нађе са својима. Старац, у свом пркосу, није хтео ни реч да изусти док му је усташа секао делове тијела. Када му је Фригановић по четврти пут наредио да каже „Живео Павелић“ и запретио смрћу на најбруталнији начин, само је тихо узвратио речима: „Ради ти, дијете, свој посао“. Усташа се избезумио и масакрирао га.

Једини грех Вукашина Мандрапе је био тај што је био Србин. Његова мученичка смрт остала је записана и запамћена. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин као исповедник, унет у Именослов Српске православне цркве.

 

 

Фреска са ликом Вукашина из Клепаца

 

 

Чувени психијатар и јасеновачки логораш, др Недо Зец, у књизи „Отпор у жицама“ говори о усташким масакрима и разговорима са неким од кољача. Управо у том делу остала је записана прича о старцу Вукашину према речима самог убице Жила Фригановића:

Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.

И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.

А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашии из села Клепаца код Чаиљине, коме су у кући све поубијали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.

Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне — „живио поглавник Павелић!“, или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.

Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче — „живио Павелић“, или ћу му откинути и друго уво. Онје и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: „Живио Павелић!“, или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповнједио да узвикне „живио Павелић“ и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетпо ми је добацио:

— Ради ти, дијете, свој посао!…

Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, преклао сам грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.

Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучељу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: „Ради ти, дијете, свој посао!…“ И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: Ради ти, дијете, свој посао!

izvor: http://akademskikrug.rs/radi-ti-dijete-svoj-posao/

[Дуња]

Ако некога занима, ево одличног документарца о Јасеновцу (има свих делова на You Tube).

 

[Дуња]

Да се не заборави.

 

 

[Nebojš.a]

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ja ovo nisam imao snage da pročitam do kraja......

[Тања1]

Ja ovo nisam imao snage da pročitam do kraja......

 

Ма пусти, стара Српска "митологија", а видим и да не разликујеш оригиналне фотографије од оних

које су фотошопиране.

[Danijela]

Narode, u čemu je problem?

[Danijela]

Krajputaši za večni mir duša naših junaka

U Svileuvi kod Koceljeva sa čuvarima spomenika bez grobova srpskih ratnika. Priča o kamenim belezima i nezaboravu na stradanje i slavu srpskih ratnika Tamnave čija je sudbina bila da ostanu u tuđini.

 

 

NE znaju im se grobovi. Zna se, samo, da su stradali, negde, na putu kroz duga i strašna albanska bespuća. Da ih je, na hiljade, koji su pretekli toj golgoti, stigla smrt na Krfu i Vidu. A mnogi koji su preživeli i oporavili se na grčkim ostrvima spasa i nade - nisu pretekli smrti na kajmakčalanskom Dobrom polju. Tamo daleko, u proboju Solunskog fronta, ostavilo je kosti na hiljade srpskih ratnika u velikoj vojni. U toj tuđini večnoj sudbini - večni su im grobovi.

 

- Grobovi im se ne znaju - govori nam istoričar Zoran Živanović. - Ali se belezi razaznaju, ovde, u otadžbini. Majke i očevi koji su ih čekali, deca koja su im se nadala, podigli su im spomenike, kada je bilo izvesno da se nikada neće vratiti. Spomenike bele, od kamena, krajputaše. Podizali su im nedaleko od rodnog ognjišta. Kraj puta. Uz šljivike. Uz vinograde. Na seoskim raskršćima, verujući da je njihova duša živa i da će tako lakše naći put do večnog smiraja, uz svoje najrođenije.

 

Mi smo u tamnavskom kraju Srbije. Selo Svileuva, opština Koceljeva, između Valjeva i Šapca. Ovde se i danas skida kapa kada se kaže - srpski ratnik. Ovde se i posle čitavog veka i nemerljivog stradanja naroda od 1914. do 1918. godine, ustaje kada se spomenu srpske žrtve, sloboda i otadžbina.

Na koju god stranu da se okrenemo: odavde prema Valjevu, Ubu, Lazarevcu i Aranđelovcu... ili napred, prema Šapcu, Loznici, Lešnici... prema Drini - svaki kamen je istorija. Ali, nigde kao u ovom delu Srbije nema toliko krajputaša.

 

 

- To je i najrečitiji odgovor koliko se ratnika nije vratilo, a da im se za grobove nikad nije saznalo - kaže Živanović, kustos u Narodnom muzeju Koceljeva.

Ovo je priča o tim belezima - krajputašima. Nemim, a rečitim svedocima stradanja i slave srpskih ratnika iz tamnavskog kraja. Priča, koja bi se, verovatno, delom mogla da ispriča i u drugim delovima Srbije.

 

Ovde je pričaju čuvari sećanja na vreme upisano na jednom od krajputaša: „Nema života bez slobode". I čuvari sećanja na ratnike koji su: „Laku zemlju pokrovnu, otkupili je svojom krvlju".

 

- Obični ljudi, sveštenici, entuzijasti, stručnjaci, potomci ratnika, godinama su iz vrzina, korova i sa padina zatrpanih smećem izvlačili krajputaše i postavili ih na jedno mesto, u Svileuvi, ovde u portu Crkve Svetog arhiđakona Stefana - slušamo priču. - I to je tek simboličan deo, koliko još takvih spomenika ima u ovom delu od Valjeva do Šapca. Ima ih, a nedostupni su zbog potpunog zarastanja u šiblje i korov.

 

Pred nama spomenici, kao okamenjeni ratnici. Razaznajemo u kamenu: Ninkovići, Nešanovići, Mitići... Na jednom spomeniku - tri brata... Imena jedva čitljiva... Na drugom otac i sin. Na trećem - tri generacije. Nijednom od stradalih ne zna se grob. Mesto stradanja, jedva vidljivi, negde Kajmakčalan, Krf... Čitamo i da je mesto stradanja i logor... Ne pomaže ni stara tehnika odgonetanja zapisa: snažno trenje svežom travom po spomeniku... Pokušavamo da odgonetnemo i kojoj je četi, kojoj diviziji pripadao poginuli. Samo na jednom spomeniku jasno stoji: treća četa, drugi bataljon, peti puk Drinske divizije... I to da spomen podižu majka Anđelija i otac Milan... Na drugom spomeniku, opet, jedva se razaznaje da su poginulom spomenik podigli sinovi, ćerka Lenka...

 

 

- Velika većina porodica poginulih i pomrlih vojnika u Velikom ratu, a čije su kosti ostale u Solunu, na Krfu i na Vidu, zbog dalekog puta i ne imanja para, između dva svetska rata verovatno nije mogla da im pohodi grobove. Da im ode na zadušnice, ili godišnjice. Da im sveštenici opoje, okade i preliju humke vinom - govori Živanović.- Umesto toga, rodbina im je podizala spomenike u svojim selima i varošima. Spomenike bez grobova. Belege bez pokojnika. A, ovde je, u ovom kraju, jedna četvrtina muškog stanovništva stradala. Jedna četvrtina pomrla od tifusa i drugih bolesti... Jedna četvrtina... Nema ovde kuće koja nije imala stradalog u Prvom ratu.

 

Božanstveni mir u porti. Božanstveno uređen svaki pedalj prostora oko crkve, obnovljene na temeljima stare iz 1884. godine. Dostojno svetinji i dostojno spomenicima ratnika čije su kosti evo, čitav vek - daleko.

 

Mladi sveštenik Dragan Isailović, pod čijom rukom se neguje ovo parče lepote na zemlji, kaže nam ovako:

- Ko ne poštuje prošlost, slavu i stradanje srpskih ratnika i svoju veru, nije dostojan ni budućnosti.

 

KRAJPUTAŠI NAŠ FENOMEN

 

ISTRAŽUJUĆI običaje i narodna verovanja Srba, Dušica Grbić zaključuje da je krajputaš - spomenik bez groba i pokojnika - fenomen u našem narodu.

•Slična obeležja nezaborava na način kako to naš narod čini nisam našla u tradiciji drugih naroda - kaže nam. - Verovanje da je duša bez spomenika u kome bi našla mir, prokletstvo i za pokojnog i za njegove potomke. To je, verovatno, bilo presudno da se podižu krajputaši, kao putokaz, kako se veruje, da duša onog za čiji se grob ne zna što pre nađe put do svoje kuće.

 

STUDEN KAMEN

 

SMATRA se, u našem narodu, da se duša pokojnika vezuje za studen kamen - kaže za „Novosti" etnolog Dušica Grbić. - Otuda i potreba našeg naroda da, iako se pokojniku ne zna grob, da mu se podigne kameni spomenik za smiraj duše. Stradali u Prvom ratu, inače, nisu prvi pokojnici čiji su zemni ostaci daleko od otadžbine, kojima su podizani krajputaši. Običaj je od davnina, a posebno izražen posle prvih balkanskih ratova.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:512165-Krajputasi-za-vecni-mir-dusa-nasih-junaka

[Juanito]

Кога занима...

 

[Милан Ракић]

Код споменика „Жртвама геноцида у Другом светском рату" на Старом сајмишту данас је обележен Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма. 

 

Почаст жртвама  одали су преживели заточеници логора смрти, чланови породица пострадалих, представници више министарстава и дипломатског кора, удружења и грађани, полагањем венаца код споменика који се налази у оквиру комплекса некадашњег нацистичког логора смрти Старо сајмиште. Церемонији су присуствовали и представници Савеза јеврејских општина Србије и Савета ромске националне мањине.

У име Владе венац на вечно огњиште хиљада невино страдалих Срба, Јевреја и Рома положио је министар одбране Братислав Гашић, у пратњи бригадних генерала Жељка Нинковића и Предрага Симовића.

 

Гашић је, на централној комеморативној свечаности посвећеној Дану сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату, истакао да је Старо сајмиште место на коме је пре седам деценија човечност занемела, а злочин и тама надвладали разум. Он је подсетио да је управо тај концентрациони логор био један од првих у Европи, који је остао упамћен и као један од најсуровијих, међу чијим је зидинама у најгорим мукамо умрло хиљаде људи.

 

- Баш због свих невиних жртава, баш због сваког тог живота који се угасио, не смемо да заборавимо све оно што се дешавало у овом, али и у осталим логорима смрти. Одајемо почаст страдалима и подсећамо ко су били кривци, а ко су и зашто биле жртве, рекао је Гашић, истакавши да сваки трећи човек који је ушао у Старо сајмиште није изашао из њега, док су остали послати у логоре Бањица, Трепча, Јасеновац или у логоре у Немачкој, Пољској и Аустрији.

 

Министар је изразио жаљење што Београд, град на чијој је територији током Другог светског рата било четири логора, нема ни један меморијални центар који би сведочио о страхотама холокауста које су забележене на овим просторима. Он је напоменуо да је захваљујући Влади Србије и представницима града Београда већ покренута иницијатива да и престоница добије меморијални центар додајући да је циљ да се сећање на страдале у Другом светском рату не препусти забораву и да се подсете сви који живе у Србији али и ван ње на велику жртву коју је Србија платила током антифашистичке борбе у прошлости.

 

 

 

Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма посвећен је Србима, Јеврејима и Ромима страдалим у масовним злочинима током Другог светског рата. Обележава се у спомен на заточнике усташког логора смрти Јасеновац-Доња Градина у који су у ноћи између 21. и 22. априла 1945. године покушали пробој. Кроз логор "Старо сајмиште" који се налазио на територији тадашње НДХ, прошло је око 100.000 људи, од тога је у самом логору убијено 20.000, највише Јевреја, а још толико на стратиштима око града, док су остали слати на пут без повратка у логоре Бањица, Трепча, Јасеновац и даље у нацистичке логоре других земаља.

 

МОРС

[Данче*]

Парастос за 40.000 жртава Јадовна 20. јуна

 

Над Шарановом јамом на Велебиту, у Хрватској, у суботу, 20. јуна, биће служен парастос поводом Дана сјећања на Јадовно 1941. године, када су усташе на најсвирепији начин убиле више од 40.000 жртава, углавном Срба.

Парастос јадовничким жртвама са почетком у 10.00 часова служиће свештеници Епархије горњокарловачке и других епархија Српске православне цркве.

Након парастоса код Шаранове јаме присутнима ће се обратити предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941″ Душан Басташић.

Парастос ће затим бити служен уз Часни крст на самом мјесту логора Јадовно.

Басташић је рекао Срни да ће дио ходочасника из Карлобага отпловити у увалу Слана на острву Пагу, гдје ће бити служен парастос за више од 8.000 жртава побијених у пашком камењару и утопљених у мору пашких врата.

Говрећи о ексхумацијама јадовничких жртава из велебитских јама, Басташић је изразио жаљење да и након 74 године „кости јадовничких жртава још чаме на дну велебитских јама“, као да је од хрватског друштва и званичника прихваћено да те јаме могу бити коначно боравиште тих жртава – гробнице.

„За нас потомке јадовничких жртава то је потпуно неприхватљиво. Ми и даље инсистирамо код хрватских власти и српских институција у Хрватској, те институција у Србији да се коначно почне са истраживањем крашких јама са ексхумацијом и достојном сахраном жртава“, напоменуо је Басташић.

Обиљежавању Дана сјећања на Јадовно 1941. године присуствоваће изасланик предсједника Републике Српске Миладин Драгичевић, представник Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске, директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, изасланик Владе Србије, те потомци жртава из Србије, Републике Српске и региона.

Исти дан предвиђена је посјета Меморијалном центру Никола Тесла у Смиљану.

Молитвено Сабрање почиње окупљањем код храма Ваведења Пресвете Богородице у Плашком у Хрватској 19. јуна у поподневним часовима, а исте вечери биће промовисана и књига Николе Копца „Историја осушене збиље“.

У организацији Епархије горњокарловачке и Удружења грађана Јадовно 1941. из Бањалуке и Београда 19. и 20. јуна обиљежавају се Дани сјећања на Јадовно 1941. године.

У комплексу логора смрти Јадовно, према до сада прикупљеним подацима, који нису коначни, на најбруталнији начин убијено је 40.123 људи, углавном Срба.

 

Срна

http://iskra.co/svet/da-se-pamti-parastos-za-40-000-zrtava-jadovna-20-juna/

[Ђорђе Р]

Да подсетимо на сличну тему:

Бесплатан превоз из Новог Сада, Београда и Бањалуке на Велебит (ноћење у Плашком 20 евра), и паратос.

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39402-organizovano-putovanje-iz-novog-sada-za-jadovno/

 

За путовање из других крајева контактирајте организаторе:

 

http://www.jadovno.com/jadovno-slana-metajna/articles/dani-sjecanja-na-jadovno-1941-2015.html

[kordun]

slava mucenicima!

[Данче*]

Служен парастос јадовничким жртвама на Велебиту

Над Шарановом јамом на Велебиту, у Хрватској, данас је служен парастос поводом Дана сећања на Јадовно 1941. године, када су усташе на најсвирепији начин убиле више од 40.000 жртава, углавном Срба.

 

    

Парастос јадовничким жртвама служили су свештеници Горњокарловачке епархије и других епархија Српске Православне Цркве.

Председник Удружења грађана "Јадовно 1941" Душан Басташић изјавио је да је Шаранова јама страшно место, као и друге крашке јаме на чијем се дну налазе посмртни остаци невино страдалих српских мученика.

Он је рекао да, нажалост, ни 74 године након злочина још нису ексхумирани и на достојанствен начин сахрањени посмртни остаци јадовничких жртава.

Басташић је рекао да још нема имена на спомен обележју које је недавно подигнуто на платоу испред Шаранове јаме на Велебиту, јер то не дозвољавају хрватске власти.

Данас се једна група ходочасника упутила према месту где је био логор Јадовно, док је мањи део ходочасника из Карлобага упловио у увалу Слана на острву Паг, где је служен парастос и постављен освештани крст за више од 8.000 побијених у пашком камењару и утопљених у мору пашких врата.

Парастосу су присуствовали изасланик председника Републике Српске Миладин Драгичевић, секретар у Министарству рада и борачко - инвалидске заштите Републике Српске Славко Перић, директор Републичког секретаријата за вере Драган Давидовић, председник Српског демократског форума у Хрватској Вељко Џакула, те потомци жртава из Србије, Српске и региона.

Обележавање Дана сећања на Јадовно 1941. организовали су Епархија горњокарловачка и Удружење грађана Јадовно 1941.

У комплексу логора смрти Јадовно, према до сада прикупљеним подацима, који нису коначни, на најбруталнији начин убијено је 40.123 људи, углавном Срба.

Извор: Срна; Јадовно 1941.

Информативна служба Српске Православне Цркве

21 / 06 / 2015

http://www.pravoslavie.ru/srpska/80127.htm

[geronymo]

Slava im,a njihova zrtva nama u pamet. Vjecan pokoj im podaj Gospode