Ко је био Гаврило Принцип?

[Тања1]

Размишљање једног савременог српског вола Александар ПАВИЋ | 18.12.2014 | 02:01  

Quod licet Jovi, non licet bovi

 

На првом месту, потребно је, ово већ знате напамет – суочити се с прошлошћу. Други стално бивају охрабривани од стране белосветских „јупитера“ да гледају напред и да се већ једном ослободе бремена прошлости, али за савременог српског вола важе, наравно, друга правила. Српски во има, баш зато што је во и што свесно, па и радосно прихвата тај јарам, да се још више оптерети прошлошћу. Она треба да му постане тег, односно јарам око врата. А, ако се баш не може наћи неки конкретан историјски тег, онда га треба некако измислити.

И управо у таквом једном успешном измишљању историјског терета којим треба оптеретити српска плећа лежи Љушићева „величина“. Он, на основу „доказа“ које нигде у интервјуу не нуди, ипак утврђује да је Србија „одговорна“ за Сарајевски атентат. Зашто? Зато „што није предузела све мере да тај чин спречи“.

 

 

Моја прва реакција на овај део била је: Ох, да! Добро промишљено! Не треба бити заглављен у прошлости, већ гледати напред и искористити јутро сутра за стварање нових ствари. Онако мало карикирано и оптимистички речено. Другим речима, не провести значајан део нове године на размишљање о прошлости. И баш овде код овог дела у тексту животна филозофија је дошла да поремети моје добронамерно напред, и изазвала разне мисли значења историје. Зар не постоји ризик да завршимо у јарку где се садашњост и будућност зауставе, ако проводимо превише времена на томе што је било? Зашто је толико важно за многе од нас да задржимо прошлост у и материјалној и духовној форми, старе слике, анекдоте...? Да ли нас уопште – и ако јесте како – инспиришу за нове идеје, а не одржавање старог?  Без обзира што је текст превише фиксиран на историју која може да угрози људско присуство у овом тренутку, заиста тешко видим да се могу направити нови резултати без да са собом не понесемо историју – како малу и велику. Јер без прошлости, шта смо ми? Кјеркегор је веома лепо то објаснио: „Живот се живи напред али разуме уназад“. Пеонта је да изнова тешко разумем намерно брисање прошлости масовног вешања Срба  од стране аустроугарске и стављање у преспективу и на врху оштрице ножа одговорност Срба за атентат, а не окупатора за масакар над Србима?! Србија би била одговорна да ништа није предузила да заустави тај масакар над својим народом!

[зеленизуб]

Истина, каже да је „пре атентатора преко Дрине у Босну прешао са извесном количином оружја Раде Малобабић, један од најбољих обавештајаца Краљевине Србије“.

...

Станоје Станојевић, Убиство аустриског престолонаследника Фердинанда: прилози питању о почетку Светског рата; Станоје Станојевић; Напредак, Београд, 1923. http://velikirat.nb.rs/items/show/6176

[александар живаљев]

Станоје Станојевић, Убиство аустриског престолонаследника Фердинанда: прилози питању о почетку Светског рата; Станоје Станојевић; Напредак, Београд, 1923. http://velikirat.nb.rs/items/show/6176

 

Да, Станоје Станојевић је врло неопрезно иступио. То је одмах користила ревизионистичка пропаганда, а највише код нас у оно доба побија искусни дипломата, политичар и публициста Јован Јовановић -Пижон. Штета што његови чланци нијесу ове године објављени.

[зеленизуб]

а највише код нас у оно доба побија искусни дипломата, политичар и публициста Јован Јовановић -Пижон.

 

Коначно искушење чекало је Србију и њеног посланика у Бечу 1914. године. Јовановићев покушај, почетком јуна, да министра за Босну Леона Билинског опомене на опасност да неко може ставити прави метак уместо ћорка за време Фердинандове посете Босни, касније је тумачен у расправи око ратне одговорности као доказ да је српска влада била обавештена о атентату. На ову оптужбу Пашић је са источњачком мудрошћу одговорио грофу Сфорци да се из облачног неба може очекивати киша.

http://www.tvorac-grada.com/knjige/dimitrije/jovan.html

 

Скопље је било средиште укупне српске акције која се простирала од Косова све до Солуна. У њему су се налазили српска митрополија, гимназија, учитељска школа и национално-културна удружења. Јовановић је сарађивао са вођама српског политичког покрета, подржавао Српску демократску лигу и "Организацију српског народа у отоманској царевини", служећи као спроводник и уједно иницијатор политике одређене у Београду. Када су младотурци напустили свој првобитно проглашени либерални став и завели политику отоманизације, старе распуштене чете наново су оживеле. Јовановић је био у личном контакту са виђеним српским војводама и сарађивао са официрима из Аписове организације који су учествовали у четовању.

http://www.tvorac-grada.com/knjige/dimitrije/jovan.html

[Милан Ракић]

Ево, док се Дадо Калембер (алијас Филип Шварм), МОРС, РТС и "Време филм", одлуче да "пусте" филм у јавност (истина, приказан је једном, готово неприметно на РТС-у почетком децембра), дело се "нашло" на ВИМЕО-у... Па док је још ту, искористите и погледајте...

 

[Grizzly Adams]

Свака част, очигледно је квалитетан филм о мом прадеди.

 

Моја једина примедба је више генерална, не односи се конкретно на овај филм - доста нам је бре људи тих тема о ратовању и страдању. Волео би да видим нешто другачије, мало оптимистично. На пример, филм о успешним српским предузетницима из пред-социјалистичког доба. Да видимо ко је то био Миша Анастасијавић или Илија Коларац, чиме су се бавили, шта су и како створили. Има Србија још пуно ствари којима може да се поноси осим мог прадеде Солунца.