Криза хришћанства и криза савремене Европе

[Marjanovic]

У уторак 2. октобра у Европском Парламенту у Бриселу одржан је семинар на тему „Дискриминација хришћана у Европи“.

Организован од стране Европске народне партије, Алијансе европских конзервативаца и реформиста и Католичке комисије европских конференција, семинар је окупио неколико стотина учесника из реда европских депутата, експерата у области религије и права, политичара, јавних личности и свештенства.

Учесници семинара и експерти посвједочили су очигледан пораст у броју пројава нетрпељивости према хришћанима у протеклим годинама. Они су поставили питање да ли све бројнији случајеви дискриминације, насиља, медијске хистерије против свештенства, представљају само низ коинциденција, или иза свега тога стоји свјестан покрет политичких и друштвених структура усмјерен на маргинализацију и дискредитацију хришћанства уопште, а прије свега институције Цркве.

Многобројни примјери и статистички подаци, представљени у извјештају г. М. Куглара из Аустрије, показали су да антихришћанске тенденције у Европи попримају опасне пропорције и већ представљају реалну пријетњу слободи савјести и људским правима.

Учесници дискусије навели су следеће примјере који одражавају опште европске тенденције:

Ускраћивање права родитељима да одбију одређене форме сексуалног образовања за дјецу у школама.

„Културни рат“ против породице: Прогони се традиционално виђење брака као заједнице једног човјека и једне жене, а не двоје људи било ког пола; законској казни подлежу изјаве о хомосексуалности као гријеху и пороку, макар и у најблажој форми; малтретирање од стране ЛГБТ заједнице и употреба термина „хомофобија“ као средства за искључивање неистомишљеника из јавне сфере; римокатоличке агенције за усвајање дјеце у Великој Британији биле су приморане да затворе након 200 година рада, због обавезујећег закона да се дјеца нуде на усвајање и истополним паровима.Увођење обавезе за медицинско особље и студенте да учествују у вршењу абортуса, еутаназије и примјене, са хришћанске тачке гледишта, неетичких биотехнологија.

Крши се право на окупљање и забрањују се протести против абортуса.

Усталила се пракса да се хришћанима импутирају тзв. преступи из мржње, када се ради о иступању против пропаганде хомосексуализма, исламског екстремизма или абортуса.

Објављивање слика увредљивих за хришћане не подлеже цензури.

Учесници семинара истакли су опасну тенденцију замјене концепта толеранције. Док је толеранција првобитно схватана као поштовање туђих мишљења са којима се не слажемо, данас толеранција претпоставља немогућност изражавања неслагања. Овакво разумијевање утиче на фундаменталну слободу говора, док законом наметнута додатна ограничења слободе говора могу имати непредвидиве негативне последице.

Семинару су присуствовали чланови Представништва Руске православне цркве при европским међународним организацијама, протојереј Андреј Јелисејев и јереј Артемије Алимарин. Отац Андреј је скренуо пажњу учесника семинара на покушаје Европског Парламента да заташка чињенице о дискриминацији и понижењу хришћана и припадника других вјерских заједница у земљама Европске Уније, изразивши наду да ће проблеми који су разматрани овом приликом бити изнијети на пленарном засиједању. Он је, такође, указао на потребу за заједничким дјеловањем у заштити природних права дјеце на усвајање у пуну породицу, што се не узима у обзир приликом усвајања од стране истополних парова, као и на контролу онога што се дешава у европском школском образовању у погледу моралних начела.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/10/11/%D1%83-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%83-%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0/

[Marjanovic]

Примери нетолеранције и дискриминације према хришћанима у Европи

Слике које приказују примере вандализма, нетолеранције, дискриминације и мржње према хришћанима у Европи. Погледајте видео о томе: http://vimeo.com/39340299

 

 

Извор: http://www.intoleranceagainstchristians.eu/

 

[JESSY]

ПРАВОСЛАВЉЕ НА МАЛТИ

Православна Европа

ПРАВОСЛАВНА МАЛТА

 

 

Малта, са својим још увек верним хришћанским народом позната је као острво које је указало гостољубље апостолу Павлу, који је надомак њене обале доживео бродолом (Дела апостолска, поглавље 27-28). Заиста, постоји неколико локација на Малти које су у вези са Апостолом народа, као што је на пример, залив Светог Павла. Штавише, „началник острва“ Публије (Дела апостолска, 28, 7) касније je постао епископ Атине где је и страдао мученичком смрћу године 112. Међутим, заштитница острва је Света Агатија, мученица, пореклом са острва Сицилије, које је око осамдесет километара удаљено од Малте.

 

Житије Свете Агатије

 

Агатија  је рођена у трећем веку у Палерму на Сицилији у имућној породици племенитог рода. Била је позната по побожности у хришћанској вери, врлинама, лепоти, а такође и по богатству које је касније наследила од својих родитеља. Када је 251. године римски цар Декије почео прогон хришћана, Агатија је ухапшена и одведена у Катанију на источној обали Сицилије, где је изведена на суд пред гувернера Квинтијана.

 

Видевши Агатијину лепоту, Квинтијан је пожеле за жену. Када је то предложио, она му одговори да је невеста Христова и да не може бити неверна свом Женику. Квинтијан је покушао ласкањима да је натера да се одрекне своје Православне вере. Пошто у овоме није имао успеха, прибегао је варварском мучењу. Прво, Агатија је бесрамно обешена на дрво, а затим су јој се ругали и тукли је гвозденим шипкама све док јој није потекла крв. Након тога Гувернер је поново позвао да се одрекне Христа и тако избегне даља мучења, на шта је она одговорила: „Ова страдања мени су корисна. Као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у рај, ако тело моје најпре не буде сакрушено мукама“.* Мучитељ тада нареди да се њене груди одсеку и да буде бачена у тамницу.

 

У тамници јој се јавио свети апостол Петар и повратио јој телесно здравље. Још једном је, међутим, изведена на мучење. Видевши да је исцељена, Квинтијан је питао ко јој је подарио исцељење. Она одговори: „Исус Христос, Син Бога живога“. Гувернер је био бесан и поново ставио Агатију на муке. У том се земља затресла. Квинтијан, који је био под притиском локалног становништва, престао је са мучењима и бацио Агатију назад у затвор. Ту у затвору у Катанији, она предаде душу своју Богу.

 

Након њене смрти, њен демонски мучитељ Квинтијан намери се да приграби земљу и сво богатство које је светитељка имала. У пратњи својих трупа, Квинтијан је у једном тренутку морао скелом да пређе дубоку реку. Док је прелазио реку, Квинтијана је његов коњ угризао за лице, изобличивши га, изгазио га и збацио у реку, у којој се удавио. Његово тело никада није пронађено - као и његова душа, занавек је изгубљено.

 

На месту где су почивале мошти Свете Агатије саграђена је убрзо црква, а њена одећа стављена на њен гроб.

 

Тачно годину дана након овог догађаја, 5. фебруара 252. године, на оближњем вулкану Етна догодила се ерупција. Мештани се окупише и упутише молитву светој Агатији, и при том су употребили њену одећу као штит. Ватра и лава су се вратиле у вулкан и престале. Након овог чуда, слава свете Агатије се проширила и на острво Малту, где јој је се до данашњег дана чува спомен 5. фебруара, као и у васцелом православном свету.

Света мученице Агатија, моли Бога за нас и народ Малте!

 

*http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0205.htm 

Текст је преведен са благословом аутора сајта.

Извор: http://orthodoxengland.org.uk/oemalta.htm

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Света Бригида Килдершка (Saint Brigid of Kildare)

 

Света Бригида Килдершка (Saint Brigid of Kildare)

 

Тропар, глас 1

О света Бридо, у понизности својој узвисила се јеси,

и на крилима богочежњивости летела.

Када стигла си у Вечни Град, стала си пред Божанског Женика, носећи круну девствености,

одиста сачувала си обећање,

да оне које теби прибегавају заборавити нећеш.

Даровала си свет благодаћу изобилном и умножила чудеса.

Моли се за нас Христу, Богу нашему да спаси душе наше.

 

Кондак, глас 4

Света девственице Бридо, божанске мудрости преиспуњена,/ од детињства радносно си ходила путем јеванђеља,/ и Божијом милошћу/ тако достигла врхове врлина./ Стога сада обасипај благословима оне који ти са вером притичу./ О света девственице, моли Христа Бога нашег / да душама нашим подари велику милост.

Кратак животопис

Света Брид (на ирском Naomh Bríd) је заштитница Ирске, позната и као Марија Галска. Прославља се 1/14. фебруара. Рођена је око 450. године у Фуарту (Faughart), око три километра од Дандалка (Dundalk) у грофовији Лауд (Louth). Према неким изворима, њен отац је био незнабожац по имену Дуфах (Dubthach) краљевског порекла и друид, а мајка Брокшех (Broiseach), једна од Дуфахових робиња, хришћанка.

Дуфах, на наговор своје љубомором обузете жене, продаде Брокшех у робље неком ирском барду, а овај је потом опет продаде неком друиду, у чијој кући се родила а потом била крштена ова светитељка. Мати је своју кћер васпитавала у хришћанској вери а друидов ујак, који такође беше хришћанин разумео је и подржавао њено одрастање у побожности. Још као сасвим малу девојчицу, друид и његов ујак, једном приликом, затекли су на молитви иза куће, са рукама раширеним у виду крста. Наиме, то је био обичај старих Ираца (како обичног народа, тако и монаштва) да се управо на овај начин моле, испружених руку, изображавајући крст, а самим тим подражавајући Распетом Христу. Овај начин молитве био је познат као cross-vigil (ирски, crois-fhigil) или у приближном преводу „крсно-бденије“.    

Касније, када је напунила десет година, Брид се вратила у Лауд, свом оцу и ту беше позната по своме милосрђу према убогима. Раздељивала им је храну, одећу, па чак и очеву имовину, на запрепашћење укућана. То је код Дуфахове жене изазвало гнев, те је наложила мужу да свету Брид прода као робињу. Послушавши а и сам разгневљен њеним поступцима, једнога дана отац поведе Бриду на краљев двор у Ленстер, а њој рече да остане напољу и да га сачека оставивши је да чува кочију и његов мач. Тражио је од краља да купи његову кћер и да она постане његова робиња, а за разлог је навео да њена прекомерна издашност прети да од имућног оца начини просјака. Краљ затражи да је види, те га је Дуах извео напоље. У том тренутку су угледали девојчицу како неком лепрозном просјаку, даје очев обилато украшени мач, који беше краљев поклон. Не питање где је његов мач, она одговори: „Господ га је узео.“ Видевши ово краљ, који и сам највероватније хришћанин, рече: „Ни ти ни ја нисмо достојни да овоме женском чељадету одређујемо цену. Њена је вредност већа пред Богом него пред људима.” Тако је Брид добила, уместо ропства, слободу.  

Након тога, када је Брида стасала за удају, уследило је неколико неуспелих покушаја удварања које је она одбила, па је чак у једном тренутку унаказила своје лице да би показала свима како је њена душа тражила само једног женика – Христа. Предање каже да јој се лице зацелило тек након примања монашког пострига и то из руку Светог владике Мејла Ардашког (Mael of Ardagh) (слави се 6. фебруара). Убрзо након ступања у монаштво основала је манастир, на земљи коју је као дар добила од Ленстерског краља (Leinster). Тај комад земље назван је Кил Дара (Cill Dara), данашњи Килдер (Kildare), или у преводу „црква код храста“. Према предању, ова светитељка је имала обичај да се повлачи у молитву и седи испод једног велико храста китњака. Тако је Божијом промишљу управо на том месту подигнут манастир који је означио почетак женског киновијског монаштва у Ирској.

Чуда која је творила Света Брид била су небројена али поменућемо једно од њих. Једне вечери, ова света игуманија седела је са слепом монахињом Даром (Dara). Од изласка до заласка сунца оне су разговарале о радостима Царства Небеског, о Љубави Христовој, заборавивиши на време. Света Брид је била задивљена лепотом неба и земље у светлости раног јутра. Схвативши да сестра Дара није у могућности да ужива у тој лепоти, сневеселила се. Тада се помолила и преко Дариних очију начинила крсни знак. Одједном слепе очи ове монахиње се отворише и она је видела сунце на истоку, дрвеће и цвеће како блиста од јутарње росе. Гледала је тако неко време и онда се окренула ка Светој Брид и рекла: „Затвори ми очи поново, драга Мати, јер када је свет оку видљив, тада се очима душе Бог слабије види.” Света Брид се помоли Богу наново и Дара поново ослепе.

Света Брид је уснула у Господу године 523, примивши Свето Причешће од  Светог  Нинида Инишмаксинтског (прославља се 18. јануара). Сахрањена је у Килдеру али њене мошти су пренете у Даунпатрик током инвазије Викинга. Сматра се да је сахрањена заједно са Светим Патриком (прославља се 17. јануара) и Светим Колумбаном из Ајоне (прославља се 9. јуна).

Мошти Свете Бриде је у шеснаестом веку у Ирској уништио Лорд Греј, за време владавине Хенрија VIII.

Глава Свете Бриде је сачувана у цркви Светог Јована Крститеља у граду поред Лисабона, у Португалији. Сматра се да су, 1283. године њену главу као поклон португалском краљу донела три ирска витеза који су кренули у Арагонски крсташки рат. Део главе је пренесен у цркву посвећеној Светој Бриди у граду Килкерију 1905. године.  

У Ирском народу постоји обичај да се за празник Свете Бриде од рогози плету крстови који се држе у кући. Она се такође прославља у Италији, Француској и Велсу.

 

Света Бридо, моли Бога за нас.

Напомена: Према ирском изговору, име ове светитељке не изговара се Бригит(-а)/Бриџит - што је погрешан изговор - већ Брид (са дугим„и“) или према латинском изговору - Бригида. Обе варијанте су прихватљиве. Тако да је у овом тексту задржан ирски изговор, углавном. Другим речима можда да стоји и латинска транскрипција Бригида, што је у сваком случају ближе српском језику. Такође, пошто се појединости из живота ове светитељке разликују од житија до житија, стога молимо да се уважи и ова чињеница.

Извори:

http://ocafs.oca.org/FeastSaintsViewer.asp?FSID=100406

http://orthodoxengland.org.uk/oeireland.htm

 http://orthodoxwiki.org/Brigid_of_Kildaire

http://en.wikipedia.org/wiki/Brigit_of_Kildare

http://www.stanthonysmonastery.org/

http://www.ucc.ie/celt/published/T201002/index.html

http://www.cin.org/saints/bridget.html

http://www.newadvent.org/cathen/02784b.htm

http://www.roca.org/OA/107/107e.htm

 

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

КРАЉ И МУЧЕНИК ЕДМУНД - КРАЉ ИСТОЧНЕ АНГЛИЈЕ

СВЕТИ МУЧЕНИК КРАЉ ЕДМУНД

прославља се 20. новембра/3. децембра

 

Свети краљ Едмунд владао је Источном Англијом (у Енглеској) око 855. године па све до своје мученичке смрти 20. новембра 869. О његовој владавини сазнајемо из Англосаксонске хронике која је написана двадесет година након његове смрти. Крајем 9. века тадашња Енглеска је била потпуно опустошена после инвазије Нормана (германска племена са севера Европе: Данци, Јути, Норвежани, Готи, итд.), који су уништавали све што им се налазило на путу, те тако до данас нису остали никакви материјални докази нити трагови који би сведочили о Едмундовој владавини.

 

Постоји неколико средњовековних животописа овог краља и ни једно од њих се не слаже по питању његовог порекла, међутим о његовом постојању сведочи горе наведена Англосаксонска хроника. Његово име се у њој налази као унос за 870. годину, где стоји да су    се краљ Едвард и данска војска сукобили када је краљ убијен а Данци кренули након тога пустошење и пљачкање земље, уништавајући манастире и монаштво. Тада је англосаксонско монаштво било скоро потпуно уништено, међутим оно није замрло. Суштински из Англосаксонске хронике не може се извући закључак да ли је краљ убијен током битке или касније. Такође, данашњи историчари потврђују да се смрт краља догодила 869. године.

Прво житије настало је 985. године на латинском језику и то неких 116 година након Едмундове смрти. Писац овог житија био је Абон из Флерија, а на староенглески (тзв. англосаксонски) га је превео познати средњовековни, англосаксонски писац духовне књижевности, монах Елфрич (Ælfric). Елфрич је начинио неколико измена: скратио је увод, изменио тон и окарактерисао Едмунда као одважног и неустрашивог витеза, изменио епитимију епископа Теодора и избацио Абонову беседу о врлини девствености. Превод Елфричове верзије на савремени Енглески језик објавио је професор Кенет Катлер (Kenneth Cutler) 1998. године. Такође постоји и превод од В.В. Скита (WW Skeet) из 19.века.

 

У наставку следи  житије овог светитеља.  

 

Житије Светог Едмунда

од Елфрича (око 955 – око 1010)

 

Преподобни Едмунд, краљ Источне Англије беше мудар и високог рода, уздигнут над многим благочестивим слугама свемогућег Бога. Беше смирен и пун свих врлина, решен да никада не поклекне пред срамним пороцима, нити жељаше да ни на који начин одступи од своје моралне постојаности те стално се опомињаше истинитог учења: „Ако те поставише за владара, не надимај се, већ међ` људима буди као један од њих“. Он љубљаше да даје милостињу убогима и удовицама, и беше им као отац, те са човекољубљем вођаше свој народ увек ка правди, обуздавајући сурове, живеше срећно у истинској вери.

 

Напослетку се догоди да Данци испловише са бродовима и војском, хитајући и убијајући по свом обичају све што им се на путу нашло. У флоти бејаху најистакнутије главешине Ивар и Уби (Ivar, Ubbi), који бејаху уједињени кроз нечастивог. Присташе ратним бродовима у Нортамбрију (Northumbria) и опустошише земљу и погубише мноштво народа. Утом Ивар крену [југо] источно својим бродовима а Халфдан (Halfdan) 6 остаде у Нортамбрији, крвопролићем одневши победу. Ивар стиже чамцем до Источне Англије оног лета када кнез Алберт (који касније поста прослављени краљ Западне Саксоније) имаше навршену 21 годину. Горепоменути Ивар одједном нападну земљу и као вук закла сав народ мушкарце, жене и невину децу, а недужне хришћане стављаше на нечувене муке. Убрзо након тога он посла краљу Едмунду претеће писмо у коме стајаше да ће бити погубљен ако се не покори Ивару. Гласник до краља стиже и дрским гласом свима прочита поруку: „Ивар, краљ наш, одважан и на мору и копну победоносан, под своју власт многи народ покори, а сада пристиже у ову земљу са војском намеривши да презими ту са људством својим, наређује ти да свe својe скривенo злато и своја праотачка блага одмах предаш и вазални краљ његов постанеш, ако ти је живот мио, када већ ништавну силу да му се супротставиш имаш.“

 

Тад краљ Едмунд свога владику позва, који му вазда беше од највећега поверења, и многим саветом са њим прозбори о одговору суровом Ивару. Владика се устраши због предстојећег јада који се надви и побојаше се за краљев живот, те га посаветова да све преда Ивару што му овај искаше. Потом краљ задуго, погледа упртог у земљу, тиховаше, те напослетку рече: „За милога Бога, владико, сироти народ земље ове под срамотом тугује. Радије бих живот дао у борби љутој да народу мом земља остане.“ 

 

 

Владика рече: „Љубљени владару мој, народ твој већма побијен лежи. Ти војску за борбу немаш, а још и гусари долазе да отму преостали живаљ. Спаси живот свој и бежи, или предај себе“. Тада краљ Едмунд одважно прозбори: „Свим срцем својим само једно желим и једном се надам, да не останем једини преживели након што  моје љубљено племство буде заклано са женом и децом на постељама својим. Пут мој никада не беше бекство од борбе. Пре бих живот за отаџбину положио ако морам. Бог Сведржитељ зна да ћу се увек Њему једином клањати и да се никада од љубави према Његовој истини нећу окренути. Ако живот изгубим, пронаћићу га“.

 

Након ових речи окрете се ка гласнику кога Ивар посла и рече: „Истину зборећи, заслужујеш смрт, али своје чисте руке упрљати нећу твојом поганом крвљу, јер за Христом идем који нас својим примером поучаваше; са радошћу смрт примам из руке твоје ако је таква Божја воља. Похитај сада и свом дивљем господару реци: „Никада у своме животу Едмунд се покорити неће Ивару, вођи безбожничке војске, осим ако се он прво Спаситељу Христу не покори“. Тада гласник брзо путем својим отиде и на њему сусрете окрутног Ивара са свом његовом војском која надираше ка Едмунду, и рече безбожнику одговор.

 

Ивар тад гордо нареди пљачкашима својим да посвуда траже краља који се оглуши о његову заповест и да га одмах доведу.

 

Док Иварова војска надираше, Краљ Едмунд стајаше у свом двору и по узору на Спаситеља одбаци далеко од себе оружје своје. Намера му беше угледати се на пример Господа који забрани Петру да се мачем супротстави окрутним Јеврејима.  И гле! тај безбожник свеза Едмунда и поче га називати најпогрднијим именима, тукавши га шибама, а након тога одведе побожног краља до једног дрвета и привеза га јаким узама и избичова га. Кад год би џелат застао са бичевањем, Едмунд је са истинском вером вапио Христу Спаситељу. Због његове вере и призивања имена Господњег да притекне у помоћ, погани ратници се још више разбеснеше. Тада га копљима избодоше, као у дивљач што се забада, све док потпуно  копљима не беше прекривен, и изгледаше као бодље у дивљег вепра. Када Ивар, тај безбожни разбојник увиде да благородни краљ не хтеде се Христа одрећи, већ са још већ вером Њега у молитви призиваше, он нареди да Едмунду посеку главу што погани и учинише. Док је Едмунд у молитви призивао Христа, безбожник овог светитеља одвуче у смрт одрубивши му главу једним замахом, а Едмундова душа радосно пође на пут Господу. На том месту беше човек кога Бог сакри од погледа људи, који чу ово све и исприча нама, овако како изложисмо. 

 

 

Извори: 

http://en.wikipedia.org/wiki/Edmund_the_Martyr 

http://www.hoxne.net/history/St_Edmund.html

http://www.hoxne.net/history/ST_EDMUND/SHORT_Life_of_St_Edmond.html

http://www.fordham.edu/halsall/source/870abbo-edmund.asp

http://www.britannia.com/history/docs/843-70.html 

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Свети Катберт Линдисфарнски

Енглески св. Серафим Саровски  

„Знам да, иако су ме презирали током живота,

Ипак, после моје смрти увидеће да моје учење

није за олако одбацивање”.

 

Свети Катберт Линдисфарнски

 

Свети Катберт Линдисфарнски, познат као „Чудотворац Британије”, био је енглески пустињак и епископ из седмог века, а Свети Серафим Саровски заговорник стицања Духа Светога, руски свештеник и монах из деветнаестог века.Онима који не припадају православној цркви може изгледати чудно поређење ово двоје људи, различитих националности, које раздваја дванаест векова - али то не би требало да буде чудно.

 

Свети Катберт и Свети Серафим живели су и подвизавали се у истом монашком духу који своје корене вуче из Јеванђеља, од Апостола и пустињских Отаца на челу са Светим Антонијем Великим. Утицај ових отаца проширио се од трећег, четвртог и петог века на север и југ, исток и запад, а ширио се и у потоњим вековима до Етиопије и Судана.На истоку, а затим северу, њихово аскетско учење и пракса раширили су се у Палестини, на данашњу Турску и Грчку, данашњу Јерменију, Грузију, Ирак и Иран, а касније на Балкан и Русију, и на крају преко Волге у Сибир, Јапан, Кину и Аљаску. Њихово учење се проширило на Северну Африку, Италију и Галију, потом у Ирску и остале делове британских острва, а затим на Исланд и читаву западну Европу. Стога поређење руских и енглеских светитеља не би требало да звучи чудно: Свети Серафим и Свети Катберт, обојица једни од највећих светитеља у својим земљама, делили су исти дух, а то је дух пустињских Отаца. Заиста, да је Енглеска остала под окриљем православља, ми бисмо данас житије Светог Катберта познавали боље него житије Светог Серафима. Тако да данас не бисмо писали о Светом Катберту као енглеском Светом Серафиму, већ бисмо писали о Светом Серафиму као руском Светом Катберту. Ко је био Свети Катберт?

 

Рођен је око 634. године у северној Енглеској, на подручју садашње границе Енглеске и Шкотске. Био је племићког рода из Англије а у осмој години је бригу о њему преузела хранитељка Кенсвит, удовица и монахиња. У седамнаестој години постао је искушеник у манастиру Мелроуз (који се сада налази на југу Шкотске). Да би започели изградњу новог манастира кренуо је са осталим монасима и својим игуманом у Рипон у Јоркширу где су се и преселили. Касније се вратио у Мелроуз, а потом у Линдисфарн - острво на северо-источној обали Енглеске. На оближњим острвцима, познатих под називом Острво светог Катберта и Острво Инерфарн, живео је као отшелник. Вест о његовој светости пронели су у страним земљама и Јорку посетиоци острва, а грчки епископ Свети Теодор Кентерберијски и шест других епископа изабрали су га против његове воље за владику, на Велику Недељу 685.године. Упокојио се две године касније, у педесет трећој години, 20. марта 687. године. Ово је житије св. Катберта, али питамо се какав је био његов унутрашњи живот.

 

Од самог почетка, Катбертов живот је био прожет контактима са оном другом стварношћу, другим светом. Као осмогодишње дете често су га укоревали због његових безбрижних игара и несташлука, „недолично за једног светог епископа”, и од тог времена постао је озбиљан а „ Дух Свети говорио му је у тајним местима његовог срца”. Бог му је подарио виђења. Једном приликом Анђео Господњи га је исцелио од хромости. Други пут, као дечака пастира на ламермуршким брдима, док још није постао монах, видео је анђеле како носе на небо душу великог Св. Ејдана. Као монах свети Катберт је имао виђења другог света а посећивали су га анђели Божији. Као странопримац у рипонском манастиру угостио је анђела. Ово чудо га није погордило, већ га још више скрушило и увећало његову ревност. Од тада често су му се јављали анђели и разговарали са њим. Врлина и благодат расли су у њему а у тридесетој години постао је помоћник игумана у Линдисфарну. После много година, усавршивши се у послушности монашког живота и одрицању од своје воље, добио је благослов да живи као пустињак на острву Инер Фарн. На овом острву су га такође походили посетиоци из другог света, али не анђели Божији, већ пали анђели - демони који су опседали ово острвце. Често су настојали да га баце са стене у океан, или су бацали камење на њега, или покушавали да га искушају и обесхрабре, али нису успели да му нашкоде нити да га застраше. Њихове нападе свети Катберт је победио строгим постом и молитвом. Чим су бесови били избачени са острва, дошли су анђели Господњи и помогли му да сагради келију и капелу. Другом приликом, пред крај свог живота, свети Катберт је видео како анђели односе душу једног побожног монаха на небо.

 

Ова виђења стварног света, света духова који паралелно тече са овим светом илузија, били су дати светом Катберт због његове скрушености и побожности изражене кроз подвиг уздржања. Без молитве, поста и смиреноумља, ништа од овога му Бог не би подарио. Тако док су остали спавали, једном је виђен близу манастира у Колдингаму како целу ноћ стоји до појаса у хладној води Северног мора, молитвено појући Псалтир, а потом се вратио у манастир у раним јутарњим часовима управо на време на јутарњу службу. Живео је животом Отаца раног хришћанства онако како је Свети Григорије Велики - Апостол Енглеске- препоручио Блаженом Августину. У првом житију светог Катберта, састављеном неколико година после његовог упокојења, стоји: „Предивно се уздржавао а његова храброст у подношењу тешкоћа у телу и уму била је ненадмашна. Толика је била његова ревност за молитву да би понекад пробдио три или четири ноћи заредом а да ни једном није спавао у свом кревету. Било да се молио сам на неком скровитом месту, било да је изговарао псалме, увек је радио рукодеље да би се одбранио од тежине сна.” Четрдесет дана Великог и Божићног поста проводио је у молитви, строгом посту и сузама. Његов смирени дух очитава се у његовом ставу када му је Свети Боисил (Бозвел), мелрошки игуман, река у предсказању да ће једног дана бити епископ. Свети Катберт је на то рекао: „Ако бих могао да живим у малом обитавалишту на стени, усред мора, окружен таласима, сакривен од људских погледа и свог људског знања, опет не бих био ослобођен од брига овога пролазног света, нити од страха да би среброљубље још увек могло да ме уграби”. Такав је живот водио свети Катберт када се преселио на острво Инер Фарн, седам миља удаљеног од Линдисфарна. Пошто је изградио келију и капелу окружио их је високим, кружним зидом од грубог камена и тресети, тако да је једино могао да види небо - једини призор који је био потребан његовом духу.

 

Благодати коју је Катберт стекао својим подвигом открила се кроз његову пастирско делање. У теолошком смислу, његовој љубави према Богу следила је љубав према ближњем. Као игуман Мелроуза, Катберт је давао савете не само монасима него и мирјанима који су живели у околини манастира. Често је посећивао околна села, углавном пешке, и држао проповеди. Људи су се окупљали око овог анђеоског монаха да би га слушали, и исповедили му сваки грех, не усуђујући се да било шта сакрију, јер је он ионако знао шта се у њиховим срцима налазило. Туговао је због грехова људских и служио је са сузама. Док су покајници говорили своје грехе, он би бризнуо у плач због саосећања са њиховим патњама и слабостима. Као истински духовни отац он је сам окајавао њихове грехе. У свом прегалаштву љубави он би претраживао чак и најнеприступачнија места у брдима давао пример побожности, држао проповеди и живео са просим народом и по месец дана. У манастиру Линдисфарн је чинио исто преузевши улогу старца. Оваквим својим примером надахнуо је сваког да живи како доликује хришћанину. Када је био пустињак људи су му долазили, не само из Линдисфарна, већ из свих крајева Британије, након што су чули о његовим чудима. Долазили су да се исповеде, причали му о својим искушењима и тражили утеху. Остало је записано да се нико није вратио неутешен. Загревао је срца слабих, давао наду забринутима, говорио о небеској радости неутешнима. Он је објашњавао лукавства и дела ђаволова онима који су у искушењу, објашњавао је да је овај свет пролазан, да све пролази и да је душа која нема љубави према Богу, односно човеку, увек лак плен за нечастивога. А кад је постао епископ, он је следио учења и пример апостола, молио се за своје духовно стадо, први дајући им свој пример. Давао је утеху и грешнике приводио покајању. Задржао је строгост манастира усред искушења световне славе: „Хранио је гладне, облачио потребите и имао сва обележја савршеног епископа.“Резултат његовог смиреног подвига били су многобројни дарови којима га је Творац обасуо. Увидевши Катбертову послушност Себи, учинио је да сва створења буду послушна Катберту: кроз овог светитеља обновљена је послушност свега створеног Адаму кога је свеколика творевина раније слушала због његове савршене понизности Богу: „Блажени су кротки, јер ће наследити земљу”. Овај дар очитавао се у власти коју је Катберт имао над земљом, ваздухом, ватром, водом и над животињским светом. Једном је зауставио ватру молитвом Богу да измени правац ветра. У два наврата је смирио олује на мору, а други пут море му је указало послушност и дала му дрва јер су му била неопходна. Птице и животиње су му биле у послушању небројено пута. Једном, током поста петком када је имао обичај да пости до касно после подне, коњ му је донео пола векне хлеба коју је пронашао у слами којом је био покривен кров неке куће. Пола хлеба дао је коњу и остатак узео за себе. Други пут, након што се целе ноћи молио у мору, две морске видре су дошле да му греју ноге и отру воду својим крзном, након тога их је благословио. После поста, орао му је донео велику рибу. Рибу је пресекао на два дела - пола за орла, пола за једну породицу и себе. „Научите се да имате постојану веру и наду у Господа. Онај ко служи Богу никада неће умрети од глади”, гворио је. Следећи пут се догодило да су га послушале птице када им је наредио да оду зато што су дошле да поједу јечам који је посејао. Укорио је гавране па су му касније донели свињску маст у знак свог покајања. „Колико би тек људи требало да се старају да се науче послушности и смирености”, рекао је он, „када чак и птице журе да сперу своје погрешке”.

 

Још један дар од Бога дат Катберту, због његовог смирења, био је дар пророштва и духовни вид, односно знање о ономе што се догађало у исто време али на другом месту. Тако је био близак са Вечним да је савлађивао време и простор. Током једног свог путовања чамцем у Шкотску са својим монасима, подигла се олуја са свих страна, те нису имали шта да једу. Катберт је имао пуно поверење у Бога, унапред знајући да ће Он помоћи. Заиста, пронашли су делове делфина који као да су били исечени за њих. Следећи пут је на даљину истерао демоне из шерифове супруге. Пошто је имао изузетан прорчки дух, игуманији Елфледи (Ælfflæd) је прорекао да ће њен брат краљ Еџфрид (Ecgfrith) умрети, а да ће следећи краљ бити Алдфрид (Aldfrith), те ће он сам постати владика али само две године. Касније је у духу видео упокојење краља Еџфрида. Свом духовном пријатељу, отшелинику Херберту из Дервентвотера, прорекао је сопствену смрт, рекавши му да ће њихове душе оставити њихова тела у исто време – „да ће заједно отићи и гледати славу Божје милости у Рају”.

 

Још један доказ задобијене благодати Катберт је показао својим чудима исцеливши многе од болести и невоље, укључујући и људе мучене демонима. Као отшелник пронашао је воду у неплодној стени, својим појасом исцелио игуманију Елфледу, лечио светом водом, светим уљем и просфором. Молитвом је исцелио младића кога су довели када је био на самрти, и једног дечака који је умирао од куге. Његова власт над демонима била је огромна. Једном је зауставио фантомски пожар који су демони искористили да заплаше малодушне, протерао је демоне из Инер Фарна и поново их поразио пре своје смрти, када су га искушавали док је пет дана лежао болестан. Једном је променио воду у вино. На самртној постељи исцелио је монаха. Ово је био само почетак исцељења, а чуда су се наставила после његове смрти, чак и до дана данашњег. Баш као што је свети Серафим, рођен у Курску, сачувао Русију својим молитвама на познатом тенковском бојном пољу - у Курској бици 1943. године, тако да је 1942. године свети Катберт (његове мошти почивају у Катедрали у Дараму), сачувао Дарам од бомби немачких бомбардера Луфтвафе тако што је наткрилио град густом маглом у ноћи њиховог напада.

 

Благодат коју је добио од Бога није напустила његово тело чак и када његова душа јесте. После његово упокојења, све што му је припадало дотакла је Божија благодат, било да су то биле ципеле којима се излечио узети, или гуњ којим се исцелио отшелник, свети Фелгилд, или чак земља у коју су лежале мошти овог светитеља Божијег. Једанаест година после упокојења 698. године, када је монасима из Линдисфарна затражено да отворе кивот у коме је био свети Катберт, нашли су нетљене мошти, а тело је изгледало живо, чак и светитељева одежда је изгледала као нова. Владика Едберт је наложио монасима да његове мошти обуку у нову одежду: „Погледајте каква је част указана овом обличју земаљског тела, бивајући предзнаком много веће славе која ће тек доћи! Господе Ти си произвео силу из ових светих костију Катбертових, испунивши Цркву миомирисом самог Раја”.

 

Пошто смо сада изнели понешто из живота светог Катберта, читалац се може с правом запитати како је све ово било могуће. Зашто су овако вредни таланти даровани Катберту? Одговор налазимо у животу светог, написаног убрзо после његовог упокојења. Ако се осврнемо на причу о исцелењу шерифове жене на даљину, стоји записано да је Катберт био „испуњен Духом Светим” и зато је, осећајући Катбертову молитву, демон био приморан да напусти жену, пошто није могао да поднесе светитељев долазак. Опет, у свим потешкоћама са којима се суочавао свети Катберт у киновијском начину живота са монасима, остало је записано да „је свима било јасно да је Свети Дух обитавао у њему и давао му снагу да се на нападе споља само осмехне”. Као и Свети Серафим, Свети Катберт је такође „стекао Духа Светога”, истог Светог Духа кога носи Црква Божија, који пребива у свим верницима, и уједињењује људе свих узраста, култура и земаља.

„Смири се и хиљаде људи око тебе ће се спасити”, рекао је Свети Серафим Саровски. Није тешко чути и самог Светог Катберта како говори исто. У Енглеској и Шкотској је око осамдесет и три цркве било посвећено Светом Катберту, што га чини најпопуларнијим светитељем у земљи. Након упокојења светог Катберта, Линдисфарн је добио назив „Свето острво” тако поставши Енглеска Света Гора. Његови свети игумани наслеђивали су га један за другим: свети Ејдан, Свети Финан, Свети Колман, Свети Еата, Свети Катберт, Свети Едберт, Свети Едфрид, Свети Етилвалд. На овом острву је у част Светог Катберта, свети Едфрид преписао, а Свети Билфрид отшелник украсио Јеванђеље познато као Јеванђеље из Линдисфарна, величанствено хришћанско благо, са портретима четири Јеванђелиста и њиховим именима написаним грчким и латинским писмом (1).А када је 1104. године био извршен пренос моштију Светог Катберта, пронашли су очувану копију Јеванђеља по Светом Јовану из седмог века које је лежало на унутрашњем поклопцу ковчега. Могуће је да је ово Јеванђеље припадало самом Светом Катберту. Када су у 1827. године мошти Светог Катберта поново прегледане, откривано је да се на поклопцу кивота налазила представа Христа са симболима четири Јеванђелиста. Стране кивота красили су ликови Пресвете Богородице, дванаест апостола и пет архангела. Унутра су се налазиле свете мошти, заједно са горњим делом олтара који је био од дрвета, чешаљ од кости, свила из Цариграда и Персије, епитрахиљ који су у источноримском стилу везле побожне енглеске даме из десетог века, и лични напрсни крст Светог Катберта, у чијем центру се налазила шкољка из Индијског океана.

 

Монашки живот у Линдисфарну више никада није обновљен након Викиншке инвазије 794. године. Данашње Свето острво са Острвом светог Катберта и острвом Инер Фарн, сада је царство птица, са корморанима на литицама, фокама и блунама, бурним морем и гавкама које се и данас називају гавкама светог Катберта. Само је то преостали на месту где се некада свети Катберт молио и постио, исцељивао и проповедао, саветовао и тешио, истеривао демонске хорде, окајавао грехе човечанства, све док није „ојачан Телом и Крвљу Господа и припремљен за смрт за коју је знао да се ближи, подигао очи ка Небесима, пружио руке високо и умом преиспуњеним усхићеном похвалом Господу, испустио дух и отишао у рајска блаженства”.

 

Свети оче Катберте моли Бога за нас!

 

(1) Епископ Едфрид је мукотрпно радио више од две године на овим Јеванђељима тј. иконама Речи Божије.Иако је овај светитељ користио тако једноставне материјале као што је чађ, лепак и вода за мастило и беланца за лепљење, он је користиo четрдесет пет различитих боја да би илуминирао рукопис. Боје су животињског пoрекла, од жуманаца, инсеката, воћа, бобица, цвећа, црвеног и белог олова, базног ацетата бакра, индига (направљен од једне оријенталне биљке) и плави лапис лазули који само може да се нађе на Хималајима. На који начин је почетком осмог века овај драги камен доспео са Хималаја до обала Нортамбрије једна је од неисписаних, али и надаље чудесних прича православног хришћанства на овим острвима.

 Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Свети Теодор Тарсијски - Архиепископ Кентерберијски

На данашњи дан по јулијанском календару Православна црква прославља британског светитеља - Светог Теодора Тарсијског који је био Архиепископ Кентерберијски. Рођен је 602. године у месту Тарсу, главном граду Киликије у Малој Азији (место у коме је рођен и Свети Апостол Павле). О животу овог светитеља највише података налазимо у Бидовој Црквеној историји Енглеског народа.

 

Према писању Бидовом, Свети Теодор био је изузетно учен, познавао грчки и латински језик, а такође је изучио како светску тако и Божанску науку. Изгледа да је живео у Цариграду и Сирији пре него што је отишао у Рим. Тамо га је папа Виталијан рукоположио у архиепископа Енглеске 668. године. Претпоставља се да је у Рим дошао како би се придружио светом папи Мартину и светом Максиму Исповеднику у борби против монотелитске јереси која се у то доба тамо појавила  (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0414.htm).

 

Исте године када је рукоположен за архиепископа одлази у Енглеску заједно са монахом Хадријаном. У Енглеској тога доба остало је упражњено место на архиепископском трону, тако да се указала потреба да неко постане Архиепископ у Кентерберију. Енглези су желели да неко од њиховог монаштва постане архиепископ и са том намером су у Рим послали јеромонаха Вигарда. Међутим, Вигардова пратња није имала среће - у Риму су Вигард и његова пратња сви страдали од куге. Тако је Божијим промислом Свети Теодор одабран за Архиепископа Кентерберијског. 

 

Године 669. Свети Теодор стиже у Енглеску где је двадесет и једну годину успешно служио као архиепископ. Чим је стигао у Енглеску увидео је лоше стање по питању броја епископа (многа епископска места су била упражњена због куге која је однела много живота). Такође се испоставило да је потребно извршити реформу епархија јер су оне биле велике, те је готово немогуће било служити у њима. Свети Теодор је 673. године сазвао сабор у Хертфорду на коме је присуствовало само пет јерарха.  Прво је закључено да ће се поштовати православна вера како је установљена од Светих Отаца Цркве. Донете су одлуке када ће се прослављати Васкрс, затим да ће сваки епископ имати надлежности само у оквиру своје епархије, да се неће мешати у манастирске послове, да се монаштво неће премештати из манастира у манастир, да ће се синод сазивати једном годишње и да ће се рукополагати већи број епископа како се буде повећавао број пастве. 

 

Овим сабором отпочео је нови начин функционисања епархијског живота у Енглеској са циљем да се успостави мир и обједине различите личности и предања који су до тада ослабили православну Цркву Енглеске. Свети Теодор је отишао даље од Блаженог Августина, првог Архиепископа Кентерберијског, и увео строго придржавање канонима Цркве док је са друге стране био благ у смислу обичаја. Он је успео да обједини енглеску, келтску и римску цркву у читавој Британији захваљујући утицају три фактора. Први је била чињеница да је Грк, те да није био пристрасан ни према једној од три поменуте културе. Други фактор је био предност његовог живота на Медитерану и боравка у Европи због чега је био изложен утицају различитих култура, због чега је такође задржао непристрасност у смислу давања предности обичајима било ког од три народа. На крају, имао је ту мудрост и радуђивање које иду са годинама - имао је шездесет шест година када је стигао у Енглеску.

 

Извор: http://www.antiochian-orthodox.co.uk/Theodore/theodore.htm#LIFE_OF_THE_SAINT_

 

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Житије Свете Хилде из Витбија, 7. век

Света Хилда је била племићког рода све док се није придружила својој сестри (Светој Хересвити) и постала монахиња у манастиру Шеле у Француској. На позив Светог Ејдана Епископа Линдисфарнског, који је пронашао земљу на којој ће се подићи нови манастир у месту Хартлепул на северној обали реке Верл, вратила се у тадашњу Енглеску. У овом месту основан је и мушки и женски манастир, али у одвојеним областима. Постала је игуманија овог женског манастира, и ту је боравила годину дана, а потом је постала игуманија манастира Херута. На крају је, како стоји у Црквеној историји енглеског народа коју је написао Свети Бид, основала манастир у данашњем Витбију.

 

Свети Бид даље каже да је у Витбију успоставила манастирски поредак какав је био и у претходним манастирима: неговале су се врлине побожности, целомудрија, смирења и милосрђа. Трудила се да нико не поседује ништа по угледу на рану хришћанску цркву, да све буде заједничко, да нико не буде богат или да има ишта од своје имовине, али и да нико не буде потребит и не оскудева ни у чему. Пошто беше надалеко позната по својој мудрости, сви су је ословљавали са „Мати“ и њене духовне савете тражили су сви почев од мирјана, као што је био Кедмон (гонич стоке и први енглески песник духовне поезије), преко монаха, до владика и властелина. Њене духовне савете тражили су и епископи, као што су Свети Јован из Беверлија, Свети Вилфрид из Јорка, и друге владике. Оне који су били под њеним духовним руководством учила је да читају Јеванђеље и да чине дела сваке правде.  Захваљујући њеном духовном утицају одржило се јединство ране Енглеске цркве.

 

Након много година проведених у овом манастиру, Света Хилда се разболела од грознице која није попуштала шест година. Ову болест је светитељка подносила благодарећи свом Створитељу а такође је наставила да подучава своју духовну чељад поверену јој од Господа, да у здрављу служе Богу са сваком послушношћу, а  у скорби, телесној слабости и болести благодаре Богу.

 

Седме године своје болести, осетивши да јој се ближи последњи дан, примила је Свето Причешће, позвала све своје ученике, подучивши их последњи пут да са сваким живе у јеванђељском миру, као и једни са другима. Док је говорила своју последњу беседу, у радости се преселила из смрти у живот 680. године.

 

Храм Светог Јована Крститеља

[Милан Ракић]

Џес,  за тему.

8086.gif

[JESSY]

Свети Ламберт, Свештеномученик Мастрихтски, прославља се 17. (30.) септембра

Свети Ламберт се родио у племићкој породици у Мастрихту (у данашњој Белгији). Када је његов духовни отац епископ Мастрихтски, Теодард био убијен 671. године, уместо њега је изабран свети Ламберт иако је био млад. Његова паства га је волела због светог живота који је водио, због његовог аскетског подвига и милостиње коју је давао. Међутим када је 675. године убијен његов заштитник, краљ Хилдерик II, овај Светитељ је морао да се склони са епископског трона. Повукао се у манастир Ставелот у коме је живео седам година као један од сабраће не желевши никакве почасти и преимућства које је његова епископска служба подразумевала.

Једном приликом када је устао на молитву у сред ноћи, случајно је нарушио монашко тиховање. Игуман манастира узвикнуо да се покаје ко год је био одговоран за нарушавање тиховања, тако што ће стајати босоног у снегу испред крста који се налазио испред главне цркве. Ујутро је на своје огромно запрепашћење и жалост игуман угледао Владику како стоји бос у снегу, испред крста док му је на лицу била небеска светлост. Игуман је пожелео да затражи опроштај али Ламберт је одговорио да му је част да послужи Господу као што су Апостоли то чинили, служећи Му у свој својој наготи и по хладноћи.

Када је краљ Пипин Хересталски дошао на власт 681. године, повратио је светог Ламберта на епископски трон, упркос Светитељевој жељи да остане у свом прибежишту. Свети владика је своје пастирске дужности преузео обновљеним снагама. Посећивао је чак и најудаљеније парохије, проповедао Јеванђеље незнабошцима којих је још увек било у тим подручјима, пренебрегнувши опасности и претње. Али када је краљ Пипин уклонио своју жену и на њено место довео наложницу, Свети Ламберт је био једини од владика који се усудио да укори краља.  Због овога је Светитељ навукао гнев краљеве наложнице и она је наредила да га убију. Његове убице су извршиле злу намисао, упркос томе што се изнад Светитељевог скромног  места становања појавио сјајни крст. Свети Ламберт је данас један од највољенијих светитеља у Белгији, коме су посвећене многе цркве у овој земљи.

http://www.holytrinityorthodox.com/calendar/los/September/17-09.htm

 

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Свети Кијаран Клонмакнишки (прославља се 9/22. септембра)

Свети Кијаран Клонмакнишки (Клонмекниш) је један од два велика ирска светитеља који носе ово име, и познат је као Кијаран Млађи, или Кијаран дрводељин син, како би се направила разлика између њега и старијег светитеља Кјарана Сајирског. Прославља се 9. септембра по јулијанском календару. Следи кратак опис његовог живота. Рођен је 512. године а упокојио се 548.

Кијаран Клонмакнишки се сматра једним од 12 апостола Ирске (12 Apostles of Ireland) који су били зачетници манастирског живота у Ирској 6. века. Био је ученик светог Финијана Клонардског (Finian of Clonard) и Енде Аранског (Enda of Aran), који су иначе били два најзначајнија келтска монаха, и оснивач неколико манастира. Најпознатији манастир био је онај у Клонмекнишу. Светитељ се упокојио  убрзо након што је манастир изграђен, када је напунио тридесетшест година. Клонмекниш је постао други манастир по важности у Ирској, иако је трпео разне нападе и битке током хиљаду година, он је био поред Ајоне, центар православне хришћанске баштине свих Келта.   Колнемкниш, који се налази на обали реке Шенон, такође је био изузетно плодносан монашки центар са изузетно развијеним монаштвом. Сматра се да се на месту на коме је подигнут овај манастир у пре-хришћанском тј. паганском добу налазио бунар са светом водом, а који је у доба овог Светитеља постало ходочасничко место, на које су људи долазили ради исцељења, јер је свети Кијаран рекао да ће се многе душе узнети у Небеса са овог места.

Подаци о Кјарановом животу су оскудни, а све што имамо сакупили су  монаси из манастира Клонмекниш након 548. године када се светитељ упокојио, углавном ослањајући се на житија других светитеља као што су Кевин Глендалошки, Финијан, Енда и други. Овај манастир није био само духовни већ и образовни центар. Наиме, Келти су много полагали и на образовање и волели су понајвише духовне књиге. О овоме сведочи и једна епизода из житија Светог Кијарана.

Аутор: Патрик Џ. Холт

Patrick J. Holt in P. Jestice (ed.) Holy People of the World: a cross-cultural encyclopedia, Volume 3 (2004), 185.

 

Како је Свети Кијаран повратио своје Свето Писмо

 

Једном је неком од сабраће клонмекнишког манастира, испало у језеро Свето Писмо које је припадало Светом Кјарану, а које је овај сабрат непажљиво носио током неког путовања. Свето Писмо је дуго времена било у језеру и нико није могао да га нађе. Међутим, једног летњег дана, крдо крава је ушло у језеро, како би се расхладило у њему због велике врућине. Када су се краве вратиле са језера, кожни повез у коме се књига налазила, ухватио се за копито једне од њих, те је књига тако доспела на обалу. Повез је скоро потпуно иструлио, али сама књига је била сува и чиста, без трунке влаге на њој, као да је све време чувана у кутији. Свети Кијаран и његови ученици су се порадовали овом чуду и прославили Бога.

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Свети Ејдан

Свети Ејдан је рођен у Ирској крајем 6 века. Монашки постриг је примио у манастиру, у месту Ајона у Шкотској, манастиру који је основао светитељ Колумбан, на острву које је постало седиште ширења Јеванђеља у Британији. Због свог талента за подучавање, одабран је да шири Јеванђеље у Нортамбрији, која се налази на северу Енглеске, на захтев краља Освалда. Након рукоположења за владику кренуо је у Нортамбрију и стигао у Линдисфарн 635. године. На овом острву, које се налази близу обале Британије, основао је своје седиште.

Нортамбрија је у то време била незнабожачка иако је претходно примила хришћанство од Римљана у 4. веку, а до повратка у незнабоштво дошло је због инвазије англосаксонских племена (данашњи Енглези) у 5. веку. Светитељу је припао тежак задатак да практично поврати хришћанство у ове крајеве.

Сусретао се са разним опасностима као што су локални разбојници који су били спремни да сваког часа ступе у борбу. Светитељ им је проповедао Јеванђеље а они су одложили своје оружје, крстили се и постали монаси. Држао  монашког правила, какво је било заступљено на истоку, тј. вукло корене од египатских Светих отаца. Држао је строге постове, и усвојио њихов датум рачунања Ускрса, а црквена хијерархија је била таква да се игуманима давало првенство у односу на владике.

Често пута је и сам краљ Освалд, у својству преводиоца, пратио светог Ејдана на његовим мисионарским путовањима. Иако је свети Ејдан духовно подучавао, проповедао и бодрио, увек је давао свој пример. Био је надалеко познат по своме подвижништву и давању милостиње. Краљ Освин му је поклонио коња за мисионарска путовања а Светитељ је коња заједно са свом опремом као милостињу дао просјаку. Поклоњени новац давао је за ослобађање робова, а неки од њих су постали његови ученици. Свети Ејдан је такође слао мисионаре свуда по Енглеској као и у Холандију, ради оснивања нових манастира. Он је постригао прву монахињу у Нортамбрији – Хију а свету Хилду убедио да остане у Енглеској и помогне овој монахињи у подизању женских манастира широм Енглеске. Све наведено постигао за 16 година свог служења. Упокојио се у Господу 31. августа 651. године, и убрзо је проглашен апостолом Нортамбрије. Сахрањен је у Линдисфарну. Када је 664. године линдисфарнски манастир, прихватио одредбе сабора у Витбију на коме је одлучено да се прихвати римо-католицизам, Свети Колман је  узео мошти светог Ејдана и са њима се повукао у Ајону која је остала упориште Келтског павославног хиршћанства.

Најчувенија прича из житија Светог Ејдана везана је за горе поменутог коња кога је добио на поклон од Освалдовог наследника, Освина. Краљ Освин је поклонио коња којим је светитељ требало да походи своју епархију. Ејдан је смирено прихватио поклон, међутим продао га је убрзо а новац дао првом просјаку. Освин се увредио.

 

-Господару мој, епископе - узвикнуо је - зашто си дао краљевског коња који је био намењен теби на употребу. Зар нисмо имали мање вредне коње који би били добри просјацима, зашто смо морали да дамо коња који је био посебно одабран за тебе?” Ејдан је одговорио: „Шта хоћете да кажете, ваша Висости? Зар је вама вредније дете једног коња од детета Божијег?”

Ова прича нам показује љубав и милосрђе Светог Ејдана. У то доба, коњ је представљао статусни симбол, био показатељ узвишеног положаја оног ко је коња поседовао. Појавити се на било каквом, а камо ли на краљевском коњу, правило је разлику између богатог и сиромашног, моћног и слабог, аристократе и сељака, па чак свештеника и мирјана.

Подавши новац од продаје коња просјаку, Ејдан је учинио нешто револуционарно. Тим чином он је раскинуо са светом и његовом културом доминације и контроле, и обзнанио победу Благе Вести Бога Који је себе испразнио од сваке жеље за моћи и славом, и Својом божанском природом обогатио нашег раслабљеног и униженог човека. Подавши богатсво земаљског краља убогоме, он је објавио да је сваки убоги човек, заправо наследник Царства небеског. Као што је рекао Свети Максим Исповедник: „Бог је био сиромах.”

Обнављање вере у нашем окружењу значи обнављање у нама самима истинског сусрета са Богом у нашем ближњем. Свети Ејдан је упитао краља да ли му је вреднији коњ од детета Божијег. Тако можемо и ми да запитамо сами себе да ли су замке светског окружења вредније од наших ближњих, а посебно оних ближњих који нам, у свој својој немаштини и голотињи, на највидљивији начин откривају Бога? Какве бране дижемо у одбрану против истинског и непосредног сусрета са другим људским бићима и свим њиховим слабостима и несавршеностима? Да ли ми то ревнујемо за своје богатство, свој статус, политичку припадност или чак Православну веру, а у ствари се боримо против интимности упознавања другог и љубави према другоме?

Када једном себи поставимо ово питање, морамо да одаберемо између замки статуса, моћи, образовања, моралне супериорности, и да са висине наше гордости сиђемо, као са коња, на земљу и начинимо корак ка свом ближњем и поразговарамо једноставним језиком који се заснива на заједничкој нам слабости нашег људског бића.

Краљеви овога света наћиће се увређени нашим изборима. Они ће се упињати да нас спрече од раскидања са њиховим претензијама на моћ над нама. Али ако њима и целоме свету истински покажемо шта значи сусрести се са Богом у сирмоаху, морамо имати храбрости поврх свега. Свети Ејдан се није бојао да поклон једног краља пода сиромаху како би Благу Вест могао да проповеда у сили. Својим молитвама и Божијом благодаћу, и ми можемо исто и на тај начин да ван сваке сумње докажемо љубав Бога који је Себе дао за живот света.

http://www.comeandseeicons.com/a/inp158.htm

http://www.saintaidan.ca/2011/08/saint-aidan-and-gift-horse.html

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

МОЛИТВА СВЕТОГ КРАЉА АЛФРЕДА

Молитва Благоверног Алфреда, Краља Енглеске

(молитва се налази на крају Алфредовог превода "О утеси филозофије")

 

Господе Свемогући Боже, Творче и Владару све творевине, ради свесилне милости Твоје, знамењем Часнога Крста, девственошћу Дјеве Марије, послушношћу Светог Архангела Михајла, ради љубави и врлина свих светих Твојих, усрдно Те молим, буди ми Путеводитељ иако сам дужник Твој. 

Води ме по Твојој вољи и према потребама душе моје, боље него што сам чинити кадар.

Учврсти ум мој у вољи Твојој и за потребе душе моје.

Учини ме непоколебивим пред искушењима лукавог.

Учини да скверна похота и свако зло буду далеко од мене.

Буди ми штит од видљивих и невидљивих непријатеља.

Научи ме да испуњавам Твоју свету вољу, да бих Те у срцу свом више од свих ствари волео, чистом мишљу и непорочним телом. 

Јер ти си мој Створитељ и Спаситељ, мој живот, моја утеха, моја вера и моја нада. Теби нека је благодарење и слава, сада и увек, и у векове векова. Амин. 

 

(адаптација превода)

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Свети Килијан Вирцбуршки (Saint Killian of Würzburg)

Свети Килијан Вирцбуршки

 Свети Килијан, ирски мисионар и светитељ који је мученички пострадао у континенталној Европи, заједно са своја два сапутника на овај дан године 689. 

   Свети Килијан, родом из Ирске, који се још назива апостолом Франконије (историјски назив за северне делове данашње Баварске), напустио је своју родну земљу са два пријатеља, свештеником Колонатом и ђаконом Тотнаном. Хтевши да посети цркву у Риму, кренуо је на пут преко Фландрије и Немачке. По доласку у Рим, пошто је представљен папи Конону, папа је схватио да пред собом има човека препуног мудрости и знања Светог Писма, па га је рукоположио и одредио да проповеда Јеванђеље незнабошцима у Франконији. Свети Килијан је крстио војводу Госберта и велики број његових поданика, затим је основао седиште у Вирцбургу (у Немачкој) где је био први епископ, а касније и мученички пострадао.

   Док је војвода Госберт био незнабожац оженио се Геиланом која је била жена његовог брата и коју Свети Килијан није успео да преобрати у Хришћанство. Међутим по крштењу, Свети Килијан је, као други Јован Крститељ, укорио Госберта због оваквог прељубничког брака, који није у складу са Јеванђељем, и саветовао му да се растави од Геилане. Геилана, огорчена због укора светитељевог, послала је војнике на главни градски трг на коме су светитељ и његови сапутници проповедали Јеванђеље. Ухваћени су и погубљени одсецањем главе. Сматра се да су пострадали 8. јула 689. године, мада о томе нема јасних доказа.

   Свети Бурхард, епископ Вирцбуршки (Англо-саксонац који је био сарадник светог Бонифатија апостола Германа) склонио је тела светитеља. Свети Бурхард био је епископ у Вирцбургу од 741–754. године , у коме се налазило седиште тадашње епископије. Заједно са Светим Бонифатијем који је познат и као "апостол Германа" ширио је хришћанство у тадашњој Средњој Немачкој, која је обухватала већи део области Хесена, један део Франконије и југ Доње Саксоније.

Историја древне и модерне Ирске преузете из најаутентичнијих записа и посвећена Ирској бригади, од аутора Авве Мек Гехегана (Даблин, 1844), 117, 194.

 

Извор: http://brigid-undertheoak.blogspot.com/2011/07/irish-saints-of-july-killian-of.html

 

http://en.wikipedia.org/wiki/Saint_Kilian  

 

http://en.wikipedia.org/wiki/Burchard_of_W%C3%BCrzburg

www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Serafim/Serafim_07.htm

1 Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Приче о чудима светог Кевина

Видра

 

Видра која је из воде извадила молитвеник светог Кевина и која му је доносила рибу као храну, такође је рибу доносила и за глендалошки манастир. Једног дана, један монах који бејаше обузет похлепом, намисли да ухвати видру и убије је да би себи начинио пар рукавица од видрине коже. Међутим, видра предосети опасност и нестаде, па се никада више не појави у манастиру.

 

Син краља Колмана

 

Краљ Колман Фелански изгуби све своје синове на рођењу осим најмлађег, за ту своју несећу он бацаше кривицу на зле духове.  Да би заштитио своје најмлађе чедо, краљ повери одојче светом Кевину на старање.  Нажалост, у манастир не могаше хранити чељаде, јер не имадоше нити једну краву која би давала млеко. Свети Кевин угледа једнога дана на манастирком имању срну, нареди јој да нахрани краљево одојче заједно са својим ланетом. Срна тако и учини. Авај, једна вучица закла срну пре него што је детенце стасало да се одбије од млека. Свети Кевин стога нареди вучици  да у знак покајања за ово убиство сама храни одојче и лане срнино све док обоје не буду стасали да се одбију од дојења. Вучица тако и учини.  

Јабуке светог Кевина

 

Беше је дан младић који живеше у близини манастира и боловаше од падавице. Једнога дана, неко имађаше виђење у коме се откри да ће младић бити излечен од своје болести ако поједе једну јабуку из манастира. Нажалост, у манастиру не беше ни једно дрво јабуке. када свети Кевин сазнаде за то, нареди врбама из оближњег врбака да почну давати плодове јабуке.  Врбе послушаше.  Младић беше излечен, а врбе наставише да дају плод јабуке четири века након тога.

 

Храм Светог Јована Крститеља