Свети мученици Кирик и Јулита

[JESSY]

 

28. јул по новом / 15. јул по старом

 

Свети мученици Кирик и Јулита. Ова светитељка племићког рода, врло млада остала је удовица и живела са сином Кириком у граду Иконији. Била је врло предана хришћанка и свог сина крстила је одмах по рођењу и до његове треће године научила га вери и молитви онолико колико је дете тог узраста могло прихватити. Када је Диоклецијан наредио прогон хришћана Јулита је са дететом побегла у град Селевкију, али тамо је ухваћена и изведена пред суд. Била је чврста у својој вери, и судија је покушао да је поколеба држећи у рукама и милујући дечака. Кирик је викао и отимао се окрећући своје лице од судије, па га он у бесу баци низ камене степенице. Дечак издахну, а његова мајка заблагодари Господу што јој је сина удостојио мученичког венца. Јулита је после многих мука посечена 304. године. Део чудотворних моштију ових светитеља налазе се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке.

 

[JESSY]

Тропар мученицима, глас 4. Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

 

Кондак мученицима, глас 4. Христомученица Јулита по обећању носи Киријака храбро на подвиг, и веселећи се, клицаше: Христос је похвала мученика!

 

                 

[JESSY]

Manastir Sv. Kirik i Julita

 

Sagrađen je početkom XIX veka na ruševinama starog hrama. Ovo je prvi ženski manastir u niškoj eparhiji i jedini manastir u Srbiji nazvan po ovim svecima.

 

                         

[JESSY]

[JESSY]

Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све... Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру."

[JESSY]

                    

 

             БЛАЖЕНА ЈУЛИТА ИСТИНУ ОСЕТИ КАД СЕ КРСТОМ КРСТИ И ВЕРОМ ПРОСВЕТИ.

          Светица која се захвалила Богу што је примио њено дете и тако га поштедео даљег мучења .

 

        Света блажена Јулита, моли Бога за нас.

 

[JESSY]

Живљаше у граду Иконији Ликаонске области једна млада жена племићког порекла, од рода ранијих царева римских, по имену Јулита, по вери хришћанка. Мало поживевши у законитом браку она роди мушко дете, па обудове. Она просвети дете светим крштењем и надену му име Кирик. У то време незнабожни римски цар Диоклецијан подиже силно гоњење на хришћане у свима крајевима римске царевине; и постави за кнеза у Ликаонској области неког комита Дометијана, човека сурова и нечовечна и звероподобна, који се радовао проливању крви хришћанске. Дошавши у Иконију, Дометијан стаде љуто мучити верујуће у Христа и брижљиво истраживати оне који се тајно држаху хришћанске вере.

Видећи то и знајући да се са својом побожношћу не може сакрити од мучитеља, верна слушкиња Христова намисли да бежи, јер се бојала да неће бити у стању отрпети љуте муке, па ће се одрећи Христа. Стога она ради љубави Христове остави сва своја имања, која у ње беху многобројна, и кућу и сроднике и робове и сваку лепоту овога света и славу и насладу, па узевши свога трогодишњег синчића Кирика и две најоданије робиње, изиђе ноћу из града Иконије и отпоче странствовати, сећајући се реченога у Светом писму: Немамо овде града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14). Тако она дође у Селевкију као путница и сиротица, скривајући своје високо порекло. Али и тамо нађе исто такво гоњење хришћана: јер неки Александар, примивши од цара игемонску власт, допутова у Селевкију и без милости убијаше све који исповедаху име Исуса Христа. Тада блажена Јулита, опоменувши се писанога: Подајте место гњеву (Рм. 12, 19), тојест бежите од гњева; и: Када вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), – отпутова из Селевкије у Киликијски град Тарс, и живљаше ту међу убогима. Но након извесног времена тај исти игемон Александар дође и у Тарс да мучи хришћане. Света Јулита би препозната од неких и достављена игемону. Овај нареди одмах да је ухвате, а сам седе на отвореном народном судишту. Када војници ухватише Јулиту са њеним синчићем, обе робиње побегоше од ње; али издалека иђаху за њом, да виде страдање њено и крај. И мученица би приведена пред игемона, држећи на рукама трогодишње дете своје Кирика. Упитана од игемона за име, порекло и отачаство, она смело одговараше исповедајући име Господа нашег Исуса Христа и називајући себе хришћанком. И говораше: Моје име, порекло и отачаство јесте Небеско царство Христа мог!

Разљутивши се, игемон нареди да јој узму дете, па да је свуку, повале на земљу и немилице бију сировим жилама. Када мученицу бијаху, дете гледајући то плакаше, и отимаше се из руку оних што га држаху, да би отрчало к мајци својој. Игемон, видећи како је дете лепо, нареди те му га донеше. Он га узе на крило и стаде га тешити да не плаче, и миловаше га по глави и љубљаше, и тепаше му; но дете се опираше, и отимаше из његових руку, и склањаше своју главицу од њега, недајући му ни да га милује нити да га љуби својим поганим устима; и непрестано гледајући у своју мајку коју су били, оно плакаше и викаше: „Хришћанин сам! пустите ме к мајци!“ И отимајући се ручицама од игемона, оно му ноктима гребаше лице.

Игемон се разјари, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, сва му се главица разби и зали крвљу сво то место, и оно предаде Богу своју свету и невину душицу. Тако се овенча свето дете Кирик.

Мати пак његова блажена Јулита жестоко и дуго бијена, као у туђем телу страдајући и као безосећајни стуб не осећајући, ништа друго не говораше сем ово: „Хришћанка сам и нећу принети жртву бесовима!“ А када је престадоше тући и подигоше са земље, она угледа пред судиштем своје мило чедо мртво у крви, и испунивши се радости рече: Хвала Ти, Господе, што удостоји сина мог такве благодати Твоје, да пре мене мученички сконча за свето име Твоје и прими неувенљиви венац у слави Твојој!

После тога игемон нареди да мученицу обесе на мучилишту и да јој железним гребенима стружу тело, па да јој онда врелом смолом заливају ране. Тако мученој светитељки гласник викаше: Смилуј се на себе саму, Јулито! Поштеди младост своју! Поклони се боговими, да би се избавила од мука и да не би љуто погинула страхотном смрћу као твој син! – Света мученица одговараше: Нећу се поклонити ђаволима и њиховим глувим и немим идолима! Ја се поклањам Господу мом Исусу Христу, Јединородном Сину Божјем, којим Отац Небески сатвори све, и старам се достигнути сина мог, да се са њим удостојим Царства небеског.

Видевши непобедиво трпљење и јунаштво мученице, игемон је осуди на посечење мачем. Онда је војници узеше и поведоше ван града на губилиште, где су погубљиваии осуђени на смрт. Светитељка иђаше радосно као на венчање. Када стигоше на губилиште, она измоли мало времена за молитву; и преклонивши колена помоли се говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што си сина мог призвао пре мене удостојивши га да пострада за свето и страшно име Твоје, и што си дао вечни живот са светима њему, оставившем овај ташти живот. Прими дакле и мене недостојну слушкињу Твоју, и удостоји ме да добијем благодат пред Тобом: да будем прибројена мудрим девојкама које уђоше у твој непролазни чертог, да би дух мој благословио Тебе, Саздатеља свог, и беспочетног Оца Твог, и савечног Духа Светог, вавек, Амин.

Пошто се света мученица тако помоли Господу, џелат наоштри мач, удари мученицу по врату и одсече чесну главу, оставивши тело њено на том месту без погребења да га поједу пси и звери. Тако исто и тело Светог Кирика извукоше из града и бацише поред тела његове мајке па отидоше. А када се спусти ноћ, дођоше оне две горе споменуте робиње, узеше тело своје госпође и њеног сина, однеше их далеко и погребоше у земљу. Једна од тих робиња доживе до дана Константина Великог, првог хришћанског цара, у чије време засија истина и благодаћу Христовом Црква Божја доби слободу. Тада та робиња показа верним хришћанима место где беху погребене чесне мошти Светих мученика, Кирика и Јулите, и исприча о њиховом страдању.

Они онда извадише из недра земље њихове свете мошти нетљене, испуњене миомира; и оне даваху исцељења од болести. Страдање ових светих мученика би описано у спомен и част њихову, на корист вернима, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.