o.A.Jељчанинов - богословска запажања....

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Šta bi bio ovaj neprekidan osećaj nezadovoljstva i
uznemirenosti koji obično osećamo u sebi, nego
prigušeni glas savesti koji nam se javlja iz podsvesti
i često protivreči našoj sopstvenoj volji, objavljujući
kako je neistinit naš život.

Stalno razmišljam o ovim rečima „Kada biste bili od
sveta, svet bi svoje ljubio“ (Jev.po Jov 15,19).
Naše patnje su znak da pripadamo Hristu, i što su one
veće to je očiglednije da mi nismo „od sveta“.

Čovek je, u isto vreme, i dete Božje i dete haosa.

[JESSY]

Najveća mudrost u braku se pokazuje u davanju
pune slobode osobi koju volite : jer naš, ljudski brak
je kopija braka na nebu između Hrista i Crkve, gde
postoji apsolutna sloboda.

Vidim potajni strah od smrti u načinu na koji ljudi
pokušavaju da izbegnu samoću.

Sa smrću onih koje volimo, kada nas ostave, oni povuku
dugačak kabl od tkiva naše duše, pa više nismo zadovoljni
što živimo samo u ovom svetu; tako nam je u našim toplim,
udobnim domovima instaliran telefon za komunikaciju sa
večnošću.

[JESSY]

Kao što ima dobro naštelovanih glasova, tako ima i
dobro „naštelovanih duša“.

Verski element posustaje, dok dramski efekti rastu
sve više i više; plamen u dušama ljudi se gasi, dok
pozlaćeni ukrasi i električni lusteri sijaju sve jače.

Nije važna količina naših dobrih dela, već je važan smer
kojim idemo u životu: nadesno ili nalevo, u plus ili u minus,
ka dobru ili zlu, ka Bogu – ili tami.

Svi znamo kako da tražimo, čak se i nevernici okreću Bogu
i nevolji, ali ne znamao kako da se zahvalimo.

Nema slučajnih susreta: ili nam Bog šalje nekog ko nam
je potreban, ili nas šalje nekome, iako mi toga nismo svesni.

[JESSY]

„U ovom sumornom svetu, sopstvenu senku ima čak i sjaj svake vrline. I, pošto smo uvek skloni da vidimo najgore, upravo te senke prvo vidimo, a ponekad samo njih i vidimo. Našem grešnom pogledu izgleda da krotkima nedostaje snaga i borbenost; oni koje privlači molitva izgledaju nam dosadni i sebični; velikodušni i nekoristoljubivi izgledaju nepraktični i ekstravagantni, konteplativni (misaoni) nam izgledaju lenji. Sposobnost da se vidi mračna strana svega – čak i onoga što je dobro – nije baš dokaz da tama zaista postoji tamo gde zamišljamo da jeste: to je pre jasni dokaz tame u nama samima, grešnosti koju svi delimo.“

Tako, nekad biva da je muž gnevan i grub prema svojoj ženi, jer je doživljava kao slabu i glupu, u slučaju da je ona mirne, trpeljive i krotke naravi. I obrnuto, ako je muž krotak, prostodušan i dobrodušan, žena se prema njemu odnosi sa netrpeljivošću, pa čak i prezrenjem, smatrajući ga nesposobnim i mlakim. Biva i da roditelji, čije je dete takve, mirne, poslušne i blage naravi, ispoljavaju prema njemu nezadovoljstvo, kontrolorski odnos i razne vrste pritisaka, ne bi li od njega “napravili” snažnog, uspešnog i sposobnog čoveka, spremnog za poslovne i društvene izazove. Takav je stav ljudi prema blagima i bezazlenima svuda oko nas, pa čak i prema onima koji obavljaju poslušanja u crkvi.

Zapitajmo se koliko smo puta i sami takve ljude gordo (makar i nesvesno) doživeli kao “manje vredne”. Kako nam zvuči rečenica Sv. Nektarija Eginskog da su poslovi koje društvo smatra najnedostojnijim – najveći u Božijim očima? Kako se u ovaj sujetni svet medijskih kampanja, političkih trvenja, marketinških agencija, informacionih tehnologija i menaDžerskih ambicija uklapa Rođenje Hristovo u skromnoj pećini i detinjstvo provedeno u učenju stolarskog zanata? Da li za nas istina da su Hristovi učenici bili prosti ribari, a ne ugledne ličnosti, predstavlja samo lepu jevanđeljsku pričicu ili ipak nalazimo u tome smisao i pouku?

Šta kažemo danas poznanicima kada nas pitaju kako nam porodica, deca, posao? Zar ne iznosimo odmah društveno prihvatljive informacije o dečijim peticama i brojnim vanškolskim aktivnostima, o svojim ili supružnikovim poslovnim uspesima, kvalitetu stana u kome živimo, značajnim “projektima” na kojima radimo?

Zato ćemo teško razumeti one blage, prostodušne i čestite rabe Božije, koji žive skromno, uvek u svom kreativnom neredu, koji često nisu dobro organizovani, nemaju dar govorništva, čija je duhovna sloboda nesmestiva u beživotne okvire društvenih konvencija, a, kako narod kaže, “znaju na čemu nebo stoji”. Da li bi nas manje radovao takav prijatelj od moćnog i uticajnog, i da li se, pred pogledom sveta, stidimo Hrista u sebi i svojim najbližima?

Otac Aleksandar Jeljčaninov govori: “Neki ljudi imaju predivan, rajski karakter, sa dušama kao pre grehopada – poput detinjih, u svojoj jednostavnosti, ne poznajući laž i zlobu. A, to nije rezultat borbe i napora u njima samima; oni su tako rođeni. I, za divno čudo, često se dešava da su ti ljudi van Crkve. Oni su isuviše jednostavni, isuviše su celoviti da bi se upuštali u teološke spekulacije, a, takođe, isuviše skromni i stidljivi da bi izražavali svoja osećanja rečima ili znacima.

U religiji, najvažnija je ljubav prema Bogu, a oni vole Boga jer vole Lepotu, Dobrotu i Istinu – a sve su to atributi Božanstva. Koliko ljudi tvrdi da su vernici, a nemaju taj osećaj za Lepotu i Dobrotu: u njihovim dušama je greh i gnev, i potpuno su ravnodušni prema Istini – njeno mesto je zauzelo desetak malih istina kojih se ponosno drže.

Ali, oni drugi – istinske i jednostavne duše koje žive u radosti čak i na zemlji – nakon smrti sigurno će ući u Carstvo Svetlosti i Radosti. Slično ih privlači, i one se nalaze u svom prirodnom elementu kada su u društvu svetaca – jednostavnih i blagoslovenih duša. Mi, tzv. “vernici”, kažemo “Hoću” (Mt.21,30) i ne pokrenemo se, dok oni ništa ne kažu, već jednostavno ispune Očevu volju”. Reči su Starca Tadeja: “Sinovi ovoga sveta su mudriji od sinova svetlosti jer u sebi imaju mnogo lukavstva. U ovom svetu ljudi stalno podvaljuju jedan drugom. Ljudi kažu: on se snašao u životu, možda se obogatio; dok ovi nisu tako sposobni za život ovozemaljski jer nemaju lukavstva u sebi. Oni su mirni, tihi i veruju. Zato anđeli najčešće opominju takvog čoveka da izbegne neku nesreću koja mu se u neposrednoj blizini i budućnosti može dogoditi”. A pesnik Miroslav Antić napisao je: “Ne pobeđuju moćni, već neprimetni…”

Izvor: Saborna-crkva.com