Свети Пајсије Величковски - житије и беседе

[JESSY]

                                                

 

Игуман манастира Њамац

1722 – 1794

           

Међу руским подвижницима, једно од првих места припада старцу Пајсију Величковском – имајући у виду духовни утицај који је он имао на своје савременике. Иако је он делао углавном изван граница своје родне Русије, светлост његовог труда и учења је продирала до свих крајева руске земље и свуда доносила добар плод. Његов први успех је био у томе што је поново оживео старо учење о Исусовој молитви – учење које је било готово заборављено у Русији; а његов други успех – да је постао један од главних трудбеника за оживљавање руских манастира, који су се  у великој мери растурили –  као последица реформи Петра I и Катарине II. Био је у стању да, на један задивљујући начин, формира монашки духовни центар у Молдавији – чије се савршенство ни на који начин није разликовало од старог египатског општежића, онако како га описују свeти Јован Касијан и свeти Јован Лествичник.

Oвај велики светилник, свeти Пајсије, рођен је у Полтави, 21. децембра 1722. године, од врло побожних родитеља. Отац му је био свештеник у градској саборној цркви. У овом благословеном домаћинству Петар – како су га назвали на крштењу – је био једанаесто од дванаесторо деце. Пошто му се отац рано упокојио, мајка га је послала да се школује на Академији Могила у Кијеву 1735.год. Од своје четрнаесте године, поставио је себи правило да никада не осућује свога ближњега, чак иако су греси овога очигледни, да никада не гаји мржњу ни према коме и да од свег срца прашта онима који га можда увреде. После четири године школовања, његова душа није налазила покоја у свету, и он је осећао да је његов позив – монашки подвиг. Заједно са онима који су му у томе били блиски дао је обећање да никада неће постати монах у богатом манастиру, већ да ће следити сиромаштво Христа и живети у трпљењу и строгом упражњавању монашких правила.

У јесен 1739. год., када му је било само седамнаест година, Петар се упутио у потрагу за манастиром и добрим духовним оцем, што је његовој души било преко потребно. Седам година је лутао по различитим скитовима и манастирима, укључујући и Кијевско-печерску лавру. У Медведовском манастиру је постао расофорни монах са именом Платон. Међутим, не налазећи духовни одмор и мир у Украјинским манастирима, расофорни монах Платон, вођен Духом Светим, прешао је у Молдавију 1743. год., где је трудбовао  по приличан број украјинских монаха. У то време је тамо било око четрдесет скитова разбацаних по околним планинама, у којима су живели руски, српски и бугарски монаси, бежећи од невоља које су задесиле њихове земље.

Платон је био у неколико од ових скитова у којима су живели румунски пустињаци изузетног кова, попут старца Василија (из Поиане Марулуи) и Онуфрија. Правило њиховог живота је било слично оном са Атоса и били су васпитани на учењима Светих Отаца. У овом периоду је монах Платон стекао такву мудрост и искуство, укључујући и вештину умно-срдачне молитве, да су га сви звали „млади старац“.

После три године духовног подвижништва у Молдавији, 1746.год., у двадесет четвртој години живота, он одлази за Свету Гору, како нам сам говори – не би ли избегао рукоположење. Један од његових биографа додаје да је за време свог боравка у Валакији он већ примио све духовно благо које је могао примити за своје године. Осим тога, Атос је био његов сан још из најраније младости. Када је Платон стигао на Атос, путовао је до свих манастира и испосница, не би ли нашао искусног вођу. Али не налазећи духовног оца по својој жељи, повукао се у пустињу где се сам подвизавао четири године, уз велике напоре и у оскудици, у молитви и читању светих отаца, и у сузама и бдењу дан и ноћ. Живео је у крајњем сиромаштву и то само од милостиње. Узимао је храну једанпут сваког другог дана, а и онда само суви хлеб са водом, осим суботом, недељом и празником. У духовној борби коју је водио на Атосу осећао је потребу да га неко руководи више него икад. Али духовни оци су били реткост на Светој Гори у то време, и дела о аскетском животу су била заборављена до те мере да многи чак никад нису ни чули за њих.

Године 1750., старац Василије је посетио Атос и замонашио пустињака Платона, дајући му име Пајсије. Старац Василије је саветовао свог ученика да напусти усамљеничко подвижништво и да крене царском стазом, говорећи: „Онај који живи сам ради само за себе, из самољубља“. Учење светог Пајсија је у његовом каснијем животу одзвањало ове исте речи попут еха: „Онај који не жели да страда заједно са Христом у животу заједнице, већ се у својој гордости усуђује да се одмах успне на Христов крст – бирајући пустињски живот пре времена, није пустињак, већ је самовољан… Ни један други живот не доноси монаху такво напредовање, нити га избавља од страсти душе и тела тако брзо, као што то чини живот у заједници кроз блажено послушање.“

Од тада је смирени Пајсије почео да прима ученике, од којих је први био Висарион, румунски монах који га је молио са много суза да га прими. Опет из послушања, свети Пајсије је примио и свештенички чин, и од тада братство почиње да се увећава. Услед недостатка простора морали су да се преселе у скит светог пророка Илије. Пајсије је био толико поштован и вољен да су монаси долазили код њега са свих крајева Свете Горе. Његов биограф Григорије Учитељ бележи да се не памти када је Атос имао такву заједницу. Јасно се виде почеци духовне обнове на Светој Гори у примеру ове заједнице. Они су живели у великој материјалној немаштини, али и у потпуној хармонији и духовној ревности. Сам блажени игуман је радио током данa правећи кашике, а ноћу читајући и преписујући књиге Светих отаца, жртвујући само три сата за спавање. Његови ученици су говорили како је Пајсије током целог свог живота пролио много суза служећи Божанствену Литургију, дубоко додирнут Божанском љубављу. Живео је на Атосу укупно седамнаест година.

Свeти Пајсије је мудро приметио да духовни живот мора бити утемељен на изучавању патристичких аскетских списа. Из тог разлога је он започео свој рад на превођењу тих драгоцених текстова, који је трајао до краја његовог живота, а који је био неизрециво тежак. Оригинални грчки зборници текстова су били непотпуни, а он није знао језик. Рукописи који су тада постојали често су били пуни грешака насталих приликом преписивања, што је отежавало одређивање оригиналног смисла текста. Уз помоћ двојице ученика, почео је да истражује те рукописе у разним светогорским манастирима; на њихово велико разочарање, нашли су их једино у скиту Светог Василија. Рад пајсијеваца је био попут зоре која најављује долазак „Добротољубља“ 1782. год.

У лето 1763. год., усред све бројнијег братства и тешких услова живота на Светој Гори, игуман Пајсије је са својих шездесет и четири ученика дошао у Молдавију где је добио манастир Драгомирну. Тамо је живео дванаест година и окупио братство од тристо педесет монаха. Овде је он организовао праву школу за монахе који ће исправљати, преводити и преписивати патристичке и аскетске текстове. Румунско „Добротољубље“ је настало већ у Драгомирни: позамашни зборник текстова чија је главна тема била Исусова молитва. Тако је рођено прво „Добротољубље“ на домаћем локалном језику.

У лето 1763. год., усред све бројнијег братства и тешких услова живота на Светој Гори, игуман Пајсије је са својих шездесет и четири ученика дошао у Молдавију где је добио манастир Драгомирну. Тамо је живео дванаест година и окупио братство од тристо педесет монаха. Овде је он организовао праву школу за монахе који ће исправљати, преводити и преписивати патристичке и аскетске текстове. Румунско „Добротољубље“ је настало већ у Драгомирни: позамашни зборник текстова чија је главна тема била Исусова молитва. Тако је рођено прво „Добротољубље“ на домаћем локалном језику.

У јесен 1775. године старац Пајсије са још две стотине монаха одлази у манастир Секу; а у лето 1779. се по последњи пут сели, сада у велику лавру Молдавије, манастир Њамац, где је провео петнаест – најплоднијих година свог живота. Ту је превео многобројна дела Светих отаца. Његов ученик се дивио: „Човек може само да се чуди како је он могао да напише толике књиге, јер је био физички веома слаб, и имао је ране по читавој десној страни тела. На кревету где је лежао окружио би се књигама: разним речницима, Светим Писмом на грчком и словенском језику, грчким и словенским граматикама, књигом из које је преводио, и свећом у средини. И он би, седећи нагнут као мало дете, писао по целу ноћ, заборављајући и на слабост тела и на јаке болове и напор“.

Такође је наставио своју школу за темељно обучавање лектора и преводилаца. Патристички списи су пунили библиотеку манастира Њамац и били слани у бројне друге манастире широм земље, а и ван њених граница. Њамац је нарочито постао центар и светилник православног монаштва, школа исихастичког живота и духовне културе за читав православни свет. Овај велелепни рад старца Пајсија је крунисан издавањем „Филокалије“ на словенском језику – Добротољубље у Петрограду 1793. год. (годину дана пре његовог упокојења).

Подједнако је важно истаћи да је велики старац био живи преносник ових учења својим ученицима. Он је уредио своју заједницу следећи светогорска правила, и окупио веома велико братство од око хиљаду монаха, обучавајући многе ученике у упражњавању Исусове молитве. Монашки живот у његовом манастиру цветао је као неко ново чудо, изображавајући живот раних пустињских отаца. Тај манастир су овако описали: „Њихово добровољно сиромаштво је савршено. Код монаха се нарочито истиче њихово смирење, потпуно избегавање гордости, а мржња и завист су им потпуно страни. Ако један увреди другог, одмах долази до помирења. Ако неко не жели да опрости брату који га је увредио, одмах мора да изађе из манастира. Држање монаха је скромно. Када се сретну, сваки настоји да предухитри оног другог својим поклоном. Празне приче су сасвим забрањене. У заједници Светог Пајсија живи осам стотина монаха, и кад год се скупе на неко послушање – било да их је стотину или сто педесет братије – један од њих увек чита неку поучну омилију или изговара неку душекорисну проповед. Ако неко започне празне приче, одмах је заустављен… Јер ови људи, оживљени кроз њихову љубав према Богу,, по сопственој вољи су мртви за овоземаљске ствари. А како човек да опише схватљиво, осим делимично, рад који они врше у тајности, тј. – обделавање срца, дубоко смирење, страх Божији, стражење над собом, умиреност мисли, молитва срца која се стално уздиже, заједно са неописивом и горућом љубављу према Христу и ближњима. Јер многи од њих непрестано лију сузе, не само у својим келијама, већ и у цркви, и док су на послушању, за време читања и духовних разговора, као дар Духа Светога“. Игуман Пајсије је захтевао од монаха да раде три ствари у својим келијама: да читају омилије Светих отаца, да упражњавају умну молитву и да чине честе метаније са сузама, по њиховој снази. Овај велики игуман је сматрао да је свакодневно исповедање мисли духовном оцу основа духовног живота.

Старчева келија је била увек отворена за свакога. Он је имао изузетан дар да својим речима утеши и умири и најочајнијег и да охрабри и оснажи обесхрабрене. Као додатак свему томе, увече би се братија сакупила, свеће би гореле, а игуман Пајсије би читао из омилија Светих отаца, објашњавајући прочитано тако да би сви разумели.

Они који су га познавали су га овако описали: „По први пут у свом животу сам својим сопственим очима видео истинску и отеловљену светост. Његово лице ме је одушевило – свето и бледо, без икакве боје, дуга и бела брада која сија као сребро, док су његова одећа и келија били необично чисти. Његов говор је био смирен и потпуно искрен. Деловао ми је као човек потпуно одвојен од тела… О, како целомудрен и свет човек! О чисте ли душе, сједињене са Богом! Био је потпуно привезан за Бога и препун љубави за свога ближњега. Стога је и његова реч била снажна и ефектна, испуњена благодаћу, искорењујући страсти и садећи врлине у душе оних који су га слушали са вером и љубављу“. Такође се за њега знало да је прозорљив.

У среду, 15. новембра 1794. години, у седамдесет другој години живота, овај велики светилник, тај старац над старцима, Свети Пајсије Величковски, преселио се у вечни покој, остављајући иза себе преко хиљаду монаха: Румуна, Руса, Срба, Бугара и Грка. Као што га славе и у акатисту састављеном у његову част – он је заиста поново запалио светиљку старчества, постао обновитељ живота у заједници и мост који води до Светих отаца. Непосредно након његове смрти, његови ученици су сачували успомену на свог великог старца, не само кроз молитву, већ и тиме што су се сами почели називати „пајсијевцима“, а свој манастир – Пајсијев манастир. Овај Пајсијевски покрет се одликовао монашким општежићем, обнављањем исихастичког духа и његовим увођењем у живот заједнице, као и проучавањем Светог Писма и патристике комбиновано са трудом око превођења литературе везане за Добротољубље.

После уснућа Светог Пајсија, многи од његових руских ученика су се вратили у Русију, носећи са собом ово пајсијевско наслеће и веома снажно зрачећи њиме. То су били свети људи који су упечатљиво подсећали на старе пустињске испоснике и они су били главни узрок процвета светости у Русији у 19. веку.

У Румунији су мошти старца Пајсија наставиле да чудотворе. За његове остатке, који су сада сакривени од очију људи, знало се да су нетрулежне, као што је и забележено много пута, последњи пут 1872.год. Ту, у Румунији, његова баштина је наишла на плодно тле у шумама и планинама Молдавије које су биле пуне испосника надахнутих пајсијевским учењем. На стотине исихаста, који су такоће понекад достизали светост великих пустињских светитеља старих времена, одгајани су под благодатним утицајем старца Пајсија.

Због светости његовог живота и огромног броја чуда која се дешавају његовим молитвама, велики старац игуман Пајсије је канонизован за светитеља и његов спомен се слави на дан његовог праведног упокојења, 15. новембра.

О, свети и богоносни оче Пајсије, моли Бога за нас!

О, препрослављени и преблажени оче Пајсије, прими ову нашу скромну молитву. Сачуван смирењем, учењима Светих отаца успео си се до молитвених висина; помози нама који не знамо како да се боримо нити како да се молимо. Смилуј се на нас, твоје бедне ученике, учећи нас да волимо доброту и избављајући нас будућих мука. Посредуј за нас, свети оче Пајсије, како бисмо узносили хвалу, славу и част Оцу, Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

http://stpaisiusmonastery.org/about-the-monastery/life-of-st-paisius/a-brief-life/a-brief-life-in-serbian/&qscrl=1 

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Beseda 1. Kratko izlaganje misli koje navode na pokajanje.

 

Seti se dušo moja, užasnog i strašnog čuda – da je Tvorac tvoj tebe radi postao čovek i izvoleo da postrada radi tvog spasenja. Pred njim anđeli drhte, heruvimi se užasavaju, serafime obuzima strah i sve sile nebeske neprestano mu uznose slavoslovlja, a ti, nesrećna dušo i dalje prebivaš u lenjosti; ustani sad, dušo moja draga i ne odlaži sveto pokajanje, smirenje srca i udovoljenje (epitimijama ) za grehe svoje. Odlažući ovo iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz dana u dan, uopšte više nećeš moći od srca da se pokaješ i naiđeš na sažaljenje. O, s kakvom mukom počinješ da se kaješ, ali bez uspeha. Ako si u mogućnosti da danas učiniš neko dobro, ne odlaži, dušo. Ne odlaži za sutra sveto pokajanje, jer ne znaš šta će poroditi sutrašnji dan, ili kakv će ti se nesreća dogoditi noćas; jer ne znaš šta će ti doneti dan ili noć, i da li te očekuje duh život, ili će te neočekivano zadesiti bedna i brza smrt.

Sada je, draga dušo moja, vreme svetog pokajanja, sad je vreme svetog trpljenja, sada je vreme podnošenja muka, sad je vreme da se čuvaju zapovesti i upražnjavaju dobrodetelji, sad je vreme slatkog plača i ridanja suza. Ako uistinu želiš da se spaseš, zavoli patnje i jauke kao što si ranije volela spokojstvo. Živi kao da umireš svakodnevno; brzo će, kao sen oblačka pred suncem, minuti život tvoj i iščeznućeš bez traga. Dani našeg života rasplinjuju se kao vazduh. Ne ustupaj ni pred najtežim patnjama. U odnosu prema ljudima, kada je u pitanju ne samo neobjašnjiva nego i razumljiva nelagodnost (tj. kad se osećaš povređeno – prim. Prev), neka te ne obuzima tuga, nemoj se smućivati, ne povlači se, nego sebe jednostavno smatraj za prah pod njihovim nogama. Bez toga se ne možeš spasti i izbeći večne muke. Jer se naš život brzo završava, i prolazi kao jedan dan. Čovek se ne može spasti ako se kroz dobrodetelji blagočestivo ne smiri, ili ako ne žrtvuje svoj život zbog ispunjenja Božijih zapovesti i otačkih predanja.

Stoga se seti, draga dušo moja, svetih proroka, apostola, mučenika, svetitelja, prepodobnih i pravednih , jurodivih i svih koji su od veka blago ugodili Bogu. Gde si videla svetitelja, koji telo nije pokorio duhu, ili nije postradao u najtežim nevoljama i patnjama? Oni su prihvatali bezbrojne nevolje, podnosili glad i žeđ, savršavali danonoćna bdenija i molitve, imali smirenje i skrušenost srca, dečiju nezlobivost i svako milosrđe, pomagali su nevoljnima u svakoj potrebi, tvorili prema mogućnosti darove i milostinju. Šta sebi nisu želeli i šta nisu podnosili, to ni drugima nisu činili, a sve s poslušanjem, radeći kao kupljeni robovi, ali ne kao (što se radi) čoveku, no kao Bogu, uz mudru prostotu – iako se nisu predstavljali kao mudri, već kao oni koji ništa ne znaju, nego ih interesuje samo soopstveno spasenje.

O, čoveče! Smrt ti predstoji: budeš li se podvizavao, večnim ćeš životom biti darivan u budućem veku. Na svaki način prinudi se da stekneš dobrodetelj. Zato, ako želiš da pobediš strasti – otsecaj uživanja; juriš li za hranom, život ćeš provoditi u stratima; neće se smiriti duša, ako telo ne lišiš hleba; nemoguće je dušu izbaviti od propasti, ako telo ograđuješ od neprijatnosti (tj. ako mu ugađaš). Vratimo se na početak: želiš li, dušo moja, da se spaseš, da prođeš teškim putem na koji smo ukazali, da uđeš u Carstvo nebesko i zadobiješ večni život, onda priguši prohteve tela, slobodno okusi gorčinu, podnesi najteže patnje, kao što su svi svetitelji okusili i podneli. Kada se čovek pripremi i da zavet sebi da će, Boga radi, otrpeti sve nevolje koje na njega naiđu, tada će lako i bezbolno podneti sve muke i neprijatnosti, sve napade demona i ljudi. Takav se ne boji smrti i ništa ga ne može razdvojiti od ljubavi Hristove.

Slušala si, draga dušo moja, o taome kako su život provodili sveti Oci! Ah, dušo! Bar malo im podržavaj: nisu li oni lili suze? I više, dušo moja! Nisu li bili tužni, siromašni i izmučenog tela? I više, dušo moja! Nisu li i njihova tela bila nemoćna, baš kao i naša? I više, dušo moja! Nisu li i oni poželeli divan, sladak i lagodan život u ovom svetu, i miri telesni. Jesu; tela njihova zaista su ih primoravala (na to); no oni su zamenili želje (tela) za muke i patnje (koje su podnosili) zbog buduće radosti. Oni su se jednom zauvek odricali svega, i smatrajući sebe za mrtve, nemilosrdno su se mučili u duhovnim podvizima. Vidiš li kako su se trudili sveti Oci, nemajući mira u bezbrojnim stradanjima svojim, kako su telo pokorili duhu, ispunili sve druge zapovesti Božije i spasli se? A ti, tugo, nikako nećeš da prinudiš sebe; usled malih napora iznemogneš, kloneš duhom, i nikako da se setiš smrtnog časa pa da zaplačeš zbog svojih pregrešenja. Navikla si, nesrećna dušo moja, da se prejedaš, opijaš i da lenstvuješ; zar ne znaš da si svojom voljom odabrala muke? I nikako da pretpiš – pa kako onda da se spaseš? Zato ustani ovog trenutka, draga moja dušo, i učini ono što ti govorim.

Ako ne možeš kao sveti Oci, počni makar da se trudiš po svojoj moći. Posluži svakome sa smirenjem i u prostoti srca. Prezirući svoju nemoć i obličavajući zlo u sebi, govori: jao tebi dušo moja prokleta, jao tebi gnusna; jao tebi svepokvarena, lenjiva , nemarna, pospana, svadljiva; jao tebi jer ćeš poginuti. Tako, malo – pomalo, ona će se umiliti, zasuziće, doći će k sebi i pokajaće se.

[JESSY]

Beseda 2. Borba protiv uninija, lenosti i raslabljenosti

 

Kad se ovo desi, umom se posveti razmišljanju o smrti. U mislima dođi na grob i pogledaj mrtvaca koji je tamo četvrti dan: kako crni, otiče, ispušta nesnosan smrad, kako ga crvi izjedaju, kako gubi lepotu i oblik. Pogledaj i okolo: tu u grobu leže kosti mladih i starih, blagoobraznih i bezobraznih; dokuči ko je bio dobar a ko zao, ko je postio, uzdržavao se i podvizavao, a ko bio nemaran, i da li je bogatašima koristilo što su bili bezbrižni i što su uživali na ovom svetu. Seti se potom beskonačnih muka o kojima govore sveštene knjige, ognja paklenog, tame najcrnje, škrguta zuba, ada preispodnjeg, neumornih crva i predstavi sebi grešnike kako kroz gorke suze dozivaju odande, a izbaljenja im nema, kako ridaju i oplakuju sebe, a niko da se sažali, kako uzdišu iz dubine srca, a nema nikog ko bi imao samilosti, kako mole za pomoć, žale se na muke, no to nikog ne zanima. Pomisli na to, kako svako stvorenje bez ralike, u svoje vreme , služi Gospodu, Tvorcu svom.

Razmisli o preslavnim čudesima Božijim koja su se od početka veka dogodila na slugama Njegovim, a naročito o tome kako je On, smrivši se i postradavši radi našeg spasenja, oblagorodio i osvetio rod ljudski, i za sve to uznesi hvalu Čovekoljubcu Bogu. Seti se budućeg beskonačnog života i Carstva nebeskog, mira i neiskazane radosti. Drži i ne ostavljaj molitvu Isusovu. Ako sve to budeš pamtio, ako budeš rasuđivao o tome, ako ispuniš sve rečeno, onda će uninije, lenjost i raslabljenost nestati, a duša će tvoja oživeti blagodaću Hristovom kao da je iz mrtvih ustala.

[JESSY]

Beseda 3. Umilna pouka koja odseca svako preuznošenje i gordost ljudsku, a dušu pretvara u istočnika suza.

 

Ako tražiš takvo umiljenje, onda je vrlo potrebno i dušekorisno obratiti pažnju na sledeću pouku o ishodu sopstvene duše. Sada se, čoveče, naslađuješ lepotom, dopadljivošću i slavom, život provodiš u sujetnom ukrašavanju, nadajući se da će na taj način proći čas za časom, dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom. Čoveče! Vek se tvoj približava kraju, život prolazi, vreme malo-pomalo protiče, sprema se strašni presto Gospodnji, približava se pravedni Sudija! Čoveče! Sud je pred vratima, očekuj strašni odgovor! Reka ognjena već se talasa, buči uz grmljavinu i silne iskre! Divljaju strašne muke, očekujući grešnike! Čoveče! Trudi se, staraj se, podvizavaj se, jer vesnik pred smrt ne dolazi. Svetima predstoji nagrada, pravednicima se ugotovljavaju venci, pred onima koji se trude i podnose patnje otvara se Carstvo nebesko, njih očekuje beskonačni pokoj i priprema im se neizreciva radost.

Oko čovečije još nije videlo, uho nije čulo i srce nije osetilo, to što je Bog pripremio za one koji ga ljube. Čoveče! Da li se slušao o mukama? Što ne drhtiš i ne užasavaš se?! Čoveče! Da li si čuo za beskonačne radosti? Zašto se ne podvizavaš, umesto da vreme trošiš na prazne razgovore i sujetu? Drugo vreme ti se neće dati, taman da ga sa suzama tražiš. Čoveče! Šta će ti da i sto, ili hiljadu godina poživiš na ovom svetu, u obilju hrane i u nasladama, upinjući se kao tele i gizdajući se kao lisica, kad se približi kraj ceo će život naš izgledati kao jedan dan, i sva prejedanja i doterivanja nestaće bez traga, kao što brzo nestaje boja pokošene trave.

Čoveče! Kao da u jedan dan stane i tvoje rođenje i odrastanje i starost; a posle svega dođe brzi i neočekivani kraj života. Čoveče! Seti se gde su tvoji dedovi i pradedovi, gde su ti otac i majka, gde braća, gde su rođaci i voljeni prijatelji? Nisu li svi otišli iz ovog života? Nisu li i oni želeli da još požive na ovom svetu – da uživaju, da se ulepšavaju i vesele u svom spokojstvu? Ipak su protiv svoje volje odvedeni. Pamti da si zemlja, od zemlje živiš i na kraju ćeš poći u zemlju: telo će se izjedeno crvima raspasti i istrunuće, a kosti će se rasuti u prah. Seti se dugih dana i godina prošlih pokolenja. Koliko je bilo careva i kneževa koji su život provodili u uživanjima i kinđurenju? I šta im je to pomoglo kad su odlazili iz ovog prolaznog života? Sad su zemlja i prah. Koliko je na ovom svetu bilo silnih, bogatih, hrabrih junaka, u cvetu mladosti i lepote? Kao da ničeg nije ni bilo! Hiljade hiljade i milioni miliona ljudi živeli su na zemlji, bilo ih je kao peska morskog, i svi su otišli iz ovog života. Neki odnjih su bili zatečeni u času smrti i nespreni da daju bilo kakav odgovor – pokošeni su neočekivano, u stojećem ili sedećem položaju, jedni su dušu ispustili dok su jeli ili pili, drugi na putu; neki su prilegli na postelju da malo predahnu i u tom položaju usnuli su večnim snom; bilo ih je koji su u poslednjem času trpeli strašna mučenja, užasan strah, mnogi od nas bi se prestravili kada bi samo na tren to doživeli. Postoje i drugi, različiti neshvatljivi načini smrti.

Kako je tužna ljudska duša kad u samrtnom času podiže pogledk anđelima, kad pruža ruke k ljudima, kad žalosno moli, a nema joj pomoći: zaista, taština je sav život ljudski! Zaista je strašno, kad se duša nasilno odvaja od tela: ona odlazi s plačem, dok se telo predaje zemlji, tad se sva sujetna nadanja, obmane, slava i ovozemaljske naslade, obraćaju u ništa. Razlučenje duše (prate) – velik plač i ridanje, teški uzdasi i slabost. Kratak je ovaj put, kojim prolazimo u telu: dim, para, blato, pepeo, prah, smrad – to je život, kao dim u vazduhu on se rastvori, izbledi kao boja trave koja vene i suši se, kao ždrebac brzo protutnji, kao voda očas isteče, kao magla za tren se izvije nad površinom zemlje, kao jutarnja rosa iščezne ili proleti kao ptica – tako prolazi život ovog veka. Kao vetar kad fijuče, tako pored nas ide i prolazi vreme i nestaju dani našeg života. Bolje je sada istrpeti i zavoleti ljute i žestoke patnje, negoli i jedan dan budućeg veka žrtvovati za hiljadu godina radosti i mira (koji su od) ovog sveta. Jer ne traje dugo put zemaljskog života, nego se nakratko pojavi i brzo protekne.

Zaista su taština i trulež svaka ugodnost, lepota i slava na ovom svetu. Jer sve prolazi, nestalno poput magle, i kao u snu prebiva na ovom svetu. Ko god da je sad tu, nedugo zatim otići će, danas je s nama, a već sutra se predaje u grob. Kako se brzo iscrpi svaki od zemlje rođeni! Svi smo nepostojani, svi ćemo umreti: carevi i kneževi, sudije i silnici, bogati i siroti i svako ljudsko biće. Danas se neko s nama raduje, veseli i razmeće, a ujutro za njim plačemo, tugujemo i ridamo. Čoveče! Priđi gobu, pogldaj mrtvaca koji tamo leži: niti je slavan, niti je ugledan, niti je lep. Naduo se, smrdi, telo mu truli i propada, izjedaju ga crvi, kostimu se obnažuju i ceo sastav raspada. Jao bede! Užasan je prizor grešna duša! Mada si obdaren osećanjima i premudro sazdana, nemaš ni sjaja, ni oblika, ni lepote. Kud se dede lepota tvoga tela i divna maldost? Gde je nasmejano lice i svetle oči? Gde nestade kranorečivi jezik? Gde ti je dah, gde slatki i nežni glas? Kud iščeze blagoglagoljiva premudrost, otmen hod, mašta, želje i sujeten brige? Sve je to propalo, sve su crvi izjeli: jedni, evo izlaze na usta i nozdrve, drugi iz očiju i ušiju, neki od dole, i sve se ispuni bezličjem i gnusobom.

Gledajući prah koji leži u grobu, zapitajmo se ko je tu car, ko velmoža, a ko sirotan? Ko je gospodar, ako rob? Ko je slavan, a ko neznatan? Ko je mudrac a ko nerazuman? Gde je ovosvetska lepota i uživanje? Gde su sila i mudrost ovogo veka? Gde su mašta i kratkotrajne obmane? Gde je propadljivo i sujetno bogatstvo? Gde su srebrni i zlatni ukrasi? Gde je množina posluge i robova? Gde su sve brige ovog sujetnog veka? Ništa od toga više ne postoji: svega je čovek lišen. O bede! Kako naprasno nestane svako od zemlje rođen Gledam te, drhtim i od srca prolivam suze. O smrti, ljuta i nemilosrdna! Ko ti može umaći? Žanješ rod ljudski kao neklasalu pšenicu. Tako braćo, videvši koliko je kratak naš život, shvativši taštinu ovog veka, ostavimo nagađanja i nekorisne brige i obratimo pažnju na samrtni čas; jer posle smrti neće nam ostati ni bogatstvo, ni slava, ni uživanje – ništa od toga neće sa nama sići u grob, osim dobrih dela koja će biti uz nas i zaštititi nas: nagi smo se rodili, nagi ćemo i otići.

Čuvši sve ovo, valja nam ne samo sedeti s bezmolivijem u keliji, uzdržavati jezik i starati se o dušama svojim, nego i pod zemljom treba da se skrijemo i tamo iz sve snage ridamo zbog grehova svojih, umirući Boga radi u podvizima. Pošto znamo da ćemo brzo otići, iznurimo pre smrti svoje propadljivo telo, jer ono i nakon smrti treba da ostane propadljivo, dok nas u poslednji dan ne vaskrsne Gospod Bog iz mrtvih i ne daruje nam besmrtni život i beskonačno carstvo u vekove. Amin.

[JESSY]

Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња времена већ наступају;потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у питању демони и када су у питању људи-међу људима пази се видљивих, а у пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања, без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и јунаштвом, добија част и славу и светли венац. Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда, неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку смирење и благодат. Ако то не поднесеш,него се жалостиш, гордиш или гневиш у односу према ономе ко те је повредио,нећеш доспети у савршенство и спасти се, јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни; савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем. Кад ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ. Ако ради Царства Небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности, клевете и понижења, наша ће победа имати вредност као да је извојевана против самог ђавола. Сети се светих од давнина, којих је свет био недостојан, који су подносили немаштину , муке и гоњења. Зар хоћеш да установиш неки нови пут, којим се желиш спасити? Ако већ не можеш да се трудиш као Оци, онда бар разумно подноси, угледајући се на њих. Ова добродетељ није мала, пре би се рекло – већа је од свих: ако неко Бога ради с благодарењем подноси недаће и клевете – велико дело чини. У томе је смирење и љубав – да се трпи жалост којој је узрок брат. Тако су се многи спасли; а поменути пут припада нарочито јуродивима, јер управо они подносе многе клевете. Јуродство је велико дело Бога ради, зато што обухвата све добродетељи; јуродиви, осим трпљења, око кога се усрдно труде и којим своју недаћу превазилазе, ништа од обичних ствари немају. Дакле, душо, данас нема бољег пута од овога.Буди глув, нем и слеп; не обраћај пажњу на свакодневне проблеме које носи живот,а од људи се, као какав безумник, удаљуј, и сматрај себе неспособним за било шта,тј. Бога ради јуродивим. Онај ко жели да буде пред Богом мудар и разуман, нека свима у овом неразумном свету буде слуга. Соломон, корећи себе због излишне мудрости, рекао је да је она сујетна и да је блажен човек који је стекао страх Божији, смирење и љубав, односно непрестану молитву: такав је стекао истинску мудрост и богатство. Нас спасава вера без икаквог порока. Као што је вера без дела мртва, тако је мртво и дело без вере, где је права вера и добра дела, тамо је потпуна праведност. Сада човек треба самог себе да поучава, сам над собом да бди у сваком добром делу. Онај ко један час уздише над својом душом, учинио је више од онога ко је задобио цео свет. Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Уместо о многима,о себи се старајмо. Данас неки људи не прихватају добру науку и правила остављена од Отаца; такви чак исмевају оне који се добро подвизавају: живе по својој вољи и бирају учитеље који им одговарају. Стога су неки, поучавајући друге, себе повредили-јер овакав однос према другима може да доведе до разарања сопствених темеља и хлађење душе. За нас је довољно да се старамо о себи, о свом спасењу. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути. Јер је Господ наш Исус Христос показао пример смирења-како је писано: као јагње на заклање вођен би и као овца нем пред оним који стриже не отвори уста Својих. Од тескобе и стида узе се, а род Његов ко ће исказати. (Ис. 53, 7-8). Треба да се угледаш на свог Саздатеља човече; тако ти треба без речи да стојиш пред оним ко ти пркоси, као да имаш воду у устима, или као да немаш језик; само говори: “Праштај’’, сматрајући притом себе достојним сваке муке и мислећи овако: “Ако цео свет устане против тебе,непрестано те понижавајући и огорчавајући, зашто ти је покварењаче, стало до људи (њиховог мишљења)?’’ Не помишљај да ће ти брат нанети какво зло. Зло ће устати на нас и без њега – само од себе. Ако због будуће награде претрпиш било коју невољу, не криви за њу брата, ни себе. У свакој ствари труди се да себе укореваш, знајући и показајући себи да си земља и да ћеш у земљу опет отићи.Заувек научи три речи: “праштај’’, “благослови’’ и “помоли се за мене грешног’’. Никога не питај за неку ствар која ти није заиста потребна. Навикни да о сваком човеку говориш добро, а себе да унижаваш. У томе је – велико смирење које душу уздиже из ада, одсецање страсти, и велика победа против ђавола. Нека нас Бог оснажи да поднесемо лажну оптужбу.

 

[JESSY]

Беседа 42.

О томе како разликовати Божију вољу од ђавољег наговора

            Питање: Када се у односу на неко добро дело појави сумња, тј. ако једна помисао подстиче на то дело, а друга му се противи, на основу чега се може сазнати да ли је у питању благовољење Божије или демонско искушење?

            Одговор: Ђаво има обичај да прикрива истину и меша добро са злом. Но, како је могуће сазнати истину? У свакој нашој намери Божије благовољење је кротко, поуздано и несумњиво; не само у добром делу, него и у безакоњу нашем, Бог са благошћу и стрпљењем очекује наше покајање. А како познати ђавољи наговор? Ђаво нам се обично супроставља и одвраћа нас од добра. Исто тако, ако се било у чему што је наизглед добро наш ум смућује и колеба, ако се страх Божији удаљује, ако бивамо узнемирени тако што нас без икаквог разлога боли срце, а ум оклева, онда знај да је у питању ђавољи наговор и одбаци га. Ђавоље је гнусно, немирно, сумњиво за ум ма шта да је у питању. Не треба увек веровати расположењу нашег срца – прво ваља просудити, да ли је такво расположење корисно. Кад је ум стешњен помислима и тугом од стране демона, тад треба у потпуности оставити сваку мисао и расуђивање; јер не можемо знати истину док се ум не очисти молитвом, пошто се помисли дотле ковитлају као мутна вода, или блуде као облак, а душевна чула постају сасвим неосетљива. Стога, ко жели да спозна истину, нека подстакне себе на дуготрајну ватрену молитву и на жељено дело; у време молитве ђаво не може да сакрије истину, јер тада је лишен власти; на делу можеш проверити истинитост оваквог убеђења. Богу нашем слава у векове. Амин.

[JESSY]

Беседа 43.

О несумњивој вери

            Ко несумњиво верује у Божији промисао, не оптерећује се тиме каквом ће смрћу скончати: од људи, или до звери, или од глади, или услед претешког рада, или на неки други начин; јер две смрти неће бити, а једну нико не може избећи. Ко се једном, Царства ради Божијег, ослонио на Бога у свакој невољи и умро за свет, неће више бринути о томе како ће скончати. Ко се узда у Бога, не брине више за себе и, шта год да уради, у свему ће наћи корист за своју душу. И нека зна, да ће предајући се невољама Бога ради, на сваком месту пронаћи спасење. Благодат Божија даје нам се по вери нашој; за малу веру мало се даје; већом вером удостојићемо се веће благодати за трпљење. Без промисла Богжијег и мимо плана Његовог ништа нам се не може догодити; Бог од нас очекује само добру вољу. Али путеви Божији су несхватљиви; зато је неопходно спасавати своју душу у трпљењу, и ко претрпи до краја спашће се кроз Исуса Христа, Господа нашег. Њему нека је слава сада и увек и у векове векова. Амин.

[JESSY]

Поучавање

Љубљени моји оци, браћо и чеда, молим вас и поучавам следећем: заволевши Господа Бога свога, свом душом и свим срцем, буди правичан и праведан, покоран, оборене главе а умом окренут небу; имајући умиљење према Богу и људима, буди онај који теши тужне, стрпљив и у искушењима и уздржан, широкогруд, милостив, брижан за сироте, гостољубив, жалостан због грехова, радостан у Богу, гладан и жедан, кротак, трпељив, не славољубив, не златољубив, који воли ближње, не лицемеран, не горд, трудљубив Бога ради, ћутљив, у одговорима пријатан, усрдан у посту у честим молитвама, бдењима и појању псалама, разуман; не осуђуј ни једног човека него гледај себе – и тако ћеш бити чедо Еванђеља, син Васкрсења, наследник живота у Христу Исусу, Господу нашем, Коме нека је част и сила и поклоњење са Оцем и Пресветим Духом, сада и увек и увекове векова. Амин.

[JESSY]