Славни (а) хришћани :)

[Pieta]

мени је то ок ...

''свима сам био све'' ...

лично, немам предрасуде према ''хрватском'', свако може да прича како оће.

на страну што су очували боље српски од нас.

 

Никаквих предрасуда немам, али ми је нормално да и у Србији и у Хрватској причам српски, или хрватски ако се тим језиком служим као матерњим, баш као и у Босни и у Црној Гори, тј. свуда где ме разумеју. У Америци ћу, наравно причати енглеским јер српски не разумеју, али у Хрватској причати хрватским а не српским (којим иначе говорим) је спрдња са језиком.

И то никако не може да ми буде ОК.

[Владан Здравков Меденица]

Ма нема он везе са православљем, националиста-традиционалиста

да, и ја мислим да је тако.....

Јер кад видим да га подржавају Образовци и навијачи (хулигани)....онда ми је све јасно.

Ништа нема горе него људи са предрасудама..

Не смије се ништа глобализовати, посебно не једна тако велиак скупина људи. Навијачи, хм, а они су по дефиницији сви лоши или? Маните се тога. Опрости.

И извињење за оволико враћање уназад, ал ето прочитах ово па ми мука да не прокоментаришем, а не коментаришем сем кад ме нешто узнервира.

[Милан Меденица :)]

Никаквих предрасуда немам, али ми је нормално да и у Србији и у Хрватској причам српски, или хрватски ако се тим језиком служим као матерњим, баш као и у Босни и у Црној Гори, тј. свуда где ме разумеју. У Америци ћу, наравно причати енглеским јер српски не разумеју, али у Хрватској причати хрватским а не српским (којим иначе говорим) је спрдња са језиком.

И то никако не може да ми буде ОК.

 

ни не рекох да ти имаш предрасуде  gringrin

видиш, ја би то овако представио, више на ниво дијалекта, него језика, па сам због тога и ''хрватски'' ставио под наводницима. тако да ми то онда није спрдња са језиком већ ниво преласка на други дијалекат, као што бих овде у БГ причао екавицу а у Црној Гори, мојој земљи порекла, на другом дијалекту.

не видим проблем ту, ал да не спамујемо тему више ...

[о. Горан]

Председник Борис Тадић!!!

Ма коллико вама било невероватно. Из проверених извора знам да је долазио код патријарха Павла небројено пута на ВМА без најаве и без новинара и у прво време тражио многе савете од патријарха. Али касније им није био потребан чак ни разговор тако да је долазио у патријархову собу и тамо боравио ћутећи чак и сатима док не би нашао мир. Информација је из прве руке од монаха који је чувао патријарха све време док је боравио на ВМА!

[Искушеник]

Писао је јавно тај монах, постоји текст на интернету, само не знам где је...

Ови двоје људи су врло активни у Хришћанском животу у пуном смислу, као ми овде.

Поготово овај човек, он долази врло редовно на богослужења, па чак и на јутрења, и то врло, врло често.

[Милан Меденица :)]

лепо, ал ко су њих двоје?  0202_238

[Искушеник]

лепо, ал ко су њих двоје?  0202_238

Фолк певачица Сања Ђорђевић и њен муж.

[раб.аџија]

Natalie Wood

Natalia Nikolaevna Zakharenko - Russian Orthodox actress known as Natalie Wood.

muzicari:

Katie Melua

KATIE MELUA (Moon River)

David Gahan - English lead singer for Depeche Mode, converted to Greek Orthodox Christianity to marry his current wife Jennifer.

http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Eastern_Orthodox_Christians

i

http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/topic,6733.90.html

[mila]

Ненад Јездић. А његов брат је дечански монах.

[Sophrosyne]

..

Testimony Troy Polamalu Pittsburgh Steelers

[Miki]

Јесте ли знали за њега?

Имао сам част да га упознам прије десет дана на једној љетњој школи економије и могу да кажем да нас је све одушевио (не само економским знањем) - велики човјек!

Али нажалост, такви људи и Срби немају прилику (још) у нашим српским земљама. И он одлази из земље.

Такође, прије него што прокоментаришете погледајте овај интервију:

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/72701/Balkanskom+ulicom:+Radovan+Jela%C5%A1i%C4%87.html

[Guest ага пије млеко]

Мики, нисам очекивао да ћеш њега поменути у позитивном смислу.... hfvguio

[раб.аџија]

Јесте ли знали за њега?

hfvguio

Знање и искуство епархија СПЦ које се налазе у Немачкој, Америци или Аустралији, могло би се без проблема искористити и овде, у матици. Тамошње владике знају колико је значајно добро рачуноводство, софтвери, осавремењени едукативни садржаји, школе веронауке. Унутар саме СПЦ може се много научити.  

Разговор са гувернернером Народне банке Србије Радованом Јелашићем

Породица - основни нуклеус друштва

Аутор: Славица Лазић, Број 947, Рубрика Интервју

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/947/tekst/porodica-osnovni-nukleus-drustva/

Гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић, у ексклузивном интервјуу за наш лист, први пут за јавност говори о свом приватном животу. У ком духу он и супруга васпитавају децу? О личној одговорности за реструктурирање банкарског сектора и увођење земље у преговоре са ММФ, Светском банком и ЕУ. „Ја нисам политичар, ја сам банкар“.

Растајнили смо породицу, раслабили кључне вредности:  морал и моралност. Ком ауторитету данас можемо веровати: Цркви, држави, војсци, политичарима, вођама?

- Мислим да и надаље основни нуклеус ипак треба да буде породица. Ја сам управо данас позвао супругу и замолио да доведе наше синове у банку како бисмо данас провели два-три сата заједно. Потребно ми је да више времена проведем са својом породицом, јер сам највећи део дана на послу.

Одрастао сам у окружењу где је Црква имала значајан фактор интегрисања. Сваке недеље мајка нас је упућивала у цркву, и ја то исто чиним са својом децом. Тешко је дати једноставан одговор на питање како устројити породицу. Дуже одморе проводимо са родитељима моје супруге, а краћи остају за моје родитеље, тако да смо стално са бакама и декама. За нас је било веома важно усклађивање различитих језика, јер је моја супруга Анастасија Американка грчког порекла. Дечаци похађају немачку школу, односно забавиште, моја супруга разговара са њима на енглеском језику, ја на српском, тако да најмањи Илија и Ђорђе реченицу започну на једном, а заврше на другом језику. Многи то не разумеју, сматрају чудним, али то је последица мултикултуралних средина из којих потичемо, и ја сам спокојан јер верујем да ће се све искристалисати.

Придајем много значаја месту Цркве у нашем породичном животу. Без обзира на то да ли смо у Београду или у Мађарској, заједно одлазимо у цркву. Можда је још важнија едукација и стварање осећаја за праве вредности када је у питању однос према материјалним добрима. Српски вредносни систем је врло чудан: мене душа боли када видим колико баке и деке штеде да би својим унуцима купили фирмиране ствари, јер без тога сте у Србији нико и ништа. Тај  комплекс је  присутан у великом делу друштва, а нисам га видео тако израженог ни у једном другом друштву. Мојим синовима увек подвлачим: треба имати разумевања ко је богат а ко сиромашан, али никако не могу имати разумевања за прљаве и неуредне. Вредносни систем у Србији је у потпуности нарушен и требаће много времена да се исправи.

Какав је Ваш однос према религиозном животу и како доживљавате идеал православне духовности?

- Основну школу сам завршио у мом родном месту Сантову, у српско-хрватској основној школи, где смо од првог разреда учили мађарски и хрватску латиницу, а тек од трећег разреда српску ћирилицу. Веронауку сам сам похађао од првог разреда и тамо савладао ћирилицу. У Мађарској  је увек била веронаука и знало се: српска деца иду код српског, а хрватска код њиховог вероучитеља. Црква је била уобичајени део друштвеног живота. То значи да се рецитовало за Светог Саву, ишли смо на славе, на светосавски бал а уочи Божића носили вертеп. Могу да вам кажем да, када сам дошао у Београд 1987, био сам третиран као „велики Србин“, јер сам ишао у цркву, крстио се, писао ћирилицом... У једном кратком временском периоду, један део друштва ме је „прешао“ и сада се понекад осећам као „мали Србин“. Нећу заборавити атмосферу на Бадње вече у Саборној цркви 1987. године када је свештеник замолио вернике да се понашају како то доликује у храму, а не као да су на утакмици  Звезда-Партизан.

Био бих веома срећан када би се нашао начин да се веронаука за најмлађе некако веже за време после Литургије, где би им се, кроз њима приступачне и занимљиве приче из Библије, откривале вредности Православља. Црква треба стално да се мења, да успешно даје одговоре на изазове 21. века. Био сам одушевљен када сам недавно добио библијске приче на ДВД. И Црква треба да буде реална, да види на какав се начин окружење мења. СПЦ се мења, питање је само да ли је тај темпо довољан да се неке окоштале ствари из последњих деценија превазиђу. Можда треба убрзати и „у петој брзини“ ући у промене које прате цело друштво. Ако Црква жели да одржи садашњу улогу онда она треба да се постави на чело те транзиције - не да је пасивно прати. Постоји јаз од неколико деценија где се није много урадило, и лично верујем да треба ићи много, много брже. У противном,  другим  верама, сектама  и сл. остављамо слободан простор. За то је потребна нова класа свештенства које има више разумевања за изазове 21. века. Знајући устројство СПЦ, те промене ће бити тешке али су уједном и неопходне. Зато је одговорност на владикама и Синоду много већа.

Поверење постоји. Србину није проблем да уђе у цркву када му требају обреди - крштење, слава, венчање итд. Али остаје питање да ли можемо да урадимо и нешто више за људе. Деси се понекад да се, после проповеди у цркви, осећам као човек који треба да има грижу савести. Опет сам нешто згрешио, опет је све пропало, опет нешто не ваља - човек одмах изгуби апетит за недељни ручак! Наравно, Црква нипошто не сме да престане да опомиње, али не заборавимо да је једна од основних каратеристика Хришћанства оптимизам, па и Црква треба да својим верницима улива мало више оптимизма, мало више вере у лепшу будућност.

Имамо ли право на  веровање о моралу у будућности?

- Када је у питању ауторитет државе, мислим да ће требати још много времена да се поврати поверење у државу и институције. Лошем стању доприноси и потпуни неред у сфери информисања и медија које се баве спекулацијама и измишљотинама и аутоматски нарушавају  интегритет појединаца и институција без икаквих доказа, а нажалост и реперкусија по објављивању таквих информација. Све то не доприноси да се овај вредносни систем промени, већ код људи ствара уверење да је све пропало и повећава опште неповерење. Негативне и тенденциозне вести ће се наћи много брже на насловној страни од позитивних примера. Ово је први пут да ја икоме причам о вредностима, о мом односу са фамилијом и не би ме уопште чудило да  због тога будем оквалификован као старомодан. На крају крајева, треба да се говори о томе. Мислим да Црква може и те како позитивним примерима да допринесе вери у боље сутра, али за тако нешто мора имати много активнију улогу у друштву. Исто тако, она треба да преузме свој део и на пољу едукације у основним и средњим школама. Ваљан вредносни систем праве и родитељи, градећи боље вредности са својом децом од ових које су тренутно „ин“. На мене је, у време мојих студија у Београду 1987-92, оставило веома упечатљив утисак то што је позитивније било бити шверцер и дивљи таксиста него имати три доктората, јер они први „врте паре“.

Живимо у очуваним патријархалним условима и препознајемо јаку потребу за свешћу, моралом и моралним идеалима. Како веровати у разграђену државу која је у нејасној транзицији?

- Ствари ипак иду у добром правцу и потребно је да људи мало више верују. Ево примера: Народна банка Србије  расписала је конкурс за приправнике на који се јавило близу 2.000 људи, од којих се 40% уопште није ни појавило на писању теста, са образложењем: „треба ми посао, али ме нико неће пропитивати“. Ти исти људи биће сутра први који ће тврдити да је све било корумпирано и  намештено. После мукотрпног избора, остало их је тридесет двоје. Не знам ниједну другу земљу у којој би 40% људи аутоматски одустало.

Да ли сте у прилици да правите уступке по партијским и осталим везама?

- Не, и ја вам тврдим да је од свих тих предубеђења највећи део измишљотина. Код нестручних и неспособних људи постоји тај специфични одбрамбени механизам. По тој логици, као Србин у Мађарској, требало је да дигнем руке од амбиција и школовања јер, тобоже, унапред сам дисквалификован. То би био јако добар одбрамбени механизам, и ваљда је требало да седим у кући.

Расписали смо неколико конкурса у НБС, и могу да кажем да су се јављали многи - од министара до пријатеља и познаника из земље и иностранства - за ургенцију, али одлука је донета искључиво на основу тестова и резултата који је саставила комисија, и за ове 2,5 године никада никога нисам протежирао. То можда људи неће веровати, али то је просто тако! Нема рођачких, партијских нити било каквих сличних утицаја од када сам на месту гувернера Народне банке. Мењали смо услове и, за разлику од пре три године, када су се моје колеге клеле да свако ко ради у НБС мора имати три испита искључиво из економије и права да би радио у НБС, ми смо сада примали и људе који су завршили теологију и друге друштвене науке, јер сматрам да се овде може много више научити за шест месеци из економије што је потребно за рад у НБС. Има факултета на којима се  и дан данас учи материја из седамдесетих! Дакле, много више пажње полажемо на то ко може брзо нешто ново да научи и да се снађе у новом окружењу, него на то да ли је завршио право, ПМФ или економију. Људима исто тако покушавам да објасним да, кад заврше факултет, нема ништа горе него да уђу у једну институцију и добију посао, а да им на челу пише „ја сам примљен преко те и те везе“. За мене би то била највећа срамота.

Ваша каријера је била муњевита, од магистратуре до банкарског места. Како сте се кретали кроз институције и пројекте?

- Када сам тражио праксу у Немачкој, послао сам 100 писама, добио 20 одговора, имао 3 разговора и добио један посао. То је сасвим нормалан процес. Велики број наших људи трећину малих огласа не уме ни да прочита, јер су на немачком и енглеском.

Мислим да је у Србији највећи проблем признати да нам је данас боље него што је било пре пет или 10 година, чак је срамота тако нешто рећи. Сви се жале да је тешко, а увече у десет сати у Кнез-Михаиловој немате ниједну слободну столицу у кафићима. Из меморије друштва избрисано је шта је било од 1992. до 2000. године, а сви се присећају времена Анте Марковића, када је плата била изнад хиљаду марака. Али, свет је тада изгледао другачије - постојао је Совјетски Савез, хладни рат, Берлински зид, Југославија и сл.

Политичари и одговорни људи требало би да буду много опрезнији и када су у питању очекивања за Србију, јер је урађен један јако лош посао са становишта управљања очекивањима људи. После 5. октобра је речено: „ Запад има грижу савести јер су нас бомбардовали, па ће све саградити и дати десетине милијарди, а ми ћемо седети, увређени, скрштених руку“. Требаће нам много времена да стигнемо на ниво 1991. године и транзиција мора бити бржа, јер људи немају времена. Понекад стичем утисак да је народ много зрелији са становишта очекивања него што то политичари преносе. Ја нисам политичар, ја сам банкар.

На чему темељите личну одговорност за увођење земље у преговоре са ММФ, Светском банком, ЕУ и свеукупну економску стратегију осиромашене Србије, чије национално и колективно биће има јаку потребу за стабилном државом?

- Мени ће бити најбоље мерило када напустим функцију гувернера какав је банкарски систем, не само са становишта величине, него и квалитета; каква је цена кредита; какав је квалитет услуга које банке обезбеђују; питање инфлације (мислим да смо у последњих годину дана направили добру основу да се она значајно смањи); каква је просечна плата и ниво кадрова у НБС. На основу тога ћу рећи да ли је вредело или није вредело, а такође и својим синовима треба да објасним шта ја то радим. Људи брзо забораве када дођу на једну функцију, да све то траје један одређени временски период. Лично ми је занимљиво када погледам за време седнице владе поједине министре: шта ће радити када више не буду министри? Хоће ли их неко поставити на неку одговорну функцију у земљи и иностранству, домаћем или страном предузећу, или ће се вратити на места одакле су дошли, а то значи да већи број њих вероватно никад више неће бити ниједном експониран. Када је у питању физичко обезбеђење, тврдим да 99% људи овде максимално претерује искључиво да би показали колико они вреде, колико су велики и важни.

Највећи проблем Србије је то што се током последњих 15 година максимално извитоперио цео вредносни систем. Ако немате ауто који има на предњим фаровима црвено и плаво светло, ништа не вредите. Ја највише волим да возим „опел астру“ којој на семафору чак ни Роми неће да оперу шоферфајбну, јер није вредна. Добро се осећам, јер тако човек најбоље може да види где је и да не изгуби везу са дневним послом и реалним животом. Одговорност је у томе шта ћу рећи након пар година, какав сам печат оставио на време у коме сам радио. Имам чисту визију и савест, знам шта желим да урадим и свестан сам да ћу због тога бити и критикован, да ћу бити провлачен кроз неке медије, али се тачно зна шта сам покренуо и шта функционише другачије.

Када су запослени у НБС у питању и ми смо много инертни: сви желе промене али нико не жели ни за педаљ да се промени.  Управо због тога ја подржавам свако додатно удруживање запослених било да се ради о оснивању забавишта, било клубова са различитим активностима. Ја у овој институцији проводим више времена него што проводим са својом породицом. Овде још увек не постоји свест да је сва иницијатива у нашим рукама, да се треба организовати. Када уђем, људи понекад не кажу ни „добар дан“. Тај једноставан поздрав им се чини као вађење зуба! Ја ћу после овог места тражити нов посао. Као млад гувернер ја већ данас размишљам каква ће бити моја нова биографија. Људи ће ме питати да ли је за 5 година дошло до изградње ефикаснијег банкарског система. Притисак је због тога још већи.

Велики број људи остаје без радних места и то тешко прихватају, јер су навикли да постоји „тапија“ на радно место. Како Ви то видите?

Када примамо људе у НБ, тачно знам да ће половина отићи након три-четири године, њих 70% после 6 година, а после десет година неки ће се вратити. У овом друштву појединац треба много више да се брине сам о себи, јер ниједној банци не треба старо време у коме завршиш факултет, запослиш се у „Југобанку“ и дочекаш пензију. То више не жели ниједна банка. Кенеди је направио револуцију када је, вероватно немајући појма да заправо цитира нашег Светог Владику Николаја, рекао: „Немој да питаш државу шта је урадила за тебе, него питај самог себе шта си ти урадио за државу“. А овде се сви искључиво питају „Шта ће држава за мене да уради?“

Шта Црква може да уради и где је њено место у измењеном окружењу?

- Моја супруга је грчког порекла и мене лично фасцинира начин на који је устројена Грчка православна црква. Шест година смо живели у Франкфурту, где је живело три пута мање Грка него Срба. Грци су имали три цркве, а Срби су на Бетовен плацу имали у једној цркви петину простора. И Грци се деле на тзв. старе и младе, комунисте и демократе, и они су имали грађански рат и поделе, али Црква је на првом месту, и успела је да не буде инструментализована и да се уздигне изнад свих подела. СПЦ има много већу одговорност у овом времену и предложио бих мало више транспарентности, првенствено што се тиче финансија.

Уместо да Црква тражи прилоге од владе за одређене намене, она треба да тражи привилеговани порески третман и на тај начин, као и у осталим земљама, имала би одређене пореске повластице.

У Немачкој, Америци или Мађарској, где 1% вашег бруто прихода годишње можете да одбијете од пореза ако дате у хуманитарне сврхе. То је као кад гладном не дате рибу, него га научите да пеца. Само 1.000 људи са 1.000 динара месечно - то је милион динара који сигурно долазе.

После првог октобра, када буде формирана дирекција за реституцију, започиње процес враћања имовине Црквама и верским  заједницама на основу закона који је, пре пет месеци, усвојила Скупштина Србије. Очекујете ли проблеме у том процесу?

- То је јако добар помак и Цркви треба вратити имовину. Морам да поменем пример земаља из окружења које су сељацима вратиле земљу, па  је тек тада настала права главобоља. Мислим да Црква данас треба да се  припреми шта ће урадити са свим тим, како ће да управља, ко ће сносити одговорност, јер се један велики део одговорности поново враћа Цркви. Треба знати шта умете, а шта не умете да радите. Није никакав проблем да се део надзора и управљања професионализује на транспарентан начин. То ће бити изазов који поново може да баци додатну сенку, ако се то не уради на професионалан начин.

Црква нема фреквенцију за емитовање радио и телевизијског програма. Има ли места у етру за квалитетан програм ове врсте?

- Знам много земаља у којима Цркве имају своје програме који су комерцијално оријентисани. То је добар начин да се пренесу неке вредности, да се људима на модеран начин појасне многе ствари. Постоје изванредни цртани филмови са темама које су везане за религију. Лично подржавам идеју да Црква дође до свог радија и телевизије. Поставља се питање - зашто се то још није десило имајући у виду да у Републичкој радиодифузној агенцији седи и један владика?

Да ли се Црква довољно брзо мења, треба ли уопште да се мења и, најзад, у ком смеру се мења, то су три важна питања. Лично верујем да СПЦ има много способних владика, али имам осећај да код великог дела постоји одступница типа „нећу ја, има других, старијих, који то јако добро раде, а ми млађи ћемо сачекати наредних двадесет година“. Знање и искуство епархија СПЦ које се налазе у Немачкој, Америци или Аустралији, могло би се без проблема искористити и овде, у матици. Тамошње владике знају колико је значајно добро рачуноводство, софтвери, осавремењени едукативни садржаји, школе веронауке. Унутар саме СПЦ може се много научити.  

---

---

[Guest ага пије млеко]

Хвала ти Управда на овом јако лепом и корисном интервјуу!  mense0198626478946378946

[Наца]

Marcos Baghdatis

Kenenisa Bekele

Tirunesh Dibaba

Jaromír Jágr - Bivsi NHL Hokej igrac