Ко нам узе мушке сузе?

[Караконџула]

Da, suze su znak slabosti i moraju da budu potisnute.

Нисам сувише јак да бих показивао своје слабости.

Успут, уопште их не морам потискивати. Прије неких четири-пет година сам био у таквој ситуацији да сам молио Бога да заплачем, али није било шансе, сузни канали су ми, изгледа - зацементирани.

[Ignjatije]

Тешко пуштам сузе пред људима. Чак и на сахранама блиских особа. Не због неког стида, једноставно не могу. Када дођем кући и будем сам тада се исплачем као киша.

 

Могу заплакати у друштву али када попијем мало више. Мада и тада ретко.

 

 

Здраво је плакати за човека(не оно цмиздрење). Јеротић је често критиковао балкански менталитет по коме је срамота за мушкарца да плаче. Родитеље такође саветује да не бране мушкој деци да плачу. Као клињо увек кад сам плакао ја или неко од другара остали су нас исмејавали, не само друга деца него и старији, па и родитељи. Има родитеља који буквално вичу на мушку децу да престану да плачу чим прву сузу пусте.

 

Плачите слободно. То је сасвим нормално у Хришћанству, у одређеним ситуацајима пожељно, а у вишим степенима духовног живота то је Божији дар- дар суза.

[Снежана]

Могу заплакати у друштву али када попијем мало више. Мада и тада ретко.

Kad te pesma pogodi 

[Deja Vu]

А плачу ли мушкарци и у реалним ситуацијама или само док гледају филмове (евентуално, сецкају лук)? :.mislise.

 

Nesto se ne secam kad sam poslednji put plakao, obicno sam ko Muramasa sklon da potiskujem emociju, pogotovo u poslednje 2-3 godine otkad sam raskinuo dugu vezu koja jeste bila uz veliko balavljenje i patetisanje, ali posle toga sam postao led ledeni. Naravno emotivan sam ovako u sebi, kad vidim neku slatku zivuljku npr. rastopim se, nisam sad neki psiho manijak, samo se to cesto ne vidi spolja. Nekad u nekom periodu mogu biti potpuno ravnodusan. 

 

Doduse kad sam bio dete plakao sam za svasta nesto. U skoli sam znao da placem kad se pokacim sa nekim, tu sam bio skoro jedini pa su me znali zezati zbog toga. Plakao sam kad sam dobijao 4 a ne 5, sta cete bio strebercina, to neko vreme u osnovnoj dok se nisam navikao. Plakao sam kad se rastajem sa nekim, sa sestrama koje su u Bosni, ijao kako sam tad plakao, 3 dana pre rastanka sam pocinjao, one jos tu i hoce da se igramo, a ja placem kreten, pobegnem negde i zalim sto moramo da se rastanemo. Inace mrzim rastanke i dan danas. 

Ali zato prosle godine kad sam pratio sestru do busa i kad smo se rastajali, nisam pustio suzu, nije ni glas zadrhtao, sve normalno, iako sam bio malo ubedacen.

[Џуманџи]

To je klasicna priroda zenki koje traze muzjaka koji zdrav i prav za oplodnju, koji je jak, stabilan,

Protivrecis sebi. Stabilnost podrazumeva izrazavanje emocija.

[Лидија Миленковић]

    Kada smo se Gagi i ja pre nekoliko godina vencavali u crkvi, posle dvadeset i kusur godina gradjanskog braka, mom muzu su u jednom trenutku krenule suze.

 

    Mislim da su bile radosnice. :1312_womens:.....madaaaa........ :.mislise.

 

  Salu na stranu, ne bih mogla da budem sa covekom koji nikad ne zaplace. I ja, iako zena, ne  mogu da zaplacem pred bilo kim, vec samo pred meni bliskim ljudima. U tom kontekstu, skrivanje njegovih suza od mene bih tumacila nedostatkom bliskosti.

Naravno, ovde ne govorim o patetici i suzama koje nam i bez nase volje, (bar meni) izmame neke scene iz filmova, vec o zaista dubokim i iskrenim emocijama.

[Тања1]

Moglo bi i bez uvoda da se uđe u temu ali prosto imam potrebu da objasnim šta se desilo.

Šta se desilo ?

Gledam TV pre 20 minuta ...neki Pink style kanal. Neka emisija kao devojka ima zadatak da ode kod tri različita muškarca na večeru koji oni spremaju, provedu veče uz hranu, piće, sveće...razgovor i tako to i na kraju ona izabere jednog najboljeg po nekim svojim kriterijumima. E sad, u razgovoru sa jednim od te trojice on pomene kako je plakao na scenu iz crtanog filma Kralj lavova, kad Simba izgubi oca Mufasu. Ona misli sad da se on šali....ali posle vidi da se izgleda ne šali i tu sve ono što joj je on bio simpatičan i fin pada u vodu jer muškarac plače. To nije muževno po njoj.

Jel' moguće da žene odbija muška suza ?

Dal' je moguće da istovremeno mi muškarci ispunimo očekivanja i budemo stameni i postojani kao ultrastrong taft i ponekad pustimo da se vrela suza slije niz muževno lice ?

Šta kažete ?

 

Плаче се кад ти неко умре, неко твој, драг и близак, кад дете или стари пате...стварне животне сцене. Плакати на сцену из цртаног филма (одрасла особа) када Симба изгуби оца је мало доста претерано, понајвише чудно, јер нико од нас не може избећи да налети на смрт, или када су погођени наши вољени или ми сами – сцена је иста за све, туга и бол нису другачији да је Симба изгубио мајку, дакле, начин на који контролишемо тугу разликује се од човека до човека и од културе до културе, ако не би контролисали, сви би тако ишли и даноноћно и без престанка плакали на разноразне животне сцене,  сваки филм садржи у себи неко "цмиздрење". Треба схватити да сви људи носе неку стару или нову тугу, горчину, губитак, итд. Ако би уклонили ове слојеве контроле, у основи смо сви голи (не у физичком смислу), крхке душе, итд...Ја знам из искуства (знају то многи људи) да жаљење  за ближњима негде наш развој зауставља на неко време, то све може потрајати, животу даје нову вредност и садржај, али се за име Бога милога... требамо „губитак“ цртаних фигура да би плакали за својим губитком?! Не зато што плаче, већ зато што плаче када други "режира" губитак,  мени говори да је лабилне психе!

 

Или можда зато што ја тешко плачем!

Нећу да плачем! Једног дана бићемо сви са својима и заједно! :brokoli:

[Тања1]

И Симба са Мустафом!

[Зорица Бубало]

Meni su suze ok. Ne mogu me odbiti od muškarca. 

 

Samo ne volim kad neko plače na silu...malo smešno...ali ima i takvih 

[Дидим]

Помаже Бог свима!

 

Када гледамо филм налазимо се у посебном опуштеном и пријемчивом стању. Видимо тачно оно што треба. Емотивне сцене су идеалне, са свим речима на месту, савршеним реакцијама и музиком која нас у то уведе. Зато свако има неки свој филм, неку серију, неку песму, неку сцену где прогута кнедлу и где му глас задрхти. Где сузу пусти.

 

Живот је друго. Смрт и тешки тренуци нас погоде без такве припреме. Када нагло умре блиска особа са којом смо се у последње време свађали, а сахрана је по грозном времену, ту не свирају виолине и нема флеш-бекова са насмејаним покојником и његовим гласом који се чује у позадини. Ту су само шок, непријатност, јурњава око сахране и жеља да се наспава. Сузе често дођу касније, када ствар легне, кад се погледа стара фотографија, кад се склоне старе папуче, кад се обрише број из адресара.

 

Свако у себи носе неке сузе коју му живот и трка не дају да их пусти. Оне свој узрок имају, само чекају повод. Имамо сузе среће, сузе покајања, сузе олакшања, сузе туге, сузе беса и очаја... Сузе због туђих патњи и радости су племените и знак су саосећања, емпатије, па макар биле и због измишљених ликова у роману или нацртаних у цртаном филму. Све те филмове, песме и чуда не праве аматери, него професионалци и надарени људи који сав напор улажу у то да то некоме буде баш такав повод.

[Тања1]

Помаже Бог свима!

 

Када гледамо филм налазимо се у посебном опуштеном и пријемчивом стању. Видимо тачно оно што треба. Емотивне сцене су идеалне, са свим речима на месту, савршеним реакцијама и музиком која нас у то уведе. Зато свако има неки свој филм, неку серију, неку песму, неку сцену где прогута кнедлу и где му глас задрхти. Где сузу пусти.

 

Живот је друго. Смрт и тешки тренуци нас погоде без такве припреме. Када нагло умре блиска особа са којом смо се у последње време свађали, а сахрана је по грозном времену, ту не свирају виолине и нема флеш-бекова са насмејаним покојником и његовим гласом који се чује у позадини. Ту су само шок, непријатност, јурњава око сахране и жеља да се наспава. Сузе често дођу касније, када ствар легне, кад се погледа стара фотографија, кад се склоне старе папуче, кад се обрише број из адресара.

 

Свако у себи носе неке сузе коју му живот и трка не дају да их пусти. Оне свој узрок имају, само чекају повод. Имамо сузе среће, сузе покајања, сузе олакшања, сузе туге, сузе беса и очаја... Сузе због туђих патњи и радости су племените и знак су саосећања, емпатије, па макар биле и због измишљених ликова у роману или нацртаних у цртаном филму. Све те филмове, песме и чуда не праве аматери, него професионалци и надарени људи који сав напор улажу у то да то некоме буде баш такав повод.

 

 

Без какве припреме без музике и виолине   која нас у то уведе? :0222_shocked:

 

Нисам сигурна да разумем.  Зар не живимо са смрћу? Пријатељу, сви смо смртни. Надам се да смрт не долази као изненађење било коме. Нико не умире "нагло"! Нико од нас није овде за дуго! Имамо неколико драгоцених година, као што се види једва траје мало, и онда одлазимо. Не прави од смрти уметност, јер она то није!

 

 

 

[Broken]

I šta sad jedan prosečni niskusni muškarac da zaključi kad pročita ova poslednja 2-3 posta ? Jel' sme da zaplače pred ženom ili ne sme da plače pred ženom ? Hoće li u njenim očima izgubiti muškost ?

Skrenuli ste s teme.

[Кратос]

[Тања1]

 

[Crveni Baron]

I šta sad jedan prosečni niskusni muškarac da zaključi kad pročita ova poslednja 2-3 posta ? Jel' sme da zaplače pred ženom ili ne sme da plače pred ženom ? Hoće li u njenim očima izgubiti muškost ?

Skrenuli ste s teme.

Ako ima nesto od cega mi je muka to je primitivno , bajlansko, "pokazivanje" emocija. Emocije se ne mogu pokazati, mozes nekome reci da ga volis ili ne volis, moze ti biti zao nekoga ili ne ali ono nase slinavljenje, case lomim ruke mi krvave islicno nisu emocije vec primitivizam koji neces naci i kod delimicno obrazovanih ljudi i na balkanu a dalje i kod neobrazovanih.

Slinavljenje je u stvari samo prizemno sazaljenje i nikakve emocije se tu ne pokazuju osim egoisticnog samosazaljevanja.