Ко је био Гаврило Принцип?

[о.Небојша]

Проблем настаје кад се селективно износе чињенице.

Наводе се српске привилегије у Аустрији у књизи НИколе Дабића, али се не наводи ништа из одељка о верском животу где се показује да је Аустрија као рмк земља спроводила политику Ватикана, да је Православље трпела кад је био рат , а у миру еј бранила верски живот, наметала унију. Сваки Србин који је хтео да постане официр или племић, морао еј постати католик.

Нетачно је да су Срби изгубили рат с Турцима због кукавичлука. Лако је било неким руским официрима да командују јуриш из позадине и после причају о храбрости. Ко је читао мемоаре војводе Мишића, који еј као кадет ВА учествовао у рату може видети да је победу однела турска надмоћ у људству и савременијем наоружању. Српска војска је имала застареле топове, а турска нове Крупове са немалчким официрима као инструкторима.

Срби су имали старе пуше које су имале пуњење спреда, посебно зрно и барут и као такве су биле непоуздане приликом кишовитог времена, пуцања у покрету, док су Турци имали пушке репетирке, које су имале и већи домет и прецизност.

[Ignjatije]

Принцип и принципи

Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча

Погледи у Аустрији на историјску личност Гаврила Принципа и његову улогу у догађајима који су потресли свет вишезначни, комплексни и углавном на линији тумачења да је Принцип био само катализатор политичког карактера једног времена. Интересантно је и шта се аустријским медијима допало, а шта не у драми "Мали ми је овај гроб" Биљане Србљановић.

Иако стота годишњица избијања Првог светског рата пада тек идуће године, у принципу се може рећи да је у Аустрији већ отворена година Принципа.

 

Било би погрешно рећи да у Аустрији свако сећање на кланицу Првог светског рата почиње са именом Гаврила Принципа: бројни су научни или популарно-научни скупови на којима се тематизује политика Хабзбуршке монархије, њена правна, социјална и индустријска заосталост у односу на остале велике играче Европе тог времена, или рачун који су Хабзбурзи испоставили свету и без Принципа.

Али медијски гледано, два су имена која као камене статуе носе на себи читаву комеморативну конструкцију великог рата: Гаврило Принцип и Франц Фердинанд.

Погледи који одавде падају на историјску личност Граврила Принципа и његову улогу у догађајима који су потресли свет су вишезначни, комплексни и углавном на линији тумачења да је Принцип био само катализатор политичког карактера једног времена.

Шта више, име Гаврила Принципа не само да овде и даље остаје интересантно за нове интерпретације, већ се, парадоксално, тек сада развија у феномен "фасцинација Принцип" као неку врсту симболичке доместикације једног рата.

За почетак - има ли уопште нечег духовитог у томе како је Први светски рат зарадио име и презиме?

На бечкој позоришној сцени Шаушпилхаус премијера драме Биљане Србљановић "Мали ми је овај гроб" (редитељ Михал Задара), која се бави догађајима непосредно пре и после сарајевског атентата, маркантни је део бечке "године Принципа".

Ликови у драми - Гаврило Принцип (Мартин Фишер), Недељко Чабриновић (Симон Цагерман), брат и сестра Љубица и Данило Илић (Никола Кирш и Гидеон Маоц), па чак и Драгутин Димитријевић Апис (Флоријан Мантојфел) постављени су као жртве - жртве времена, прилика, идеологија, младалачког ентузијазма и заведености.

Нерешен резултат у драми

У том смислу комад Биљане Србљановић тече "средином пута", те не даје за право ни онима који Принципа доживљавају као терористу, ни онима који у њему виде хероја - што значи да тај нерешени резултат остаје углавном неупотребљив за дневну идеолошку употребу и злоупотребу.

Интересантно је, међутим, шта се аустријским медијима допало, а шта не у драми која је написана по наруџби за бечки Шаушпилхаус, динамичну позоришну сцену специјализовану за модерне драмске текстове.

Бравурозно! - закључује аустријски дневник Стандард. Група младих људи усијаних глава, која тражи прилику да се "овековечи" у нечему, да свету остави "нешто" трајно своје и при томе, све у игри "иде да убије Фердинанда" - није ли то формула која откључава разумевање ванвременских феномена тероризма, пише овај лист.

Али, пита се Стандард, шта ћемо са другим делом драме, који квари утисак првог дела?

Тај тип реакције на драму Биљане Србљановић понавља се кроз све остале аустријске новине - Пресе, Куриер, Винер Цајтунг. Свима се допада први део, нико не зна шта би са другим.

Први део је, упркос проблематике, духовит, дијалози су забавни, специфичан рукопис београдског духовито-озбиљног театра препознаје се на први поглед - а како та врста сценске лакоће недостаје аустријском позоришту, није никакво изненађење да су критике са те стране добре.

Скоро два сата публика гледа како се Гавро и Неђо, обојица тек 19, сударају с границама једног клаустофобичног креч-белог кубуса, сиромашни и маргинализовани и од Аустроугарске и од Србије сањају шта да учине не би ли их њихов народ приметио, удварају се газдаричиној ћерки, једу кокице и пуше траву.

Лик Аписа је дијаболични Мефисто који уз елементе слепстика манипулише Данилом (24), Апис је превртљив и бруталан, са једва суспрегнутим хомосексуалним склоностима, док је Данило слабић без интегритета, који је, очито, у потпуности наследила његова петнаестогодишња сестра Љубица.

 

Проблем је, са стране аустријских медија, да се у другом делу губи почетна сценска динамика, преведено, ствар постаје озбиљна.

Док Гавро и Неђо чекају на смрт од туберкулозе/пребијања у Терезијенштату, а Апис на погубљење у Солуну, са сцене у тренутку нестаје духовити београдски театар - публика напросто прати троје физички сломљених људи који бунцајући умиру у полусвесном стању.

"Патетика", "непотребни привезак", "разочарење", "патос", "терет" - углавном су термини којима бечки медији коментаришу други део драме о Приципу.

По томе, други део драме Биљане Србљановић би било лоше позориште - што је тешко прихватити, чак иако није спорно да "Мали ми је овај гроб" сигурно не спада у њена најбоља дела.

Проблем је, опет са аустријске стране, у нечем другом - да се мала патетика шачице људи који су 1914. умирали за "Југославију" (Принцип) не може мерити са великим нападом патетике у којем је пропало једно читаво царство, чак иако се претпостави да су и једна и друга страна пропадале у морално празном простору.

И друго, "патетика" код уметности писане речи и "меланхолија" у музици термини су којима аустријска културна и јавна сцена стереотипно повлачи вредносну границу између себе и славенских, у овом случају српских аутора.

Тако је Биљана Србљановић постала "патетична"(!) а бечка пијанисткиња српског порекла Аника Вавић недавно у једном тексту названа "меланхолинчим виртуозом" - и једно и друго су увреде, углавном несвесне, чија је функција задржати и одржати симболичке границе између два културна круга.

Иронија ситуације - ако је Србљановић некима у Србији превише "светска", Аустрији је она превише "српска".

Српски и аустријиски митови

Други пример из овдашње фасцинације - Принцип пролази у медијској тишини - бечки Институт за подунавску и средњу Европу (директор Ерхард Бузек) управо је у Дипломатској академији представио привремени извештај свог истраживачког пројекта "Српски и аустријски митови 1914-2014".

Пројекат је замишљен као нека врста касног аустријско-српског "помирења", са идејом да читав тај период треба очистити од идеолошких наноса и онда се уз мало среће вратити на ступањ блиског пријатељства који је две земље повезивао до 1903. (убиство Александра I Обреновића).

"Привремени извештај" међутим само појачава конфузију и шири "митску" димензију српско-аустријских односа, тиме што не прави никакву категоријалну разлику између митова, медијске конструкције "непријатеља" (такозваних "Фајндбилдер") и реалности.

Како то конкретно изгледа овде само кратко на основу једног примера: топоса "бомбардовање Београда", који аутори (незавршене) студије Силвиа Нађиван и Ева Тамара Тиц наводе као простор отворен непрестаној митологизацији.

Реакција из - иначе чисте - аустријске публике је била следећа: ако се Београд бомбардује три пута за редом у једном веку, онда је то реална чињеница, а не мит, па се према томе њен дух не може истеривати на митском, већ захтева третман у реалном простору.

За очекивати је да да ће се Институт у коначном извештају ипак одлучити да категорију "Бомба" разматра одвојено од категорије "Мит о Бомби".

[Ђуро Станивук]

Хејстингс побија тезу да је Србија крива за Први светски рат

у ВЕСТИ ДАНА, Хроника 22. октобар 2013. 10 Коментара 830 Прегледа

 

Београд – У сусрет стотој годишњици почетка Првог светског рата захуктава се и битка око интерпретације узрока за избијање катастрофе која је однела више од 15 милиона живота. После обимне студије „Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914”, којом је њен аутор, професор са Кембриџа, Кристофер Кларк поставио темеље за ревизионистички став према коме се Немачка пере од одговорности за избијање рата и одговорност пребацује на српски национализам, стигао је жесток контранапад из пера британског историчара Макса Хастингса. Он у књизи ефектног наслова „Катастрофа: Европа одлази у рат 1914” нема дилеме око тога ко су лоши момци који су гурнули Европу у Први светски рат и то су, тврди, искључиво Немци и Аустријанци.

Иако је Хастингс пре свега врстан познавалац Другог светског рата, критика, поготово острвска, велича његове домете у истраживању тог великог рата, а у „Катастрофи” је, кажу, још једном потврдио да је највећи британски војни историчар. Сем гласног устајања против било каквог амнестирања од одговорности Берлина и Беча, он указује да је одлука Лондона да уђе у борбу – и политички и морално – оправдана.

Доказујући своју тезу, Хастингс се обрачунава са поставкама историчара, попут Кларка, који на оптуженичку клупу као главног кривца постављају малу Србију која је тобож била и те како свесна будућих последица Сарајевског атентата, а Аустрији дају за право да тражи одговарајуће обештећење. Можда најопаснији приступ против којег Хастингс устаје јесте релативизација немачког империјализма под изговором да су га имале и друге земље. Или како то објашњава Кристофер Кларк, „потпуно је беспредметно односити се према догађајима из 1914. као према мистерији из романа Агате Кристи и тражити пиштољ који се дими јер га нико не може пронаћи”. Став „сви смо били криви” код Хастингса нема прођу.

Премда је Кларк у интервјуу „Политици” изјавио да његова књига није уперена против Срба и чак поручио да ће у немачком издању „Месечара” променити формулацију „терориста” у „атентатор” за Гаврила Принципа, превише је елемената који показују да је у жељи да Немачку ослободи бремена кривице било најлакше прстом уперити на Србију. Стога нарочито чуди јалов одговор овдашње стручне јавности која сем повремених текстова по новинама нема осмишљену стратегију за одговор надолазећем ревизионизму.

Британски историчар, пак, критикујући бескомпромисно тадашњу политику Берлина узима Србију у заштиту и нехотице ради посао овдашњих историчара.

Хастингс преиспитује и такозвани песнички приступ по којем је рат узалудна крвава борба у коју Британија није требало да се укључи већ је требало да уместо што је угрозила своју изолацију пусти „те чудне странце” да се међусобно убијају. Такав став уз бојазан од узрујавања Немаца поставио је пред британску владу изазов како уопште догодине организовати обележавање века од избијања рата.

Нудећи одговор Хастингс повлачи паралеле између Првог и Другог светског рата тврдећи да ако већ стоји аргумент да се Британија оправдано укључила у рат због инвазије на Пољске 1939. онда је по истом принципу било оправдано узети оружје 1914. у одбрану Белгије.

Различити приступи узроцима рата у обзир узимају и савремени контекст указујући на аналогије између данашњег Блиског истока и Балкана од пре стотину година. О томе да ли је заиста могуће на данашњи пример Сирије пресликати „ефекат лептира” по којем је Сарајевски атентат изазвао огромне последице широких размера постоје трвења како у стручној тако и у лаичкој јавности.

Једно је међутим сигурно – на столу су интереси такозваних великих играча и све су прилике да ће се они умногоме преламати преко леђа Србије, па је крајње време да се озбиљније ухватимо у коштац са наступајућим изазовима.

Драган Вукотић / Политика

[Милан Ракић]

У оквиру обележавања века од Великог рата, београдски недељник "Време", односно "Време Филм", предвођено ауторским дуом-Филип Шварм и Радослав Ћебић, уз подршку Министарства одбране РС и Војске Србије, снимају играно-документарни филм "Херој 1914"

 

Министар одбране је јуче посетио екипу филма, која је снимала на локацији у селу Прањани...

 

Министар Родић на снимању филма „Херој 1914“

 

Министар одбране Небојша Родић посетио је данас у селу Прањани, надомак Горњег Милановца, екипу документарно-играног филма „Херој 1914“  која већ две недеље снима пројекат на тој локацији.

 

Аутори филма, чију продукцију потписује „Време филм“, су одговорни уредник недељника „Време“ Филип Шварм и Радослав Ћебић. Шварм је истакао да без подршке и сарадње с Министарством одбране и Војском Србије филм не би био ни реализован.

 

- Помогли су нам да добијемо наоружање и другу опрему важну за период 1914. године, а помогли су нам и у стручним консултацијама. Филм „Херој 1914“ је веома важан пројекат којим представљамо битан сегмент наше историје, истинито, објективно и поштено, и има едукативан и национални значај, нагласио је аутор. 

 

Премијера филмског остварења заказана је за следећу годину, у оквиру обележавања века од почетка Првог светског рата.Филм „Херој 1914“ се не бави само историјским догађајима, већ обичним српским војником и условима у којима је извојевана једна од највећих победа уписаних у националну историју. У фокусу је судбина војника , сељака-хероја, најслабије опремљеног борца у Првом светском рату.

 

МОРС

[Милан Ракић]

 

 

 

 

МОРС

[Срђан Ранђеловић]

Одлична вест!

[Милан Ракић]

А ево и трејлера... Обавезно гледање у ХД формату

 

[Срђан Ранђеловић]

Ова година је родна са домаћим филмовима и серијама!

 

Фантастично!

[Биљана]

Одличан! 

[kordun]

Iduću godinu je 100 godina od atentata u Sarajevu,snima se i serija Gavrilo Princip

[Драган Јашић]

На част и понос Србије ! Богу хвала !!!!

[Ignjatije]

"Princip terorista, Apis sve znao"

IZVOR: TANJUG

Vašington -- Srbija iz vremena Prvog svetskog rata bila je nalik na današnji Iran, gde delovi vlasti sponzorišu terorističke aktivnosti, kaže istoričarka Margaret Mekmilan.

 

 

Ova kanadska istoričarka je na promociji svoje knjige "Sprečavanje novog Velikog rata: Lekcije iz 1914" u Vašingtonu rekla i da je Gavrilo Princip bio fanatik koji se poslužio terorističkim nasiljem za ostvarivanje svojih ciljeva.

"Prvi čovek vojne bezbednosti Srbije pukovnik Apis bio je veoma dobro upućen u to šta zaverenici pripremaju u Bosni. Oružje za atentat prošvercovano je iz Srbije uz pomoć srpskih graničara", rekla je Mekmilanova na tribini u Institutu Brukings. 

Prema njenim rečima, predsednik tadašnje vlade Nikola Pašić "možda je nešto i sumnjao, ali odlučio je da ne zna šta se dešava". 

Na pitanje dopisnika Tanjuga da li zna da je vođi nacističke Nemačke Adolfu Hitleru za rođendan 1942. doneta spomen-ploča posvećena Gavrilu Principu iz Sarajeva, koju su nemački okupatori skinuli kao ratni trofej, istoričarka je odgovorila da je juče čula za to. 

"Da, juče su mi rekli za tu sliku", kazala je Mekmilanova. 

Ona je, ipak, Principa nazvala teroristom, rekavši da su to ljudi koji koriste nasilje da postignu svoje ciljeve, a atentator iz Sarajeva, prema njenim rečima "nije hteo da čeka da se stvari reše diplomatskim ili ustavnim putem". 

"U svojoj knjizi sam ga opisala kao čoveka iz današnjeg egipatskog društva koji je došao iz ruralne i tradicionalne sredine. On je verovao u svoje ideje i bio je fanatik", navela je Mekmilanova. 

Opisujući Gavrila Principa, istoričarka je kazala i da je on, kao i mnogi mladi ljudi, svet posmatrao crno-belo. 

Kanadska istoričarka, inače profesor istorije na Univerzitetu Toronto, prethodno je Evropu početkom 20. veka opisala kao skoro idilično društvo koje blizu sto godina nije bilo u većem sukobu, koji je došao sa Prvim svetskim ratom. 

"Evropa je napredovala na svim poljima, ali je to bilo i vreme kada je dominacija velikih sila, poput Britanije, počela da opada", ocenila je Mekmilanova, dodajući da Britanci nisu shvatali da i druge zemlje žele "svoj deo kolača". 

Prema njenim rečima, nemačka spoljna politika koju je vodio car bila je katastrofalna, što je Britaniju odvojio od nje i približilo Francuskoj i Rusiji, što se smatralo nezamislivim krajem devetnaestog veka. 

"Mnogo faktora je uticalo na početak rata, od lidera država, preko porasta nacionalizma, do krize na Balkanu", ocenila je Mekmilanova i dodala da Rusi nisu zaboravili Nemcima poniženje iz BiH 1908. godine. 

Ona je zaključila i da je Nemačka odlučila da uđe u rat i napadne Srbiju, jer se plašila da će izgubiti Austro-Ugarsku ako to ne učini.

[Тања1]

Одличан избор наслова, овако изгледа да ће бити одличан филм...

[kordun]

Одличан избор наслова, овако изгледа да ће бити одличан филм...

 

pa mogli su umijesto heroj da kažu i junak,on je bar srpska riječ,tako da naslov nije baš odličan

[Милан Ракић]

pa mogli su umijesto heroj da kažu i junak,on je bar srpska riječ,tako da naslov nije baš odličan

 

Ево га први