Преболевање и исцелење након јаке трауме

[JESSY]

добродошла Вјера,...сигурна сам да ћеш уживати на форуму у дружењу са нама и наћи ћеш пуно интересантних тема за тебе...

[-Владимир-]

likefaceeeeeeee ponestalo mi amincica

Ево, позајмићу ти ја.

[anajrim]

Ево, позајмићу ти ја.

e hvala vladice

[Vjera]

Hvala vam svima dragi moji od srca. Lijepo se osjecam kad me ovako fino i blagonaklono docekate.

Eh, kad bi svi ljudi bili kao vi, vjerujuci i blagonakloni. Ali, ne moze to tako, mora da postoje i ovi drugi poput mog sefa, koji me pita, a sto postis!

Hvala Dijana na odgovoru.

[JESSY]

BOL

 

 

Boli me, sve me boli.

Boli me, plač deteta, kad ga odrasli ne razumeju, kad ga jedan, ili oba roditelja napuste, pa raste bez njihove ljubavi.

Boli me, kad mu ne daju da se igra, baš kad se njemu igra, kad ga teraju da spava, baš kad mu se ne spava.

Boli me, kad ga teraju da jede, a više ne može da jede, ili ne voli to jelo.

Boli me, kad mora da prizna, pod pretnjom ili batinaa, da je učinilo i ono što nije učinilo.

Boli me, kad ga drugi ljudi, u cilju ličnih interesa, lišavaju: oca, majke, drugova i drugarica, pa i života.

Boli me, kada bacaju bombe na njihove glavice i teraju ih da se kriju u podrume pune pacova i ustajalog vazduha.

Boli me, kad im se nanosi bilo kakva nepravda, i ne rastu, bar u približno istim uslovima, kao druga deca sveta.

Boli me, kad ne mogu da idu u školu, i kad im ne daju da uče ono što
vole, kad ih kažnjavaju za nenapisan domaći zadatak, i nenaučenu
lekciju.

Boli me, kad ih dele na: bogate i siromašne, site i gladne, crne i bele,
žute i crvene, na druge vere, a jedan je Bog, i sva su ista, gola, mala
i bespomoćna kad se rađaju.

Boli me, kad im brane prvu ljubav, kad žele da odrastu, a odrasli im
smetaju u tome, kad ih odrasli lažu, a istina se uvek sazna, kad i oni
lažu odrasle, bojeći se kazne.

Boli me, kad su neverni svojoj ljubavi, kad se rastavljaju od voljenih,
kad ne postignu svoj cilj, a već su odrasli, već imaju svoju decu, i
čine iste greške prema svojoj deci, kao što su to činili odrasli prema
njima, što ne veruju u Boga, iako su sada oni odrasli, a nisu ni
primetili da su odrasli.

 Boli me, što se razdvajaju po: jeziku, kulturi, narodnosti i veri, a žive na istoj planeti.

Boli me, što se međusobno ne razumeju, što su napravili veštačke granice na ovoj planeti, a živimo u bezgraničnom prostoru.

Boli me, što se pravi toliko oružja za uništenje: čoveka, prirode,
zemlje, što neko pokazuje silu nad drugim narodima, pokoravajući ih, i
pretvarajući ih u svoje robove.

Boli me, što ruše: gradove, mostove, brda i planine, što oružjem riju
duboko u zemlju, a zemlja to ne voli, ona voli, finu obradu, da joj
poklanjamo seme, a da nam vraća hranu, jer šta će nam vratiti kad je
stalno bombardujemo? Zemlja nas hrani sve, a bombe ostavljaju samo
pustoš i smrt.

Boli me, što se svi oni koji bacaju na Zemlju te bombe, hrane iz iste te zemlje.

Bože, pomozi nam, spasi nas.

Mico Lukic

[JESSY]

Renata Senić

Povređenost je preterana i nezdrava
emocija koja nastaje kao posledica tumačenja da se neko prema nama poneo
loše, na način koji nismo zaslužili.  Sigurna sam, desilo se svakom da
bude povređen, pa i da provede sate, pa čak i dane razmišljajući o
razlozima iz kojih ga je neka draga osoba povredila. Specifične misli
vezane za osećanje povređenosti se odnose na procenu da nas je druga
osoba namerno povredila. To je jedan od osnovnih razloga iz kojih kažemo
da je povređenost preterana i nezdrava emocija. Osećanje povređenosti
dovodi do toga da iz vida gubimo celovitu sliku, širinu mogućnosti koje
su na datu osobu mogle uticati da reaguje na izvestan način , koji smo
mi protumačili kao povređujuć i loš. Ne samo da gubimo iz vida širu
sliku, već se isključivo fokusiramo na negativno. Negativno ocenjujemo
postupke druge osobe i precenjujemo sopstvenu povređenost, često uz
jadikovanje i samosažaljenje. Neretko se osećamo i besno. Budući da
razmišljamo da se neko poneo izuzetno loše prema nama, često nas
preplavi sirova agresivnost. Međutim, kako uz povređenost često ide i
„durenje“, „namoćorenje“, mi tu agresivnosti ili ispoljavamo
pasivno-agresivno prema drugoj osobi, ili je okrećemo prema sebi. U
prvom slučaju se na tih način svetimo, dok u drugom postajemo sve
potišteniji. Iz te potištenosti se uglavnom: ili izlije napad  besa ili,
ako ništa ne radimo po pitanju nje, polako postajemo depresivni.  Čini
mi se da je sržna tačka povređenih ljudi njihova nemogućnost ili
nevoljnost da se zapitaju iz kojih se razloga druga osoba ponela na
određen način. Dakle, osnovni uzrok povređenosti možemo da opišemo kao
umanjeno razumevanje druge osobe i preterano fokusiranje na sopstvena
osećanja koja su nastala kao posledica tumačenja da nam je taj drugi
učinio nešto nažao, nešto što nismo zaslužili.

[JESSY]

Svako od nas ima drugačiji prag tolerancije bola – bilo da je u pitanju
fizička, emotivna, ili psihička bol. Ponekad u životu nailazimo na
situacije koje su za nas bolne. To može biti razvod, ili gubitak neke
drage osobe.

 

 

како ви реагујете на бол? колико можете да издржите психичку или физичку бол....? како помажете себи....?

[Лазар Нешић]

како ви реагујете на бол?

 

Сетим се Бога једино кад ме нешто заболи.

[JESSY]

Сетим се Бога једино кад ме нешто заболи.

па, не верујем да је баш тако.... ...али, да....већина тако чини....и онда нам драги Господ ипак помогне....

[Лазар Нешић]

па, не верујем да је баш тако.... ...али, да....већина тако чини....и онда нам драги Господ ипак помогне....

 

Шалио сам се мало, али сам мислио на ово: бол је добродошла, јер нас она подсети на недостатак.

[JESSY]

Тuga je zdrava emocija. Tuga je reakcija na gubitak a

tugovanje je proces koji pomaže osobi da se emocionalno razdvoji od

onoga što je izgubljeno. Iako tuga nije prijatna,

mnogima tugovanje ne predstavlja nikakav problem, dok neki ljudi ne

dozvoljavaju sebi da tuguju. To što neko ne ispoljava tugu, što ne

plače, ne znači da nije tužan, oni koji ne plaču drže tugu u sebi.

Neizražavanje tuge i držanje tuge u sebi dovodi do unutrašnje napetosti

koja se lako može pretvoriti u anksioznost.

S obzriom da tuga nije opasna i da pomaže ljudima da prebole gubitak,

zašto se onda neki ljudi plaše da tuguju? Zašto ne dozvoljavaju sebi da

tuguju? Dozvoliti sebi tugovanje znači priznati gubitak i započeti

proces preboljevanja odnosno emocionalnog razdvajanja od onoga što smo

izgubili. Ljudi mogu biti tužni kada izgube dragu osobu (člana

porodice, prijatelja, partnera itd.), kućnog ljubimca, posao, kada

izgube neku svoju iluziju, predstavu o životu ili nekoj osobi koja nije u

skladu sa realnošću, kada izgube ljubav ili naklonost neke osobe i sl.

Sve u svemu tugovanje je priznanje gubitka. Priznanje

da više nemamo ono što nam je bilo drago i ono u šta smo se emocionalno

invenstirali. Upravo ta emocionalna vezanost za ono što smo izgubili je i

razlog za tugu. Tuga služi da nas oslobodi psihičkog bola koji je nastao gubitkom.

Kao što fizički udarac i oštećenje tkiva nanosi bol telu, tako gubitak

emocionalno važnog objekta ili osobe dovodi do psihičkog, duševnog bola.

Da bi taj bol prošao, osoba mora da dozvoli sebi (svom svesnom delu

psihe i svom telu) da taj bol izrazi.

[JESSY]

Kada se dogodi neki gubitak obično je osoba prvo u šoku. To prva faza, faza šoka ili neverice.
U toj fazi osoba je sklona da poriče gubitak, iako je gubitak
očigledan. Osoba ne gubi kontakt sa realnošću već poriče svoju
unutrašnju realnost, ne prihvata ideju gubitka. Ako se to poricanje
nastavi osoba može početi da se oseća anksiozno ili da upadne u
depresivnu epizodu. Onog momenta kada osoba prihvati realnost, prihvati
gubitak, proces tugovanja počinje.

Dakle, neki ljudu ne žele da tuguju jer ne žele da prihvate gubitak. Tugovanje znači opraštanje, pozdravljanje sa izgubljenom osobom ili objektom.
Samo izražavanje tuge nije bolno nego čak šta više je i prijatno. Kroz
plač, jecanje i nevoljne konvulzije koje prate prirodno, spontano
izražavanje tuge, osoba doživljava pražnjenje i olakšanje. Olakšanje se
doživljava i na psihičkom i telesnom nivou. Ono što boli je gubitak a ne
plakanje. Oni koji poriču gubitak pokušavaju na taj način da zadrže
izgubljenu osobu ili objekat. To naravno nije moguće. Prolongiranje
priznanja i prihvatanja bolne realnosti još više povećava napetost jer
poricanje nužno vodi javljanju anksioznosti.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

[JESSY]

Kada i zasto srce boli

psiholog S.Lazic

Kad počnete da osećate svoje srce, ne ono poetsko, nego stvarno, kad sve češće postajete svesni načina kako ono radi, njegovog treperenja, lupanja, preskakanja ili žiganja, prvo postanete zabrinuti. Sa brigom, koju obično ni sa kim ne delite počinju da se množe razne fantazije kojim nastojite da objasnite moguće uzroke. Obično te fantazije stvaraju pogrešne zaključke koji vas vuku u sve veću brigu ili strepnju. Ako se takvo fizičko i psihičko stanje produži  upadate u paniku koja u krajnjoj liniji znači  strah od smrti. Tada se obično obraćate lekaru, nakon čega počinju silna pretraživanja zašto srce boli. Kada medicinski nalazi ne otkriju  nikakav organski poremećaj, što se dešava ako se na početku istorije bolesti obratite za medicinsku pomoć, postajete zbunjeni i skeptični prema stručnjacima koji ne pronalaze uzroke vaših tegoba. Mnogi počinju potragu za još boljim stručnjakom sve u nadi da će on otkriti uzrok bola, što može trajati mesecima i godinama. Ta faza  bolesti, u nauci poznata kao funkcionalni poremećaj, nije jasna  onim koji su joj izloženi, a ona je najvažniji period za prevazilaženje   bolesti. Ako funkcionalni poremećaj postane strukturalni, što znači oštećeno srce ili vaskularni sistem, onda je došlo do jedne vrste smrti. Hirurški instrumenti i lekovi nisu rešenje, već samo odlaganje kraja. Jedan deo nas je bespovratno umro, nakon čega živimo, ali ne sa istom strašću i poletom prema životu.

 

 

[JESSY]

Svest je jedini lek

 

 

                        Da  to ne bismo doživeli  moramo nešto činiti u preventivnoj fazi života protiv bolesti. Moramo početi izučavati smisao, srž i strukturu života, nas i našeg odnosa prema životu. Formula  zvuči vrlo filosofski, što mnoge ljude odbija, ali zastanite na ovom mestu i shvatite da trećeg  rešenja nema. Ili ćemo živeti život svesno ili nesvesno. Za one kojima se pojmovi svesno i  nesvesno čine kao fraze, možemo to i drugačije reći. Ili ćemo život živeti budni ili uspavani. Trećeg rešenja nema. Kada smo uspavani, mi smo vrlo ranjivi, nespremni na odbranu od mogućih opasnosti u nama i oko nas. Bolest je jedna od tih opasnosti. Naš materijalistički svet ostavio je duboki trag u svesti skoro svakog čoveka. Verujemo samo u onih pet, izvikanih čula, a ljude koji veruju i u šesto čulo smatraju zanesenjacima ili neozbiljnim osobama. Pre nego vas ophrva bolest, morate istraživati  život. Čovek nije samo telo. Kad vidite  telo  u mrtvačkom sanduku, shvatite da čoveka  ne čini samo telo. Telo je tu, ali  Nešto nije tu. Ta druga "polovina" čoveka je otišla. Ona je jako bitna, ustvari bitnija od tela. Da li ste se zapitali šta je to nešto što čini kompletno biće čoveka. Nije ni važno kako ćete ga nazvati, ako počnete da  osećate to nešto. Tek sa tim nešto čovek je celina, biće.

                        Jedan mudar Japanac, Morihej Uješiba, izumitelj aikida, jedne borilačke veštine,  govorio je da je telo nepročišćena svest, a svest je pročišćeno telo. Čovekovo biće je u suštini jedno, ali ima dve strane, spoljašnje telo i unutrašnje telo. Ona su sastavljena od istog "materijala", od suštine koja se zove nešto ili svest. Preneto na život svakodnevice, ova formula može da se primeni i na bolesti. Bolest je dakle vrlo nepročišćena svest, u stvari neznanje. Neznanje šta se snama  zbiva. Nismo u kontaktu sa svakim delom sebe. U funkcionalnoj fazi bolesti  mi  bolje od svih  znamo šta se snama zbiva, ali to sakrivamo od sebe i od drugih.  Taj bol smeštamo u određeni, odgovarajući organ. Radije  se krijemo  iza bola nego da svoje znanje podelimo sa nekim. Pitaćete gde je tu  problem bolesti srca? Kad nas ono zaboli zaboravljamo na vekovne tvrdnje pesnika kako srce ume da zaboli zbog ljubavi. Srce  je, zaista  organ ljubavi. U funkcionalnoj fazi bolesti, prvo vas boli duhovna dimenzija srca, a onda i telesno srce. U ovoj fazi možemo razumeti zašto nas srce boli i kako otkloniti taj bol. To znači da srce ne boli tek tako, slučajno, bez ikakve veze sa  našim unutrašnjim bićem, da je ta bolest nedostupna našoj moći delovanja ili  da ne zavisi od naše odgovornosti. Srce boli zbog naših želja, čežnji, izneverenih očekivanja, beznađa, tuge, iz ljubomore, zavisti, straha, iz svih onih skretanja toka ljubavi  dok  njome nežno dodirujemo svet oko sebe. Sva nabrojana osećanja  možete doživeti glasom srca  u vidu treperenja, lupkanja, grebuckanja, slabosti, preskakanja, nervoze…. To je jezik srca.

[JESSY]

Možda sumnjate da srce može biti tako pametno. U svetu već poznati endokrinolog, Dr. Dipak Čopra, navodi kliničke slučajeve koji pokazuju da ćelije srca pamte iskustva, kao i sve druge ćelije. Znači, pamćenje nije privilegija samo mozga i nervnih ćelija. Tako se desi da čovek kome je presađeno srce, odjednom voli hranu koju pre operacije uopšte nije voleo. Ispitivanjem je utvrđeno da je takvu hranu voleo prethodni vlasnik srca. Deluje neverovatno. Iz ovih saznanja možemo zaključiti da je srce, ne samo organ ljubavi, nego pametni organ ljubavi. Inače postoji bitna, zajednička osobina  fizičkog srca i  ljubavi. Srce, kao i ljubav pulsira, ritmički se širi i skuplja da bi rasprostrlo svoje sokove po celom organizmu. I ljubav pulsira, ritmički se širi, pa se skupi da uhvatila novi zamah u davanju njenih sokova  svetu oko sebe. Pulsiranje i ritam je osnovno svojstvo života i Univerzuma. Da li znate da na drevnom, sanskritskom jeziku pojam  istina se izgovara kao ritam? Pošto je suština rada srca ritam to znači da je srce istina. Nije slučajno srce isticano i kao organ ljubavi. Sama reč srce izvedena je iz reči srž ili središnji deo nečega. Srce je srž bića. Pošto je srce ljubav, to znači da je ljubav srž bića. Srce je spoljna strana bića, a ljubav je unutrašnja strana bića. Isti odnos važi kao za princip da je telo nepročšćena svest, a svest je pročišćeno telo. Kad vas boli srce to znači da je vaša ljubav povređena. To znači, ako hoćete da izlečite svoje srce, morate poći prvo od  isceljenja svoje ljubavi. Prvo iscelite svoj odnos sa  svojom okolinom, jer on je ili odnos ljubavi ili odnos neljubavi