Исфрустрирани хришћани

[син милутин]

Све зависи од тога како се човек прилази Цркви и Богу... Обично неискрен и дволичан приступ, у каснијим фазама, доведе до фрустрација. Поготово ако живот крене неким непредвиђеним, лошим, током.

[Blaža Željko]

Pre nekog komentara na ovu temu izneo bih jednu rečenicu koju je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koja glasi:

„Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."

Carstvo Hristovo je Ljubav a ne objekat ka kojem idemo. Ljubav ovde i sada ..koju Gospod vrednuje i koja se produžava u večnost. Nema mesta misticizmu (a kod nas ljudi uporno u tome troše svoje vreme) ili naročitim formama osakaćivanja sopstvenih duhovnih darova koje nam je Bog dao. Pun život, zaljubljen život; brak, porodica ... prijatelji, sneg, sunce, svađe i praštanja ...sve su to delovi života ovog ovde koji se po težini ne razlikuje od monaškog. "Dva su puta koja vode u Carstvo Nebesko: brak i monaštvo" - reče svojevremeno otac Hrizisotom iz Rače, i "oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide"! Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred krstom, pred oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, osmehe iako vam možda nije do smeha ..ali malo i odglumite! Sve je to život! Dugo nisam razumeo (sve do skora) jednog sveštenika koji mi je svojevremeno (1988.) rekao: "Mi popovi smo najbolji glumci"! Tek danas, sa pedeset tri godine, shvatih da često moje emocije nisu zdrave, da sam bolesno gnevan, besan, pakostan, ciničan ...ali moram da se primoram na glumu normalne osobe uz Božiju pomoć! Naopako kada bih se postavio kako mi tada srce naređuje; tad bih u afektu svako zlo načinio! Pa ako ćemo pravo, šta razdvaja nekog ubicu ili siledžiju od nas koji se smatramo nešto boljima? Razlikuje nas samo KRITIČKI DUH koji smo dobili verom i svetim tajnama! Oni taj Duh (razlikovanja dobra i zla) nemaju pa se ponašaju kako ih srce vodi ...a to su ushićenja i afekti, za koje Dostojevski kaže da su "nehigijena duše"! Ovako imam Crkvu, Bogomdani kritički duh i "stražu kod usta" - odglumim osmeh, odglumim da sam normalan ...i vremenom, uz Boga, ta gluma postaje priroda. A šta ste mislili šta je drugo borba protiv strasti mržnje u sebi nego PRIMORAVANJE SEBE I SRCA NA PRAŠTANJE; LJUBAV I NEOSUĐIVANJE! Ne pada to tek tako sa Neba; nateraj se na Ljubav, na reč "izvini", na praštanje i neosuđivanje. Vremenom će uz Božiju pomoć to šizofreno stanje prestati i ono što glumiš postaće ti priroda! To je plod unutrašnjih ratova sa sobom. Ako čekaš, u mističnim nepoznanicama da se nešto samo od sebe promeni ...načekaćeš se,  život će proći ... a ti ćeš ostati porobljen u sitne emocije koje sa godinama od male biljčice postaju veliko drvo koje se teško savija.

Dakle, prezri u sebi mržnju, ljubomoru, zavist (nemojte da se lažemo - svi ih nosimo u sebi) ...odmah učini suprotno, bolan sukob protiv tog ličnog divljaštva ...kroz najobičniju: "PRAVI SE DA SI NORMALAN"! Ne guraj se kod Amvona jer kad prepoznaš u sebi da nisi baš sasvim "pod visak" onda znaj da baš i nisi da se nešto guraš što bliže oltaru! Ne ide se pred Cara u ritama duše! Moli ga sa vrata!

 

Slučaj ove devojke je stereotip tako rasprostranjen kod nas. Mistični zanosi (po defaultu uvek sumnjivog porekla i uglavnom su plod mašte) naprosto parališu ljude. Izgube slobodu jer sami sebe osude za slobodan život u Hristu i sa Hristom doživljavajući Ga kao nekog kome treba neprestano da se ulizuješ, da Ga neprestano tapšeš po leđima kako je veliki i moćan ...kao da On nije vaš prijatelj i roditelj!? Kao da je ne znam ko ili šta!? Pa naravno da je On Božanstvo; naravno da je neizreciv i veličanstven, da bez Njega sekunde jedne ne bih bio živ ... ali došao je da služi; da bude sa vama drugar! Ne treba Njemu naše lažno i umišljeno stanje, prikriveno poltronisanje. Samo iskrenost u svim situacijama, ljubav ka svima jer je On u svima (svaki je čovek ikonostas!), puzanje za njim kroz bližnje koliko ste u mogućnosti - on će preko toga dodati. Ne čekajte da Vas On upoznaje sa ljudima, da Vam traži muža ili ženu; pa nismo mi Njegove marionete da nas On sa koncima pomera (tako veruju neke druge religije) ...On je brate prijatelj ispred svega, roditelj i ničime ne ometa Vašu slobodu. Krećite se slobodno, upoznajte se slobodno sa nekom simpatijom (povedite samo računa o njegovom/njenom "simvolu vere" ...da baš nije sa Marsa ...ali ne brinite, da je najlepši ili najlepša na svetu - krst vam ne gine jer tek u braku počnu u fokus da dolaze mane onog za kog misliš da je najlepši na planeti! E tad postaješ hrišćanin... u trpljenju i zajedničkom uzajamnom korigovanju svih neravnina i kod jednog i kod drugog - i tako do kraja života. A na venčanju On će samo blagosloviti Vaš izbor; biće vam svedok onoga što ste jedno drugom obećali.

 

Svi smo roptali ponekad, ko nije taj i ne poznaje onda težinu Pravoslavlja.. ali Bog je dobar, On vas vraća vama samima; samo Ga nemojte stvarati maštom - to je pogubno jer sve što je iz čoveka bolesno je! Tražite Ga u ljudima i praštanju i srešćete Ga; poklanjajte Mu se kroz bližnje; razgovarajte sa Njim kroz bližnje a oni će misliti da pričate sa njima!

[Драгана Милошевић]

Не говори се џабе да треба волети себе у здравој количини.Таква каква сам треба себе да волим, јер ме и Отац воли баш овакву.

Жеље? Личне жеље су се негде распршиле, нестале. Још увек сам и сама роб, ал некако нека буде како Њему воља. Мање стреса и невоље.

[Ненад Р.]

Е драги моји ,на муци се познају јунаци . Нема човека који нема проблеме и то треба стојички да подносимо , без малодушности .

Ти који се поколебају у вери , заправо праву веру нису ни имали . Господ на такав начин испитује моћ наше вере и колико смо ми "ватрени "у својој вери пред њим . 

[Tavita]

оставићу овдје коментар зато што је одлична тема, нека искочи на листу актуелних.