Tretman muške i ženske dece

[Paradoksologija]

Da li i kako drugačije tretirate mušku i žensku decu?

 

Da li mislite da su razlike u tretmanu u redu?

 

Ja sam primetila da moj (inače divni, sasvim egalitarno nastrojeni) muž češće kaže "Ništa ti ne fali" kad se naš sin udari i plače no kad su u pitanju ćerke.

 

Meni to smeta. Ljudi individualno doživljavaju bol, a detetu svakako treba uteha od roditelja kad se povredi. Naš dečak je čak NAJOSETLJIVIJI od sve dece 

 

Nije to nešto stalno niti preterano konkretno, ali me uznemiruje. Da li će naš dečak više naučiti da nije u redu izraziti bol, dok devojčice uče da jeste? Trudim se da to ispravim (stalnim ponavljanjem reči "Boli? Udario si se? Dođi"). Ali ne znam da li će to dovoljno pomoći.

 

Iskustva? Saveti?

[Ненад Р.]

Дете је дете и нема веће будалаштине делити и третирати  децу по било каквим основама .

[Милан Ракић]

Ја имам само мушку децу, тако да немам то искуство, премда мислим да бих и сам, попут Вашег супруга, биo (можда) за нијансу "болећивији" према кћерки да ју имам...

[звончица]

Деци се никад, али никад не постављају сугестивна питања, типа "је л' боли? где боли?" и сл. Временом науче да манипулишу таквим сизуацијама, да скрећу пажњу. Такође, потруди се да имаш исти или приближно сличан став као твој супруг, јер и ситуације где где родитељи имају различите ставове стварају конфузију у дететовој глави. На крају, син треба да учи мушку улогу од почетка, како би у једном тренутку, кад одрасте, могао да заштити своје сестре. И баш зато што је најосетљивији, треба да  ојача. То је мој став и виђење  ствари.

[Дејан]

Ne ljubi sina da ne postane peder .

Srpski očevi.

 

[Paradoksologija]

?

Valjda nauče šta znači reč "boli", ne? Kao i ostale osete i emocije? Tužan, ljut, iznerviran, veseo, radostan, zadovoljan, gladan, sit... sve to?

Da zaštiti svoje sestre? Zaista? I to kao najosetljiviji, a pritom najmlađi? To je skoro dirljivo

[Vecana]

I ja mojoj devojčici kažem "nije to ništa" ili "od padanja se raste" kada se udari ali je pustim da otplače svoje. Verovatno bih tako radila i sa sinom.

Mislim da ih treba pustiti da iskažu svoj bol i da se toga ne stide.

Ako se to plakanje oduži, samo joj skrenem pažnju na nešto drugo i za tren je bol zaboravljen.

Послато са Lenovo A536 уз помоћ Тапатока

[JESSY]

Mislim da ih treba pustiti da iskažu svoj bol i da se toga ne stide.

to sigurno.....i meni je van pameti to razlicito tretiranje dece.....ali, mi zivimo na Balkanu, gde nasi sinovi treba da izrastu u surove muskarcine.....nema mazenja i ljubljenja....ne smeju decaci da

budu mamine maze....i onda se cudimo kada se ozene zenama koje ih maze i paze iz sasvim normalne potrebe da nadoknade ono sta nisu dobili kada je trebalo.....

[Vecana]

Od ljubljenja i maženja, dečaci ne postaju mamine maze.

Mamini sinovi nastaju od prezaštićenosti, odnosno kada ih mame i tate "štite" od obaveza po principu "pusti, mama će". Pritom, ovo važi i za devojčice.

Послато са Lenovo A536 уз помоћ Тапатока

[JESSY]

jedan veoma koristan clanak.....

 

 

Šta mislite o rečenicama: “Dečaci nikad ne plaču”, ili :“Ona je devojčica, šta će joj škola, ionako će se jednom udati”?Očekivanja koja »usađujemo« u decu, nisu samo naša lična, pojedinačna, već i deo sredine, običaja, kulturnog nasleđa. Očekivanja i norme ponašanja iz neposrednog okruženja, utiču na formiranje i naših ličnih stavova.

 

Neke od ovih normi, roditelji shvataju kao zakonitosti iako su to samo duboko ukorenjeni stereotipi i predrasude koje mogu bitno uskraćivati ili nepravedno favorizovati njihovu decu.

Polni stereotipi počinju samim rođenjem deteta. Ne samo što smo boje podelili na muške (plavo), i ženske (roze), već i prvim igračkama potvrđujemo stare predrasude da su "žene emotivna, a muškarci racionalna bića". Od sinova očekujemo da budu hrabri, jaki, uspešni, autoritarni… a od devojčica da su dobre, lepe, da imaju saosećanje prema drugima.

Zato, devojčicama nudimo igračke kuhinjskih elemenata, lutaka – beba, minijaturnog kozmetičkog pribora, a dečacima plastične kamione, puške, noževe, mačeve.

Ipak, ne može biti da “dečaci ne plaču”, već samo da mi očekujemo da oni ne plaču, tj. da je društveno prihvatljivije da se vidi plač devojčice nego plač dečaka.

 

Emotivnost. Najveća razlika u roditeljskom pristupu dečacima u odnosu na devojčice je različit pristup emotivnosti. Za roditelje su dečja osećanja uvek problematična. Mi smo, kao odrasle osobe proveli veliki deo života pokušavajući da kontrolišemo i ovladamo sopstvenim emocijama, pa je razumljivo zašto želimo da poštedimo i zaštitimo decu od svakog povređivanja i bola. Zato, na njihova osećanja reagujemo tako što ih banalizujemo i pravimo stereotipe: “Dečaci ne plaču. Nije to ništa. Samo se kukavice plaše.”

Emocije su, posebno, uskraćene dečacima, jer besne dečake kažnjavamo, tužnima skrećemo pažnju, zastrašene uzimamo u zaštitu. Ukratko, ne dozvoljavamo im da ono što osećaju jasno izražavaju.Kada ovako potiskivane emocije iz ranog detinjstva i predškolskog uzrasta jednom buknu, (na primer, u pubertetu), biće pojačane i samim tim, daleko bolnije kako za tu decu, tako i za njihove roditelje.

Sa druge strane, dečacima je više nego devojčicama dozvoljeno više slobode, (počevši od skakanja u predškolskom uzrastu, pa do vremena dozvoljenog za vraćanje iz večernjeg izlaska u pubertetu).

Za razliku od dečaka, devojčicama dopuštamo (bili toga svesni ili ne) da odrastaju ne stideći se svojih emocija i da ih jasno pokazuju. Zahvaljujući tome, one se bolje snalaze u socijalnim odnosima, jer su uvežbane u analiziranju međusobnih odnosa, vešte su u komunikativnim sposobnostima, jer su od malena podržavane da govore i razgovaraju.

Na žalost, devojčice su uskraćene za podsticanje da “misle svojom glavom”, da se bore za svoje mišljenje. Od njih se u manjoj meri očekuju jasni, čvrsti stavovi što utiče da kasnije, kada odrastu, mnoge žene imaju problem da direktno traže ono što žele.

 

Kada na školskom igralištu padne dečak, od njega se očekuje da brzo ustane i nastavi igru. Kada padne devojčica, njoj prilaze druga deca i odrasli i pitaju je da li je dobro. Ovakva razlika polazi od različitog pristupa koji imaju rodielji ali i celokupno društveno okruženje u kome dete raste.

Ovakvih primera ima veoma mnogo. Kada se vraćaju iz vrtića ili škole, roditelji svoje ćerke pitaju: “Kako ti je bilo? Kako si se provela? Kako si se osećala?” čime se direktno neguju njene emocije, i takvo shvatanje sveta, a dečake pitamo: “Šta ste danas radili?”

Ili, kada dečak u školi ne može da se “svrti” mirno na času, obično se govori o njegovoj lošoj koncentraciji ali se često, prećutno od dečaka ni ne očekuje niti naročita disciplina niti radne navike. Međutim, kada devojčica u prvim razredima pokazuje nemir na času ili manjak zainteresovanosti za neki predmet, niko ne govori o niskoj koncentraciji već se obično sumnja u njene mentalne sposobnosti.

Poznato je da se devojčice vaspitanjem usmeravaju ka kući i porodici i da im se govori da je za njih otvoren prostor i spljašnji svet opasan, jer im se na ulici uvek može dogoditi nešto neprijatno.

Nasuprot tome, muška deca se prosto isteruju napolje, kako bi se tamo igrali. Češća pojava agorafobije (strah od otvorenog prostora) kod žena i klaustrofobije (strah od zatvorenog prostora) kod muškaraca, mogla bi se objasniti i različitom socijalizacijom i polnim ulogama.

 

Dete. Mislite o svom detetu, najpre kao o detetu a tek potom kao pripadniku jednog pola. Budite svesni njegove jedinstvenosti, različitosti, dragocenosti koju ta njegova posebnost nosi. Tu polne razlike ne znače mnogo. Odnosno: budete li svog sina glorifikovali samo zato što je dečak, dozvoljavali mu “mangupsko” ponašanje…ili, budete li svoju ćerku učili da dečaci imaju prednost – ponašate se u skladu sa predrasudama koje mogu biti samo štetne za njih.

Zašto? Da ne bi bili stalno u fazi zapitanosti šta je ispravno postupanje prema devojčicama a šta prema dečacima, postavite sebi pitanje: Zašto je za moje dete (dete, a ne sina ili ćerku) dobro ovo ili ono? Pitajući se: “zašto?” preuzimate aktivnu ulogu u vaspitanju deteta. Umesto što ćete robovati očekivanjima sredine u zavisnosti od toga kog je pola, vi u njemu negujete kvalitete i prednosti oba pola, jer ono nije samo dečak ili devojčica, već pre svega, vaše DETE.

Postoje čak i istraživanja koja potvrđuju da se pitanje: “Šta ćeš biti kada porasteš?” skoro uvek postavlja dečacima. Od njih očekujemo da imaju neku predstavu o tome šta bi želeli da postanu. Zašto ovo pitanje ne postavljamo devojčicama? Zašto u njima ne negujemo ideju da i one nešto mogu i treba da postignu kad porastu?

Razmislite: Zašto vaš sin ne bi znao da pere sudove ili da podgreje ručak? Ili mislite da je to isključivi zadatak njegove mame danas, a sutra njegove žene? Ili, da li ste sigurni da su igre sa autićima zaista samo za dečake? Zar neće i vaša ćerka sutra želeti da vozi automobil? Ili mislite da je za nju manje važno da savršeno dobro poznaje i snalazi se u saobraćaju?

 

http://www.b92.net/mobilni/zdravlje/298276

[Paradoksologija]

Hvala, JESSY! Retko i neočekivano dobar članak iz B92 kuhinje.