Борислав Пекић

[Човек Жоја]

Dva Pekićeva pisma iz tuđine (London, avgust-septembar 1990)

 

"K pitanjima" povesti Velike Britanije i male Jugoslavije

U ovoj emisiji ispričaću kratku povest dve zemlje u kojima živim. Ne živim, u stvari, ni u jednoj. U prvoj kao ludak radim, u drugoj se kao ludak jedem, a vi, ako vam je do toga, pogađajte kako se koja zove. Pošto se, posredstvom BBC-ja, pritom Engleskom već bavim, odmah ću preći na moju zemlju koja se bavi mnome. Za povest Britanije biće mi potrebno dvadeset šest desetominutnih emisija. Priču o prošlosti, sadašnjosti (možda i budućnosti) Jugoslavije nastojaću da ispričam u četiri šestominutne, a da još mesta preostane za poređenja s Britanijom.

Postoji geografska zagonetka koja glasi: "Šta je to što ima tri boga, šest naroda, osam država, a jedno ime?" Odgovor je – Jugoslavija. "Šta je to", glasi druga, semantička pitalica, "što nešto znači, a ime mu ne znači ništa?" To je opet Jugoslavija. Kruži, najzad, i treća politička enigma: "Koja je to najsavršenija zemlja na svetu koja nikako da se iz tog savršenstva izvuče i stane na svoje noge?" I po treći put je to Jugoslavija.

Jugoslavija je, navodno, zemlja Južnih Slovena jer je po njima dobila ime. U poslednje vreme, međutim, doznajemo da u njoj Slovena jedva da ima. Hrvati su Goti, Slovenci Veneti, Crnogorci Iliri, Bosanci Turci, a neki Makedonci potomci Aleksandra Velikog. Ni Cigani nisu Sloveni i, ruku na srce, nisu (čak ni počasni), iako su od arijevskih SS eugeničara određeni da im po koncentracionim logorima prave društvo. Razume se, takođe, da Šiptari nisu Sloveni, nego Albanci i da ostale nacionalne manjine etnički pripadaju svojim neslovenskim narodima. Sloveni su, možda, samo Srbi, premda ni to nije sasvim sigurno jer postoje teorije o Srbima kao Atlantiđanima koji su, negde s početka sveta, preživeli deukalionski izliv Posejdonovog gneva.

Jugoslavija je i u pogledu geografskog položaja neobična zemlja. Nalazi se u Evropi, što dokazuje teritorijom presečenom priznatim evropskim meridijanima, a tvrde da je u Aziji, dok za Izrael, koji je u Aziji, tako nešto nikad nije rečeno. Jugoslavija je neobična zemlja jer i postoji i ne postoji. Postoji kad je treba razbijati, ne postoji kad u njoj treba živeti; postoji kad od nje treba nešto uzeti, ne postoji kad joj nešto valja dati. Kad postoji, Jugoslavija ima rđavu istoriju. Kad ne postoji, uopšte je nema jer njena istorija pripada tada narodima koji je naseljavaju. Ali je njen najveći paradoks u tome što kad postoji – uopšte postoji.

Rođena je 1918. ujedinjenjem Kraljevine Srbije, Crne Gore i Južnih Slovena, živućih na bivšoj teritoriji demontirane Austrougarske imperije. Učili smo da je Jugoslavija remek-delo solidarne želje njenih udruženih naroda i pobednika Velikog rata. Doznajemo, prilično ravnodušno, rekao bih, da smo obmanuti. Jugoslaviju, izgleda, niko živi nije hteo – pogotovu je nisu hteli mrtvi – pa se, budući da je ipak stvorena, može smatrati čudom. Što ona, ako je bolje zagledamo, i jeste. Pravo pravcato istorijsko čudo. Najpre istorijsko, što bismo nekako i podneli; ali i aktuelno, što nam već teže pada.

Doznajemo da nju nisu hteli Srbi, pobednici u Prvom svetskom ratu; hteli su, priča se, Veliku Srbiju. Nju nisu hteli Hrvati, želeći Nezavisnu Državu Hrvatsku, ni Slovenci jer tada još nisu znali šta hoće. Nisu je hteli ni Crnogorci jer su u njoj izgubili sopstvenu državu, a Makedonci što je s njom nisu stekli. Pogotovu muslimani jer kao priznat narod još nisu postojali.

Na strani zaraćenih sila, pobednika i poraženih, otpor je još žešći. Jugoslaviju neće saveznici, naročito Englezi, koji bi da sačuvaju Austrougarsku. Da je Austrougari nisu želeli, da su izgubili rat samo zbog njenog stvaranja, dosta je jasno. Nisu je baš sanjali ni Rusi, držeći da im novi drugoverni narodi u Jugoslaviji neće biti verni kao stari jednoverni Srbi i Crnogorci. Nisu je, naravno, hteli naši susedi jer je svako od njih, umesto nje, hteo po jedan njen deo. Katolička je crkva neće zbog dominacije većinskog pravoslavnog življa, pravoslavna zbog manjinskog katoličkog, islamska što kao faktor uticaja nije postojala. Kasnije je neće Kominterna jer preza od jakih državnih celina, otpornih na revolucionarne viruse, i što zbog držanja u Mađarskoj buni od 1848. neki od naših naroda nisu bili pri srcu Očevima utemeljivačima naučnog socijalizma.

Pa ko je onda nju, osim Boga, hteo?

Verovatno Amerikanci, i to samo zato što nisu tačno znali gde će biti, pa su se nadali da ih ništa neće koštati. Htedoše da povesni idealisti budu zabadava. I u pravu behu sve dok na vlast u Jugoslaviji ne dođoše socijalisti, koji su držali da je prirodno od kapitalista biti izdržavan, pa su im naknadno taj Wilsonov pionirski idealizam skupo naplatili.

Pa ipak, država koju niko nije hteo stvorena je kao da su svi za njom čeznuli. Stvorena je kao brak po želji, da postane veza iz nužde a ostane možda jedna velika istorijska zabluda. Od te morbidne činjenice polazimo, ne pokušavajući da je objasnimo. Kad je objasniti ne mogu oni što je hteli nisu a ipak su je napravili, kako da je objasnimo mi koji je, izgleda, takođe više nećemo, ali moramo da je kakvu-takvu trpimo, jer ćemo u njoj trajati sve dok ne sklopimo neku bolju zemlju, bolji život u ovoj napravimo ili, ako ništa drugo, bar bolje ime za nju nađemo.


Quo vadis Britanijo i Jugoslavijo?

Kuda Britanija ide, jasno je. Htela ili ne, volela ili ne, ide u Evropu. Cela njena povest za Evropu je vezana, ali jedino tako da svoje autentične državne ciljeve pronađe u osvajanjima daleko van ovog konfliktima i protivrečnim nacionalnim interesima razaranog kontinenta. Danas, osim na ekonomskom nivou, to više nije moguće. A Britanija nikad ne radi što moguće nije. Ona samo nemoguće mogućim čini. I eto, nešto najnemogućnije upravo se zbilo. Britanija je ušla u Evropu. Pokušala je, doduše, po albionskom običaju, najpre da ne uđe, zatim i uđe i ne uđe, ali je, spoznavši gde u kolaču leži zlatnik a gde olovni kalp-dukat, na kraju krajeva ušla. Britanija je u Evropi. Tu je brigu prebrinula. Ostaje da Evropu uveri kako je zaista u nju ušla. I razume se, spreči Evropu da uđe u Britaniju. Jer, tradicionalni otpor Engleske napoleonskoj ideji ujedinjenja Evrope nije poticao iz straha od ulaska u nju, već od panike pred mogućnošću da u sasvim logičnom reverzibilnom procesu Evropa uđe u Britaniju. A onda ostaje ovoj samo – okean.

Uvod od tri emisije nije bio potreban da se objasni kuda ona ide, jer ona uvek ide tamo gde su joj interesi, nego da vidimo kuda se to uputila Jugoslavija, zemlja koja po trezvenim povesnim kolovozima nije čuvena. Priznajem da to nisam znao i četvrte emisije na temu ne bi bilo da nisam upoznao jednog cinika. Cinik je genetički Jugosloven. Ne spada, dakle, u Jugoslovene iz neprirodnih ubeđenja, nego iz prirodne nužnosti. U žilama mu teče krv svih naših konstitutivnih naroda, uključujući jake pritoke krvi nacionalnih manjina. Kako je, takav, sačuvao smisao za humor ne znam, ali ga u celosti citiram.

Misli se da se Jugoslavija raspada, kaže taj cinik, i da će u njoj, kad se proces dezintegracije okonča, ostati samo Bosna i Hercegovina, jer, osim u Jadransko more, nema kud, i Makedonija, koja zbog bugarskih, grčkih, albanskih i srpskih istorijskih aspiracija na njenu teritoriju ne sme da je napusti. Tada će se Jugoslaviji u obliku saveza Makedonije i bosanskohercegovačke republike, ali tek naknadno, kad iz nje Srbija i Crna Gora izađu, priključiti otcepljena Slovenija, da bi imala gde prodavati skupu robu a kupovati jeftine sirovine. Pošto će te tri republike međusobno teritorijalno biti separirane prostranim srpskohrvatskim koridorima, cinik tvrdi da će se tročlanoj Jugoslaviji pridružiti Hrvatska i tako postati večno žuđeni most između katoličkog Zapada i muhamedanskog Istoka, a i Crna Gora da bi imala od čega živeti i kome iseljenike slati. Najposle će se, noću verovatno, ili pod kakvim nevinijim pseudonimom, uvući i Srbija da vrši stvaranje velike Srbije, što je balkanskim vojnama i Prvim svetskim ratom započela pa je Drugim u tome ometena. Jugoslavija će se, elem, raspasti samo da se ponovo sastavi. Jer to je, veli cinik, jedini način da se održi.

Po njemu je za Slovence optimalno rešenje da se pripoje Evropi, a da Srbi odu u Aziju, jer dok su u blizini, preti opasnost da i oni u Evropu uđu, a onda će Slovenci i odatle morati pakovati ruksak, pa im neće ostati ništa drugo nego da se, kao njihovi koruški kompatrioti, proglase Austrijancima i tako konačno Srba spasu. Hrvati su, međutim, drži on, za to da se Srbi u Evropu bezuslovno prime. Bez njih će im u nepoznatom svetu biti dosadno. Neće imati s kim da se prepiru oko toga ko koga izrabljuje. Moraće optužiti Nemce i verovatno biti u pravu. Bez Srba, osim toga, neće imati gde povesno da se šire, jer se alternative, prema Italiji ili Mađarskoj, nisu pokazale oportunim. Srpsko stanovište je kao i uvek kinetički jednosmerno i kosovsko: hoćemo li u Evropu još ne znamo, ne znamo da li to odgovara idejama demokratskog socijalizma koji trenutno uzgajamo, ali da na Kosovo hoćemo to je izvesno. I tu između večne komunističke vlade i jutrošnje demokratske opozicije nema razlike. S druge strane, pošto je domaćim Šiptarima Albanija od Evrope najbliža, oni bi tamo. Srbi i Crnogorci nemaju ništa protiv, pod uslovom da sa sobom ne ponesu zemlju. Cinik, međutim, veruje da ima Šiptara koji bi u Albaniju preneli samo zemlju, a sami kod nas ostali. On tvrdi da se izvesni naši narodi s tim slažu. Srbi se ne slažu s tim našim narodima. Srbi se, takođe, ne slažu ni među sobom. Zato je srpska najveća briga da nađu nekog s kim će se složiti, makar se taj s njima i ne slagao.

Tako misli jugoslovenski cinik. Kako misli običan građanin, kome ružna stvarnost ne dopušta engleski optimizam ni na tempiranoj bombi, ne znam. I misli li uopšte? Neko kome toliko dugo nije dopušteno da išta misli, samo da izgovara šta drugi misle, mora se tome najpre naučiti. Za učitelje preporučujem Britance. Ne moraju biti Englezi. Mogu i Škoti. Mogu oni mrzeti Engleze i vatreno propovedati nezavisnu Škotsku, ali će na izborima u velikoj većini glasati za stranke koje štite integritet Ujedinjenog Kraljevstva. Englezi, takođe, mogu ismevati besmislenu težnju siromašnih Škota za samostalnošću, ali im nikad neće braniti da je zastupaju.

Vaš komentator, u međuvremenu, misli na žalosnu činjenicu koja nikog ne optužuje, ali i nama mnogo govori: sedamdeset dve smo godine zajedno, a dalji smo jedni od drugih nego ikad.

Teši me da su jedni od drugih daleko Škoti i Englezi, pa su ipak zajedno.

 

ЛИНК

[Снежана]

@,   

https://www.pouke.org/forum/topic/39177-%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%BF%D0%B5%D0%BA%D0%B8%D1%9B/

[Човек Жоја]

Еј, па нек споји модерација теме, нисам сконто да већ има.

[Снежана]

[Снежана]

Описи личног пакла

 

"Врло често у животу био сам осуђен на усамљеност, или благословен усамљеношћу. Извесне усамњености у мом животу биле су и његови најбогатији тренуци, чак и када сам у њима очајавао. Увек сам, срећом, налазио начин да се ослободим очајања и посветим неком унутрашњем циљу који ми је том усамљеношћу био омогућен, и због кога ми је она, та усамљеност, можда и била досуђена."

 

[Снежана]

Značenje reči

Ima reči koje su kao krtice: slepe i žilave. One riju duboko.
*****
Nama nisu potrebne nove reči nego nova značenja starih reči, kojima bi možda trebalo da, po Hakslijevom savetu, prethodi raskuženje starih. Uopšte mislim da jedno temeljno raskuženje ne bi svetu ništa škodilo.
*****
Reč je stvorila svet, samo reč može da ga pokrene.
*****
Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.
*****

Reči se treba čuvati i sa njima postupati kao sa eksplozivom. Neke reči Mara, Robespjera, Sen-Žista, Kutona, Demulena kao da su bile pesnice koje su udarom o klin puštale u pogon sekiru giljotine.
*****
Nije dovoljno menjati svet, potrebno mu je i REČNIK promeniti, da bi se u njemu čovek osećao nov, rekao, učinio nešto novo. Ako bi čovek koji je došao do nekog totalnog saznanja, kobno osetio da ne raspolaže rečima kojima bi to otkrovenje saopštio, bilo bi to kao nemi Hristos, ili Buda koji ne razume sopstveni jezik, ili Lenjin koji više ne veruje u značenje ruskih reči. Ili UOPŠTE ne veruje u značenje reči. Onda bi svaki normalan čovek DELAO. NE BI BRBLJAO. Treba prestati brbljati, učiniti nešto ili ići u vražju mater! Samo tako ćemo vratiti nevinost rečima.
*****
U ‘vremenu reči’ navodno savremeno pozorište, reči proteruje u podrazumevanje, a od akrobatike koja se ne razume, premda pravi promaju koja ugodno rashlađuje, sastavlja predstavu, možda kao što Englezi igraju Shaw-a (“Pigmalion”). Brzo, rezervisano, neutralno, i, iznad svega, artikulisano.
*****
Rečima je nemoguće bilo šta definitivno izraziti. A bez izvesne definitivnosti nema ni razumevanja. Za tako nešto rečnik ne pruža nikakvu šansu … U sve bogatijem svetu, rečnik postaje sve siromašniji. Proizvodnja sinonima je sasvim stala. Homonimi caruju. Ništa nije utvrđeno. Sve zavisi od okolnosti. Proizvoljnost obezbeđuje pamet svima. Homonimi će ugušiti i poslednje ostatke razumevanja …

Ukoliko nas ne sačuva neko zapostavljeno čulo. … Ja lično nemam hrabrosti da se oslonim na podrazumevanja. Jedno proteklo stanje, na primer, više se uopšte ničim ne može izraziti. A svako je stanje proteklo. Restauracije su patetične fikcije. Prustov eksperiment je džinovski promašaj francuskog Enciklopedijskog rečnika u sobi obloženoj plutom i nerazumevanjem …

Književnost je definitivno nemoguća. Sve su komunikacije među ljudima isključene. Živimo u svemiru koji je modelovan kao saće. Svako je konfiniran u svojoj voštanoj ćeliji, neseljenoj avetima vlastite imaginacije, koje zovemo svetom.

U tom aspektu, čak su i pavijani na višem stupnju međusobnog razumevanja. Blagodareći pipkanju i njuškanju, pretpostavljam. Pavijani su prozreli ništavnost jezika pre nego što su do njega i dospeli. Pisci, na žalost, ne mogu da se njuškaju sa čitaocima da bi bili shvaćeni. Slikarima je lakše. Oni se ničem određenom ne obraćaju. Tu je slučaj uvek moguć. Uvek je moguće da dve osobe vide nešto na isti način. Slikar uvek ima bar po jednog gledaoca s kim se razume. Makar taj gledalac bio on sam.

Pisac nikada nema nijednog čitaoca. Čak ni sebe. On uvek piše nizašta i ni za koga. On uvek tera vetar kapom. Reči se ne mogu upotrebljavati kao boja. Pisac mora znati da one znače samo ono što on misli da znače za sve kojima su namenjene da uopšte nešto znače. A takvih reči nema …

Teorijski, knjiga bi bila dobra jedino kada bi se služila izmišljenim rečima. Za svaku knjigu morao bi se izmišljati nov rečnik, inače bi već kod druge nastali nesporazumi. Takvu knjigu, razume se, niko ne bi čitao. Pisac bi, međutim, imao bar tu satisfakciju da ne služi kao trgovački agent za reklamiranje pojmova koji su bili pohabani još u doba najezde Hiksa …
*****
Značajne knjige su se starim rečima služile na nov način. Stavljanjem reči u neobične međusobne položaje dobijena su nova značenja za stanja i situacije koje do tada nisu mogle biti opisane … Reči su ostale iste, ali nisu više isto značile. Misao čitaoca morala im se prilagođavati.

Kod imitacija se umetnik prilagođava opštem modelu mišljenja … Ovde je to obrnuto … Verujem da su one najbolje knjige na ukočenu mašineriju ljudskog mozga delovale kao mašinsko ulje na zarđalu aparaturu, izjedenu i upropašćenu analoškim načinom mišljenja …
*****
Sadržaj je važan. Ali pošto forma kojom se govori daje smisao sadržaju koji se izgovara, važna je i forma. Forma je i smisao i sadržaj. Ako bi čovek govorio drukčije, drukčije bi i mislio, drukčije se ponašao. Ne odmah ali vremenom. Forma bi izmenila sadržinu. Niko ne može dugo igrati nešto, a da to najzad i ne postane. Nazadna forma mišljenja smeta da čovek dela napredno. A forma je izmenljiva. Moć reči je velika. Revolucija - to su reči.
*****
Reč nije skupa, pogotovu kad se ne mora praktično dokazivati.
*****
Reč može, sme i mora biti bliska misli samo u filosofiji (trebalo bi i u politici, ali je ovaj zahtev, očigledno, preteran). Umetnost mora pokušati da “zađe” i iza misli, da deluje i nečim što reči neposredno ne iskazuju.
*****
Reči su nam već odavno prazne i lažne, a stvarnost orvelijanski drukčija od one što nam rečnik prikazuje. Inventar činjenica stvarnosti kojima smo dali lepša i bezazlenija imena – beskonačan je. Njihovo nas ređanje nigde neće odvesti, kao što ne odvodi ni stvarnost koju iza sebe krije. Hitler je genocid nad Jevrejima nazvao eufemizmom „totalnog rešenja jevrejskog pitanja“. Posledice nisu bile eufemističke.

[Снежана]

ISTO­RI­JA, NA­CI­O­NAL­NI PO­NOS I EN­GLE­ZI

Ni­kad ni­sam raz­u­meo ushićenost mo­jih skol­skih udžbe­ni­ka na­rod­nim pe­sni­štvom i naših oče­va ko­sov­skim po­ra­zom. Ne tvr­dim da po­gi­bi­ja od godine 1389. nije bila di­vot­na, da po­raz nije bio veličan­stven, ali upr­kos svim mo­ral­no­du­šev­nim ra­zlo­zi­ma – koji će možda na nebu biti od neke važno­sti, a na zem­lji su samo od štete – niko me ne može raz­u­ve­ri­ti u to da pot­pu­na po­be­da nad Tur­ci­ma ne bi bila još veličan­stve­ni­ja.

Ra­ci­o­nal­na Evro­pa je to ose­ti­la. Po­grešna vest o našoj po­be­di sta­vi­la je u ra­do­stan po­kret zvo­na pre­stol­ničkih bo­go­molja. Kad se za naš slom sa­zna­lo, zvo­na su pre­sta­la zvo­ni­ti.

Pri­vre­me­no oslo­bođeni bri­ga oko države, mi smo se ba­ci­li na ko­van­je sti­ho­va o nje­noj pro­pa­sti i gul­jen­je pro­je, od­vaj­ka­da na­men­je­ne sužnji­ma i pe­sni­ci­ma. Da smo na Koso­vu po­be­di­li, nemački bi se pe­sni­ci i književni eks­per­ti sva­ka­ko man­je odu­šev­lja­va­li našom na­rod­nom maštom i nje­nim po­et­skim tvo­re­vi­na­ma, ali bi nas nji­ho­vi voj­ni­ci, go­di­ne 1941, možda teže po­be­di­li.

Hoću da po­ve­ru­jem kako bi, u za­me­nu za je­dan po­tre­san ci­klus na­rod­nih pe­sa­ma, do­bili man­je po­tre­snu isto­ri­ju. Nije si­gu­rno – na Bal­ka­nu niš­ta nije si­gur­no – ali je moguće. A na vama je da ce­ni­te šta je od toga pre­težnije.



Pri­zna­jem, doduše, da se u našem ne­prak­tičnom od­no­su pre­ma ko­sov­skom po­ra­zu, i našoj ne­be­skoj fi­lo­so­fi­ji po­vo­dom nje­ga, kri­je i jed­na ko­ri­sni­ja, prag­ma­tičnija od­li­ka na­rod­nog ka­rak­te­ra. Ona koja ume da od ne­vol­je na­pra­vi vr­li­nu. Ona koja hoće da od sva­ke štete ima bar neku, ma kako malu, vaj­du.

Još gore ću u va­šim očima proći ako kažem da ni slav­nim 27. mar­tom 1941. ni­sam baš naročito po­ne­sen, iako sam, sa ­je­da­na­est go­di­na, u an­ti­paktov­skim de­mon­stra­ci­ja­ma hapšen od po­li­ci­je, čiji je šef bio moj otac.

Je­ste da nam je na 27. mar­tu česti­tao lično g. Čerčil, re­kavši u bri­tan­skom par­la­men­tu da je toga dana Ju­go­sla­vi­ja našla svo­ju dušu. (Opet ta naša ne­srećna, ko­sov­ska duša!) Je­ste da je ona tu neku dušu našla.

Ali je cena bila pri­lična. Našla je dušu i iz­gu­bi­la državu. I dva mi­li­o­na lju­di po­vrh toga. To­li­ko joj je tre­ba­lo da po­no­vo nađe državu, pi­tan­je duše ovaj put ostavIja­jući nešto po stra­ni. Jer, država od duše ne živi. One naj­moćnije nlkad je nisu ni ima­le. Država bez du­še­ je­dan ­je od naj­po­zna­ti­jih isto­rij­skih fe­no­me­na. Duša bez države takođe je moguća. Ali je duševna država – fik­ci­ja ili ru­i­na.

Ne znam u ko­joj meri is­prav­no gle­dan­je na vla­sti­tu isto­ri­ju određuje nečiju sud­bi­nu, ali da se u nje­mu, u tom gle­dan­ju, ogle­da na­rod­ni ka­rak­ter, od­u­vek je bilo po­zna­to.

En­gle­zi se svo­jom isto­ri­jom po­no­se.

U redu, ima­ju i čime. Is­to­ričari, pa i en­gi­e­ski, nešto su uzdržani­ji, u ko­lo­ni­jal­nom pi­tan­ju naročito, ali ko sluša za­mla­te!

Čak i najoštri­ji kri­tičari ko­lo­ni­jal­ne pol­i­ti­ke, načelni pro­tiv­ni­ci im­pe­ri­jal­ne ide­je, ako ih do­bro pri­ti­sne­te, reći će vam da su oni, do­du­še, bez­re­zer­vno pro­ti­vu ko­lo­ni­ja­li­zma, ali, sve u ob­zir uzevši, da su ga En­gle­zi pra­kti­ko­va­li bol­je, um­ni­je i pra­ved­ni­je nego iko dru­gi.

Ako ih dal­je po­te­ra­te, usko­ro će vam odušev­lje­no pričati o pro­cva­tu In­di­je pod en­gle­skom ko­lo­ni­ja­l­nom upra­vom –za raz­li­ku od kr­va­ve kon­fu­zi­je u slo­bod­noj In­di­ji – i vi ćete, ako ste sebični, zažali­ti što se, ume­sto ne­ko­ri­snog pe­sni­ka Bajrona, na Bal­kan nije is­kr­cao mno­go upotre­blji­vi­ji osva­jač Afri­ke, Se­sil Ro­d.

Ko zna, možda su u pra­vu. Pi­tam se, međutim, kako neko ko rđa­vom sma­tra sva­ku vlast nad dru­gim na­ro­dom – Škote i Irce isključujući – svo­ju vlast može sma­trali do­brom. A eto, vi­di­te, En­glez to sa­svim lepo može.

Čude­san od­nos En­gle­za pre­ma svo­joj isto­ri­ji naj­bol­je se vidi u raz­mišljan­ji­ma o Krom­vel­o­voj re­vo­lu­ci­ji.

Ni­je­dan ne voli što se ona uop­šte do­go­di­la. Za sva­kog Ostrv­lja­ni­na re­vo­lu­ci­ja je uglav­nom kon­ti­nen­tal­na glu­post. Pa pošto bi pre­fe­ri­ra­li da je nisu ima­li, ponašaju se kao da i nisu.

Na zlob­nom ter­mi­nu „en­gle­ska re­vo­lu­ci­ja“ in­si­sti­ra­ju Evro­plja­ni da bi bar u nečemu En­gle­ze iz­jed­načili sa nor­mal­nim lju­di­ma. Ugu­ra­ti jed­nu kr­va­vu re­vo­lu­ci­ju u en­gle­sku po­vest, u ko­joj je iz­gled le­ga­li­te­ta pri­mar­na oso­bi­na i po­vod op­stoj gor­do­sti, znači na­pra­vi­ti im pa­kost.

Jer, ono što je na Kon­ti­nen­tu re­vo­l­u­ci­ja, haos, obračun, opšta ma­kljaža, ovde je – le­gal­ni pre­vrat. En­gle­ska re­vo­lu­ci­ja je par­la­men­ta­rni po­du­hvat, samo su evrop­ske re­vo­lu­ci­je ile­gal­ne.

Zato su ne­pro­mi­šlje­ni Fran­cu­zi svog kral­ja sma­kli, svi­re­pi Rusi svog ubi­li, ne­u­račun­lji­vi Srbi svog kroz pro­zor ba­ci­li, a En­gle­zi Čar­l­sa I samo smrću ka­zni­li. Ni­jan­se su značajne. Prvo je svin­ja­ri­ja, dru­go zločin, u srp­skom slučaju glu­post, a en­gle­ski je pri­mijer jed­no­stav­no – po­gu­bljen­je.

En­gle­zi o svo­joj re­vo­lu­ci­ji pišu man­je zato da bi se o njoj više zna­lo, a više da bi se zna­lo o raz­vit­ku nji­ho­ve par­la­men­tar­ne Isto­ri­je. Ni­ka­kvih ju­bi­le­ja ili pro­sla­va te re­vo­lu­ci­je nema. Ne sla­vi se, na pnmer, dan kada je po­gu­bljen kralj, što je ra­zum­lji­vo u mo­nar­hiji, ali se ne sla­vi ni sama re­vo­lu­ci­ja, iako se sma­tra da je ona stvo­ri­la mo­der­nu Bri­ta­ni­ju.

Ja mi­slim da En­gl­e­zi, du­bo­ko u duši, svo­ju re­vo­lu­ci­ju sma­tra­ju po­ra­zom, što ona i je­ste. Kao i sva­ka re­vo­lu­ci­ja. Sila je uvek ob­lik ne­ka­kvog po­ra­za, u pr­vom redu po­ra­za mogućno­sti da se ista stvar oba­vi bez mr­tvih.

En­gle­zi se, ta­ko­đe, po­no­se po­ra­zom kod Dan­kerka, ali ga ne pro­slav­lja­ju. Ne sla­ve ni po­raz od na­ro­da Zulu, je­dan od naj­većih u na­rod­noj isto­ri­ji. Fran­cu­zi ne sla­ve Vo­ter­lu, nego 1918. Nem­ci ne sla­ve po­raz kod Mo­skve, nego po­be­du kod Se­da­na. Rusi Stal­jin­grad a ne Smo­lensk. Mi Srbi sla­vi­mo Ko­so­vo.

I dru­gi na­ro­di naše za­jed­ni­ce ima­ju svo­je po­ra­ze na koje su od­ne­kud po­no­sni. Isto­rij­ske ne­sreće koje ih ushićuju.

A šta je, do đavo­la, s našim po­bеdama?

[Данче*]

"Čovek se nikad ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih." Besnilo

https://www.facebook.com/Borislav.Pekic.Face.Page/photos/a.356970344343663.82041.179298458777520/666103803430314/?type=3&theater

[Данче*]

- Odakle si dosao?
- Niotkud. Ja sam odavde.
- Каko to da te nikad nisam sreo?
- Nisam izlazio.
- Bio si bolestan?
- Ne, bio sam zdrav.
- Pa, zasto nisi izlazio?
- Pa zato. Zato sto sam bio zdrav.
- А sada, zasto si sada izasao?
- Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi. Niko me nece primetiti.
- Sta bi se desilo da te primete?
- Proglasili bi me za zdravog.
- Je li to rdjavo?
- Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.
- I sta bi sa tobom radili??
- Lecili bi me dok se ne bih i ja razboleo.
- Аli ti si vec bolestan, zar nisi?
- Оd svoje bolesti, da, samo oni hoce da bolujem od njihove...

 

Borislav Pekic
Tamo gde loze placu

[Снежана]

"Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo." Kako upokojiti vampira

[Снежана]

- Šta mislite o tvrdnji da kod nas tzv. “književni život” uveliko odredjuje zbivanja i merila u književnosti? A u njemu, znamo to, ima svega i svašta. I, šta mislite o kompromisima koje prave pisci?

 

Intenzivno me odbija i tzv. “književna politika” i tzv. “književni život”, svata estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ili napada,hohštaplerska atmosfera koju oko nje izlučuju mediokriteti, tašta,ljudožderska borba o prestiž, o mesto pod suncem uspeha (pri čemu nijedovoljno pod suncem biti, nego biti sam, a sve druge što duže u što debljojsenci držati),istrebljivački egotizam slavnog umetničkog temperamenta, živi pesak mržnje, laži, zavisti, licemernosti i podvala, a iznad svega – i premda znamda je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bezkojih se prosto ne može funkcionisati – meni se gadi kompromiserskapriroda umetnosti, ta paukova mreža prljavih nagodbi što ih je pisac silomposla primoran da pravi.Ne mislim na kompromise što ih činimo sa zahtevima zajednice, već na onespontane što ih sklapamo s vlastitim obzirima, predrasudama i računima,sa zahtevima vlastitih ideja, s prinudama gradje, daleko pre nego štozajednica sa svojim uopšte stigne na red, a onda, mi smo se sa nagodbama već toliko pred samim sobom iskompromitovali da nam neka nova, makako imbecilna, više uopšte ne smeta.Ovakva polutanska, inkonsekventna, “trgovačka” priroda umetnostisavršeno je strana mojoj radikalističkoj naravi ...

 

-   А  ovamo     važite   za  tolerantnog   čoveka? 
 

Nisam  tolerantan.  Ja sam samo dobro odgojen.

 

- Da predjemo onda na književnost? 
 

Ako se mora

 

- Imam utisak da ste u svom petotomnom, nedovršenom romanu “Zlatnoruno” postavili mnoge zamke i za kritičare i za čitaoce. Namerno, ili je to zahtevala gradja?

 

Nema zamke ali ima Tajne. Za mene je ta knjiga isuviše ozbiljna i lična da bih se igrao ukrštenih reči ...

 

-    Ozbiljna?  Iako   vam   književnost   to   nije?

 

 

Ne rekoh li vam da pisca ne treba slušati, nego čitati. Sad smo obojica uklopci...

- Klopka je i u Tajnama u “Runu”?

Te Tajne potiču od toga što se “Runo” ne može shvatiti – premda se u ravnipriče može čitati – bez VII knjige. U njoj je indeks tumačenja svega što činiprvih šest. Tu je enciklopedija značenja”Runa”. Njegov – ključ. A on je, opet, u mitu, kad priča, u vremenu svijenom u krug, dotakne svojeporeklo, a istorijsko se vreme vrati svom bezvremenom (savremenom) mitskom, arhetipskom nacrtu. Za nas na Balkanu, to je grčka transkripcija,globalnog mita, koji u drugim narodima i rasama ima drugojačiju formu, ali uvek istu sadržinu.

 

- Pretpostavljam da je reč o Argonautici, Jasonovoj potrazi za Zlatnimrunom? Zašto  ste  baš  nju   izabrali?

Izabrao sam Argonautiku ne samo zbog njene metaforičnosti već što u njojimamo prvi zabeleženi spoj protoistorije i mita. Istorija je već prisutna, ali vreme još nije postalo ograničavajući faktor koji medju dogadjajimauspostavlja prividnu hronologiju. Tu su ključevi “Runa” u celini, i svih bitnih scena u njemu.Oni, medjutim, ne otvaraju značenja automatski. I za ključ se mora imatiključ. Zamislite da ste pred bravom čiji ključ imate, ali se vrata ipak neotvaraju. Jer u spoljnoj bravi skrivena je unutrašnja, čiji se mehanizampokreće pomoću tajnog i pravog ključa, skrivenog u vidljivom i lažnom...

 

-  Zvuči malo komplikovano?

 

Više zvuči nego što jeste. Prevedeno na proznu situaciju, to prosto znači da“odgonetke” nisu u refleksijama nego u slikama...

- Možete li dati neki primer?

Mogu, ali uz priču kako sam do njega i svih drugih primera došao. Kada jeSimeona, Gazdu, na kraju VI knjige iz fizičke smrti valjalo izvesti na “onustranu”, u “drugi život”, kod mene u mit, iz vremena  u sve-vreme, dugo samtragao za najefikasnijim načinom tog tranzita. (Večni problem Forme!)Takodje dugo, držao sam da to može biti nerazjašnjeni ritual Elevsinskihmisterija, najdubljeg ezoteričnog kulta antičkog sveta, vezanog za sudbinuDemetre i Persefone, izmenu godišnjih doba, tajnu radjanja, umiranja i vaskrsenja. Iako sam sve ostalo već bio smestio u definitivna ležišta, samopisanje nisam mogao početi.Smetala mi je istoričnost rutuala. Ritual je uvek istoričan. Simboličan,takodje. Simbolizuje značenje mita. A meni su trebala sama značenja, nenjihove šifre, ne još i neki treći ključ. Ne treba, dakle – došao sam jednenoći do otkrića, premda bih ja to otkrovenjem nazvao – mog junakaKentaura Noemisa (anagram od Simeona) odvesti u Demetrin hram i tamoga provesti kroz inicijacije, već ga u svetilište Elevsisa dovesti dok ono jošpostoji, u momentu nastajanja mita, dok se priča o Demetri, Persefoni iHadu, kako je ispričana u homerskoj himni još odvija, kad je ishodneizvestan, ukratko: u Zlatno doba svevremena, kad Bogovi još hodajuzemljom i svojim životima odlučuju sudbinu budućeg humaniteta.

 

“I  djavo  se  ponekad  oklizne...” – (I nastavak) razgovor vodio R.Bratić, “Književna        reč”, Beograd, 25. decembar 1983.

[Mаслачак]

Интересује ме ваше мишљење о Пекићу, о његовој религиозности и "Времену чуда"? 

Читала сам понешто његово, а и о њему различита мишљења... тако сам изградила и неко своје мишљење, али ме баш занима шта још мисле људи о њему??

Велики постмодерниста - јесте, али ... али за почетак ме занима то "Време чуда", како ви то схватате, с којим циљем је написана та књига и која је њена порука?

[Снежана]

"Ako smo mi zaista materijalnog porekla, i ako smo zaista samo prašina koja se prašini vraća, čitava naša duhovna istorija nije ništa drugo do uzaludan i očajnički protest protivu ove kosmičke špekulacije …

Ja sam ubeđen da je duh premoćan i da snaga duha vodi svet."

[JESSY]

„Čovek se ne sastoji samo od nagona i čula kao životinja. Ali nije ni duh, jer ima telo. Čovek nije ni kamen, jer ne čeka da ga drugi pokrene, nego ima svoju volju. Jedino ga duša od drugih načina postojanja razlikuje. Čovek je neizvesnost. Neuporediva sila brige. Opojnost zebnje.“

[Снежана]

GO­DI­NA KOJU SU PO­JE­LI SKA­KAV­CI
Ne znam kada i kako je ot­kri­ve­no da čovek po­se­du­je ra­zum. Isto­ri­ja tome baš i ne pruža neke im­pre­siv­ne do­ka­ze. Ali, čin­je­ni­ca da smo kao vr­sta go­di­ne 1987. još živi, uka­zu­je na to da smo, mimo lude sreće, mo­ra­li ima­ti­ i nešto zdra­vog ra­zu­ma. Tom ra­zu­mu i ska­kav­ci­ma koji pre­te da ga po­je­du, biče po­svećena ova no­vo­go­dišnja emi­si­ja.

Počećemo sa zdra­vim ra­zu­mom domaćina, en­gleskim com­mon sen­se, a za­vr­ši­ti s mo­jim, vašim i Živo­ra­do­vim. I ovde, u Bri­ta­ni­ji, srešćete ne­ra­zumne lju­de, upo­zna­ti ne­ra­zum­ne ide­je, ući u ne­ra­zumne si­tu­a­ci­je ili otr­pe­ti ne­ra­zum­ne po­stup­ke vla­de, ma ka­kvu po­li­ti­ku is­po­ve­da­la.

Ali, u ce­li­ni uzev, pro­sečni Bri­ta­nac, zlat­na sre­di­na iz­me­du isto­rij­skog osva­jača In­di­je i ak­tu­el­nog ob­de­lača svog vrta iza kućice u pred­gra­đu, sre­do­kraća između istraživača Afri­ke, slav­nog Li­ving­sto­na, i mog su­se­da, Mr. Li­ving­sto­na, ano­nim­nog istraživača sreće na tom­bo­li, ta eng­le­ska ra­sna i gra­đan­ska zla­t­na sta­ti­stička sre­di­na u od­sud­noj je meri zdra­vo­ra­zumska, ovo­ze­malj­ska tvo­re­vi­na.

Ona vrlo malo du­gu­je uz­le­ti­ma i izle­ti­ma u nebo svo­jih iz­u­ze­ta­ka, a mno­go više nji­ho­vim uspo­me­na­ma pošto su pali na zem­lju. Ako En­gle­ska i nije ko­lev­ka evrop­skog zdra­vog ra­zu­ma – jer to će pre biti sta­ra Grc­ka – ona je sva­ka­ko više od svih dru­gih evrop­skih ze­mal­ja učini­la od nje­ga naj­bol­ju upo­tre­bu, a da ga pri tome nije pre­tvor­ila u na­ci­o­na­lno sred­stvo za uspav­lji­van­je, kao što je ura­di­la kal­vi­ni­stička Švaj­car­ska.

Samo tom zdra­vom ra­zumu bla­go­da­reći, En­gle­ska je uspe­la da se sačuva od ska­ka­va­ca, koji su, iz de­ce­ni­je u de­ce­ni­ju po­sled­njeg veka, pre­ti­li da obr­ste nje­nu isto­rij­sku is­ti­nu.

Vre­me­na ima­mo samo za je­dan uzo­rak tog ra­zu­ma. On možda i nije oso­bi­to mo­ra­lan, ali ka­d je po­sre­di sud­bi­na jed­nog na­ro­da, od ra­zu­ma se ne ište vrlina nego – ko­rist.

En­gle­ze zato po ško­l­a­ma nisu učili da im je zem­lja bo­ga­ta i sama sebi do­vol­jna.

Podučava­li su ih bo­gat­stvi­ma dru­gih na­roda, čari­ma da­le­kih ze­mal­ja i kako se uprav­lja la­đa­ma da bi se do njih sti­glo.

En­gle­zi su se ukr­ca­li na lađe i po to bo­gatstvo otišli. Kad su bez ko­lo­ni­jal­nog bo­gat­stva osta­li, kad su i nje­ga po­je­li ne­za­si­ti isto­rij­ski ska­kav­ci, osim na no­stal­gičnim im­pe­ri­jal­nim pa­ra­da­ma,

En­gle­zi nisu žive­li od svo­jih bo­ga­tih uspo­me­na. Zna­jući da je s uspo­menama to­plo, ali da one ­još ni­kog nisu na­hra­ni­le, oni su žive­li od zdra­vog ra­zu­ma, svo­je naj­vred­ni­je i naj­sta­bil­ni­je oso­bi­ne. On ih je učio pri­la­go­dlji­vo­sti, i lako, za­men­ju­jući im In­di­ju, po­stao nji­ho­vo naj­veće na­ci­o­nal­no bo­gat­stvo.

Mene i mog pri­ja­tel­ja Živo­ra­da ško­la je učila koje čemu. Iz­me­du osta­l­og, da smo vrlo bo­ga­ti.

So­ci­ja­li­stička se škola od ka­pi­ta­li­stičke – a pohađao sam obe – raz­li­ko­va­la samo po tome što smo po so­ci­ja­li­sti­čkoj bili još bo­ga­ti­ji: sada smo, na­i­me, zbog toga što je rad­ni na­rod uzeo stvar u svo­je ruke, tačno zna­li šta ćemo s to­l­i­kim bo­gatstvom.

U sva­kom slučaju, i po jed­noj i po drugoj, Ju­go­sla­vi­ja je bila So­lo­mo­nov rud­nik zem­nog bla­ga, srećno ukršten s plod­nim bo­žji­m Ede­nom, ra­jem na Is­to­ku.

Niko nam, avaj, nije re­kao da za la­go­dan život to neće biti do­vol­jno. Da je za la­go­dan život po­treb­no ima­ti još i ra­zum ili bar ne­kog ve­li­ko­du­šnog ban­ka­ra. Jer, ima­ti ra­zum s ko­jim se ve­li­ko­dušni ban­kar na­la­zi, takođe nije do­vol­jno. I naj­ve­li­ko­du­šni­ji se ban­kar s vre­me­nom i sam ura­zu­mi.

U međuvre­me­nu, ska­kav­ci su oko nas plan­do­va­li i go­di­nu za go­di­nom nam jeli.

A Živo­rad i ja smo i dal­je žive­li u za­blu­di da nam sve ide do­bro, čak sve bol­je i bol­je, i da će nam sve bo­lje ići sve dok bu­de­mo ra­zum­ni. Jer, i u dru­goj smo za­blu­di bili.

Za­blu­di da smo jako ra­zum­ni, jako pa­met­ni, jako vešti. Po­što smo uo­bražava­li da smo uspešni, ve­ro­va­li smo da smo i ra­zum­ni; po­što smo uo­bražava­li da smo ra­zum­ni, mo­ra­li smo ve­ro­va­ti i da smo uspe­šni.

A ska­kav­ci su nas i dal­je jeli, jeli, jeli.

Kada nas je život otre­znio i do­ka­zao nam da ni­smo bili uspe­šni, ot­kri­li smo jed­no­vre­me­no da ni ra­zum­ni ni­smo bili, da na­m je sve vre­me ne­do­sta­jao upra­vo zdrav ra­zum, bla­go koje ni­smo mo­gli iz zem­lje is­ko­pa­ti, s dr­ve­ta obra­ti, s ora­ni­ca požnje­ti ili iz skla­dišta iz­va­di­ti, ako tamo pret­hod­no nije za­ko­pa­no, posađeno, po­se­ja­no i skl­on­je­no.

Bla­go koje, na žalost, ni­smo ni od koga mo­gli kon­fi­sko­vati, eks­pro­pri­sa­ti ili na­ci­o­na­li­zo­va­ti.

Da bi se ra­zum imao, de­ce­ni­ja­ma ga je po­treb­no ga­ji­ti i ne­go­va­ti u gla­va­ma gra­đa­na. I onih koji uprav­lja­ju i onih ko­ji­ma se uprav­lja.

I zato smo sada okruženi ska­kav­ci­ma koji nas jedu.

Dobri običaji nalažu da se na ras­kršću sta­re i nove go­di­ne pri­ja­tel­ji­ma i po­zna­ni­ci­ma poželi sreća. Počinjući no­vu se­ri­ju Pi­sama iz Londona, ja to, evo, i činim. Usuđu­jem se, me­đu­tim, da ovom prili­kom za­ne­ma­rim tra­di­ci­ju i da pred­me­tom svo­jih želja ne učinim srcću nego – ra­zum.

Ima­m, na­i­me, uti­sak da smo, ba­rem do sada. sreće ima­li i više nego što smo ­je ­za­služili. ali da smo s ra­zu­mom počesto bili u man­jku.

A da smo man­je sreće ima­li, više bi­smo se na ra­zum mo­ra­li oslan­ja­ti.

I da­nas bi­smo od ra­zum­nih pred­vi­dan­ja a ne ne­pred­vi­dlji­vog slučaja pra­vi­li pret­po­stav­ke svo­je budućno­sti. Ne bi­smo se s gorčinom osvr­ta­li da iza sebe vi­di­mo to­li­ke go­di­ne koje su po­je­li ska­kav­ci.

A iz­me­du njih i pro­te­klu, go­di­nii 1986, da u 1987, bo­jim se, osim nada, po­n­e­se­mo samo svo­je glad­ne ska­kav­ce.

Izvor borislavpekic.com