Одговара јеромонах Јов (Гумеров)...

[JESSY]

Шта је човекова душа?
Сергеј Лукин
Душа је бесмртно духовно начело које је Бог ств орио. Човек се по Светом Писму
састоји од два дела. Он у себи сједињује душу и тело: «А створи Господ Бог човјека од
праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива» (1 Мојс. 2, 7).
«И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога
који може и душу и тијело погубити у паклу.» (Мт. 10, 28). Хришћанска антропологија,
која води порекло од свештених библијски х књига детаљно је разрађена у патристици. У
богословљу светих отаца душа је најважнија категорија. «Душа је,» пише преподобни
Јован Дамаскин, «жива суштина, проста и бестелесна; невидљива по својој природи
телесним очима, бесмртна, обдарена разумом и умом, нема одређену фи гуру; она дејствује
уз помоћ органског тела и даје му живот, напредак, осећање и силу рођења. Ум не припада
души, као нешто друго, што се од ње разликује, већ као најчистији део ње саме. Што је
око у телу, то је ум у души. Даље, душа је слободна суштина, која поседује способност
хтења и деловања; она је подлеже и измени и управо, измени од стране воље, као што је то
својствено тварном бићу» (Тачно изглагање православне вере. Књ. 2, гл. 12).

[JESSY]

У чему је разлика између појмова «Бог» и «Господ»?
Наталија
У Светом Писму је наведено неколико имена Божијих од који х свако преноси
одређено својство Творца неба и земље непојамног у Својој суштини. Имена Бог и Господ
су најраспрострањенија у библијским текстовима. Првим именом преводиоци су на
словенски и руски јези к превели јеврејску реч Елохим. Она се у Библији среће око 2.500
пута. Најчешће се употребљава кад се говори о једином истинитом Богу. Он је
супротстављен идолима – лажним «боговима». Множина (завршетак «им» додаје се
именицама мушког рода у множини) имена Елохим не указује н а мноштво богова (глагол
с речју Елохим увек стоји у једнини), већ на величину и неи сцрпност Божанских
својстава. У грчкој Библији (Септуагинти) ово име се преноси речју Теос.
Речју Господ у нашој Библији је преведено име које се среће преко 6.000 п ута.
Јевреји га од давнина нису изговарали због побожног страха. По облику у којем је
написано оно представља реч која се састоји од четири слова (тетраграма) - YHWH.
Преводиоци Светог Писма на грчки јези к преносе је речју Кириос (Господ). Она се
најчешће користи онда кад се о Божанству говори као о апсолутном, вечном, самосвојном
Бићу (Суштаств у): «Ја сам Онај Који јесте» (2 Мојс. 3, 14).

[JESSY]

Шта је Свети Дух и Божанска благодат? По чему се они разликују или је то једно
исто? Хвала.
Александар
Свети Дух је Божанство, треће Лице Пресвете Тројице. Благодат је духовна сила
која исходи од Бога, која чисти, освећује и животвори душу сваког човека, који иде п утем
спасења. «А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући
довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу.» (2 Кор. 9, 8). Свети оци су много
писали о великом и тајанственом дару благодати. Тако преподобни Макарије Велики
каже: «Духовно дејство Божије благодати у души се остварује с великим дуготрпљењем,
премудрошћу и тајанственим гледањем ума кад се човек с великим трпљењем подвизава у
току времена и читавих година. И дело благодати тек онда бива савршено у њему кад се
његова слободна воља, после вишекратног испитивања покаже као благоугодна Духу и са
временом покаже искуство и трпљење» (Духовне беседе. Беседа 9.1). Она се даје по мери
вере и одлучности човека да живи по заповестима Божјим. «Бог се гордима противи, а
смиренима даје благодат» (Јак. 4, 6).

[JESSY]

Верујем у Бога и крштена сам кад ми је било 10 година. Сад сам напунила 23.
Постало ми је страшно да живим. Плашим се да ћу остарити и умрети, да ћу изгубити
своје ближње. Почели су да ме обузимају страх и очајање – зашто ми је Господ дао
живот? Ради ког циља сам се родила и зар време не лети брзо? Како да стекнем мир и
хармонију? Потпуно сам се измучила. Помозите.
Јелена

 

Драга Јелена! Признајем да ми је тешко да дајем савете кад немам могућности да
поразговарам. Чак и лекар у једноставнијој ситуацији кад треба да препише неки лек треба
детаљно да прегледа болесника. На основу искуства је познато да стање о којем пишете
може бити резултат јаког дејства демонских сила, које покушавају да изазов у
најразличитије страхове да би бациле човека у униније и очајање. Тле за ово често бива
болесно стање нервног система који треба лечити. Међутим, на првом месту треба да буду
духовна средства. У борби с демонским напастима пре свега треба очајати веру. Да би она
постала живи извор топле радости и светле наде трудите се да што је могуће чешће
отвореног срца лагано читате свето Јеванђеље. Није довољно само поверовати у Исуса
Христа, већ Му се треба потпуно препустити. Отворите Јеванђеље Његовог омиљеног
ученика. Каквом утешном љ убављу одишу речи Спаситеља речене у опроштајној беседи с
ученицима: «Ако останете у Мени и рјечи Моје у вама остану, што год хоћете иштите и
биће вам. Овим се прослави Отац Мој да род многи доносите, и бићете Моји ученици. Као
што Отац љуби мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој. Ако заповијести Моје
одржите остаћете у љубави Мојој, као што сам Ја одржао заповијести Оца Мојега и
остајем у љубави Његовој. Ово сам вам казао да радост Моја у вама остане и радост
ваша да се испуни. Ово је заповијест Моја: да љубите једни друге као што Ја вас љубим.
Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте
пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер
слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух
од Оца Својега објавих вам. Не изабрасте ви Мене, него Ја вас изабрах и поставих вас да
ви идете и род доносите; и род ваш да остане, да што год заиштете од Оца у име Моје
да вам да.» (Јн. 15, 7-16).
Нема страха од којег се човек не би могао избавити. Да би добио свесилну помоћ
од Господа треба да постане п унокрван члан Цркве. Треба да живи у њеном благодатно -
молитвеном искуств у. Што је чешће могуће треба с радошћу да приступа Светим Тајнама
знајући да благодат која се у њима даје исцељује душу и тело. Болест није једноставна.
Зато треба показати стрпљење и труд. Немојте клонути, већ будите будни, «јер нама Бог
није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености» (2 Тим. 1, 7).

[JESSY]

Врло ме занима питање такозваних тајних молитава на Литургији. Чиме је
оправдано њихово читање које нико не чује? Зашто људи који долазе да се причесте не
чују евхаристијске молитве?
свештеник Александар

 

У чинопоследовање Литургије улазе молитве које свештеник не чита наглас, већ
«тајно». Само њихови завршеци се изговарају као возгласи. Људи који се моле у храму за
ово време слушају песме које се певају за певницама. По мишљењу професора Московске
духовне академије А.А.Голупцова пракса тајног читања молитава настала је у 5. веку («О
узроцима читања и времену замене гласног читања литургијских молитава тајнима. –
Богословски весник, 1905., септембар). Свети цар Јустинијан је предузимао напоре за
повратак древној традицији. У глави 6. 137 новеле (565. године) било је прописано:
«Заповедамо да епископи и презвитери не изговарају тајно молитве Божанског
приношења и светог кршења, већ гласом који би чуо верни народ да би се умови оних који
слушају подстицали на већу грижу савести...» Међутим, ове одлуке нису могле да зауставе
измене које су се дешавале. Постојали су неки скривени, али веома јаки фактори. До 8.
века на Истоку је тајно читање литургијских молитава практично постало посвудашња
ствар. Очигледно да је овај неповратни процес био изазван дубоким променама у
црквеном организму. Ово се укратко може означити као прелазак од црквено-заједничке
саборности апостолског века на парохијски живот у савременом значењу. Литургија је
заједничко дело (грч. leitos — заједнички, ergon – дело). У раној Цркви евхаристија је за
сваког хришћанина реално била заједничка ствар. Није било ни левог, ни десног хора.
Певали су сви присутни. Цела заједница је одговарла на молитву свештеника и молбе које
је изговарао ђакон. Све није обједињавала само заједничка молитва, већ живо, радосно
саучествовање у великој Тајни која се доживљавала као реално присуство Господа, Који
сваком присутном даје Своје Тело и Крв. Како је данас незамисливо да се не причешћује
свештеник који служи Литургију, тако је тада било немогуће да се човек који за време
Евхаристије присуствује на њој клони од примања Светих Христових Тајни. «Јер је један
хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо» (1 Кор. 10,
17). С победом хришћанства и стварањем нове империје у Цркву су све више и више
почели да улазе номинални хришћани. Евхаристијска саборност је ослабила. Као
упадљиво испољавање овога било је то што су се многи клонили Причешћа. Антиохијски
сабор (341. године) је ослањајући на 9. Апостолско правило одредио: Сви који улазе у
цркву и слушају Свето Писмо, али због неког одступања од поретка не учеств ују у
молитви с народом или се одвраћају причешћивања Светом Евхари стијом нека буду
одлучени од Цркве док се не исповеде, док не покажу плодове покајања и док не буду
тражили опроштај и тада ће моћи да га добију» (2. правило). Постепено је међу црквеним
народом било све више љ уди који нису доживљавали Литургију као главни догађај у свом
духовном животу. «Највећу молитву Цркве – ев харистијску, коју су у стара времена многи
знали напамет, мирјани су почели да заборављају. Отуда спорови о њеном садржају, које
уочавају литургичари. Већина мирјана не осећа дамаре срца Цркве као што се они чују у
анафори у којој су сливене све молитве Цркве «о всјех и за всја», о преображају света и
Царству Божијем. Анафоре Литургије, и међу њима молтива светог Василија Великог
запањују димензијама светског космичког мољења у које се уливају благодарења и молбе
одређених чланова Цркве, дубином и силом благодатне љубави Цркве, прецизношћу и
пластичношћу догматски х формула. Ова химна саборне молитве не допире до слуха и
свести верника. За многе је изгубљено поимање жртвеног карактера Евхаристије и с вест о
одговорном учествовању у узношењу анафоре, иако просфоре и давање да се помињу
имена живих и мртвих (древни диптиси) сведоче о овој страни евхаристијског заједничког
дела. Многи људи који се моле у храму за време анафоре моле се својом самосталном, а
не саборном молитвом, благодаре Богу за своје радости, доносе Му своје туге и моле од
Њега помоћ за своје потребе. Сабрање верника, на велику жалост, није свесно себе као
једнодушног, једномисленог и јединственог пред дискосом на којем сва Црква и свет
окружују Глав у – Христа. У односу мирјана према Евхаристији и Литургији уочава се
елемент саборног, социјалног распада који се продубљује грехом ретког причешћивања.
То је саучествовање у социјалном греху, у греху нељубави према ближњем» (Б.Сове.
Евхаристија у древној Цркви и савремена пракса – зб. Живо предање, М., 1997., стр. 213-
214).
Многи људи који се данас причешћују нису свесни великог значаја Бескрвне Жртве
која се приноси за време Евхаристије. Кад би били свесни не би молили да се одмах после
Литургије врши помен за живе и мртве (да се одслужи помен или литија). Јер нема ничега
већег од помињања на Литургији. «У речима «благодарим Господа» треба да буде
усредсређена сва напетост благодарности свег молитвеног скупа. У том тренутку сви
треба да постану свесни своје евхаристичности, односно благодарности Богу. Зато овакво
негирање ове евхаристичности, односно самог смисла Литургије представља молба човека
који је присуствовао Литургији и који је чуо ове речи да му се одслужи благодарствени
молебан, због тога што му је он јаснији, ближи и говори му више него најузвиешнија
благодарствена служба – Евхаристија. Тако је неизрециво тужно чути ове молбе за
благодарствени молебан после Литургије, односно другим речима уместо Литургије, која,
дакле, ништа не говори души човека који жели да се захвали Богу. Узгред речено уопште,
служење било каквих треба после Литургије тако противречи духу нашег богослужења!»
(архимандрит Кипријан (Керн). Евхаристија, М., 2001., стр. 314).
У историји су постојали покушаји поједин их група свештенослужитеља да унесу
измене у постојећу праксу служења Литургије. Тако је обновљенчески епископ Антонин
(Грановски) почетком 20-их година 20. века служио «литургију, рецензирану по чиновима
древних Литургија». Изнео је престо на солеју. Међутим, све се ово радило самовољно, и
живот је укинуо ове новине. Напротив, велики пастири (свети Јован Кронштатски и
Алексије Мечов, протојереј Валентин Амфитеатров и др.), који су имали танан осећај за
црквени живот ништа не мењајући у обредној страни служили су Литургију с оним
благодатним надахн ућем, које је духовно препорађало десетине хиљада људи.

[JESSY]

Како таштину разликовати гордост од унинија и тугу од жалости?
Татјана Новикова

 

Свети оци, распоређујући осам погубних страсти сразмерно њиховој све већој
опасности, таштини дају седмо место, а гордости осмо. Генетски везане оне «крунишу»
списак главних духовно-моралних порока. Преподобни Макарије Вели ки каже да су све
добродетељи и сва рђава дела међусобно повезани као карике у духовном ланцу, да једна
од други х зависе: молитва од љубави, љубав од радости, радост од кротости, кротост од
смирења, смирење од служења, служење од наде, нада од вере, вера од послушања,
послушање од простоте. Тако и са супротне стране, рђава дела зависе једно од другог:
мржња од раздражљивости, раздражљивост од гордости, гордост од таштине,
таштина од неверја, неверје од окрутности, окрутност од нерада, нерад од лењости,
69
лењост од унинја, униније од нестрпљивости, нестрпљивост од сластољубља» (Духовне
беседе. Беседа 40.1). Ташт човек се наслађује својим реалним или умишљеним врлинама и
успесима, међутим, у његовој души, без обзира на недостатак љубави према Богу и
незахвалност према Њему још може да остане место за веру. А горд човек испољава
директно и свесно пренебрегавање Божанском славом. О томе пише преподобни Јован
Лествичник: «Почетак гордости је корен таштине; средина – понижење ближњег,
бестидно проповедање свог труда, хвалисавост у срц у, мржња разобличења; а крај –
одбацивање Божије помоћи, уздање у свој напор, демонска нарав» (23, 2).
Униније заузима шесто место у осмочланом списку страсти које воде ка духовној
смрти. Његов почетак је маловерје. Ако оно овлада човеком, постепено се у њему гаси
вера у Бога, нада у Њега и љ убав према Њему и човек пада у очај. Униније је облик тешке
духовне болести. А ако се туга и жалост се нису укорениле у човеку не представљају
болест. Оне су неизбежне на многотешком земаљском п уту. «У свијету ћете имати
жалост; али не бојте се, Ја сам побиједио свијет» (Јн. 16, 33).

[JESSY]

На другом доласку Христа васкрснуће тела, а у каквом стању ће бити? Ја лично
имам болест целог скелета, да ли ће тела васкрснути у првобитном стању (каква су била
у пролазном животу) или ће се преобразити?
И друго питање: где се налазе душе до другог Христовог доласка?
Александар

 

1. Живот после свеопштег васкрсења неће бити васпостављање некадашњег, већ
преображај. «И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше»
(Откр. 21, 2). После смрти наше тело трули. Ово распадање читавог телесног састава је
потребно да би се наша тела обновила, избавила од болести, недостатака, земаљске
грубости. У овом смислу свети оци говоре о благодатности смрти, јер се кроз њу не
остварује лечење и преображај само душе, него и тела. По речима светог апостола «тако и
васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сије се у
бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили» (1 Кор. 15, 42-43).

2. После четрдесет дана Господ души сваког човека одређује место привременог
боравка до С уда.

[JESSY]

Пишем у нади да ћу добити разрешење дискусије која у нашој породици одавно
траје о томе да ли је физички рад уместан у недељу и на празнике. Ја се придржавам
мишљења да немогућност за верника да због неких разлога поштује недељу (одлазак у
храм, читање духовне литературе) нипошто није узрок да дан проведе доконо.
Андреј

 

Празници су свети дани у којима се наш дух уздиже над земаљским бригама, а
душа и тело се ослобађају свакодневних, заморних брига и обавеза. Они нас подсећају на
узвишено назначење човека који треба да постане наследник блаженог живота, кад ће се
завршити животни труд који нам је Господ одредио. Због тога обавезно треба да будемо у
храму на празничном богослужењу. Сам Господ је славио празничне дане путујући из
Галилеје у Јерусалим (Јн. 2, 13; 5, 1; 7, 2, 10; 10, 22; 12, 1, 12 и др.). Шта да се ради остало
време кад се заврши служба? Правила светих сабора о томе ништа не говоре. Хришћанска
традиција прописује благочестив одмор. Ово потпуно одговара смислу и сврси празника.
Човек треба да буде у ведром расположењу. Потп уно је јасно да је фарисејска строгост
која забрањује сваки рад и занимање неспојива с духом хришћанске радости. Треба се
побринути само за то да нас овај посао не умара и не поробљава. Мотиви овог посла треба
да буду далеки од користољубља. Једном речју, на празнике се после повратка из храма
дозвољава лак, пријатан рад који нас удаљава од доконости која раслабљује, која тако
често води у униније.

[JESSY]

Да ли је грешно тражити «бољи живот»? Ради се о томе што радим, зарађени
новац је у потпуности довољан за нормалан живот целе породице. Али ја све време
тражим посао који се више плаћа и налазим, мењам посао. Међутим, понекад ми се чини
да то није добро, да јурим за земаљским добрима, скупљам их... А први хришћани су
насупрот томе продавали своју имовину и живели у заједници.
Георгије

 

Глас савести вам исправно дошаптава да треба да се задовољите оним што имате.
Жеља да се побољшају животни услове није греховна кад је човек сиромашан. Хронична
немаштина одузима снагу и време и утиче на расположење. Међутим, ако се основне
потребе задовољавају боље је не тражити више. Човеку треба да је драгоцена ун утрашња
слобода и он не треба да се упреже у кола светских брига. «А побожност јесте велики
добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донијесмо на свијет; јасно је да
ништа не можемо ни однијети. А кад имамо хран у и одјећу, будимо овим задовољни» (1
Тим. 6, 6-8).

[JESSY]

Како правилно испоштовати заповест о десетини прихода? И како правило
израчунати «десетину»? Од ког износа – од оног што добијам «чисто» на руке или исто
онако као што се рачуна порез на приход? И шта да се ради с дуговима (на пример, за
кирију) – кад их вратим, једва саставим крај с крајем до следеће плате?
Сергије

 

Десетина је била одређена Синајским законима као обавезна мера прилога у корист
храма (скиније) и свештенства: «И сваки десетак земаљски од усјева земаљскога и од
воћа, Господњи је, светиња је Господу.» (3 Мојс. 27, 30). Међутим, већ је у старозаветно
време могуће било давати прилог по усрдности. Таква је била Божија заповест кад се
градила скинија: «И Господ рече Мојсију говорећи: реци синовима Израиљевим да Ми
скупе прилог: од свакога који драге воље да узмите прилог Мени» (2 Мојс. 25, 1-2).
У основи хришћанске вере су две главне заповести: љубав према Богу и према
људима. Овим се одређује дух хришћанске пожртвованости. Зато и у својим при лозима
хришћанин није везан законима било каквом мером. Господ је похвалио удовицу која је у
ризницу ставила две последње лепте (Мк. 12, 41-43; Лк. 21, 1-4).
У Византији и у Русији су постојали покушаји да се одреди десетина. Тако су у
Русији за време епископа постојале дужности «десетилника». После Стоглавог сабора
појавили су се десетински свештеници на које је прешао део обавеза десетилника.
Међутим то је било укинуто још у XVII веку.
Ако је десетина згодна као начин одређивања редовних прилога и човек може да јој
прибегава не бавећи се скруп улозним књиговодственим рачунима, имајући на уму поуку
светог апостола Павла: «Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог
љуби онога који драговољно даје. А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у
свему свагда имајући довољно свега изобилујете у сваком добром дјелу» (2 Кор. 9, 7-8).

[JESSY]

Јако ме мучи питање: након што сам исповедила своје грехове, ја их се
свеједно сећам. И свеједно осећам стид и покајање. Можда сам их неправилно
исповедила? Како да сазнам да ли сам достојно исповедила грехове или нисам? Како
човек после исповести треба да се односи према прошлим сагрешењима – да их се не сећа
на молитви код куће? А како да их заборавим?
Валентина

 

Сва светоотачка аскетска литература је прожета простом и јасном мишљу: ако смо
искрено исповедили Богу своје грехове, Господ нам их је опростио. «А о греховима који су
учињени раније и које спомињеш, рећи ћу: ако сачуваш моју заповест о Христу Исусу,
веруј несумњиво да ти их је Господ опростио и да као да си се сад родио кроз покајање
које си принео Богу» (преподобни Варсанофије Велики и Јован, Руководство за духовни
живот. Одговор 223). Сећање на грехове је природно. Али ако сјединимо покајање с
вером у милосрђе Божије, неизбежно осећање кривице пред Богом постаје извор сталног
благодарења Богу. «А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше
дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони
обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече:
Мислим онај коме више поклони. А Он му рече: право си судио» (Лк. 7, 41-43).

[JESSY]

Ако је све што потиче од Бога одакле је онда зло?
Татјана

Бог није створио зло. Оно је настало због злоупотребе слободе коју је Творац дао
Својој творевини – Анђелима и човеку. Прво је од воље Бога због гордости отпао део
Анђела. Они су се претворили у демоне. Њихова оштећена природа је постала стални
извор зла. Затим се у добру није одржао ни човек. Прекршивши отворено заповест која му
је дата он се успротивио вољи Творца. Лишивши се благодатне везе с носиоцем Живота
човек је изгубио своје првосаздано савршенство. Његова природа је оштећена. Грех се
родио и продро је у свет. Његови горки плодови су болест, страдања и смрт. Човек више
није у потпуности слободан (Рим. 7, 15-21), већ је слуга греха. Да би се спасили људи
дошло је до оваплоћења Бога. Својом крсном смрћу и Васкрсењем Исус Христос је
духовно и морално победио зло, које над човеком више нема потпуну власт. Међутим, зло
реално остаје док опстаје данашњи свет. Од свакога се захтева борба против греха (пре
свега у себи). Уз помоћ благодати Божије ова борба свакоме може да донесе победу. Зло
ће коначно победити Исус Христос на крају времена. «Јер Он треба да царује док не
положи све непријатеље под ноге Своје. Посљедњи непријатељ укинуће се – смрт.» (1
Кор. 15, 25-25).

[JESSY]

Библија каже да нам је Бог дао право избора. Она такође каже да Бог зна
апсолутно све и да су имена спасених већ записана у Књизи Живота. Какав је то онда
избор ако је Он све већ решио уместо нас?
zenichka

 

У неким свештеним библијским текстовима помиње се књига живота. Навешћемо
та места: «насупрот непријатељима мојим /.../ нека се избришу из књиге живијех и с
праведницима нек не буду записани» (Пс. 68, 20-29); «молим и тебе, сатрудниче вјерни,
помажи њима који се потрудише са мном у проповиједању Јеванђеља заједно и са
Климентом и осталим помоћницима мојим, чија су имена у Књизи живота» (Флп. 4, 3); «И
неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у
Јагњетовој Књизи живота» (Откр. 21, 27). Уз ове цитате вероватно треба додати речи из
Мојсијеве молитве: «опрости ми гријех: ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си
написао» (2 Мојс. 32, 32). Како видимо ни на једном месту се не каже да су у ову књигу
записана имена спасених. По постојећем тумачењу речима «књига живота» је симболично
назван запис добрих дела на небу, којима ће се човек оправдати на Суду и добити вечни
живот.
Хришћанском учењу је потпуно страна идеја предодређености. «Јер Бог тако
завоље свијет да је Сина Својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине,
него да има живот вјечни» (Јн. 3, 16).

[Bokisha]

Библија каже да нам је Бог дао право избора. Она такође каже да Бог зна

апсолутно све и да су имена спасених већ записана у Књизи Живота. Какав је то онда

избор ако је Он све већ решио уместо нас?

zenichka

У неким свештеним библијским текстовима помиње се књига живота. Навешћемо

та места: «насупрот непријатељима мојим /.../ нека се избришу из књиге живијех и с

праведницима нек не буду записани» (Пс. 68, 20-29); «молим и тебе, сатрудниче вјерни,

помажи њима који се потрудише са мном у проповиједању Јеванђеља заједно и са

Климентом и осталим помоћницима мојим, чија су имена у Књизи живота» (Флп. 4, 3); «И

неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у

Јагњетовој Књизи живота» (Откр. 21, 27). Уз ове цитате вероватно треба додати речи из

Мојсијеве молитве: «опрости ми гријех: ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си

написао» (2 Мојс. 32, 32). Како видимо ни на једном месту се не каже да су у ову књигу

записана имена спасених. По постојећем тумачењу речима «књига живота» је симболично

назван запис добрих дела на небу, којима ће се човек оправдати на Суду и добити вечни

живот.

Хришћанском учењу је потпуно страна идеја предодређености. «Јер Бог тако

завоље свијет да је Сина Својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине,

него да има живот вјечни» (Јн. 3, 16).

"Хришћанском учењу је потпуно страна идеја предодређености"

Jess šta bi moglo da se pročita što govori malo više o ovome?

[JESSY]

"Хришћанском учењу је потпуно страна идеја предодређености"

 

Потпуно је тачно да у животу нема случајности. Али прејака је реч ако кажемо да је све предодређено. Нема апосолутне предодређености (предестинације) јер би она значила порицање човекове слободне воље и способности за моралну одговорност, те би водила у превазиђена и погрешна учења неких религијско-

-философских праваца о усуду (судбина, фатум, кисмет). Идеја апсолутне предестинације била је велико искушење за мисао блаженог Августина на хришћанском Западу (4. век), а под његовим утицајем још веће за мисао оснивачâ протестантизма Лутера, Калвина и Цвинглија (16. век), са врхунцем у личности Јансена (17. век).

У Православљу је присутна библијска уравнотежена вера у релативну предодређеност која не укида слободу и одговорност. Строго предодређено је само оно што је од Бога, а за циљ има живот и спасење човека и света у Христу (види Лук. 22, 22; Дела ап. 2, 23; 10, 42; 17, 26 и 31; Римљ. 1, 4; Јевр. 4, 7 и другде). Класични новозаветни текстови на ову тему јесу они из Посланицâ Римљанима и Ефесцима, где се предодређење види као Божја намера из љубави и благонаклоности, утемељена на Његовом предзнању, избрању и призиву људима, да људи буду усиновљени Богу, саобразни лику Сина Његова, Исуса Христа, оправдани, спасени, прослављени (Римљ. 8, 28 – 30 и Еф. 1, 5). Укратко, Божје јесте да нама помаже на путу добра, а наше је да Га љубимо (Римљ. 8, 28). Ако заборавимо добро и љубав, сами смо себи предодредили погибао и пакао, а не Бог Који нас је изабрао, призвао и на тај начин начелно предодредио за нешто сасвим супротно томе – за вечни живот и вечно радовање.

У овом контексту, дакле, боља је формулација да је све по спасоносном и човекољубивом Промислу Божјем. То бих, слажући се са Вама, рекао и за наше редовне, божићне и друге, разговоре на страницама „Печата”, јер су заиста засновани на обостраној доброј вољи и жељи да се служи општем добру. Колико успевамо, нека суде његови читаоци, као и наши ближњи уопште, и нека суди Бог!

 

Епископ бачки Иринеј

 

 

Исто тако и свети Лука (Војно-Јасенецки) разматра питање зашто док се једни рађају у православним породицама и од малена добијају знања о спасењу, "други несрећници... се рађају као предодређени за пропаст... живе и расту у најнегативнијим условима за спасење... Ето, и питамо себе шта то значи, зашто као да Господ тобож једне од раније предодређује за спасење, а други као да су од раније осуђени на погибао... Не, не! Он жели да се сви спасу и да дођу у познање истине. У посланици Римљанима читамо: ?А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намјери; Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова? (Рим. 8:28-29). Огроман је значај ових речи апостола Павла. Предодређено је да буду саобразни лику Сина Његова они за које је по Свом Божанском предзнању знао од раније да ће кренути по путу који је Христос заповедио, да ће бити достојни Царства Божијег".[9]

Неки људи који нису упознати са богословљем називају ово светоотачко учење калвинистичким или га зближавају са муслиманским погледом на предодређеност, мислећи да у Православљу уопште нема учења о предодређености. Међутим, није тако. У Писму је јасно написано: "А које унапријед одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави" (Рим. 8:30). Али, Православље не прихвата погрешно, јеретичко схватање предодређености.

Сагласно јеретичком учењу, Бог предодређује поступке људи, такође њихов избор и удео. Сагласно православном учењу, Господ не предодређује ни избор човека, ни његова дела, ни његов посмртни удео, али знајући по предзнању какав ће избор учинити један или други човек у свом срцу, Господ за оне који су изабрали истину предодређује спољашње околности које им дозвољавају да остваре свој избор и развију га са најбоље стране и на крају - достигну Царство Небеско.

У "Посланици патријарха Источно-католичанске Цркве о Православној вери из 1723. године" пише: "Он је предвидео да ће се једни добро користити својом слободном вољом, а други зло, те је зато једне предодредио за славу, а друге је осудио". Даље патријарси говоре да у целом људском свету делује "благодат, која просвећује... која слично светлости која обасјава оне који иду по тами, показује нам свима пут. Они који желе да се њој слободно покоравају (јер она помаже онима који је траже, а не онима који јој се противе), и испуњавају њезине заповести преко потребне за спасење - добијају према томе и посебну благодат која помажући, крепећи и постојано их усавршавајући у љубави Божијој, то јест у оним добрим делима која Бог тражи од нас (и која је исто тако тражила и претходна благодат) - оправдава их, и чини их предодређенима". Мишљење људи који "уништавајући слободу човечије воље" представљају као узрок паклених мука оних који гину жељу Самог Бога, патријарси називају "страшним хуљењем на Бога", Који "није учесник никаквог зла, једнако жели спасење свима, и не гледа на лице" и "оне који тако говоре и мисле предајемо вечној анатеми".

 

ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВ

 

надам се да ћеш наћи овде оно што те интересује...