Jump to content

Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...


Guest ЖРУ Администрација

Препоручена порука

Осећај да ми није место у цркви јавља ми се само када не одем дуго на богослужење.

На литургији увек иста радост и потсећање зашто припадам баш ту и само ту.

Међу људима има убица које никад нису убиле,лопова који никад нису украли и лажљиваца који говоре сушту истину.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 216
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Hvala na odgovorima.

Međutim, izgleda da nisam dovoljno dobro postavio pitanje pa da ga dopunim.

Da li imate osećaj da ne pripadate crkvi, a da to nema veze ni sa nekim lošim ličnim iskustvom sa sveštenicima ili narodom koji se u crkvi okuplja. Naprosto, smešni ste sami sebi jer ste tu.

Hvala!

Никада нисам имао такав осећај, имао сам у почетку осећај да некако штрчим и да сви у мене гледају, али после месец дана и то је прошло.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Имао сам и имам осећај да не припадам понекој цркви (мало ц=храм) јер се окупила браћа реБнитељи, па им млого мило кад отпевају "Достојно и праведно јест" и трипут "И молим ти сја Боже наш", јер без тога се неће претворити лебац и вино у Крв и Тело. Али и тада све то нестане пред Тајном која се догађа, искључим се из свега око мене и укључим у оно испред...

А Цркви-увек осећам јаку припадност, и кад сам смућен, и узнемирен, и кад сам најсрећнији, и кад све знам и кад никог не знам... До краја Литургије све опеглано, ко одело...

"Христос васкрсе, радости моја!"

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Уффф..ово је крајње поједностављење.

Хвала Оцу ,КоКо нам даје супротну,корисну поруку ,да се због једног таквог попа..нити због било кога-чега дугог не одустаје.

Ја сам се на почетку осећала као уљез и да су сви присутни,без изузетка много много бољи од мене.Све сам стрепела да ће ме нешто "згромити" сто сам се и усудила да уђем. Одржало ме је то што сам осећала да ми ни напољу никако мије место..и остајала сам.

Сада на којој год да сам служби и у којој год цркви ја осећам порипадност...типа-какви год да смо наши смо и волим што смо заједно.Кад ме чиме узнемире трудим се да то "прескочим".

Најтеже ми је, рецимо сад тренутно, што у мојој Цркви нису баш "популарне мараме.. па је понекад и ја ,да од осталих не штрчим и да им не изгледам ко да сам пала са Марса,скинем.И то ме нервира и много ломи.

И мени се десило да сам се ломио на служби јер ми је било јако хладно глави, а није у реду да ставим капу јер сам мушко. На крају сам, хладне главе, ипак ставио капу и испунио ме осећај топлине. Отишао сам у задњи део храма да ме нико не види и сео на столицу. Ви жене бар немате тај проблем. Капе, мараме, гологлаве, не треба око тога да се бринете. Нема шта да те ломи, ако ти се ставља марама ставиш је, ако не, не, то је бар просто. Ако ти неко замери што је ниси/јеси ставила, то је добро, јер ако твоја незаинтересованост за то питање буди у њој реакцију која је подстиче на преиспитивање њених ставова (неку кроз тренутну замишљеност, другу кроз гнев, а неку кроз жалост...), у конкретном случају, сматрам да је то добро. Да нема преиспитивања и исправљања, сви би били ко гробље. Одлика мудрог човека је да се увек мења тежећи ка бољем. Не треба угађати људима него Богу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mrvice... da... u jednom manastiru blizu Šapca...

Tavita, nisam ja prisustvovala za vreme tih pojedinačnih molitvi već npr.za vreme jelejosvećenja, večernje molitve, Božićne... a znam Šta se deŠava jer kada je neka žena sama u crkvi sa monahom, tj igumanom, toliko vriŠti da se ori celo dvoriŠte manastira

da, Ilinje, i ja sam tu bila na obredu jeleosvecenja, gdje su te jadnice, to se pretvara u egzorcizam... ne samo uzasni neljudski urlici, nemogucnost da pridju Jevandjelju i krstu - subota krstopoklone nedelje (ona hoce, ostatkom slobodne volje, ali je trese kao strujom, druga umire od straha kao da ide pod noz), nego i zanimljive dijalog muskih glasova iz njih, recimo: "je li Hristos vaskrsao? - nije, posle smrti nema nista! - jeste, ja tu nista ne mogu!" nisam vidjela, vrlo vjerovatno iz iste osobe...

a i ovde u gradu, jednom u Velikom postu, dosla je djevojka, prvo se srceparajuce tresla od placa nad ikonom, onda je sjedila postrani i cerekala se uzasnim hijenskim smijehom da ti se krv zaledi u zilama... Gospodi, pomiluj...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Dijana, drago mi je što si to napisala, jer su se pojavili oni koji su me u privatnim porukama ubeđivali da sam ja to izmislila i da samo želim da privučem pažnju :))

Ma nepristojno je zeluce uzrujavati,a rekla sam upravo iz tog razloga samo dio svog dozivljaja tamo. Ja nisam vidjela scenu sa povracanjem, ali mi je to ispricala jedna osoba, nekrstena, vise ateista ili bez jasnog stava, rekavsi 'pomislila bih da je odglumljeno da se nije ispovracala'. Nagutala se straha, jos je prozorljivi starac nesto upozorio sto nije znao (nije mu rekla) a vidio je.... (ne zelim da iznosim licne detalje).

Uostalom, nije o.Isaija jedini; to radi i o.Savo u Krupi ovde, i mnogi drugi sigurno...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kako misli tako i osećanja,prvo sam bio zbunjen,posle sam osuđivao sam sebe.

Starac tvrdi da te stvari ne potiču od nas ,već su ubačeni sa strane i da ih treba gledati kao strano telo u sebi i ne obazirati se.

identicno sam dozivjela, i mnogo se mucila zbog tako nekih misli, monah rece, predlozi... definitivno ubaceni

Link to comment
Подели на овим сајтовима

.......... Нема шта да те ломи, ако ти се ставља марама ставиш је, ако не, не, то је бар просто. Ако ти неко замери што је ниси/јеси ставила, то је добро, јер ако твоја незаинтересованост за то питање буди у њој реакцију која је подстиче на преиспитивање њених ставова (неку кроз тренутну замишљеност, другу кроз гнев, а неку кроз жалост...), у конкретном случају, сматрам да је то добро. Да нема преиспитивања и исправљања, сви би били ко гробље. Одлика мудрог човека је да се увек мења тежећи ка бољем. Не треба угађати људима него Богу.

thank_you777 nasznak9877777777777777777

Ваистину Воскресе !!!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da li vam se desi da doživite "ne pripadam ovde" osećaj u crkvi?

Ne.

Zaista se ne mogu sjetiti da sam se ikad tako osjećao u ijednoj crkvi.

A bio sam na svetoj liturgiji u katoličkim crkvama u mnogim zemljama. U nekima nisam razumio ni jedne jedine riječi (na primjer u Mađarskoj). Ipak sam se u svakoj crkvi osjećao "kući".

Bio sam na svetoj liturgiji i u pravoslavnoj crkvi u Moskvi u vrijeme pred kraj komunizma. Tada sam tek bio došao na učenje ruskog i nisam razumio jezik. Ipak, i tu sam se osjećao "kući", među braćom i sestrama.

Preciznije, kao braću i sestre sam doživio one koji su došli na molitvu, na svetu liturgiju, a ne turiste koji su došli razgledati i fotografirati crkvu (zgradu). Za ove druge sam dožiovio da oni "ne pripadaju ovdje".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nikada se ja na njega nisam ljutila, možda je tada imao naporan dan, tešku svađu u kući, neko veliko razočarenje... ali, tada sam po prvi put poželela da razgovaram sa sveštenikom van onoga kada naš sveštenik dođe pred slavu i Vaskrs... samo, u tom trenutku, tada, takve stvari nisu bile ono što mi je trebalo...

немој погрешно да ме схватиш, ал мислим да те је упутио у правом смеру :)

јесте да се понео као свиња према теби, д'извине свиња, ал те упутио на најкраћи пут до нормалног човека.

некад нас Бог наведе кроз чудне путеве до паметних ствари, иначе не бисмо тачно потражили што нам треба него бисмо се задовољили мањим.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

осећала бих већу припадност кад бих стајала са мужем, а не одвојено, на северној страни. тамо, међу својим сестрама у Христу,женама, не соећам баш увек припадност. у манастирима. у цркви, парохијској, да (ту се сви знамо по 15 и више година, комшије, рођаци, друштво из града...). а у манастиру, у који идемо често, као да ме гледају испод ока. ничим се не издвајам (увек марама, дуга сукња,...). али, ако на пример моја беба заплаче, одмах се врти главама у и каже:"ето, родитељски греси". а малац напунио памперс и смета му. ако хоћу да подојим бебу:"неееее у цркви, ијууууу!!!!" (а напољу -5 Целзијуса + дува север). ако иазђем са бебом ван, кад се унервози:"како си изашла ниси питала оца за благослов?"...и милион неких других ситуација. немам ја проблем са свештенством. немам ни са верницима, него изгледа сама са собом, чим ми те неке ствари малко сметају. дакле-сујета.

поправи ме Господе!

шта ли би тек мислила о себи да су неки нормални људи око тебе ...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pa onda stoj sa mužem, ko ti brani? Ta podela na desnu i levu stranu ima praktičnu svrhu, naime da se muški i ženski ne dirkaju.. Zato kažemo: Bake u sredinu a mlađe na stranu da ih možda neki abudžari ne bi gnjavili i tako.

свашта ...

прочитај мало :)

https://www.pouke.org...474#entry538474

можеш слободно и пар страница уназад, ако имаш воље ...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Meni se desilo isto u trenutku kao što je ovaj u kom se nalazim da pokušavam da se vratim pravoslavlju i da praktikujem veru u manastiru Fenek,bio sam sa porodicom i tada petogodišnjom ćerkom,koja je u toku službe bila malo glasnija pa je monahinja prekinula službu i grubim rečima nam rekla "da to ne može tako" i mi smo izašli iz manastira...

тешко је њој само са самом собом ...

извини што сам љубопитљив ал што баш манастир, што не парохијска црква?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...