Криза хришћанства и криза савремене Европе

[JESSY]

Свети Грелан. Прославља се 17./30. септембра

 

 

На  дан 17. септембра по јулијанском календару славимо светог Грелана или Грилана, заштитника једне области у Ирској која се назива И-Монје. Оно што је остало познато из житија овог Светитеља јесте да је био савременик Светог Патрика и да је живео крајем петог века. Сматра се једним од ученика и следбеника такозваних "12 Апостола Ирске". Био је епископ, чувен по светом животу и велики чудотворац.

Постоји забележена прича о рођењу овог Светитеља. У време Луке, сина Лиријевог, сина Ниловог (Lugaidh Mac Laoighaire Mac Neill) многи житељи диљем Ирске зачули су громовиту олују до тада нечувену. Упиташе Патрика, сина Албиновог шта је ова грмљавина значила. Он им је одговорио да је грмљавина означила рођење Греланово и да беше тек шест месеци у утроби своје матере. Закључак је да је Светитељ рођен пред крај петог века. Сматра се да је у освит рођења овог Светитеља, Ирска била препуна немира и ратова. Свети Патрик се бринуо о младом Грелану и његовом образовању, поред многих других дужности које је обављао, а такође га је уврстио међу своје ученике.  

Једном приликом су Свети Патрик и Свети Грелан кренули у посету Егану, сина Брајановог, сина Ихаховог краља Конота да би проповедали Јеванђеље. Еган је одбио крштење али његова браћа су прихватили нову веру.  Охина, син Дагалов, једаног од Еганове браће, касније је крстион свети Грелан. Том приликом догодило се велико чудо у месту под називом Ахимнонра. Када је био дете, Еган је на велику жалост својих родитеља умро. Када је Свети Грелан видео жалост која је обузела родитеље, подигао је своју патерицу и додирнуо Еганово тело а његово тело се повратило у живот, и оставило видљив траг на Егану у облику штапа. Због тога је Еган добио надимак  "ишарани". Након тога ова породица је чувала овај чудесни, владичански штап са великом побожношћу.

Владичански  штап је вековима чувала породица Кронели који су били потомци светитеља. Међутим, они нису били крвно већ духовно сродтво овом светитељу јер ирска реч "Comharba" носи духовно значење и означава црквеног односно манастирског наследника. Временом је ова реч добила шире значење  и почела да се односи на законитог наследника било ког Светитеља-заштитника или како ми Срби кажемо — домаћин славе. Дакле они су били нека врста баштиника овог светитеља, односно наследници - дакле домаћини који су настављали славу овог светитеља. Међутим, реч Comhorba није искључиво везана за цркву, већ је према староирским законима означавала наследника и баштиника; у смислу баштиника, ова реч се у век користила у црквеним списима. 

Последњи баштиник односно чувар владичанског штапа био је Џон Кронели из Голвеја који је живео у 19. веку.  Од тада се губи сваки траг и сматра се да је продат неком колекционару антиквитета. У сваком случају, чињеница је да је штап сачуван али не постоје докази да је у било чијем поседу а такође је мала вероватноћа да је изгубљен. Надамо се да ће се Божијим промислом ова патерица ипак пронаћи, како би се на достојан начин прославио овај Божији угодник.

 

 Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

 

9. јул
            Кипарска Икона Богородице припада типу тзв. панахрана. Мати Божија је приказана како седи на престолу са Богомладенцем у наручју а са обе Њене стране налази се анђео.
            Кипаркса икона је настала према прототипу који се појавио 392. године на на гробу Праведног Лазара пријатеља Господњег, на острву Кипру, (празнује се 17. октобра), и чува се у истоименом манастиру. Познате су копије Кипарске иконе које се налазе у Успењском саборном храму, у Москви и у Николо-Голутвинској цркви у селу Стромјину, у москвовској епархији (празнује се у недељу Православља).
            У Грчком Синакариону за недељу Победе Православља налази се прича о догађају који се вероватно односи на Кипарску икону. На острву Кипру, неки Арапин пролазио је поред цркве посвећене Пресветој Богородици. Да би показао своју мржњу према хришћанству, одапео је стрелу на икону Мајке Божије која је стављена поред капије. Стрела је погодила Богородицу у колено из којег је потекла крв. Престрављени Арапин нагнао је коња у бег ка својој кући, али пре него што је стигао до куће пао је на месту мртав. На тај начин био је кажњен за своју безбожност.  
            Кипарска икона Мати Божије такође се слави на дан силасак Светог Духа на апостоле и 20. априла. Неке копије Кипарске иконе познате су и под другим називима као што су „Чиста“, „Нож“ и „Соко“.

 

            Кипарска икона „Соко“ добила је назив по томе како је откривена. Једнога дана, један кипарски велможа, хришћанин био је у лову са својим обученим соколом. Соко се уплео у неко шипражје док је летео за другом птицом, а велможа је наредио да се шипражје раскрчи, како би ослободили сокола. Велможине слуге су избавиле сокола и при том пронашли икону Богородице. Велможа је касније подигао манастир на том месту.

 

            Кипарска икона „Чиста“ налазила се у другом манастиру на Кипру и била је позната по томе што је лечила болести очију. „Стромјинска“ Кипаска икона прочула се 1841. године. Осамнаестогодишња девојка из села Стромјина, на домак Москве, беше на самрти због некакве болести. Уснила је сан у коме је видела Кипарску икону изнад улаза у цркву, и чула глас који је из ње допирао: „ Води ме у свој дом и нека свештеник одслужи Молебан, освети водицу и оздравићеш." Болесну девојку су одвели у цркву и после дужег тражења пронашли икону. Девојка је послушала заповест Пресвете Богородице, и након Молебана осетила је довољно снаге да сама понесе икону до цркве. Убрзо након тога, потпуно се исцелила. Из „Стромјинске“ Кипарске иконе наставила су да се пројављују чудесна исцељења, о којима је свештеник цркве обавештавао светог Филарета, Митрополита московског (19. новембар).

 

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

 

Мати Гаврилија (Папајанис)

 

(1897-1992)   Живот

Геронтиса Гаврилија рођена је у Цариграду пре више од сто година, 15. октобра 1897, као Аврилија - најмлађе дете и миљеница породице – од родитеља Илије и Викторије Папајанис, који су имали четворо деце (брат Александар био је најстарији, а затим сестре Василики  и Павлина, а најмлађа је управо била мезимица Аврилија).

Геронтиса на грчком означава најстарију монахињу, која надгледа и руководи млађе монахиње давањем духовних савета, и која има огромно духовно знање и духовну мудрост добијене од Бога уз помоћ молитве. Њен животни пут је било једно дуго путовање преиспуњено чудима Божијим.  

Детињство је провела у Цариграду, а потом у Солуну, где се породица преселила 1923. године. Са мајчиним благословом, за коју је била изузетно везана, 1938. године отпутовала је у Енглеску у којој је провела године другог светског рата. Тамо је радила и завршавала школе за физиотерапеута и хироподисту. Када се вратила у Грчку 1945. године, запослила се у организацији за збрињавање избеглица  Friends Refugee Mission, а почетком педесетих у Америчкој пољопривредној школи у Солуну. Касније је отворила своју ординацију у Атини у којој је радила све до 1954. године. У марту исте године, умире јој мајка и Аврилија затвара ординацију. Након мајчине смрти, један период њеног живота се завршио, и тада је донела одлуку да више неће живети за себе него за друге, те је Божијим промислом отишла у Индију у којој је пет година радила као физиотерапеут са најсиромашнијим од најсиромашнијих људи у Индији -  оболелима од лепре.

У Индији је живела и радила у селу-колонији лепрозних под називом Анандван (Anandwan), у коме су се лечили оболели од ове болести, коју је са својом породицом изградио бивши адвокат, у народу познат као Баба Амте (Baba Amte). Пре него што је упознала Баба Амтеа, његову жену и два сина, са којима је остала у контакту до краја живота, живела је и радила у Ашраму (прим.прев. ашрам - индијски манастир) гуруа Шивананде, и тамо је уз молитву масирала и на сваки могући начин лечила оболеле од лепре. Сестра Лила, како су је Индијци прозвали од милоште јер су је изузетно волели, за свој рад није узимала ни динар, јер се заветовала Богу на живот у потпуном сиромаштву, потпуно се предавши у Његове руке.

Када је 1959. године напунила 62 године, отишла је у град Витанију у Палестини, где се налазио манастир Свете Марте и Марије да би тамо постала искушеница.  Пошто су сви знали да је дошла из Индије, у почетку су били неповерљиви према њој јер су желели да провере да ли се молила са Индијцима и да ли је можда јела од њихових идолских жртава, а касније се ситуација променила када их је Аврилија уверила да ни у једном тренутку није угрозила своју православну веру. Отац Теодосије, духовник манастира, одредио јој је молитвено правило, а такође је био поприлично изненађен њеним умећем читања текстова на старогрчком језику. Једном приликом јој је рекао: „Велики духовници, о којима смо слушали, више не постоје. Ја сигурно нисам тај. Овде си дошла да спашаваш своју душу. Ако бих сад почео да ти постављам правила, обоје бисмо изгубили душу. Али овде је отац Џон. Он ће бити твој духовник.“ Тако је првих годину дана духовник одредио Аврилији да чита само Јеванђеље и Лествицу од Светог Јована Лествичника. Овде треба напоменути да у то време Лествица још увек није била преведена на савремени грчки језик.    

У Витанији је провела три године. Априла 1962. године пронео се глас да је Патријарх Константинопољски Атенагора тражио неког из редова монаштва ко би отишао  у град Таис у Француској. Сестра Гаврилија је кренула у Америку али пре тога је отишла у Таис, пошто је течно говорила француски језик од детињства.  

Отац Лазар Мур 

 

У Грчку се вратила 1963. године. Игуман манастира Светога Јована Богослова, Амфилохије Макрис, постригао је Аврилију у малу схиму (Гаврилија), на острву Патмос у пећини Светог Антонија, и убрзо након тога су она и монахиња Томасина отишле у Индију. Старац Амфилохије је имао жарку жељу да нађе монахињу која ће бити отворена за далекосежан, активан мисионарски рад у свету. Три године је провела у Индији у граду Нани Тал у држави Утар Прадеш где је отац Лазар Мур (Lazarus Moore) био свештеник и који је између осталог радио на преводу Псалтира и Светих Отаца у договору са мати Гаврилијом.

Отац Софроније Сахаров

 

Мати Гаврилија је од 1967. до 1977. године путовала у мисију по источној Африци, Европи, укључујући и посете старим пријатељима и духовним оцима Лаву Жилеу и старцу Софронију Сахарову, па опет у Америку, као и кратку посету Синају, зато што је архиепископ Дамјан настојао да тамо оживи женско монаштво.

Мати Гаврилија је пуно путовала и где год да је била, људима је поклањала љубав и пажњу. Често је одлазила у Јерусалим на Христов Гроб, а такође је одлазила у мисију по источној Африци. Током 50-их и 60-их година прошлог века, имала неколико хиљада духовне деце и пријатеља из свих делова света! И волела је да се даноноћно моли за све њих!

Негде од око 1977. године живела је у једном станчићу, познатом под називом Кућа Ангела у Патисији, усред буке, вреве и смога ужурбаног центра Атине. То је било једно скровито месташце, толико вољено од оних који су ту долазили да нађу духовну помоћ и утеху.  

Године 1989. преселила се у скит Покрова Пресвете Богородице, на острву Егини, у близини цркве у којој су похрањене мошти Светог Нектарија. Тамо је позвала двоје од њене последње духовне деце да постану монахиње и живе са њом, и даље наставивши да прима оне који су тражили њену помоћ. На почетку Часног Поста 1990. године, примљена је у болницу због рака лимфних жлезда. У болници је провела четрдесет дана, а изашла у току Страсне Седмице, након што је на Васкрс примила свето причешће. На велико изненађење свих доктора, рак је нестао. Још увек није ступило време одласка.  

Најзад, старица се повукла у тишину и мир. Последњи пут се преселила на острво Лерос у пратњи једне монахиње. Тамо су основале исихастрион (молчалницу) посвећен Светим Архангелима. Тек је тих последњих година свога живота прихватила постриг у велику схиму из руку оца Дионисија из малог Скита Свете Ане, који се налази на Светој Гори. Он је стигао на Лерос да изврши постриг у велику схиму у капели Пресвете Богордице у утврђењу које се налази на Врху Лероса.  

Геронтиса Гаврилија се преселила из овог света 28. марта 1992. године, а да никада није изградила ни један манастир. Временом се шесторо од њене духовне деце замонашило, али нико од њих није живео све време уз њу, већ по један или двоје. Само би анђели могли да изброје колико је људи Бог дотакао и изменио преко ње. Њен животопис и сабрани списи објављени су у Грчкој 1996. године, путем рада њене духовне кћери, која је постала монахиња, као и доприносом мноштва других људи који су волели старицу.

Свако ко је познавао мати Гаврилију, знао је да нас Бог не оставља без својих светих, чак и до дана данашњег. Неколико речи, које је овде забележно, тешко да може дочарати чистоту и љубав њене душе. Речи су само средства која припадају овом свету. Чудесно постојање мати Гаврилије било је обавијено тајном тишине будућега века.

Никада није тражила славу. Никада није дозволила да се за њеног дугог живота било шта објави. Тек последњих година свога живота, једино је дозволила својој духовној деци да је фотографишу. Они, које је Бог додирнуо кроз њу, звали су је геронтисом, али она саму себе никада није сматрала да је ишта више до монахиња Гаврилија.

Мати Гаврилија је била сва смирење и љубав.

 

http://orthodoxeurope.blogspot.com/p/blog-page.html

[JESSY]

још мало разговора са предивном мати Гаврилијом.... :0442_feel: :0442_feel: :0442_feel:

 

Разговори   Имајте Вере

Једино знам да увек имам три ствари, а то нису ни гордост, ни фантазија, већ нешто што имам и ноћ и дан, где год да сам—а то су: прво, Вера; друго, Вера; треће, Вера. То је све! Ништа више не могу да додам. Вера је усмерила цео мој живот. Када имам вере, а неко дође и каже „Хоћеш ли да пођеш у Либан са мном?“, ја му одговорим са „Да“.

„Како успевате да увек кажете ДА?“

Увек кажем „ДА“, зато што верујем да ако нешто није на корист, Бог ће уредити да „НЕ“ дође управо од онога ко ми је позив и упутио. Нека путна документа неће бити готова, или ће се десити нешто друго.

Данас сам напунила деведесет година—нека Бог и вама да да поживите овако дуго! Изнова, опет, и поново читам Јеванђеље и увиђам нешто чудно. Исус Христос је дошао апостолима и рекао им: „Оставите све што имате и крените за мном.“

Да су они у том тренутку оговорили: „А ко си ти? Зашто да изгубимо све што имамо? Зашто да изгубимо зараду? Куда нас водиш? Шта ћеш учинити са нама?“— да су све то питали, шта би се догодило? И даље би боравили у тами.

Они су рекли „ДА“ једном Непознатом који је дошао и рекао: „Одбаците све!“ 
Зашто? 
Зато што су веровали у Бога, и зато што су чекали Онога који ће им рећи „Дођите!“. А то је био само почетак.

Зато што, ако кажемо „НЕ“ (пим.прев. када не верујемо/сумњамо)  шта ће се догодити? Десиће се једна од ове две могућности: ако верујемо, ходаћемо по води као свети Петар. Ако се уплашимо--Пљус! 
Ништа друго.

Цео мој живот био је управо овакав. Позивали би ме на најнепознатија и најудаљенија места у Индији. Једне ноћи стиже ми порука: „Дођи да прегледаш једног болесника.“ Запутимо се на воловској запрези коју је водио један чобанчић. Док смо се тако возили шумом ка врху планине, шта смо видели изнад нас? Два сјајна ока. Тигар. Шта у том тренутку да кажеш? Господе помилуј ме, и нека буде Твоја воља на земљи као и на небу“.

Тако сам затворила очи и у себи видела написано управо то. Зато што нам је Он рекао: „Зашто бринете? Зашто бринете? Чак је и свака длака на вашој глави избројана!“ Чему брига? 
Недостатак вере. Боже дај нам вере.

[JESSY]

Језици

Једном док сам била у Индији, пришао ми је један мисионар из неке стране земље и рекао: „Ви сте можда добра жена, али нисте добра хришћанка.“

„Зашто?“, питала сам.

„Зато што овде боравите толико година, а само се споразумевате енглеским језиком. Које сте локалне језике научили?“

Рекла сам му: „Нисам успела да научим ни један од локалних језика, јер много путујем из места у место. Чим научим један дијалекат, они почну да причају неким другим дијалектом. Само сам научила да кажем „добро јутро“ и „добро вече“. Ништа више“.

„Пих, па ви нисте никаква хришћанка. Како уопште можете да ширите Јеванђеље? Сваки католик и протестант учи локалне дијалекте да би . . .“

Онда сам рекла у себи: „Господе, дај ми да му одговорим.“ Ово сам замолила свим срцем, а онда сам му одговорила: „А...заборавилa сам да вам кажем. 

Знам пет језика.

„Стварно? Којих пет језика?“

„Први језик који знам је осмех; други: сузе; трећи: додир; четврти: молитва; а пети: љубав. 

Са знањем ових пет језика путујем по читавом свету.“

Онда је он застао и рекао: „Само мало. Поновите ми то, да запишем.“

Са ових пет језика читав свет је наш и можемо пропутовати читаву земљину куглу. Волите сваког као да вам је род – ма које вере или расе он био, без озбира на све.

Свуда има Божијих људи. Никада не знаш да ли ће човек кога данас сретнеш, сутра постати светитељ.

[мирођија]

Слава Богу.

[JESSY]

ČUDA SV. MUČENICE MARKELE SA HIOSA

         Čuda koje se dešavaju u hramu Svete Markele su toliko brojna da ih je nemoguće sve opisati. Hodočasnici pristižu u Volisos na Hiosu iz drugih delova Hiosa i Psara i primaju isceljenja od svojih bolesti. Tokom proslave praznika neokaljane neveste Hristove, koji se slavi 22. jula, okuplja se veliko mnoštvo naroda. Usled toga, meštani su obnovili i proširili crkvu posvećenu Svetoj Markeli. Želimo da ispričamo našim čitaocima neke od mnogih čuda koja su se dogodila posredovanjem ove svetiteljke. 

1. Godine 1782. jedan sveštenik iz Volisosa imao je bolesno dete, koje je želeo da okropi svetom vodom u hramu Svete Markele, ali nije verovao da se dete može izlečiti jer je bolest bila teška. Bio je u stanju očajanja i neodlučnosti, klonuo od pomisli da čak ni milost mučenice ne može da mu izleči dete. Šta je svetiteljka uradila? U želji da pokaže smelost koju ima pred Bogom i milost da čini čuda, iznenada te noći, kad je sveštenik zadremao, učinilo mu se da je bio na mestu gde je ona mučena, a to je mesto na kojem izvire voda. Svetiteljka mu se ukazala, kažnjavajući njegov nedostatak vere rečima: „Tvoje dete će sigurno biti izlečeno i ne sumnjaj da ja imam milost od Boga da činim čuda!“ Kada je sveštenik ovo čuo, probudio se toliko prestrašen da dugo nije bio sposoban da govori. Nakon što se pokajao za svoje maloverje, obećao je u prisustvu svih da će ubuduće slaviti svetiteljku. U tom momentu, dok je on govorio, dete je bilo izlečeno. Na osnovu onoga što je video i iskusio, bio je siguran u blagodat svetiteljke. Zato je slavio Boga i Njegovu veliku mučenicu i nevestu Markelu.

2. Te iste godine drugi sveštenik, otac Mihajlo, iz istoga sela, imao je dete po imenu Nikola, koje je bilo duže vreme bolesno. Vreme je prolazilo a dete nikako da ozdravi, pa je o. Mihajlo pozvao u pomoć svetiteljku. Dva dana kasnije desilo se čudo! Sveta Markela mu se javila u snu onako kao što je prikazana na ikoni. Sveštenik je video kako svetiteljka ide u kuću gde je ležalo bolesno dete. U zoru, kada se sveštenik probudio i otišao da poseti dete, čudo se desilo. Nikola se potpuno oporavio. Usled toga je otac Mihajlo proslavio Boga, divnoga u svetima Svojima, i Njegovu mučenicu Markelu.

3. Bilo je zimsko vreme 1785. kada je grupa ljudi iz druge oblasti krenula u selo Volisos. Zbog veoma lošeg vremena imali su velike teškoće. Padao je sneg i povremeno kiša, kada se jedna žena iz njihove grupe onesvestila. Ne mogavši da nastavi dalje, jer je teren bio težak a mesto udaljeno, pala je na zemlju kao mrtva. Nisu je mogli povratiti, tako da su je odneli do obližnje crkve, posvećene Svetom Georgiju, koja se nalazila u planini u mestu koje se zvalo Flori. Ostavivši je tamo da leži u nesvesnom stanju, oni su produžili putovanje dok nisu stigli u Volisos. Po dolasku, ispričali su događaj njenom mužu. Saznavši za ovo, on se počeo moliti Svetoj Markeli, da pored ostalih svojih čuda  učini još jedno i spasi njegovu ženu od smrti. Dok se molio, sažaljiva čudotvorka je uslišala njegovu molitvu. Pojavila se kod njegove žene i pomogla joj. Ženi se učinilo da ju je Sveta Markela uzela za ruku i odvela je do ugla sobe, gde se nalazilo korito. Tada je razumela da je vodu dobila od svetiteljke i da je treba popiti. Ovo se dešavalo dok je besnela oluja, tako da seljani nisu mogli da je spasu još narednih devet dana. Pretpostavljali su da je izdahnula.  Kada su otišli tamo da bi je sahranili, našli su je zdravu i čitavu. Povratila joj se snaga od vode koju joj je dala svetiteljka. Nakon toga, svima je pričala da je čula i videla Svetu Markelu, u slavu Božiju i zahvalnost mučenici.

 

http://mojepravoslavlje.blogspot.com/search?updated-min=2011-01-01T00:00:00-08:00&updated-max=2011-04-15T04:06:00-07:00&max-results=50&start=237&by-date=false

[Marjanovic]

Руска Црква отворила Центар за мониторинг права православних верника у Европи

 

Представништво Московске патријаршије при Савету Европе (Стразбур) отворило је у уторак Центар за мониторинг права и слобода православних хришћана у Европи, чији је основни задатак надзор над поштовањем права верника који припадају различитим православним Црквама у свету. То је саопштио агенцији РИА Новости представник РПЦ при Савету Европе, настојатељ храма Свих светих у Стразбуру игуман Филип (Рјабих).

Информације о активностима Центра биће објављиване на специјално израђеном сајту на енглеском језику orthodoxrights.org.

 

„Потреба за овом врстом рада сазрела је још одавно. Радећи при Савету Европе, видео сам колико парламентараци у ПССЕ и функционери те организације уопштено мало знају о животу православних цркава и о томе шта се предузима по питању заштите права верника. Стиче се утисак да се у православном свету тим питањем уопште не баве, али то није тако. Једноставно, раније нико није текуће послове на том пољу уопштавао нити је о њима информисао међународне организације. Ми ћемо се сада постарати да попунимо ту празнину“ — истакао је представник РПЦ.

 

Он је објаснио да се Европском суду за људска права православни обраћају са молбом да заштите њихова права. Тако се у ЕСЉП разматрало и о предмету који се тицао сукоба између неканонске групе бугарских верника са канонском из 2009. године, и решавало питање о румунском професионалном удружењу свештенослужитеља из 2013. г., и пристизале жалбе због скрнављења храмова, насиља над свештенством и других кршења права православних верника. Планирано је да се на сајту центра редовно објављују различите информације о кршењу права и слобода православних хришћана у Европи. Поред тога, ту ће моћи да се прочитају и специјални реферати о актуелним темама, аналитички чланци, документи РПЦ, као и документи различитих помесних православних Цркава који су посвећени питањима заштите људских права.

 

На основу темељне анализе свих добијених информација на крају године ће бити сатављани завршни документи, који ће бити слати не само Савету Европе већ и широј европској јавности.

 

Превод са руског: Наташа Јефтић

 

Извор: Православие.ру

http://www.spc.rs/sr/ruska_crkva_otvorila_centar_za_monitoring_prava_pravoslavnih_vernika_u_evropi

[JESSY]

СВЕТИ ПАТРИК

 

Тропар - Глас 3

 

Свети владико Патриче, Верни пастиру краљевског стада Христова, Испунио си Ирску лучом Јеванђеља: Моћном силом Тројичном! Сада предстојавши Спаситељу, Моли Христа Бога да нас сачува у вери и љубави!

 

Кондак - Глас 4

 

Из ропства на слободу побегао јеси у служби Христу

Који те посла да земљу Ирску ослободиш ђавољег ропства

Посејао си Реч Јеванђеља у срцима незнабожачким.

У својим путовањима и тешкоћама беше једнак Апостолу Павлу!

Примивши награду за свој труд на Небу,

Никада не престај молити се за стадо које си окупио на земљи

Владико Патриче Свети!

 

Кратак животопис Светог Патрика епископа Армашког и просветитеља Ирске 

 

 

Свети Патрик, просветитељ Ирске рођен је око 385. године, од оца Калпурнија, римског декуриона (званичног јавног, државног порезника). Живео је у селу, које у свом делу „Исповест“, назива Банавем Таберние (Bannavem Taberniae), чија данашња локација није позната, а једна од претпоставки је да се село налазило у Велсу код ушћа реке Северн. Када му је било шеснаест година, заробили су га пирати и одвели у Ирску где је продан у робље, и тамо радио као чувар свиња на гори Слемиш у округу Антрим. Током свог ропства, Патрик је одлично научио ирски језик који му је касније био од велике користи у његовој мисији ширења Хришћанства.

 

Током усамљених дана које је проводио на гори Слемиш, молио се Богу, и тако живео пуних шест година. За то време имао је два виђења. У првом виђењу речено му је да ће се вратити у свој дом, а у другом да га чека спреман брод. Запутивши се пешке, Патрик је ходао око триста километара до обале, где је успео да се укрца у брод, и врати својим родитељима у Британију.

 

Нешто касније отишао  је у Галију и учио за свештеника код Светог Германа у Оксеру (слави се 31. јула) и поверена му је мисија у Ирској, где је наследио Светог Паладија (слави се 7. јула). Свети Паладије није постигао значајан успех у Ирској. После годину дана мисионарења отишао је у Шкотску где се упокојио 432.

 

Патрик је још једном имао виђење у сну у коме му је анђео пришао носећи прегршт писама. Одабравши једно на коме је писало „Глас Ираца“ зачуо је глас крштених Ираца како га моле да им се врати.

 

Иако је Свети Патрик имао највише успеха у ширењу Јеванђеља, он није био први, а ни једини мисионар у Ирској. Било је и других мисионара који су били активни на југоисточној обали, али је Свети Патрик је имао највећи утицај на своје следбенике и највећи успех у проповедању Јеванђеља Христовог. У Ирску се вратио, претпоставља се, око 432. године (мада је овај датум споран), око годину дана након Светог Паладија који је већ започео мисију. 

 

Свети Патрик је основао многе цркве и манастире широм Ирске, али христијанизација  ирског народа није ишла лако. Доживео је много пуно непријатељства и много пута је био нападан. Суочавао се са опасностима, вређањима, и замерали су му  што је странац и некадашњи роб. Постојала је и реална опасност да га пагани убију. Упркос многим препрекама, он је остао веран свом позиву, и многе људе приводио Христу крштавањем.

 

Аутобиографска исповест Светог Патрика говори о бројним проблемима и разочарењима која је трпео. На пример, једном пријатељу се поверио да га је прогонио неки грех који је починио у младости пре навршених петнаест година.  Пријатељ га је уверавао у Божју милост, чак је и подржао Патрика за место епископа. Међутим, касније се окренуо против њега и обелоданио Патрикову исповест, у покушају да спречи његово посвећење за епископа. Ни много година касније свети Патрик није могао да преболи што га је његов драги пријатељ јавно осрамотио.

 

Аутентичан спис светог Патрика је и Посланица Коротику. У њему оповргава нападе Коротикових следбеника на једног човека из његове пастве. Молитва Штит вере (позната под латинским називом "Лорика") приписује се такође Светом Патрику. Из ових списа, може се видети да је Свети Патрик имао јасну свест о Божијем призиву,  а такође видимо и његову одлучност, смирење, предузимљивост и истрајност у мисионарењу које му је поверено. У „Исповести“ он себе назива „грешником“, „најнезнавенијим и неважним“, и „презреног од многих“. Свој успех приписује Богу, а никако својим талантима: „Све дугујем Божјој милости, што је кроз мене толико људи поновно рођено у Њему.“

 

До тренутка када је радио на успостављању свог архиепископског трона у Армарху 444. године, Свети Патрик је имао и друге епископе који су му помагали, затим велики број аутохтоних свештеника и ђакона. Оснивао је манастире и радио на унапређењу монаштва.

 

Свети Патрик се често представља на иконама са тролисном детелином, или са змијама како беже од њега. Тролисну детелину је користио да би незнабошцима предочио учење о Светој Тројици. Користећи три листа детелине која израстају из једне влати, успео је да објасни смисао једног Бога у три лица. Прича да је Свети Патрик протерао змије из Ирске историјски је неоснована.

 

 

Свети Патрик се упокојио 17. марта (по старом календару) 461. (неки извори кажу 492). Постоје разна предања о његовим последњим данима, али то су у главном легенде. Писац његовог житија, Морих, каже да нико не зна тачно место где је сахрањен Свети Патрик. Свети Колумба из Ајоне (слави се 9. јуна), говори да му је Дух Свети открио да је Свети Патрик сахрањен код Саула, на месту где је подигао прву цркву. У Даунпатрику, у месту у коме се, према предању, налази гроб светитеља, постављена је гранитна плоча 1899 године.  

 

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/

[JESSY]

Житије Светог Николе Атинског (Планаса)

 

 

 

 

http://fr-d-serfes.org/lives/stnicholas.htm

 

Увод оца Нектарија Серфеса:

Отац Никола (Планас) је био пароијски свештеник у Атини, Грчка, и његови парохијани су га обично звали ,,Папа'' из искрене посвећености и љубави. Као што се парохијски свештеник зове ,,баћушка'' у Руској Православној Цркви, овај појам се користи да се искаже љубав и поштовање за парохијског свештеника. Он је такође израз љубави и части у Грчкој Православној Цркви, тако да се благочестиви и благи праохијски свештеник зове ,,Папа''.

 

Истина је да је данас остало мало стараца. Али чини се да чак и у најтежим временима, када се чини да је праве светости нестало са земље, Бог некако, Његовим непојмљивим путевима, уздиже људе и жене да покаже пуноћу светости.

 

Скромно вам представљам житије парохијског свештеника који је заслужио да га зову ,,Папа'', и проглашен је истински светим од стране Бога и верних чланова Цркве. Наћи једноставну светост у свештенику наших последњих времена је велика радост. Ова духовна радост нам може дати нама несрећницима, који се трудимо да одржимо живот у светости, надахнуће да истрпимо и наставимо са тражењем мало светости у нашим животима. Светитељи Источне Православне Цркве могу постати наши водичи током нашег духовног пута ка небу, и као такви, водити наше кораке по стазама правде. Призивање Светаца Цркве, посебно оних који столе пред престолом Божијим, ће нам сигурно дати унутарње снаге и воље да ојачају наш смер.

 

Папа Никола Планас (и сада могу рећи са великом духовном радошћу, Св. Никола Атински) је недавно канониѕован Светитељ у Православној Цркви. Сада ћемо сазнати о парохијском свештенику који је живео у највећој једноставности, са којим су небеса ишла и штитила га. Такав једноставан разум савија ка земљи... За њега се каже да је остајао сув по пљусковима док је шетао из цркве до цркве молећи се све време... када би се смрачило и невидљиво светло (које би се многима разоткрило) би му осветлило стазу тако да би пренео његово тело из цркве у цркву... ако би се изгубио, небеса би послала анђела или свеца да се појаве пред њих и одведуга до одредишта. Понекад, док би се молио, људи би га видели како се уздиже од земље. Ваистину, слава Богу на свему!

 

Угледајмо се на светог човека Божијег, који је заиста волео Бога и волео сваког.

 

Понизно са љубављу Христа, истинитог Бога нашег,

+ Отац Нектарије Серфес

[Danijela]

КРИЗА ХРИШЋАНСТВА УВОД У КРИЗУ ЕВРОПЕ

ЖАН-ФРАНСОА КОЛИСИМО, француски теолог

 

Блискоисточни хришћани, који су 20 векова подносили инвазије, покоље и окупације, први пут ризикују да комплетно нестану из колевке хришћанства

 

 

(Фото Д. Ћирков)

На Блиском истоку данас се збива једна монументална катастрофа цивилизације. Хришћани који су 20 векова подносили многобројне недаће – инвазије, покоље, окупације – први пут у историји ризикују да оданде комплетно нестану. Они су „живо камење хришћанства”, јер тамо је хришћанство рођено, а колико сутра тамо неће бити ничега осим мртвог камења.

Ово је порука француског теолога Жан-Франсоа Колисима, професора на Теолошком институту Светог Сергија у Паризу, где води и постдипломске студије Православље у савременом свету. Реч је о врсном интелектуалцу, директору Националног центра књиге између 2010. и 2012, аутору серије књига о савременим идеологијама и религијама, издавачу, писцу неколико филмских сценарија...

Професор Колисимо је у уторак у београдској Кући Ђуре Јакшића одржао предавање о положају блискоисточних хришћана, после чега се одазвао да за „Политику” објасни зашто је то једно од изузетно значајних „моралних питања” данашњице.

Шта се, када је реч о хришћанима, данас збива на Блиском истоку?

То је катастрофа за цело човечанство, не само за хришћане и нас православне. Реч је о народима који су први у историји примили хришћанство, реч је о старим културама које нас воде до порекла човечанства – у литургијама египатских копта садржана је на пример и музика фараона. У том делу света још се говори арамејски језик којим је говорио и Христ.

Парадоксално је да се данас већа брига води о угроженим животињским и биљним врстама, док је угроженост биодиверзитета култура у другом плану. Блискоисточни хришћани данас су разапети у правом смислу те речи: убијани су, прогањани – њихове ћерке одлазе у ропство – и затирани.

Зашто је то „морално питање”?

Зато што је катастрофа и за муслимане који не желе да постану фанатици, катастрофа за Запад који ништа због овога не предузима, нешто што нам предочава суморну слику будућег света. Нестанак древних хришћанских заједница, које су постојале и пре настанка ислама и које су омогућиле да се појави та велика религија, значи и нестанак живог подсетника да хришћанство није само својина Запада, већ вера чије је порекло на Истоку.

Део њихове трагедије и што они и ислам и хришћански запад подсећају на дуг који имамо према свом пореклу. Кроз историју, они су одолевали не само притиску ислама, него и западној инструментализацији. Треба се подсетити да се почев од 14. века на истоку стварају клониране католичке копије постојећих православних цркава, да би касније Британија тамо створила англиканску источну цркву, а Немачка лутеранску... Блиски исток тако постаје место свих хришћанских религија, мада су православци остали најмногобројнији.

Како је и зашто дошло до данашње ситуације?

Почело је у прошлом веку распадом Османског царства, спроводило се кроз цео 20. век, а нагло је убрзано од 2003. када Америка окупира Ирак. То у регион уноси велики поремећај. Американци наиме на својим тенковима довозе и мноштво протестантских мисионара, са задатком да на Блиски исток донесу демократију. При том су несвесни свих чиниоца равнотеже и неравнотеже међу народима и верама региона – они уништавају тај систем и ирачке хришћане доводе у ситуацију каква је била у време Крсташких ратова – у позицију домородаца који ће са њима сарађивати. У очима муслимана они међутим постају колаборационисти. Ти хришћани, који су дотле били спона Истока и Запада, тако постају таоци Истока и Запада.

Њих је 2000. било око милион, а данас их је само 150.000. Они који су отишли напустили су земљу својих предака, напустили су своје светиње.

Још једна тешка последица је да је рат, који Америка све време води недоследно, радикализовао ислам.

Да ли су хришћани примарна мета или само колатералне жртве похода Исламске државе?

Мислим да су најпре били успутне жртве, али кад су исламисти схватили да убијање хришћана оставља велики утисак на Западу, започели су њихове систематске ликвидације.

Треба имати у виду генезу ИСИС-а или Исламске државе. Када су Американци ушли у Ирак, потиснули су целокупну елиту Садамове БААС (арапске социјалистичке) партије, у којој су били сунити. Они су се вратили кроз нови фундаменталистички покрет који има структуру идентичну као БААС. У ИСИС-у су готово сви некадашњи Садамови високи официри и функционери, што је последица система којег су током окупације наметнули Американци.

Они су се окренули тероризму да би се вратили на политичку сцену, што значи да у ИСИС-у нису сви фанатици. То је у ствари коалиција џихадиста, бивших Садамових функционера и сунитских племена. Може се дакле рећи да је то резултат слепила америчке политике.

Шта је по вама крајњи циљ ИСИС-а?

Они су објавили да желе да цео свет постане муслимански, али њихова логика је стаљинистичка, као она у некадашњем Совјетском Савезу. Они нису верници, они Бога настоје да направе инструментом своје политике. Они су „посткомунисти”.

Да ли је оно што се управо догађа на Блиском истоку нека врста „верског чишћења”?

То је баш тако. Они не желе да Блиски исток очисте само од хришћана, већ хоће да се реше и „непослушних муслимана”. То је апсолутни тоталитаризам стаљинистичког типа.

Да ли нас нестанак иоле значајног присуства хришћана на Блиском истоку приближава такозваном сукобу цивилизација?

Хантингтонова теорија „сукоба цивилизација” је погрешна, јер је превидео да културе расту изнутра. Како другачије објаснити сукобе између исламских шиита и сунита. Оно што такође видимо, то је да западни свет постаје све мање хришћански.

Ми морамо да нађемо начин да живимо заједно и путеве да муслимани добре воље пригрле савремени свет. Посебно православци, који у себи носе мешавину истока и запада, треба да нађу начин да се „сукоб цивилизација” избегне. Јер ми бисмо били његове прве жртве.

Ко би могли да буду заштитници преосталих хришћана на Блиском истоку?

Западни хришћани нису добри заштитници, јер је очигледно да Европска унија има велики проблем: она не жели да се представи као заштитник хришћана на рачун других.

Са друге стране, Русија, која треба да има улогу у Европи, не треба у овом погледу да буде идеализована, јер увек има и сопствене интересе. Најзад, Иран, такође у овом погледу мора да има улогу, јер су шиити такође мањина у муслиманском свету. То значи да у улози заштитника може да буде само нека спрега између Брисела, Москве и Техерана, која засад, због улоге и интереса САД и њених веза са Саудијском Арабијом, није могућа.

Ако сагледамо ширу слику, како бисте описали стање хришћанства у данашњем свету?

О томе не можемо да судимо из Европе, јер би се онда стекао утисак да је хришћанство нестало, што није истина. Криза хришћанства у Европи је у ствари симптом кризе саме Европе. У Африци ће на пример, за десет година бити више хришћана него муслимана. У Кини, већ је више хришћана него што их је у Италији – и то је тек почетак.

Видите ли приближавање две главне хришћанске цркве, католичке и православне?

Ако се на то гледа кроз призму понашања папе Фрање – његове жеље да му папство буде скромно, започете реформе у управљању Католичком црквом, промене приступа неким савременим проблемима и трендовима – утисак је да се Ватикан приближава неким позицијама православаца. Треба такође имати у виду да се папа са неким актуелним питањима данашњице суочава на један веома „дисидентски” начин, што би требало да буде инспирација и нашим лидерима.

Нама су свакако потребни дијалог и приближавање, јер се суочавамо са истим проблемима данашњег света, при чему нам није неопходна утопија уједињења две цркве.

----------------------------------

Европа се огледа на Косову

Управо сте се вратили са Косова. Шта мислите о положају тамошњих хришћана, косовских Срба – може ли се он поредити са положајем блискоисточних?

Мислим да би свако поређење било веома лоше за Брисел, то јест за ЕУ. Блиски исток је изван европских граница, док су Косово и оно што се тамо догађа унутар Европе. Ја не желим да говорим о нечијим намерама, али чињеница је да је НАТО у којем су Европљани, одлучио да интервенише да би зауставио оно што су назвали етничким чишћењем.

На Косову је данас у току етничко чишћење, различитим методама.

Хајде да Европу схватимо озбиљно, да је подсетимо да је против етничког чишћења и упитамо је шта предузима да тако нешто данас на Косову спречи. Да је упитамо шта предузима да заштити православне Србе, да им обезбеди живот у достојанству, сачува њихове цркве и манастире. Јер Европа се данас огледа на Косову.

----------------------------------

Зашто сам постао православац

Једно лично питање: рођени сте као католик, зашто сте постали православац?

То је заиста лично. Васпитаван сам у католичанству и као многи западњаци, изгубио сам везу са мојом црквом. Веру сам поново открио у православљу, вери апостола и очева цркве. За мене је православље првобитна хришћанска вера. Била је то тешка одлука, јер тешко је променити се – и она не значи да сам престао да будем Француз.

----------------------------------

Секуларизам

Ви сматрате да је секуларизам данас у кризи?

Да, већ дуго је занемарено јеванђељско правило „Богу божије, цару царево” – што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара.

 

Милан Мишић

објављено: 31.05.2015.

 

 

http://www.politika.rs/rubrike/Razgovor-nedelje/Kriza-hriscanstva-je-uvod-u-krizu-Evrope.sr.html

[nana]

Представништво Московске патријаршије при Савету Европе (Стразбур) отворило је Центар за мониторинг права и слобода православних хришћана у Европи, чији је основни задатак надзор над поштовањем права верника који припадају различитим православним Црквама у свету. Информације о активностима Центра биће објављиване на специјално израђеном сајту на енглеском језику orthodoxrights.org.

 

orthodoxrights.org. Slučajno naiđoh na temu al loše znanje eng. me sprečava da propatim mnoge priloge Centra. Interesuje me ima li koga da je redovnije pratio rad Centra i ovaj sajt....pa da nam, ako želi, napravi malu analizu/osvrt/da svoje utiske ? Hvala!