Све везано за фудбал

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Fudbalski klub Partizan je osnovan 4. oktobra 1945. godine kao deo Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Danas je ovo Sportsko društvo asocijacija 25 klubova u isto toliko sportova, čiji je član i dalje i Fudbalski klub, ali ima potpunu samostalnost u organizovanju, rukovodjenju, finansijama, materijalnim dobrima i objektima. Uz Fudbalski klub radi i nekoliko naših preduzeća kao deo poslovnog sistema Partizana.

Fudbalski klub Partizan je 21 puta bio prvak države: 1947, 1949, 1961, 1962, 1963, 1965, 1976, 1978, 1983, 1986, 1987, 1993, 1994, 1996, 1997, 1999, 2002, 2003, 2005, 2008, 2009.

Pobednik Fudbalskog kupa Jugoslavije bio je 11 puta: 1947, 1952, 1954, 1957, 1989, 1992, 1994, 1998, 2001, 2008, 2009.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

ПОЧЕЦИ

Историја фудбалског клуба Црвена звезда представља велику причу о успесима који се ређају више од шест деценија. Звезда је у свакој држави у којој је играла била најтрофејнији клуб, било да су у питању титуле (стигли смо до 25), купови (22) или дупле круне (10). Паралелно са великим успесима наш клуб је привлачио неутралне посматраче атрактивном игром. Тако је Звезда брзо постала најпопуларнији клуб у Србији и тадашњој Југославији, а подршка сто хиљада људи на Маракани била је сасвим обичан призор током 60-их, 70-их и 80-их. Прича о оснивању Црвене звезде добро је позната. Фебруара 1945. године, док је Други светски рат још трајао, група омладинаца, чланова Уједињеог савеза антифашистичке омладине Србије, одлучила је да покрене процес нормализације у сфери спорта. Они су основали Омладинско фискултурно друштво, које ће четвртог марта прерасти у Црвену звезду. Име је Звезда добила после дуге расправе, а дали су га заједнички први потпредседници Спортског друштва Зоран Жујовић и Слободан Ћосић. Тог дана Звезда је одиграла први фудбалски меч, који је завршен победом над екипом Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а од 3:0 (2:0).

Пет дана касније званично је оформљена фудбалска секција, на чијем челу је био Коста Томашевић, а први економ је био Предраг Џајић. Њих двојица су част Звезде бранили и на терену – Томашевић је био први центарфор и стрелац првог гола у историји клуба, а Ђајић играо је на средини терена. Звезда је добила стадион предратног ФК Југославија (који је током рата играо под именом СК 1913, а расформиран је управо због тих наступа у доба окупације), који је тада носио име „Авала“.

Звезда је у првој послератној сезони, 1946. године, освојила наслов шампиона Србије и квалификовала се за шампионат Југославије. У прве четири сезоне наш клуб није успео да освоји ниједну титулу, али је већ од 1948. до 1950. остварио хет-трик победа у купу, победама у финалима над Партизаном, земунским Нашим крилима и Динамом.

ПЕДЕСЕТЕ

Прва титула изборена је на спектакуларан начин. Три кола пре краја загребачки Динамо имао је пет бодова више у лиги, у којој је победа доносила два бода. Ипак, Загрепчани су затим поражени од Сарајева, па је Звезда добила међусобни дуел ривала за титулу и у последње коло ушла са минусом од једног бода. БСК је са Динамом одиграо 2:2, а одлука је пала дан касније, 4. новембра, у утакмици са Партизаном. Вечити ривал је раније те сезоне добио дерби убедљиво (6:1), али је Звезда овог пута стигла до потребних 2:0 и захваљујући бољем гол-количнику (за само 0,0018) постала први пут шампион државе.

Звезда ће титулу освојити и 1953. године, али ће праве промене уследити на средини те деценије, када је оформљена стабилна клупска структура, са Душаном Благојевићем на месту председника, Слободаном Ћосићем као генералним сектретаром и великим Ацом Обрадовићем, познатим под надимком „Доктор О“, на месту техничког директора клуба.

Они су створили простор за генерацију која ће пет година у потпуности доминирати југословенским фудбалом и оставити печат и на европској сцени. То је тим, у којем су наступали Беара, Дурковић, Станковић, Поповић, Митић, Костић, Шекуларац... Ти фудбалери чија имена се још памте, а упознао их је цео свет, освојиће четири титуле шампиона Југославије и два купа, не оставши ниједном без трофеја у тих пет сезона.

ШЕЗДЕСЕТЕ

Звездина игра била је брза и нападачка, што је клубу донело велику популарност у земљи и свету. Паралелно са успесима на терену, Обрадовић је оформио основу стручног рада на којој ће се базирати каснији велики успеси нашег клуба. Доктор О је имао изузетан дар за препознавање талената, па је на завршетку каријере у стручни штаб пребацио Митића, Станковића, Топлака, који ће са великим успехом радити у фудбалу деценијама.

Крај педесетих био је прво доба доминације неког од клубова у југословенском фудбалу, али је почетак следеће деценије центар збивања пренео на другу страну Топчидерског брда. У следећих седам сезона Звезда ће освојити само једну титулу (што ће се поновити тек деведесетих) и само један куп, оствариће најслабији пласман у историји (седмо место, 1963. године) и чак четири пута завршиће изван прве тројке на табели (пре и после тога само још седам пута је Звезда била испод трећег места у 54 сезоне фудбала у ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србији).

Већ тада било је јасно да је Звезда далеко најпопуларнији клуб у земљи, а навијачима су неуспеси тешко падали, па се дешавало и да упадну на терен и спале комплетне голове. У сезони 1962/63 наш клуб је поставио и негативни рекорд са само 21 датим голом, дупло мање од, рецимо, пет места слабије пласиране Војводине.

Ипак, на другој страни Звезда се развијала и постављала последње основе за велики успон који следи – од краја 1959. године почела је изградња новог стадиона на месту већ застареле Авале. У наредне четири године Звезда је као домаћин играла на стадиона Партизана и ОФК Београда (што донекле и објашњава лоше резултате), а нови објекат отворен је првог септембра 1963. у мечу са Ријеком.

Прва сезона на свом стадиону, који је могао да прими невероватних сто хиљада људи, прослављена је дуплом круном, којом је са клупе испраћен Миша Павић, освајач пет трофеја претходне деценије и дотадашњи рекордер са седам узастопних сезона на клупи клуба.

Кључни моменат догодио се у лето 1966. године, када је на клупу Звезде сео Миљан Миљанић. Миљанић ће пуних осам година предводити клуб који је за то време израстао у правог европског великана. До тада југословенски фудбал прошао је кроз уводну фазу испитивања и петогодишње доминације Звезде и Партизана. У преосталих 25 година заједничке државе Звезда ће бити константа, а смењиваће се ривали.

Миљанић и Звездина распуцана деца (1966-1974)

Миљан Миљанић је у Звезди био као фудбалер још током славних 50-их, али је тек доласком на место првог тренера у лето 1966. године пронашао право место за себе и клуб. Миљанић је био предводник нове оријентације у клубу – ослањања на сопствене снаге. У првој сезони он је извршио потпуну смену генерација и освојио пето место, баш као и претходне године. А после тога почели су успеси.

Генерација коју је предводио Драган Џајић, званично најбољи играч у историји ове земље (у избору Фудбалског савеза уприличеном поводом 50-годишњице УЕФА) и свакако једно од најбољих левих крила у историји света, оставиће дубок траг и направити велику разлику у односу на све највеће ривале. Први пут Звезда ће везати три шампионске титуле (два пута дупла круна), а свако дете у Југославији знаће имена Дујковића, Ђорића, Дојчиновског, Кленковског, Карасија, Аћимовића, Лазаревића, Кривокуће, Остојића... Посебно је вредан податак да је већина поменутих фудбалера на Маракану стигла веома рано и прошла кроз многе селекције у омладинској школи клуба.

СЕДАМДЕСЕТЕ

Звезда је у том периоду учврстила име и на европском нивоу, успостављајући стандарде које је мали број клубова са истока могао да прати. Управо је концентрација на Куп шампиона 1971. године утицала на то да у лиги буде остварен други најлошији пласман икад – шесто место – а утисак је поправио трофеј у купу. Миљанић ће са екипом освојити још једну титулу, 1973. године, а тада ће се већ у екипи наћи и нека нова имена, Владимир и Огњен Петровић, Богићевић, Филиповић, Кери... Многи од њих повешће Звезду крајем осме деценије у нову еру великих успеха.

Осим што је својим навијачима донела много радости, Звезда је у тој ери била клуб који се гледао са уживањем: за осам Миљанићевих година седам пута је била најефикаснији клуб у лиги (1972. Вележ дао гол више), а у последње две сезоне остављала је прве ривале најпре за 12, па за 18 погодака.

Зец и Станковић, одржавање доминације

Како то обично бива, одлазак великог тренера за собом вуче резултатски пад, па су две сезоне после Миљанићевог прошле без много успеха за Звезду. Тек ће долазак Гојка Зеца 1976. донети стабилност и већ следећег маја на Маракани се славила дванаеста титула. Била је то увод у еру Бранка Станковића, која ће потрајати четири године, донети Звезди три трофеја и прво велико европско финале.

После Џајићевог одласка у Бастију екипу је предводила четврта Звездина звезда Владимир Петровић Пижон, а једнаку популарност имали су Душан Савић и Србољуб Стаменковић, касније велика звезда фудбала у САД. Прва сезона Гојка Зеца била је права демонстрација силе – титула је освојена са девет бодова предности, што је до тада највећа разлика у историји лиге, а стрелци, предвођени Филиповићем, тресли су мреже ривала 67 пута (први пратилац на тој листи Борац дао 53 гола).

Следеће сезоне Звезда је освојила друго место и створила себи услове за сјајан наступ у Купу УЕФА у сезони 1978/1979. Прву титулу Станковић као тренер (као играч првак је био четири пута) осваја 1980. године, када Звезди измиче дупла круна, а годину дана касније Звезда је поново шампион.

ОСАМДЕСЕТЕ

Једанаестогодишњи период без освојеног купа, далеко најдужи у историји, окончан је у пролеће 1982. године, када је у два класика (2:2 у Загребу и 4:2 у Београду) надмашен нови шампион, загребачки Динамо. До тада се догодила прва промена тренера током сезоне још од педесетих, Остојић је заменио Станковића. У екипу се 1983. враћа Гојко Зец, који затиче само једног играча из шампионске екипе коју је водио 1977. године – Милоша Шестића. Зец понавља успех из претходног мандата, освајајући титулу одмах по доласку. И баш као те сезоне, куп је завршио у Сплиту, а Звезда ће трофеј у најмасовнијем такмичењу освојити 1985, поново у дуелу са Динамом.

Шестић је, посебно после одласка Петровића и Савића током сезоне 1982/1983 постао лидер нове генерације, у којој су играли Ивковић, Елзнер, браћа Ђуровски, Мусемић, Јањанин, Мркела. Крај ере Гојка Зеца коинцидирао је са највећим скандалом у историји југословенског фудбала, "случајем Шајбер", који је утицао да у две сезоне земља има по два првака. Наш клуб је најпре изгубио, а затим освојио титулу 1986. године, пре него што ће му она за зеленим столом бити одузета.

Шампион Европе и света

У лето 1986. године догодиле су се велике промене у нашем клубу. Управа на чијем челу су били Драган Џајић и Владимир Цветковић почела је да гради тим који ће моћи да конкурише најјачим европским тимовима. Тог лета на клупу је доведен Велибор Васовић, први Србин који је подигао пехар Купа шампиона, а екипа је појачана низом играча, међу којима се издвајају Драган Стојковић и Бора Цветковић.

У првој сезони, започетој са казненим бодовима, Звезда се концентрисала на Куп шампиона, где је остварила добре резултате. Већ у лето 1987. године направљен је петогодишњи план у којем је зацртано освајање Купа шампиона. Историја је показала да су све намере остварене.

Од клупског рођендана 1987. године, када је на Маракани побеђен мадридски Реал, до марта 1992. године Звезда је живела кроз најлепши период у својој историји. У пет сезона припале су нам четири титуле (1989. трофеј је однела Војводина са Шестићем, Михајловићем, тренером Љупком Петровићем и директором Косановићем), 1990. са чак 11, а годину дана касније са осам бодова предности у односу на прве ривале (оба пута Динамо). У све четири сезоне у којима је освојена титула Звезда је играла и финала купа, али је трофеј освојила само 1990. године.

Чињеница да су Звезду у пет славних година водила чак петорица тренера (Васовић, Станковић, Шекуларац, Љ. Петровић и Поповић) делује чудно, али истовремено потврђује да су и у управи и на терену "црвено-бели" били страховито јаки. У лето 1987. дошли су Бинић и Просинечки, затим редом Шабанаџовић, Панчев, Савићевић, Белодедић и Михајловић. Истовремено је добро функционисала омладинска школа, која је клубу дала Стојановића и Југовића.

ДЕВЕДЕСЕТЕ

На самом почетку деведесетих Звезда једноставно није имала конкуренцију у домаћим такмичењима, а у Европи је имала статус великана. Иако би трансфери бар неких играча неминовно уследили, рат на Балкану, распад Југославије и санкције Уједињених нација убрзали су процес, који ће само тринаест месеци после Барија Звезду практично оставити без комплетне шампионске генерације.

Мрачне деведесете

На самом почетку 1992. године наш клуб је био на врхунцу славе – шампион Европе и света, ослабљен одласком неколицине чланова шампионске генерације из Барија, али још увек са пристојним шансама да у Лондону брани трофеј у Купу шампиона. У домаћем такмичењу највећи ривал Динамо напустио је лигу, баш као и остали клубови из Хрватске и Словеније, а шампионат у скраћеној Југославији игран је на ивици регуларности, јер је у априлу избио рат у Босни и Херцеговини. Звезда је одбранила титулу и други пут остварила шампионски хет-трик (први пут од Миљанићеве ере), али су се већ у финалу купа, када је трофеј освојио Партизан, видели знаци тешких дана који су следили нашем клубу.

Између маја 1992. и маја 2000. године на Маракани је прослављена само једна титула – двадесети пехар у наше витрине стигао је 1995. године, а донела га је још једна сјајна генерација, у којој су наступали Милојевић, Стојковски, Ђоровић, Стефановић, Сакић, Живковић, Крупниковић, Ковачевић, Петковић... На путу ка титули добијен је и стоти дерби (2:1), а на клупи је поново седео Љупко Петровић.

НОВИ ВЕК

Ипак, био је то кратак предах у веома неуспешној деценији. Лига тадашње СР Југославије није личила на спортско такмичење каквом смо присуствовали пре распада земље, а у новим чудним оклностима наш клуб се тешко сналазио. Имала је Звезда често далеко најбољи тим у земљи, али то једноставно није било довољно. Како су се деведесете ближиле крају, нерегуларности су се приближавале кулминацији, а у шампионату 1997/98 титулу је освојио дебитант у лиги Обилић. Следећи шампионат није ни окончан због НАТО агресије, а Звезда је завршила на трећем месту, што је једини пласман испод друге позиције за наш клуб у последњих 20 година.

У седам сезона Звезда је освојила једну титулу и чак пет купова, уз некоилико блиставих европских наступа. За већину клубова то је по свим стандардима успешан период, али су прохтеви Звездине армије навијача другачији. Доба задовољства за њих тек ће се вратити.

КЛУПСКИ УСПЕСИ

НАЦИОНАЛНИ ШАМПИОНАТИ:

-Šampion FNR/SFR Jugoslavije 18 puta:1951, 1953, 1956, 1957, 1959, 1960, 1964, 1968, 1969, 1970, 1973, 1977, 1980, 1981, 1984, 1988, 1990,1991.

-Šampion SR Jugoslavije/SCG 6 puta:1992, 1995, 2000, 2001, 2004, 2006.

-Šampion Srbije: 1 put 2007.

-Prvak sveta 1. put 1991.

-Prvak Evrope 1. put 1991

ТОКИО И БАРИ:

Планови за поход на европски трон прављени су на Маракани од средине 80-их година. Звезда је у претходне две деценије остваривала солидне европске резултате састављајући тим од играча из своје омладинске школе, уз повремено довођење младих талентованих фудбалера из малих клубова, углавном у Србији. Тандем Џајић-Цветковић решио је да крене другим путем, да довођењем најбољих играча на домаћем тржишту створи екипу која би одмах могла да се такмичи на континенталном нивоу, а за неколико сезона и буде кандидат за европске трофеје.

Први корак у новом смеру догодио се у лето 1986. године, када су из загребачког Динама доведени Бора Цветковић и Миливој Брачун, а из нишког Радничког највећи таленат југословенског фудбала Драган Стојковић. Већ годину дана касније Пиксијевим путем кренуо је Драгиша Бинић, који ће са Цветковићем чинити најбржи напад у Европи, а Динамо је остао и без трећег, најнадаренијег играча – Роберта Просинечког. До лета 1988. године у црвено-бели дрес обучени су и најквалитетнији преостали играчи у лиги Дејан Савићевић и Дарко Панчев. Уз мало дораде екипа је била спремна за највише домете.

Иако су се сваке године мењали тренери, Звезда је успевала да одржи стил игре базиран на брзим нападачима и врхунски квалитетним везним играчима, а мало је недостајало да већ у првом покушају буде избачен најјачи европски клуб те епохе Милан. У тој сезони (1988/1989) наш тим је изгубио титулу у дуелу са Војводином (што ће касније такође имати велики значај), па је други покушај европског похода био посвећен Купу УЕФА. Шести децембар 1989. године један је од кључних дана на путу Звезде ка Барију и Токију – тог дана је бриљантна Шекуларчева екипа у Келну доживела тежак пораз и испала у трећој рунди Купа УЕФА, научивши тежим путем кључну лекцију такмичарског фудбала.

Коцкице су наставиле да се слажу – Миле Белодедић је провео целу годину у клубу, на тренингу усавршавајући играче, али је тек у пролеће 1990. могао да заигра за тим. У лето 1990. Шекуларца мења Љупко Петровић, управо човек који је годину дана раније однео титулу из Звездиних руку у Нови Сад. Петровић је у претходној сезони тренирао Рад и сарађивао са Звездиним јуниором Владом Југовићем, талентом потпуно новог профила за српске услове и човеком који ће померити границе тркачких могућности.

Клуб је озбиљно ослабљен одласком капитена Стојковића, који је те године био један од несумњиво најбољих светских играча, што је потврдио и на Мондијалу у Италији. Пикси је са Маракане отишао у Марсеј, не слутећи да ће дојучерашње другове видети следећег маја. Иако је изгубила капитена, Звезда је остала изузетно снажна, попуњена добро на свакој позицији.

Сцена је тако постављена. Звезда је глатко освојила претпоследњу титулу шампиона комплетне Југославије, и дошло је време да се пажљиво састављена екипа докаже на највишој сцени. Оправдања више није могло да буде, чак и да политичка ситуација није пред Петровића и играче постављала цајтнот, свака пропуштена година носила је могућност да још неки од кључних играча напусти клуб у великом трансферу.

Историјске околности ишле су на руку Звезди – шампион најјаче европске лиге те сезоне био је релативно просечни Наполи, а првак Енглеске Ливерпул је и даље био под суспензијом због Хејсела, што је групу потенцијалних ривала светске класе свело на браниоца трофеја Милан, мадридски Реал, Бајерн из Минхена и изузетно снажни и амбициозни Олимпик Марсеј. Уз мало среће на жребу Звезда може до полуфинала Купа шампиона, први пут после 20 година, а тамо је све могуће.

Звезда је у то доба била далеко најуспешнији клуб Балкана и целе источне Европе у евро-куповима. Од полуфинала другог Купа Шампиона, када је поражен од Фјорентине, наш клуб је 14 пута дочекивао пролеће у Европи, а шест пута био полуфиналиста у сва три купа. На вечној листи УЕФА стабилно се држала у првих 15, а по броју учешћа у евро-куповима заостајала је само за тандемом Реал Мадрид – Барселона.

Жреб је у првом колу на Звездин пут поставио не нарочито атрактивни швајцарски Грасхопер, предвођен старим знанцем Отмаром Хицфелдом (четири године раније поражен на Маракани са Арауом) и са тада још непознатим Аленом Сутером и Чиријаком Сфорцом. "Скакавци" су шокирали Маракану водећим голом Петера Кецлеа, а Драгиша Бинић, који је током лета враћен у клуб после двогодишњег боравка на Западу, успео је да изједначи. После 1:1 многи навијачи "црвено-белих" уплашили су се новог опроштаја од Европе већ током јесени.

Реванш на стадиону Хардтурм показао је праве могућности екипе Љупка Петровића. Просинечки је отворио серију голова у Лиги шампиона погодивши мрежу ривала два пута, а по један су додали Панчев и Радиновић, па још један Кецлеов погодак никог није потресао.

Друго коло обезбедило је прави спектакл на Маракани, јер у госте је долазио Глазгов Ренџерс, на чијој клупи је седео Волтер Смит. Шкотски шампион желео је 24. октобра добар резултат, али је крцата Маракана подстакла играче нашег клуба на још један сјајан меч у којем су се ређале шансе пред голом Криса Вудса. Већ после неколико минута Браун је дао аутогол, а погодак Роберта Просинечког из слободног ударца удвостручио је предност. Коначних 3:0 за експлозију радости обезбедио је Дарко Панчев.

"Кобра" је поново казнила противника у реваншу на Ајброксу, атрактивним маказицама, после којих је легендарни али МекКоист могао само да изједначи. Једина лоша страна двомеча са шкотским клубом била је повреда коју је доживео капитен Стеван Стојановић, али је Звезда већ тада изборила европско пролеће, па је времена за Дикин опоравак било довољно.

У трећој рунди Звезда, појачана Синишом Михајловићем, плаћеним милион марака, креће на немачку турнеју, а ривал је последњи шампион ДДР-а Динамо Дрезден. Саксонци су реално били далеко најлакши могућ ривал у четвртфиналу, у којем је Марсеј играо са Миланом, Бајерн са Портом, а Реал са Спартаком. На Маракани иста слика као у октобру – противник прегажен и испраћен кући са 3:0, чак је Просинечки поново погодио из слободног ударца, а пресотале голове дали су Бинић и Савићевић.

Меч у Дрездену почео је лоше, пенал за домаћина већ у другом минуту и гол Торстена Гичова. Ипак, разлика у квалитету се брзо осетила, Савићевић и Панчев су преокренули резултат, а група насилних домаћих навијача изазвала је инцидент, због којег је меч прекинут у 78. минуту. УЕФА је утакмицу регистровала резултатом 3:0 у нашу корист, а Звезда се трећи пут у историји домогла полуфинала Купа шампиона.

Пут ка трофеју наставио је да се отвара – Марсеј је елиминисао званичне шампионе из Милана, а Реал Мадрид, који је претходне јесени у мечевима са Оденсеом и Тиролом дао чак 21 гол, срушен је после дебакла у дуелу са Спартаком, а четврти полуфиналиста био је Бајерн, после победе у Порту.

Баварци су у шест мечева остварили пет победа, али ниједан ривал није био ни приближно јак као Црвена звезда. Иако су искуства са Бајерном била веома лоша (два узастопна неуспеха деценију раније) на Маракани је владао оптимизам, а највише га је ширио традиционално уздржани Драган Џајић, који је најавио победу у Минхену.

Погодак Роланда Волфарта само је привремено дао предност Баварцима, а управо ће тај играч прићи врху списка трагичара 14 дана касније. На Олимпијском стадиону иницијативу прузима Звезда. Пред само полувреме Просинечки шаље лопту Бинићу, следе брзи трк и центаршут на задњу стативу, где лопту чека Дарко Панчев – 1:1.

На почетку другог полувремена Ефенберг (који ће на Маракани дуго неутешно плакати док око њега јуре одушевљени навијачи) продаје једну лопту, Панчев идеално послужује Савићевића, који трчи од центра до шеснаестерца, неухватљив за Јиргена Колера и Ауман је немоћан – 1:2. Незапамћених петнаест хиљада Звездиних навијача на северној трибини минхенског стадиона је у делиријуму.

А то је био тек почетак. Четрнаест дана касније све је функционисало у првом полувремену – Михајловић је из слободног ударца надмудрио Аумана и Звезда је стекла два гола предности. Агонија почиње када је Аугенталеров слободни ударац прошао Стојановићу кроз руке и ноге. Ноге су се одједном одсекле, а пет минута касније Манфред Бендер погађа за 1:2. Бајерн је изједначио резултат, али није мислио да стане. У последњих пола сата шансе се ређају пред оба гола, а Звездина судбина виси о концу – још један примљени гол и за пролазак нашем тиму би требала два поготка.

Срећа тада у потпуности стаје на страну Звезде: стрелац из првог меча Волфарт погађа стативу, а лопта се одбија између два одлично постављена Бајернова играча. А онда, за историју: Југовић вуче лопту по дијагонали, размењује пасове са Панчевом, Просинечки пролази по левој страни, враћа Михајловићу, на центаршут трапаво стартује Аугенталер, Панчев збуњује Аумана и – небо се отворило, стадион је експлодирао...

Тада креће операција Бари. Љупко Петровић води екипу у Италију недељу дана пре финала да се у миру и тишини спреми за окршај са марсејским Олимпиком. Звезда је до тог тренутка дала 18 голова на осам утакмица, француски првак их је постигао 20, па је стото финале европских такмичења најављивано као нападачки спектакл. Али, са трофејом надомак руке и Петровић и Ремонд Хуталс одлучили су се за дефанзиву.

После 120 минута игре и само неколико прилика на обе стране одлука је донета извођењем пенала. Просинечки је погодио мрежу Олмете ударцем десно полувисоко, а већ у првој серији Стојановић скоком удесно брани ударац Мануела Амороса. Испоставиће се да је то одлучило. Погађају редом Бинић (исто као Просинечки), Бернар Казони (одмерено, у десну малу мрежу), Белодедић (по земљи, у сâм доњи леви угао), Папен (исти правац, мало више и снажније него Белодедић), Михајловић (доле десно, пошто је ископао приличну количину земље) и Мозер (елегантно у десни угао).

Прилику за тријумф има Дарко Панчев – освајач Златне копачке гађао је близу средини гола, али је ударио снажну и ухватио Олмету у раскораку, довољно за највећу радост у историји клуба. Двадесет хиљада навијача на стадиону Свети Никола и милиони широм Србије и света добило је најлепши поклон.

Као шампион континента Црвена звезда играла је у Суперкупу Европе и Тојота Интерконтиненталном купу. Тојота куп се већ деценијама игра на неутралном терену у Јапану, али у то време европски Суперкуп играо се у два меча. Међутим, због рата који је већ почео у Хрватској са Манчестер Јунајтедом је играна само једна утакмица, 19. новембра на Олд Трафорду. Иако је Звезда у потпуности надиграла старе спортске пријатеље и победнике Купа купова, иако је Дејан Савићевић блистао на "Театру снова", једини гол дао је Брајан МекКлер.

Прилику да годину оконча другим међународним трофејом Звезда је потражила у Токију, где јој је ривал чилеански Коло Коло, шампион Јужне Америке. На клупи екипе из Сантјага је Мирко Јозић, под чијим руководством је Југославија била омладински првак света, а Просинечки најбољи на планети у свом узрасту. Али Роби је, баш као и Стојановић, Маровић, Шабанаџовић и Бинић, напустио екипу одмах по освајању титиуле првака Европе. Прилику да се прослави добио је најмлађи првотимац нашег клуба Владимир Југовић. Његова два поготка и бриљантна игра на целом терену донели су му награду у виду Тојоте, резервисану за најбољег играча утакмице. Трећи гол у великој победи 3:0 дао је Дарко Панчев, а Звезда је од финиша првог дела играла са играчем мање због искључења Савићевића.

Осмог децембра 1991. године Звезда је остварила све што један фудбалски клуб може да оствари: била је шампион Европе и света. Са ове дистанце мало је вероватно да ће иједан клуб са истока Европе то остварити у будућности.

СТАДИОН:

Дом Црвене звезде

Дoм нaшeг клубa сe нaлaзи у улици Љутицe Бoгaдa нa брojу 1a. Вeлeлeпни спoртски oбjeкaт, jeдaн oд нajвeћих нa Бaлкaну, свeдoк je вишeдeцeниjских успeхa и триjумфa „Црвeнe звeздe“.

Звaничнo имe нaшeг стaдиoнa je СТAДИOН ФУДБAЛСКOГ КЛУБA ЦРВEНA ЗВEЗДA, aли вeћинa гa jeднoстaвнo зoвe „Мaрaкaнa“ ... a зaштo, сaзнaћeтe у нaстaвку тeкстa.

Тeрeн сa трибинaмa кojи je првoбитнo сaгрaђeн 1927. гoдинe нa мeсту нa кoмe je дaнaс нaш стaдиoн, припaдao je ФК „Jугoслaвиja“, a сaм изглeд je биo примeрeн тoм врeмeну. Трибинe су билe дрвeнe, глeдaoци су углaвнoм стajaли нa утaкмицaмa, a кaпaцитeт je изнoсиo 20 хиљaдa стajaћих мeстa.

Тoкoм Другoг свeтскoг рaтa, ФК „Jугoслaвиja“ сe гaси, a oснивaњeм ФК „Црвeнa звeздa“, 4. мaртa 1945. гoдинe, стaдиoн нeкaдaшњe ФК „Jугoслaвиje“ a нa кoмe je дaнaшњa „Мaрaкaнa“, уступљeн je нaшeм клубу.

27. дeцeмбрa 1959. гoдинe Црвeнa звeздa je oдигрaлa пoслeдњу утaкмицу нa свoм стaрoм стaдиoну. Eкипa Нoвoг Сaдa билa je ривaл нa oпрoштajу oд дoтрajaлoг игрaлиштa.

Сa њим je oтишao и дeo фудбaлскe истoриje. Нa тoм игрaлишту Мoшa Мaрjaнoвић je дao гoл Зaмoри , сaвлaдaн je Плaничкa, a пoслe Другoг свeтскoг рaтa oдигрaнe су мнoгe лeпe и узбудљивe утaкмицe.

Пoслe oпрoштajнe утaкмицe стaдиoн je пoрушeн и нa њeгoвим тeмeљимa пoчeo je дa сe грaди нoв, мoдeрaн спoртски oбjeкaт. Прeтхoднo, дa би сe дoшлo дo пoвршинe нoвoг тeрeнa, 12 мeтaрa нижeг oд рaниjeг, трeбaлo je дa сe избaци прeкo 350.000 кубикa зeмљe и 15.000 кубикa кaмeнa. Пoрeд вeлeлeпнoг изглeдa, стaдиoн je дoбиo и у тo врeмe изузeтну трaву нa игрaлишту, сa дрeнaжoм и свим слojeвимa нeпoхoдним зa "живoт" трaвнaтoг тeрeнa.

Кaпиje нoвoг „фудбaлскoг хрaмa“ звaничнo су први пут oтвoрeнe 1. сeптeмбрa 1963. гoдинe, нa утaкмици кojу je Звeздa игрaлa сa Риjeкoм (2 : 1), a тoj утaкмици присуствoвaлo je 55 хиљaдa глeдaлaцa, дa би рeкoрд тe jeсeни биo зaбeлeжeн у дeрбиjу сa Пaртизaнoм, кaдa je нa трибинaмa билo 74 хиљaдe душa.

Вeћ нaрeднe гoдинe, кaдa je изгрaдњa стaдиoнa пoтпунo зaвршeнa, кaпaцитeт je изнoсиo читaвих 110 хиљaдa глeдaлaцa! Збoг свoje грaндиoзнoсти и вeликoг кaпaцитeтa, нaвиjaчи су сa прaвoм стaдиoн пoрeдили сa тaдa нajвeћим нa свeту – „Мaрaкaнoм“ у Риo дe Жaнeиру. Oд тих дaнa, пa свe дo дaнaс, тo имe je oстaлo сaстaвни дeo причe o Црвeнoj звeзди, a нaш вoљeни стaдиoн je пoстao синoним успeхa и пoбeдa!

Први гoл нa Звeздинoj "Мaрaкaни" пoстигao je Трифун Михajлoвић, у сусрeту пиoнирa Црвeнe звeздe и Jeдинствa из Зeмунa, прeдигри првeнствeнoг мeчa сa Риjeкoм. Први звaнични, првoлигaшки, пoгoдaк дeлo je Риjeчaнинa Вукoja, дoк je први гoл зa сeниoрски тим Црвeнe звeздe пoстигao Душaн Мaрaвић, нa истoj утaкмици.

Дa je стaдиoн „Мaрaкaнa“ прaви фудбaлски хрaм, нajбoљe пoтврђуje чињeницa из 1975. гoдинe, кaдa сe нa њoj oкупилo 96.070 душa нa утaкмици кojу je Звeздa, 23. aприлa у oквиру пoлуфинaлa Купa купoвa, игрaлa сa мaђaрским Фeрeнцвaрoшeм (2 : 2).

Прeмa звaничним пoдaцимa тoликo je глeдaлaцa билo сa купљeним кaртaмa, aли сe прoцeњуje дa je тe aприлскe нoћи, нa нaшoj „Мaрaкaни“ билo присутнo 110 хиљaдa глeдaлaцa, кoлики je тaдa изнoсиo и кaпaцитeт стaдиoнa.

Eврoпскa финaлa нa „Мaрaкaни“:

Финaлe Купa УEФA, 9. мaj 1979, Црвeнa звeздa – Бoрусиja Мeнхeнглaдбaх (1:1), финaлe Купa шaмпиoнa, 30. мaj 1973, Ajaкс – Jувeнтус (1:0) и финaлe Eврoпскoг првeнствa, 20. jун 1976, Чeхoслoвaчкa – СР Нeмaчкa (2:2, пeнaлимa 5:3)

Прaтeћи мoдeрнизaциjу фудбaлских oбjeкaтa и пoштуjући ригoрoзнe зaхтeвe УEФA-e, у циљу вeћeг кoмфoрa и бeзбeднoсти нaвиjaчa дaнaс je тa брojкa знaтнo смaњeнa и пoстaвљaњeм стoлицa нa свe чeтири трибинe, кaпaцитeт стaдиoнa je свeдeн нa 53 хиљaдe сeдeћих мeстa.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Идеја о оснивању настала је, у прашком кафићу У Флеку, од групе сплитских студената технике, који су студирали у Прагу: Фабијан Калитерна, Луцијан Стела, Иван Шакић, Вјекослав Иванишевић, после утакмице у којој су гледали утакмицу полуларних тамошњих клубова Спарте и Славије.

Клуб је основан у Сплиту 13. фебруара 1911. као Прво хрватско ногометно друштво у Далмацији. Оснивачи су били поменути студенти и Владимир Шоре. Први председник је био професор Круно Колумбатовић.

Кпупски успеси

-Првенство Краљевине СХС/Краљевине Југославије (2) 1927 и 1929.

-Првенство Бановине Хрватске (2) 1940/41.и 1941. Ово је правилније назвати Првенство Хрватског ногометног савеза, јер су у том првенству те године учествовали и сарајевски и суботички клубови.

-Првенство НР Хрватске (1) (то првенство је било квалификационо такмичење за улазак у Прву лигу Југославије) 1946.

-Првенство ФНР Југославије/СФР Југославије (7) 1950, 1952, 1954/55, 1970/71, 1973/74, 1974/75., 1978/79.

-Прва лига Хрватске (5) 1992., 1993/94., 1994/95., 2000/01., 2003/04. и 2004/05.

-Куп Маршала Тита (9) 1966/67., 1971/72., 1972/73., 1973/74., 1975/76. (играло се две сезоне!), 1976/77., 1983/84., 1986/87., 1990/91..

-Куп Хрватске (4) 1992/93., 1994/95., 1999/00., 2002/03.

-Суперкуп Хрватске (6)  1992., 1992/93., 1993/94., 1994/95., 2003/04., 2004/05.

СТАДИОН

Хајдук своје утакмице игра на Градском стадиону на Пољуду од 1979. Од 1911. до 1979. утакмице је играо на игралишту званом "Код старе Плинаре", где данас игра РК (Рагби клуб) Нада. Терен се изворно звао "Краљева њива". Откако је преселио на Пољуд, старо игралиште се у сплитском говору назива "Стари Плац" или "Старо Хајдуково". Стадион се налазио крај родилишта не би ли сваком новом Сплићанину то било прво што угледа. На северној трибини стадиона налазила се навијачка група Торцида, на њему је одиграно 3148 утакмица, пало 9542 голова и освојено 11 првенстава и 6 купова.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Klub nastavlja tradiciju HŠK Građanskog, osnovanog u aprilu 1911. godine. Pod tim imenom klub je nastupao do maja 1945. godine, a posle je rasformiran odlukom nove komunističke vlasti, a arhiva je tom prilikom velikim delom uništena. Umesto Građanskog osnovano je Fiskulturno društvo Dinamo, a pet godina kasnije Fudbalski klub se osamostaljuje. Godine 1991. klub menja naziv u HAŠK Građanski, 1993. u Kroacija, a u februaru 2000. vraćen je naziv Dinamo.

U prostorijama Elektro u Gundulićevoj ulici, je osnovan 9. juna 1945. godine Dinamo. Klub je dobio ime po uzoru na Moskovski Dinamo. Tadašnji zagrebački sportski komesar Ivica Medarić (koji je najpre igrao u HAŠKU, a kasnije i u Građanskom) je predložio ime Dinamo, koje je prihvaćeno zbog bliskih odnosa sa SSSR-om. Dinamo je nastao udruživanjem 2 kluba, tako da je Dinamo novi klub od 1945.

Posle osnivanja kluba, Dinamu su pristupili najbolji i najpopularniji igrači Građanskog: Urch, Velf, Kokotović, Lešnik, Cimermančić, Pleše, Antolković, Belošević, Jazbinšek, Rajs i trener Marton Bukovi. Od igrača HAŠK klubu su pristupili Čajkovski, Kacijan, Lojen, Peričić. Od njih samo je Čajkovski dugo ostao u Maksimiru - čak jedanaest godina. Dinamo je od Građanskog nasledio plavu boju dresova i status najpopularnijeg zagrebačkog fudbalskog kluba, nadimak purgeri, navijačku bazu, a od 1969. i grb je sličan grbu Građanskog.

U periodu posle Drugog svetskog rata bio je glavni predstavnik zagrebačkog fudbala i jedan od četiri najuspešnija kluba u SFRJ uz splitski Hajduk, Crvenu zvezdu i Partizan (tada poznatu kao velika četvorka). Dinamo je osvojio Jugoslovenska prvenstva 1948, 1954, 1958, 1982 i kupove 1951., 1960., 1963., 1965., 1969., 1980. i 1983.

Godine 1991. klub, protivno volji navijača menja naziv u HAŠK Građanski, a 1993. u Kroacija Zagreb. Bio je to potez kojim je tadašnji hrvatski politički vrh predvođen predsednikom Franjom Tuđmanom želio distancirati od komunističke prošlosti i naziva kluba. Tuđman je imenom Kroacija i uspešnim nastupom kluba u Evropi, kojeg su državne firme obilno finansirale, želeo promovisati novostvorenu hrvatsku državu. Navijači Dinama naročito Bed Blu Bojsi žestoko se protive i zahtevaju vraćanje imena Dinamo. U drugoj polovini devedesetih Dinamo osvaja pet hrvatskih prvenstava u nizu: 1996., 1997., 1998., 1999. i 2000.

Sportski uspesi [uredi]

Prvenstva: (14)

Prvenstvo SFRJ: 1948, 1954, 1958, 1982

Prvenstvo Hrvatske: 1992/93., 1995/96., 1996/97., 1997/98., 1998/99., 1999/2000., 2002/03., 2005/06., 2006/07., 2007/08., 2008/09.

Kupovi: (17)

Jugoslovenski kup: 1951., 1960., 1963., 1965., 1969., 1979/80., 1982/83.

Hrvatski kup: 1941., 1993/94., 1995/96., 1996/97., 1997/98., 2000/01., 2001/02., 2003/04., 2006/07., 2007/08.

Superkupovi: (3)

Hrvatski superkup: 2002., 2003., 2006.,

Međunarodni uspesi:

Kup sajamskih gradova: 1967. (finalista 1963.)

Balkanski kup: 1977.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Velež je obnovljen u aprilu 1945. godine. Fudbalska ekipa se u početku takmičila u republičkoj ligi, 1950. u Trećoj saveznoj ligi, 1951. u Drugoj saveznoj ligi, a zatim u republičkoj i kroz kvalifikacije postaje član Prve savezne lige. Godine 1953. ponovo se takmiči u nižem stenenu, da bi takmičarske sezone 1955/56 postao stalni član Prve savezne lige, do raspada SFRJ 1991. godine. Iako nikad nije osvojio titulu prvaka. Tri puta je bio drugi, a četiri puta finalist Kupa Maršala Tita, od čega je dva puta bio osvajač 1981. i 1986. godine.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

udbalski klub "Sloboda" Tuzla, osnovan je 1919. godine, prvi prvoloigaški status izboren je 1959. godine. 1962. godine "Sloboda" je po drugi put prvologaš, da bi se od 1969. godine neprekidno takmičila u prvoj ligi ex Jugoslavije. U tom periodu ostvareni su značajni rezultati:

- 1971. godine FK "Sloboda" je pobjednik kup-a prvoligaša pobjedom nad Željezničarom rezultatom 1:0

- Iste godine je ostvaren plasman u finale kup-a maršala Tita u kome je poražena u dva susreta od Crvene Zvezde 0:4 u Tuzli i 2:0 u Beogradu

- Ipak največi uspjeh ostvaren je u sezoni 1976/77. godine kada je nakon osvojenog trećeg mjesta u prvenstvu izboren plasman u kup UEFA, a nakon poraza u Las Palmasu od istoimene ekipe, rezultatom 5:0, i minimalne pobjede u Tuzli, rezultatom 4:3, "Sloboda" se oprostila od daljeg takmičenja.

Pored ovih rezultata treba istaći uspješno učešće u balkanskom kupu 1970. godine kao i osvajanje Rapan kupa 1984. godine. Od kako je u sezoni 1968/69. godine uveden trofej za fer-plej, FK "Sloboda" je u 19 završenih fudbalskih šampionata ovo priznanje osvojila 6 puta. Za reprezentativce selekcije ex Jugolsavije nastupilo je 29 fudbalera FK "Sloboda" Tuzla. Osamostaljivanjem države Bosne i Hercegovine, FK "Sloboda" Tuzla ima značajnu ulogu u prvenstvu gdje je ostvarila visoke plasmane, a u takmičenju za kup BiH šest puta je bila finalist takmičenja, a u sezoni 2008/2009 osvojila je 3. mjesto u Premijer ligi, što je najbolji poslijeratni uspjeh kluba, te dva puta učesnik UEFA Inter Toto kupa, a za reprezentativne selekcije Bosne i Hercegovine nastupilo je 15 fudbalera FK "Sloboda" Tuzla.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Najveći uspeh FK Vardar je imao u sezoni 1987/88. kada su ga vodili Darko Pančev i Ilija Najdoski. Tada je osvojio Prvu saveznu ligu SFRJ. Time je FK Vardar postao jedini fudbalski klub iz makedonije koji je osvojio jugoslovensko prvenstvo. Po raspadu Jugoslavije Vardar se nalazi u Prvoj makedonskoj ligi.

Osvojena prvenstva [uredi]

Prva savezna liga SFRJ

1987/89

Prva makedonska liga

1992/93

1993/94

1994/95

2001/02

2002/03

Osvojeni kupovi [uredi]

Kup Jgoslavije

1960/61

Kup Makedonije

1992/93

1994/94

1997/98

1998/99

2006/07

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Fudbalski klub "Radnički" Niš osnovan je 24.aprila 1923.godine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Te godine, postaje član Loptačkog podsaveza i igra svoje prve kvalifikacione i prijateljske utakmice, a prvi put u zvaničnom prvenstvu nastupa 1925/26, u okviru lige Moravske fudbalske župe.

Početkom rata, 1941.godine, klub prestaje sa aktivnostima da bi ih obnovio 1945.godine. "Radnički" je u stalnom usponu, godine 1962. izborio je plasman u Prvu Saveznu ligu. 1975. pobednik je Balkanskog kupa i osvaja prvi trofej međunarodnog značaja.

Juna 1980.godine, kao trećeplasirana ekipa u nacionalnom prvenstvu, prvi put "Radnički" stiče pravo učešća u Kupu UEFA, u kome će, veoma uspešno nastupati još dva puta, odigravši širom Evrope 22 utakmice sa renomiranim klubovima poput Hamburgera, Napolija, Dandi Junajteda, Grashopersa, Fejenorda i drugih, da bi 1982.godine ostvario svoj najveći uspeh - stigavši do polufinala ovog značajnog evropskog takmičenja.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Klub je osnovan 1958. godine, kada je stupio u takmičenje iz najnižeg ranga, ali je vremenom stigao do Prve Savezne lige 80-ih godina. Ostao je u njoj do sezone 2002-2003 kada je ispao u Drugu ligu, gde je ostao do sezone 2004-2005 kada se vratio u Prvu ligu (nazvanu Super Liga).

Najveći klupski uspeh je učešće u UEFA kupu u sezoni 1988-1989, kada je eliminisan u prvom kolu od Olimpijakosa po pravilu gola u gostima (poraz 2-0 u Atini, pobeda kod kuće 2-1).

Bivši igrači kluba su i neki od poznatih srpskih fudbalera kao što su Vladimir Jugović, Ljubinko Drulović, Zoran Mirković, Miroslav Đukić i Goran Bunjevčević.

Navijači kluba, poznati su kao United Force, postoje od 1987. godine

[pokajnik83]

Историја:

ФК Пелистер је фудбалски клуб из Битоља у Републици Македонији, који се такмичи у Првој лига Македоније. Клуб је формиран по ослобођењу 1945. године иако су његови претходници егзистирали у Битољу од 1924. године. Утакмице игра на стадиону Тумбе Кафе (Градски стадион у Битољу, капацитета 6.100 гледалаца. Клупске боје су зелена и бела. Навијачи Пелистера се зову „Чкембари“.

ФК Пелистер је формиран 1924. под именом „Омладина“, затим се звао Пелистер, а касније „СК Битола“. Старо име се појвило после ослобођења 1945, и већ 1946. постаје првак битољског спортског округа. Исте године се спаја са ФК Работник, али здржаје име Пелистер. Неки познатији играчи из тог времена су били Георгијевски, Димитровски, Т. Петровски, Наумовски, Лазаревски, Шекерџиевски, Аврамовски, Несторов и Ефтимовски.

Први пут у својој историји Пелистер се пласирау у Другу савезну лигу СФРЈ у сезони 1974/1975.. Пелистер не успева да се друго задржи у том рангу такмичења, али се понововраће 1982, кда су на чело на клуба биле Митко Бутлевски и тренер Иван Чабриновић.

Пелистер се пласирао у Прву лигу СФРЈ у последњој сезони њеног постојања 1991/92., а по осамостаљивања Републике Македоније, Пелистер континуирано се такмичи у Првој лиги Македоније. У сезони 2002/2003. клуб испада из Прве лиге.

Пелистер није никад освојио Првенство, али је освојио Куп Македоније у фудбалу 2000/01. године.

Успеси клуба

-Куп Македоније Освајач 2000/01

-Финалиста 1992/93, 1993/94

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Klub je odnovan 1925. U 1946. bio je jedini klub iz Crne Gore koji igra u Prvoj ligi. Boje kluba su plavo-bela i plava.

Najveće uspehe klub je postigao za vreme SFRJ, kada je dva puta igrao finale jugoslovenskog kupa, 1965. kada je izgubio od Dinama iz Zagreba sa 2:1 i 1977. kada je posle produžetaka izgubio od Hajduka iz Splita rezultatom 2:0. Najpoznatiji igrači iz Budućnosti bili su Predrag Mijatović, Dejan Savićević i Branko Brnović, koji su imali veoma uspešne karijere tokom 1990-ih.

Budućnost je igrala dva puta u Rapan kupu 1981. kada je bila prva u svojoj grupi i 1985. Takođe je igrala u Balkanskom kupu 1990/91 gde je u finalu izgubila od Inter, Sibiu u dve utakmice rezultatom 0:0 i 0:1 posle eliminacije Galatasaraja u prethodnom kolu. Godine 2005. klub je učestvovao u Intertoto kupu gde se sastao sa sa Valetom i Deportivom iz Korunje.

Kao predstavnik Crne Gore 2007 je igrala u UEFA kupu, gde je u prvom kolu predtakmičenja izgubila Hajduka iz Splita rezultatom 1:1 i 0:1.

Navijači kluba sebe nazivaju „Varvari“ i najbolje su organizovana navijačka grupa u Crnoj Gori.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Клуб је основан 1911. године под именом Илирија. Олимпија је играла укупно 20 сезона у југословенској првој лиги и од тога непрекидно од 1966. до 1984.. Табеларни преглед сезона и позиција:

Šampion Slovenije: 4

1992, 1993, 1994, 1995

Pobednik slovenačkog kupa: 4

1992/93, 1995/96, 1999/00, 2002/03

Prvak slovenačke pete lige (Gorenjska): 1

2005/06

Prvak slovenačke četvrte lige (Gorenjska): 1

2006/07

Prvak slovenačke treće lige (Zapad): 1

2007/08

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Жељезничар је основан 15. септембра, 1921. године од стране радника "Жељезничке радионице" на иницијативу Димитрија Димитријевића. Заједно са Лудвигом Леплеом, Стјепаном Каталинићем и осталим радницима из Жељезничке радионице скупљају новац за куповину лопте и дресова на којима је била као грб извезена локомотива, а затим и за регистрацију клуба код Сарајевског подсавеза. Као тада једини раднички клуб међу осталим, национално орјентисаним, клубовима Жељезничар се сусрео са многим тешкоћама. Прва јавна утакмица одиграна је са САШК-ом 17. септембра у 16 сати. На игралишту је присуствовало 500 навијача, а САШК је био бољи, победивши са 5:1.

ТРОФЕЈИ

-Првак Премијер лиге БиХ: 3

1997/1998, 2000/2001, 2001/2002

-Освајачи купа БиХ> 3

1999/2000, 2000/2001, 2002/2003

-Освајачи Супер купа БиХ: 4

1998., 1999., 2000., 2001.

-Првак Југославије: 1

1971/72

РЕКОРДИ КЛУБА:

* Највећа победа: Жељезничар - Баракохба 18:0

* Највећи пораз: 1:9 Прва лига СФРЈ 29. септембар 1946 НК Динамо, Загреб

* Највећа победа у Првој лиги СФРЈ: Жељезничар - НК Марибор 8:0 (29. август 1971.)

* Највише званичних утакмица за Жељезничар: Благоје Братић (343)

* Највише постигнутих голова на Жељезничар: Јосип Букал (127)

СТАДИОН:

После оснивања први стадион на којем је Жељезничар играо своје утакмице је било војно вежбалиште на Ченгић Вили - Егзерцир. Егзерцир је кориштен јер Жељо као раднички "Жељезничарски спортски клуб" није имао новца за изнамљивање неког од градских терена којима су газдовали САШК, Хајдук и Славија.

Жељезничар од 1953. године своје домаће утакмице игра на стадиону Грбавица у истоименом сарајевском насељу. Стадион је од 1953. године претрпео три већа реновирања. Прво од 1968. до 1976 када је уклоњена атлтска стаза и направљена северна трибина. Стдион је могао да прими 17.000 гледалаца. Обновљен је после 1995 када је поново изграђена дрвена трибина на западној страни и пред сезону 2004/05 када су на северну и јужну трибину постављена седишта чиме је капацитет стадиона смањен на 12 000 места. За европске утакмице је затворена источна трибина која не испуњава Уефине критеријуме.

Навијачи кулба се зову Манијаци. Ова навијачка група је настала 1971/72.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Prvak Jugoslavije: 2

1966/1967, 1984/1985

Prvak Premijer lige BiH: 1

2006/2007

Osvajač Kupa BIH: 4

1996/1997, 1997/1998, 2001/2002, 2004/2005

Osvajač Super kupa BiH: 1

1996/1997

Prvak prve lige FBiH: 1

1998/1999 1

24. oktobra 1946. godine Spajanjem FK "Udarnik" i OFK "Sloboda" 24. oktobra 1946. osnovano je sportsko društvo "Torpedo" koje godinu dana kasnije menja ime u SDM "Sarajevo". Prema planu koji je iznesen na osnivačkom sastanku u velikoj sali fiskulturnog doma novo Sportsko društvo trebalo je okupiti ono najbolje iz grada Sarajeva i BiH. Kao samostalan fudbalski klub "Sarajevo" egzistira od 20. maja 1949. godine, a dan kasnije je registrovan u Fudbalskom savezu područja Sarajevo.

Još kao Torpedo uspeva da se u drugoj sezoni tadašnje Jugoslovenske lige uđe u društvo najboljih, ali već sledeće sezone ispadaju da bi se naredne ponovo vratili. Sarajevo je nekoliko puta ispadalo i Prve svezne lige Jugoslavije da bi od sezone 1959/60 ostao njen stalni član do njenog raspada 1992 godine.

Sarajevo je član Prve lige BiH od njenog osnivanja do 2002 godine kada je formirana Premijer liga Bosne i Hercegovine. Od tada je stalni član Premijer lige.

Olimpijski stadion Asim Ferhatović-Hase

Stadion [uredi]

Sarajevo sve svoje utakmice na Olimpijskom stadionu „Asim Ferhatović-Hase“. Stadion su gradile posle Drugog svetskog rata omladinske brigade u delu Sarajeva koji se naziva Koševsko brdo. Pa je i prvo ime stadiona bilo „Koševo“. U toku njegovog dugogodišnjeg postojanja stadio je više puta rekonstruisan. Najveća rekonstrukcija je urađena 1984. kada je Sarajevo bilo domaćin Zimskih olimpijskih igara 1984 godine. da bi tada promenio ime u Olimpijski stadion a posle smrti najpopularnijeg sarajevskog fudbalera Asima Ferhatovića- Hasea dobio današnji naziv. To je najveći stadion u Bosni i Hercegovine.

Navijači FK Sarajeva sebe nazivaju „Horde zla“.

[pokajnik83]

ИСТОРИЈАТ:

Клуб је основан 28. јуна 1919. под именом 1. ССК Марибор (1. словенски спортски клуб Марибор). Прву утакмицу је одиграо против Херте и изгубио 1:4. Прву победу су остварили 7. септембра 1919. против СК Аеро из Марибора са 7:5.

У периоду између два рата освојио је три титуле првака Словеније 1931., 1933. и 1939. године. После Другог светског рата променио је име ФД Марибор (Фискултурно друштво Марибор). Прву утакмицу је одиграо поротив ФД Железничаром 0:0. Од 1949 ФД Марибор игра под именом Браник. У сезони 1953/54 Браник је играо у Другој савезној лиги Југославије. Зог афере са тровањем храном клуб се крајем сезоне у лето 1960. морао расформирати.

Исте године 12. децембра клуб је поново формиран у данашњем облику као НК Марибор Браник. Многи сматрају да је ова година, била година оснивања клуба. Победом у квалификацијама за Другу савезну лигу Југославије у сезони 1962/63 Марибор се пласира у лигу у којој игра следећих пет сезона, када остварује пласман у Прву савезну лигу Југославије. И ту се задржао следећих пет сезона са следећим резултатима: одиграо 166 утакмица, победио 40 пута, нерешио 57, изгубио 69, са гол разликом 166:270. Више се није успео вратити у Прву лигу. Играо је у Другпј лиги од 1976. - 1981. када је био избачен из лиге због афере „жога“ (лопта). До распада Југослвије игра наизменично у другој и међурепубличкој лиги.

Од оснивања Прве словеначке лиге 1991., Марибор је њен је стални члан, са највећим резултатским успехом од свих словеначких клубова. Од тада до данас неколико пута је мењао имена:

СТАДИОН

Марибор своје утакмице игра на стадиону Људски врт који је архитектонска и спортска знаменитост Марибора. Први стадион је изгрђен 1920. године, да би своје данашње контуре добио 1952.. Више пута је реновиран, прошириван, тако да ће после последљег реновирања добити покривену трибину за 12.500 седећих места. Тренутни капацитет (према сајту клуба) је 10.160 места за седење. Расвета је постављена 1994.. Прва ноћна утакмица одиграна је у Купу победника купова против ФК Норма из Талина уЕстонији, коју је Марибор добио резултатам 10:0.