Persiranje

[Дуња]

Сматра се да је персирање првобитно настало током Римске царевине, но постоје и мишљења да се први пут заиста јавља за време Египатских и Персијских царевина (одакле можда и потиче сама реч Персирање). Шта год да је истина, зна се да се првобитно персирало само владарима. Али, зашто само њима? Па, из тог разлога што се у античким царевинама веровало за владаре да су или полу-богови (Египат и Рим), или да су одабрани од Бога/богова да владају (Персија), тј. да земљом владају заједно са Богом/боговима. Дакле, владари су постали 2 личности – духовна божанска и земаљска краљевска. Самим тим, ако је човек не једна, него две личности, њему се онда обраћа у множини, дакле персира му се – ВИ, уместо ТИ – а пошто се односило само на владаре, онда се само њима и персирало.

Прелазимо на Средњи век, када се за владаре везивало слично веровање као и пре. Наравно, по хришћанском веровању постоји само један Бог, тако да се за владаре Средњег века није могло мислити да су полу-богови, али зато се веровало да су одабрани директно од Бога да воде земљу, тј. да владају заједно са Њим. Зато се персирање, уместо да изумре, одржало и тада. Будући да су веровали да су изабрани од Бога, владари су опет били две личности – духовна (изабрана од Бога) и земаљска (која влада по праву своје породице). Самим тим се и средњовековним владарима обраћало у множини – ВИ, уместо ТИ, јер су они две личности. Верује се да се у Средњем веку та пракса појавила прво на дворовима римских папа, а да је међу владаре ушла преко Енглеског краља Виљема II, 1169. године, да би се проширила малтене на све Европске земље.

Време је пролазило, а племство је у већини земаља постајало све јаче. Разлика између племића и обичних људи је била ОГРОМНА, па је самим тим и гордост тих ,,виших” људи, постала још већа (а била је ионако велика). Тако је племство све више почело да се издиже изнад обичног човека, кога су сматрали нижим у сваком погледу. Онда би неки племић помислио: ,,Чекај мало, па ја јесам нижи по пореклу од краља (или било којег владара), али сам по свему много битнији од обичног човека-сељака. Зашто онда мени сељак да се обраћа са ТИ, када смо ми ипак два различита света?” И тако, мало по мало, племство је захтевало да им се ,,нижи људи” обраћају као владарима – персирањем – ВИ уместо ТИ, а пошто им се свидела таква врста моћи и угледа, племићи су почели и међу собом да се обраћају персирањем – иако припадају истој ,,класи”.

Још времена пролази, па се са растом књижевности, културе и романтике, некако рађа потреба да се персира и дамама, зато што се сматрају ,,узвишеним”. Али то сада прихватају чак и ниже класе људи, поготово мушкарци који хоће да се удварају девојкама, па праве од њих племкиње и богиње, те онда почињу да им персирају. А потом сви учитељи, студенти, научници и људи са образовањем прихватају персирање јер за себе мисле да су ипак господа у односу на обичне људе са села, због образовања које је несумњиво веће од просечног човека тог времена. Дакле, круг особа којим се персира се нагло проширио.

И на крају (овог историјског дела текста), долазимо да такозваног савременог доба – 20-ог века.
Људска права (барем привидно) постају све већа. Више нема толико разлика између класе, пола и расе људи (бар на папиру). Преовлађује неко мишљење да су сви људи рођени једнаки. Дакле, по логици ствари, сад би и обични људи требали да се обраћају ученим људима и племству као себи једнакима, зар не? И дешава се то! Али на погрешан начин! Персирање је требало да се потпуно изгуби, јер су сада сви људи једнаки, а не горди полу-богови, али се десила потпуно супротна ствар! Уместо да се, због једнакости, никоме више не персира – наједном почиње свакоме да се персира! Свакој особи која је непозната или старија. Заиста погрешно одрађено изједначавање људи.

*

Сад, главни разлог који људи у данашње време дају, је тај да треба да се персира из ПОШТОВАЊА. У реду, то разумем – али нимало се не слажем са тиме. Ево зашто:
Персирање не значи и поштовање. Персирање је само причање у множини, које је настало због људске сујете, јер су људи хтели да буду сматрани боговима, да би касније и други богати људи то узели да би показали да су ,,већи” од оних сиромашних. Дакле, персирање није настало из поштовања, него из сујете и гордости богатог човека. То је потпуно различита ствар! Па како онда може персирање да значи и поштовање?

А како онда – питаш се, драги читаоче – да се поштује неко, а да му се не персира? Па лако!
Поштовање према некоме се може изразити на многе начине – на пример:
а) избором речи – дакле, пред непознатим или старијим човеком не би требало да се псује, прича у жаргону, и сл. него да се пажљиво бирају речи
б) културним ословљавањем, тј. убацивањем речи попут господине, госпођо, професоре, докторе, и сл. (уколико је та особа непозната или мало позната)
в) тоналитетом – да се пази на тон којим се обраћа некоме
г) нормалним и лепим понашањем

Ево неколико реченица, као пример:
– Ти, господине, си добар човек.
– Оче, молим те за савет. (приликом обраћања свештенику)
– Не слажем се с тобом, професоре.
Шта је чудно код ових реченица? Па ништа! То су нормалне реченице, са нормалним речима, иако се никоме ту не персира. А када би ту убацили реч ВИ, ВАС, или ВАМА, не би ни мало изгубили на култури говора. Реч ВИ означава множину и не постоји ниједан добар разлог зашто би се некоме обраћали у множини. Чему то користи? Лажном поштовању? Опет понављам, да је од почетка било у сврси поштовања, разумео бих да се персирање користи, али НИЈЕ – било је у сврси људске гордости и раздвајања богатих од сиромашних.

Ево га још један пример:
Хришћани верују у једног Бога. Бога који је створио цели свемир и човека. Бога који је бесмртно биће неограничених моћи, који може да управља животима људи. Да ли Њему персирају? Не! Када се људи моле Богу, они говоре (на пример): ,,Боже, молим те, подари ми здравља”, дакле не кажу: ,,Молим вас, Боже”. Глупо звучи персирање Богу, зар не? Па зашто се онда не сматра непотребним и глупим персирање обичном човеку? Па по којој логици би онда требало да се персира обичном човеку, ако се не персира Богу, једном таквом несхватљиво моћном бићу, ствараоцу свега. Али ето, персирање је и настало тако што је човек хтео да буде попут Бога, тако да је оно не само глупо, него и богохулно.

Питао сам једном игумана манастира Кувеждин, оца Варнаву: ,,Оче, да ли ја смем да ти се обраћам са ТИ?”
Он ми одговара: ,,Па наравно, што би ми уопште персирао? Да ли персираш свецима када им се молиш?”
И стварно, не персирам Богу. Нити свецима. Зашто онда да персирам насумичном човеку на улици? Не кажем да он не заслужују поштовање (далеко од тога), него да једноставно нема потребе никоме да се персира.

Сад, разумем ја да је чудно одједном престати са персирањем. Али… зашто је чудно?
Па кад би се сви људи на свету обраћали један другоме са ТИ, уместо са ВИ, па ваљда би то било лакше и нормалније? Шта је ту толико чудно? Зар није приснији однос међу људима, ако не персирају један другом? Одмах нестаје нека препрека између њих. Колико пута се људима деси да се збуне, јер не знају да ли да персирају или да не персирају некој особи? Често се дешава, зар не? Али таква дилема уопште не би морала ни да постоји, уколико би се сви обраћали једни другима нормално, без персирања.

 

Дакле, да сажмем све ово:
Мислим да је персирање лоше због тога што:
1. је настало као жеља богатог и моћног да се уздигне изнад сиромашног
2. је то причање у множини – и ништа сем тога
3. персирање не мора да значи и поштовање
4. поштовање се изражава на друге начине

Почни да говориш људима нормално, у једнини.
Нико се неће љутити, ако задржиш поштовање у говору…

http://abc.amarilisonline.com/da-li-smo-na-vi-ili-ti-persiranje-kroz-istoriju-i-u-buducnosti-ima-li-postovanja-u-virtuelnom-svetu/

[Milena B.]

Ja svima persiram kog upoznam a da je stariji od mene. Nekako mi je nezgodno da nekome kog tek upoznam govorim 'Ti'.

[Ignjatije]

А Богу не персирамо.... :.mislise.

[Maslacak_]

Citam ovo i razmisljam, jeste sve to tako, al ja cu i dalje da persiram iz postovanja sve starije osobe...a onda pise:

 

Хришћани верују у једног Бога. Бога који је створио цели свемир и човека. Бога који је бесмртно биће неограничених моћи, који може да управља животима људи. Да ли Њему персирају? Не! Када се људи моле Богу, они говоре (на пример): ,,Боже, молим те, подари ми здравља”, дакле не кажу: ,,Молим вас, Боже”.

 

I sta sad?  :.mislise.

[Dijasporka]

Ja persiram i previse i to mi smeta. Kad mi je svestenik (inace mlad covek, samo par godina stariji od mene) rekao da mu ne persiram, htela sam u zemlju da propadnem, ali sam se stvarno potrudila da prestanem sa persiranjem jer je besmisleno.

[Севастократор]

Не слажем се са уводним текстом. Нетачан је у много чему.

 

Прво ми је било чудно повлачење паралеле са паганским многобоштвом и да се зато говори „ви“, јер у енглеском не постоји персирање (поштовање се исказује учтивим говором, избегавањем скраћеница и честим убацивањем титуле онога коме се обраћа), у италијанском се персира са „она“ (3. лице једнине женског рода, нпр. не каже се „Шта сте желели, господине?“ него „Шта је желела, господине?“), а у немачком са „оне“ (3. лице множине женског рода). Дакле, веза између персирања и обраћања паганским божанствима ми је у старту била сумњива, јер у три велика европска језика се уопште не персира са „ви“.

 

Затим сам погледао у историјат персирања у Европи и изгледа да је у латинском језику први пут забележено када је већ Римско царство било хришћанско, у обраћању цару Константину. Касније су то увеле папе и патријарси, касније и епископи и тако је ушло у језик.

 

У персирању нема ничег лошег. То није ниподаштавање себе, већ корен вуче из скромности. Не заборавите, тај обичај се јавља у време када су се људи једни другима обраћали са „На услузи“, „Слуга сам понизни“, „Љубим руке“ и сл. Чак и наше савремено „ћао“ значи буквално – роб. С’ ћао суо је италијански поздрав који значи „Ваш сам роб“, а у говору је замењен само са „ћао“, или скраћено „роб!“. Као и код нас, „Љубим руке!“ се скраћивало у „’Руке!“, а некад само у „’ке!“ викнуто нехајно у пролазу. Дакле, вуче порекло из времена када се човек сматрао васпитанијим и племенитијим ако је био скроман и ако је себе унижавао пред другима. Једино они на позицијама моћи, имали су слободу да се понашају неваспитано и бахато, на пример, великаш према својим поданицима. Али, зато се тај исти великаш у друштву других великаша понашао пристојно и персирао им, иако није био испод њих. Са друге стране, обичан народ није само доживљаван као прост и неваспитан, обично су такви и били, те је њима било бесмислено персирати. Као оно кад снајка из Новог Сада пита Радосава из Шавника „Како сте ви?“, а он исколачи очи, зине, осврне се иза себе да види стоји ли ту још ко, па се збуњено окрене и одговори „Ааа, добро смо, добро смо.“

 

Персирање је такође и знак социјалне односно друштвене дистанце и пристојности. Свакодневно се персира људима са којима нисмо блиски и тачно је да персирање не мора бити одраз поштовања, јер некоме можемо персирањем послати и поруку да не дозвољавамо блискост. Два угледна пријатеља који се неопростиво посвађају, почну један другом да персирају, не као одраз поштовања, већ дистанце. Таква дистанца у односу човека са Богом не постоји и зато се Богу не персира. Али постоји у односу на епископа или свештеника, које треба поштовати на исти начин на који поштујемо господина или учитеља.

 

Не знам колико људи то знају, али у Војводини су Срби персирали и својим родитељима, све до пре пар генерација уназад. То није измишљена ствар каква се може наћи само у српским племићким породицама из дела Стерије Поповића, већ је био обичај који је био жив до краја Другог светског рата.

[Иван Ивковић]

"Благослови владико!"

[JESSY]

to je veoma kompleksna stvar....naravno, kada nekoga prvi put vidite ili cujete, persiranje se podrazumeva....bez obzira na godine....kasnije, tokom zblizavannja, mladjim osobama ne persiram....ali ako si stvarno postao blizak sa nekim, onda tu persiranju nema mesta...

primetila sam da ako odmah na pocetku ne prekinem persiranje, kasnije to ne mogu da uradim....ili jako tesko....

takodje sam primetila da ljudi danas olako pocinju da te oslovljavaju sa ti, i to uglavnom oni koji su (dosta) mladji...

ovde na forumu mi je sasvim normalno da se ne persira, osim ako je u pitanju svesteno lice....

[NemanjaVa]

Na Evharistijskom sabranju Drugome se obraćamo sa ,,Ti". Kao što znamo, Liturgija je ikona dolazećeg Carstva. Ako se onima sa kojima smo na Liturgiji sa ,,Ti" između dva Evharistijska sabranja obraćamo sa ,,Vi" da li ikonizujemo Carstvo, pitanje je?

[Zayron]

Не знам колико људи то знају, али у Војводини су Срби персирали и својим родитељима, све до пре пар генерација уназад. То није измишљена ствар каква се може наћи само у српским племићким породицама из дела Стерије Поповића, већ је био обичај који је био жив до краја Другог светског рата.

 

Kod Moravana, Slovaka i Rusina su se roditelji

normalno persirali sve do dolaska komunizma.

Mnoge moravske, slovačke i rusinske narodne

pjesme imaju to persiranje sačuvano kao dokument.

Kod Čeha takodjer ali s tim se prestalo dosta ranije

već za prve republike, po padu AustroUgarske 1918.

Persiralo se i očevima, naravno, ne samo majkama.

Rusinski primjer:

https://goo.gl/ji1Ffd

Slovački primjer:

https://goo.gl/RLn7ej

Moravski primjer:

https://goo.gl/NeFfHE