Свете Јефимија и Олга

[JESSY]

                                            

 

 

У име Оца и Сина и Светог Духа!

 

Слушајући црквене песме у којима се прослављају угодници Божији, обично чујемо мушка имена. Али, ево, данас се празнује помен два Божија угодника, тачније, угоднице – оба света имена која се данас прослављају су женска.

Света великомученица Јефимија и света блажена кнегиња Олга – обе су назване још по једним именом: света Јефимија се назива «Свехвалном », а свету Олгу су још савременици звали «најмудријом међу женама».

Света Јефимија је мученички пострадала током гоњења хришћана за време Диоклецијана, и њеног страдања и смрти се сећамо 16. септембра. А данас се њен помен празнује поводом једног чуда, које се догодило за време Четвртог васељенског cабора. Четврти васељенски cабор је требало да разреши ко је у праву – они који верују да је Христос био Бог и Човек, Богочовек, или они који тврде да је Божанство у Христу потпуно прогутало људскост, тако да су чак и Његова страдања била само привидна.

Када су представници православних, на челу са светим Анатолијем Цариградским и Јувеналијем Јерусалимским, многим аргументима из Светог Писма и Предања доказали да Христос јесте Богочовек, онда су, желећи да добију још и нарочиту Божију потврду где је права вера, написали два исповедања вере – православно и монофизитско. Оба су била положена у гроб с моштима св. Јефимије, које су се налазиле у том храму у ком су се одигравала заседања Четвртог васељенског Сабора. Гроб је био затворен, храм закључан, тако да у њега нико није могао ући, а када су кроз три дана откључали храм и отворили гроб, православно исповедање је лежало на грудима св. Јефимије, а монофизитско под њеним ногама, изгледало је као да га гази. После тако јасног Божијег указања, дефинитивно је утврђено оно што и ми данас исповедамо: да Христос јесте Богочовек, а монофизитска вера је била осуђена. Св. Јефимију су тада назвали «потврдом светих отаца» [видети кондак светој мученици Јефимији], «утврђењем православне вере».

Прошло је неколико стотина година од овог чуда. Примила је хришћанство велика руска кнегиња Олга, добивши на крштењу име Јелена. Она је желела да крсти читаву Русију, многи су и следили њен пример, али да у потпуности оствари своју жељу није успела, и чак је и њен син, сурови Свјатослав, остао паганин. Али њен унук Владимир је решио да промени веру. Када је он почео да се приклања Православљу, сазвао је своје бољаре и војводе на састанак. Пошто су изнети многи аргументи у корист примања Православља из Цариграда, бољари су рекли: «Да та вера није добра, не би је примила најмудрија од жена Олга». Тај аргумент је био толико убедљив, да је питање о примању вере било решено. Оно што Олга није могла да учини за живота, учинила је после смрти. Спомен на њу као светитељку почео је да се прославља по целој Русији на дан њене смрти, 11. јула, заједно са св. Јефимијом, чије су мошти пренесене из Халкидона у Цариград.

Прошла су столећа. Иноверци су заузели Цариград, и Москва је постала престоница Православља. Као у част тога, по Божијем благовољењу, у Москву је за време цара Михаила Фјодоровича, који је, узгред буди речено, рођен баш на данашњи дан, пренесен нешивени хитон Христов. Некада је Други Рим – Цариград – имао као заштиту најдрагоценије светиње – ризу и појас Богоматере. Познато је да су се и први руски кнезови-хришћани, Асколд и Дир, крстили пошто су на себи искусили чудо током похода на Цариград: када је патријарх испустио у море ризу Богомајке, подигла се страшна бура, која је бацала руске бродове, и избачени на обалу, руске војводе и војници су се крштавали, задивљени овим чудом. А, ево, у Москву је пренета не риза Богомајке, већ нешивени хитон Самог Господа Исуса Христа.

Трећи Рим је стао на чело свих православних народа, почео да ослобађа православни Исток од иновераца, и чинило се да је близу потпуно окончање њихове владавине. Али у одлучујућем тренутку сама Русија је потпала под још страшније ропство комунизма. У поробљеном Другом Риму (Константинопољу) ако и не смеју да организују литије и уопште да отворено изражавају знакове поштовања православне вере, могу макар у својим храмовима да несметано узносе славословља и молитве Богу, чак и молитве за благоверне цареве, пошто Грци нису мењали текстове молитава које садрже такве прозбе.

На данашњи дан, на средину храма Цариградске Патријаршије је постављен ковчег с моштима св. Јефимије, са словенским натписом да је ковчег овај – дар митрополита петербуршког Антонија. Овај натпис као да сведочи да и руски народ својим молитвама невидљиво стоји пред моштима св. Јефимије. А тамо, где се налазе мошти св. Олге, отимају се храмови и претварају у биоскопе, музеје и позоришта; у преостале храмове, уз подршку власти, увлаче се живоцрквењаци и самосвeти [припадници расколничких секти у Русији и Украјини, прим.прев]. И душу и тело хоће да пороби безбожна власт, контролишући чак и оно што се ради у црквама. Али чуда која су се догодила после смрти св. Јефимије и Олге дају нам наду да оне и данас заступају православне.

Завршимо нашу данашњу молитву прозбом из кондака св. Јефимији:

«И сада, као што си некада јереси, непријатељска подметања под ноге православних царева покори».

Свт. Јован Шангајски

 

http://manastirpodmaine.org/svete-jefimija-i-olga/

[Драгана Милошевић]

РАСУЂИВАЊЕ
Промена среће најтеже удара кад удари изненадно. Но онај ко очекује ударце, и унапред се оружа против њих, зар може бити изненађен? Цар Карло Велики заповедио је био својим синовима да уче неки занат, а кћери да уче прести вуну, да би се имали чим хранити – ако се срећа промени. Прослављени Велизар, велики војвода велики победилац, би од завидљиваца оклеветан код цара, и на основу клевета ослепљен, а имање му све одузето. Слепи Велизар сеђаше пред капијом Рима и просаше милостињу говорећи мимопролазницима: „уделите Велизару, кога срећа високо уздиже, а завист обори и очију лиши!“ Није ли човјек на војсци на земљи? говори праведни Јов (7, 1). Треба, дакле, бити као будан стражар и спреман за све што се може догодити. А шта се не може човеку догодити? И још: у свакој муци имати наду у Бога. Праведни Јов на ђубришту и у гноју узвикује: гле, и да ме убије, опет ћу се уздати у њ (13, 15)!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно просветлење лица Мојсејева (II Мојс. 34), и то:
1. како се Мојсеју, после разговора с Богом на Синају, лице просветли светлошћу;
2. како народ виде и не смеде приступити к Мојсеју, те он стави покривало на лице своје;
3. како се од срдачне молитве и општења с Богом лице у богоугодника просветљава.

БЕСЕДА
о послушности и понизности
Тако ви млади слушајте старјешине,
а сви се слушајте међу собом,
и стеците понизност. (I Пет. 5, 5)

Ево начела праве саборности православне! Она се заснива на безусловној послушности млађих према старијима, и на узајамној послушности равних међу собом, и на смерности и старијих и млађих. Понизност је добра реч, но још боља је смерност, а најбоља смиреномудрijе; управо смиреномудрије одговара тачно грчкој речи, коју је апостол и употребио у својој посланици, а смиреномудрије означава ниско мишљење о себи а високо о Богу, и непрестано признање немоћи своје, незнања свога, злобе своје, недостојанства свога, а непрестано признање Божје моћи, Божје мудрости, Божје милости, и Божјег достојанства.
Бог је једини цар људи. Зато се Бог и противио жељи народа израиљског, да им се постави цар од људи. Бог царује, а људи служе Богу. И они који старешују и они који се покоравају подједнако су слуге Божје. Кад се зна и призна, да је Бог цар а сви људи слуге Божје, онда је тиме постављен темељ саборности, темељ друштву ангелском. На томе темељу онда зида се дом Божји, друштво ангелско, помоћу послушности млађих према старијима, и на узајамној послушности равних међу собом, и на смиреномудрију свих. Овим начином избегавају се два страшна зла у свету: тиранија, т. ј. насилно владање једнога над свима, и анархија, тј. многовлашће, избегава се монотиранија и политиранија.
Начело саборности начело је органско, тј. животно. То је начело узајамне службе, узајамне помоћи и узајамне љубави. Нека нас Бог умудри, браћо, да прибегнемо овом спасоносном начелу у животу нашем.
Господе Исусе, послушни и смерни Човекољубче, усади у нама и укрепи послушност закону Твом, и узајамну послушност из љубави, и смиреномудрије пред неисказаном силом и мудрошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.