Данило Киш

[JESSY]

[JESSY]

[Снежана]

„O ništa ne brinite, gospođo, samo evociram uspomene, znate, posle toliko godina sve nestaje. Eto, vidite, na mom je uzglavlju izrasla jabuka, a singerica se pretvorila u bokor ruža. Od kestenova pak, gospođo, vidite, nema ni traga. To je zato, gospođo, što kestenovi nemaju svoje uspomene.”

(„Rani jadi”, 1970)

Egon Schiele: „Autumn Sun I”

[Снежана]

КИШОВ ПОВРАТАК ХРИСТУ (годишњица пишчеве смрти)

"У мојој четвртој години (1939), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасило живот". (Данило Киш у једном свом кратком аутобиографском тексту)
"Кишова предсмртна одлука да „живи како је почео“ огледа се у захтјеву да буде сахрањен по православном обреду, оном који му је као дјетету дао ново рођење у Христу и већ тада га, како је сам писац свједочио, спасао од сигурне смрти".

Данило Киш је преминуо у Паризу 15. октобра 1989. По тестаментарном завјештању (Париз, 17. септембар 1989, фотокопија овјерена у Амбасади СФРЈ – Париз, 23. 11 1989) сахрањен је по православном обичају у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, а опело је служио митрополит Амфилохије Радовић.

НАДАХНУТ ГОВОР МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА НАД ПИШЧЕВИМ ОДРОМ

"Нећу да држим посмртно слово Данилу Кишу, крстоносцу јововског кова, ријетком трагатељу знамења душе и живота нашег доба.
Његово последње завјештање о ћутању над њим на дан погреба, дубљем од свих ријечи, и за мене је светиња.
Желим само да му кажем: са љубављу и поштовањем испуњавамо Твој аманет, сахрањујемо Те молитвом Православне цркве која Те примила у своја њедра кроз Тајну Крштења. Сахрањујемо Те у њено вјечно памћење да би те сачували, не просто у језику постања и умирања, као Ти Хану Кшижевску и друге Твоје трагичне јунаке, него у језику Ријечи вјечнога живота.
Оно што си слутио, за чим си огњено чезнуо, сада знаш, постао си и остајеш свједок тога: мјера патње је мјера знања. Смрт је најдубља патња, али она је и цјелосно смирење људског бића; зато дарује и најдубље познање овостраних загонетки и оностраних тајни.
Последња ријеч, записана у предсмртном завјештању, мјера је сваке људске изговорене и записане ријечи.
Зато је и Твој тестамент провјера и мјера Твога дјела и Твоје ријечи. На основу њега и ми сада знамо: јесте ти био језик-отаџбина, али овај неућутни, на коме Те, ево испраћамо, као „честицу прашине у океан безвремености.“ Очевидно онај „прамен дима“, она гробница скројена Твојом вјештом руком за Бориса Давидовича, није Ти била по мјери.Зато си хтио да Те сахранимо, тј. сачувамо у ријечи која није земља и енциклопедија мртвих, него Земља живих, да будеш сачуван у живоносном гробу.
Стога, као ни оно искушење Бориса Давидовича Новског, тако ни оно Твоје последње искушење, није само завршна страница аутобиографије коју си писао педесет и четири године земнога живота; писао крвљу, ријечју, јадом и падом.Оно је збир Твога живљења, „закључак на којем све почива.“ Све остало је било, дивно си нам то рекао, само споредан трактат, рачунска радња, чија је вриједност безначајна у односу на крајњу формулу која свему споредном даје смисао.
Суочени са том „крајњом формулом“ у себи и у Теби, испраћамо Те преко тајанственог Прага ријечима милог Ти, четрдесет и четвртог Псалма, који је писала рука пророка, ЧИЈИ НЕМИР СИ и ЗОВ НОСИО у СВОМЕ УМУ и КОСТИМА:
„Устани, што спаваш Господе!
Пробуди се, немој одбацити за свагда. Зашто кријеш лице своје? Заборављаш невољу и муку нашу?
Душа наша паде у прах, тијело наше бачено на земљу.
Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости твоје!“
Вјечан Ти спомен, достоблажени и приснопамјатни свебрате наш Данило!"

 

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=2055775761330944&id=100006956205398