Преболевање и исцелење након јаке трауме

[Maslacak_]

Ne bih definitivno. 

Moje najbolnije sjecanje je vezano za meni vrlo bitne ljude, a onda bi to znacilo izbrisati i sjecanje na njih. A to nikako ne zelim.

A i, sto Dani rece ta iskustva te samo ojacaju.

Iako je to tesko uraditi, treba iz svega toga izvuci nesto pozitivno.

[Тања1]

Живот и промене корачају заједно. Сви људски животи садрже у себи промене губитака. Највећи губитак у животу је када изгубимо ближње. Различити су путеви и различити начини, сви морају да нађу свој пут. Ако се јаке емоције и/ или бесмисао настављају током дужег временског периода затражити стручну и/или духовну помоћ.

[Ljubičasta]

Ne bih.Oni su sadasnja ja.Izmedju ostalog.

[Тања1]

Никад не бих изабрала живот у блаженом незнању и лажном рају. Радије отворених очију суочити се са реалношћу, али не и испуњену само болним сећањима и ограничењима у слободу, јер се то више не би могло животом звати. Гласам за Радост, Осмех...

 

Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи,
чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију.

 

Његош.

[Amina]

Složiću se sa većinom i reći - ne.

 

Imala sam priliku da razgovaram sa, sada već dobrom prijateljicom, a tada devojkom koju sam sasvim slučajno srela na jednom drugom forumu, upravu tražeći savet za jedan problem a kasnije i posledice tog problema koje su mi nanele nezanemarljiv bol.

Sećam se njenih reči tada da je bol sastavni deo svakog čoveka, u većoj ili manjoj meri. A da je najteži bol onaj koji nas pogodi odjednom a ne onaj koji traje duže, što mi je u početku bilo malo čudno ali nažalost na nekom nedavnom primeru sam se i uverila da je bila u pravu.

 

Rekla bih da čovek svoj bol nosi zauvek sa sobom, da li u sećanju ili dubokoj podsvesti ali je uvek tu. Podseća me na one filmove u kojima junaci, uglavnom na samrti, počinju da se prisećaju nekih stvari koje su mislili da su zaboravili pa stoga mislim da je otprilike makar slična stvar i sa bolnim sećanjima. S tim što bih rekla da bolna sećanja ne moraju biti toliko bolna, ako ne želimo sami da budu. Jer svako loše sećanje možemo pretvoriti u lepu, ili makar korisnu uspomenu. Kako smo nešto mogli uraditi tada bolje ali smo naučili za naredni put. Ili kako nam nedostaje neko ili nešto čega više nema, ali uspomene na vreme dok su oni bili tu su ostale, zajedno sa lepim sećanjima na trenutke provedene sa njima.

 

Ta bolna sećanja se tek tako obrisati ne mogu ali ih možemo sortirati u vez i odložiti na neke životne police, ne bacati ih, već samo uvezati i odložiti, skloniti ih na neko mesto. A ako ikada poželimo da ih se iz nekog razloga prisetimo one će biti tu, na toj polici. I kada ih se opet "nagledamo" dovoljno onda ih možemo vratiti natrag. To je najbolji način na koji sam se ja uspela izboriti sa mojim gore pomenutim bolnim sećanjima. A kada ih "izvadim" iz tog "poveza" umesto bola pojave se lepe uspomene. Malo čudno, bolna sećanja a lepe uspomene, ali meni se dopada taj kontrast.

S tim što mi je trebalo dosta vremena da ga uspostavim ali mi je neopisivo drago što sam uspela u tome.

I neopisivo mi je drago što sam sačuvala ta bolna sećanja, i uspela da ih pretočim u nešto lepo pa tako umesto da samo imam bol imam i malo sreće i lepih stvari zajedno sa njim.

[JESSY]

Ћутљива траума

Условно се може рећи да постоје два начина да се природно проживи траума. Ући у себе или говорити, плакати, изражавати своје емоције.

Раније су психотерапеути сматрали да је обавезно нужно како би човек проговорио о трауми. Данас је постало очевидно да човек који је ушао у себе, такођер може да говори. Он може да говори с Богом, он може да говори са самим собом. А нама се чини да он ћути.

Тако, док човек изабира начин на који ће да проживи (проради) трауму, не препоручује се «изводити га на разговор по души». Он просто може да не буде спреман за такав обрт догађаја. Тим пре што може да се деси ретрауматизација, зато што ми као да терамо човека да се враћа тамо где он није спраман (и не жели) да се враћа.

Да, нама је важно да будемо поред човека и да научимо чекати. Чекати, док нас не замоле за помоћ. Заиста је опасно када човек не говори о трауми ни с Богом, ни с другим, ни са собом. То и јесте ћутећа траума, која се, нажалост, преноси са колена на колено.

Бехтерева Н.П. размишља о том, као физиолози говоре да се проживљавани ужаси не предају од једног покољења следећим покољењима. Но само што загребеш у дубину, нпр. у биохемијско дешифровање физиолошких појава, појављују се сумње. Може бити да, свеједно нешто, физиолошки неуловљиво, пролази кроз баријеру покољења.

Нажалост, научна интуиција је није обманула. Опит свих психотерапеута разних праваца и потхода указује да човек у себи чуве те сложне емоције, које су осећали уз преживљене трауме, но о којима су ћутали.

Молитва – је веома добар начин излити своја преживљавања Богу. Веома често, читајући житија нама довољно блиских по времену живота светих, видимо како су они после предвиђеног вечерњег правила изливали душу своју пред Богом.

Ми читамо како је то чинио пророк Давид. Може се рећи за неке његове псалме – да су то накнадно прорађиване (изживљавање) траума. Ми можемо просто саприсутсвовати у животу човека, који је свој бол управио, углавном, к Богу. Нпр. шетња по парку са не много речи – је већ подршка. Она говори: «Живот се продужује. Ти ниси сам. Ако се нешто деси – ја сам ту, поред».

То није свагда довољно. Многи хоће да говоре. Тако да озбиљан рад на посттрауматском опоравку  наступа тек наком 6 месеци након трауматског догађаја.

[JESSY]

Ресурс

Прво правило рада с траумом – у трауму је важно ићи кроз ресурс. Часно говорећи не свиђа ми се тај појам «ресурс», зато што је он површински. Но таква су правила разумљивости. Да би било разумљиво, не сме се много компликвати.

То пишем да се код неби десио саблазан да читатељ остане само на овде прочитаном. Тако, потрагу за енергетским елементом личности и његовог живота може да се почне с питањем: «Шта вас, при свим тешкоћама, (п)одржава?», «Каквим личносним могућностима располажете, који би вам могли помоћи да преодолите болест?»

Овде је важно имати на уму речи светитеља Теофана Затворника о три нивоа људског живота: духовном, душевном и телесном,

«… да сваки од тих нивоа има своје потребе, природне и својствене човеку; да све те потребе нису истог достојанства (вредности), него су једне више, друге ниже и да њихово сразмерно задовољавање даје човеку покој (мир)».

Према томе, тешко да ресурс може да лежи само у сфери духовних потреба. Може се рећи да за сваки ниво постоји свој ресурс. Како га још тражити: «Наведите пет позитивних аспеката у вешем животу данас». «Каква сећања из прошлости вам дају осећање наде и радости?».

Сећања су способна да пробуде уснуле силе душе. Позитиван опит из прошлости  је у стању да утаба пут наде за будућност. Радосни сусрети с друговима, љубав блиских и осећања среће способни су да се врате у нашим сећањима, преживљавању и да нас ободре.

Многи говоре: «Мени од тога бива само још болније. Па то је прошло». Није прошло – тај опит постоји у нама, у души, а то значи да је он – вечан.

[JESSY]

Кривица преживелог пред умрлим

Веома често људи, који су боравили у зони бојевих дејстава, осећају такву кривицу и почињу да себе окривљују зато што се радују животу. Овде је важно да се разговор води у духовној равни.

Мени се свиђају речи светог Јефрема Сирина из «Торжествене пјесме на кончину праведника».

«Човеку је био дан живот, подобан вечном животу, и с њим је он примио љубав ка животу и мржњу ка смрти. Ове две страже је Свемоћна Сила даровала човеку, снабдевши га животом, да би њиховом помоћу сачувао благо живота од противника. Из љубави према животу (човек) је открио у себи љубав према свом животу и колико је дужан да благодари Податељу живота. Страх од смрти удржава га од стремљења ка греху…»

Амвросије, архиепископ Дмитровски је писао да света Црква учи да гледамо на сваки нови дан у животу као на чудо милости Божије. Зато, радујући се животу, ми испуњујемо заповест Божију, а кривица… То осећање треба контејнирати.

[JESSY]

Траума посталa прошлост

Када можемо да кажемо да је рад с траумом завршен? Када човек више не преживљава трауматске околности као садашње (стварне). Он види последице, но осећање страха, боли – постала су само сећања. До тада је постојала зона душе где је то све било реалност. Да, бол може да остане, но са тим се већ може живети.

Устројавајући свој живот, веома је важно памтити да постоје четири сфере: 1. лични смисао (везан са духовношћу); 2. делатност, стваралаштво; 3. контакти; 4. тело.

За поновно успостављање нормалног живота је важно да се животне енергије распоређују равномерно међу тим сферама, а не да све одлазе тамо-некуд у једном или два правца.

Тај посао се може предложити у виду вежбе: «Нацртајте ромб. Сваки од његових врхова – је једна сфера. Како се вама чини, како је ваша енергија распоређена измеђту те четири сфере? Размислите, да ли сте тиме задовољни. Како бисте ви желели да она буде распоређена? Шта вам за то недодстаје?

Веома често човек машта да добије исцелење само по молитвама, надајући се на чудо. Важно је имати на уму да ми можемо да се надамо на чудо, но немамо право да га требујемо (захтевамо). Понекад се то, несвесно, показује само као машта о сопственој искључивости (посебности). «Све остале лекари лече, а мене искључиво Господ Бог».

Занимајући се својим здрављем, важно је имати на уму да се ми тако не бринемо само о себи, него и о ближњим. Јер при погоршању стања сав терет бриге лежи на њиховим плећима.

Такођер је веома важно говрити о проблемима у оквру социјума. Нпр. после семинара о посттрауматском стресовом растројству (ПТСР) доктора мед. Наука, психотерапеутра из Њемачке (њему је 72 год), сетила сам се како је често понављао:

 «Питање које се подробно разматрало у Њемачкој после рата,  јесте: «Како ћемо да живимо са преступима, које су учинили наши оци?» И благодарећи разматрању тих проблема, раскајању, раду над својим грешкама Њемачка не само да је успевала да преживи, него се и развијала».

http://www.pravmir.ru/psihicheskaya-travma-kogda-molitvyi-nedostatochno

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/04/24/psihicka-trauma-samo-molitva-nedovojljna/

[JESSY]

«Траума» – тако психолози скраћено називају болно место у души. Таква се места формирају када дете није успело (могло) да проживи и изрази снажна осећања изазвана неким догађајем. Када његова осећања нису била прихваћена и подељена с неким одраслих. Тада се та осећања подављују или потискују и сакривају негде тамо у души. Они не нестају, него нагризају човека изнутра у виду туге, депресије, досаде од живота, подављености, психосоматских болести.

Траума – то је као бол, отворена рана, одозго прекривена одећом или марамом ради заштите. Ако додирнеш здраву руку – не боли, а ако додирнеш отворену рану – бол је таква да вриштиш. Мада је додирнута случајно и с истом снагом.

Траума изазива неадекватне реакције.

Она добавља к невином (безазленом) догађају своје тумачење и изазива најснажнија осећања. Обично су то непроживљена и неизражена осећања из детињства – у односу према родитељима или другим траумирајућим фигурама.

Нормална реакција бива – као када те кишица мало покваси, а траума – као да на тебе излију буре воде. Таквом снагом осећања преплављују човека при трауми.

И одговорност траумираног је у томе да та осећања не истреса на невином човеку, када већ схвата да је то траума, да то нема везе са њим.

Рећи партнеру: «Ја сам у трауми, опрости, потребно ми је да будем сама док осећања не утихну». Или: «Мени је тренутно веома болно, и веома сам нервозна (љута), но ти за то ниси крив, то су се побудила моја осећања из детињства. Не узимај на свој рачун».

Или: «Ја сам у трауми, да ли би могао просто загрлити ме?»

Или још нешто слично томе, што помаже да се изађе из тог стања.

Ако је траума било много и то дубоких, може да се формира општа заштита – откључе се сва осећања. Буквално говорећи као да се изранављени војник пузећи увуче у тенк и тамо закључа. Он ништа не осећа – и као да живи спокојно, но минус је у томе, што је досадно, и све некако сиво, и усамљено и хладно. Тешко је налазећи се у тенку ступати с људима у блиске, топле односе.

Од траума лечи схватање, какве су оне, како су настале, но само схватање је недовољно. Још је потребно проживети и изразити подављена осећања. Обично то захтева времена. И најбрже и најефективније то происходи у блиским и топлим опдосима.

Када човек стекне нови опит (искуство), да се може и љутити, и показивати свој бол, и плакати и бити неадекватан у својим реакцијама, но тај неко га не напушта, него остаје поред њега. Воли га, и када може бриме о њему и подржава га. То је то чега није било у детињству и то што исцељује.
И са временом траума зараста и исцељује се, остаје само ожиљак. А неадекватне реакције постепено јењавају и постају потпуно одговарајуће ситуацији.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/09/01/trauma/