Евхаристијски утопизам - Pijte iz nje svi vs. džaba ako ne tvorimo Njegovu volju

[Милан Меденица :)]

kad čovek čita nasumično postove na forumu,stiče se utisak da su neki već ispunili sveto pismo...barem njihovi postovi jesu (tu ubrajam i neke od svojih)

није то проблем, проблем је како остати у пуноћи

[Лазар Нешић]

pa to su samo bljeskovi, a vidim ovaj Lazar Nesic mi nista ne veruje... pa dobro sve je to individualno

Credo, credo!

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1329713633' post='587117]

није то проблем, проблем је како остати у пуноћи

Да, задржати искуство доживљаја Литургије, о томе се ради.

Штета што има тако мало писаних трагова о овоме.

Чини ми се један светитељ постоји, који се је овим експлицитно бавио: Никола Кавасила.

Има један важан део у оној књизи "О животу у Христу", где говори о чувању благодати Евхаристије.

[Милан Меденица :)]

да, свети Никола Кавасила има прелепо тумачење свете Литургије, целу књигу човек написао са истим насловом

[w.a.mozart]

ova tema parališe

[Лазар Нешић]

ova tema parališe

Да, мислим да би ово била тема само за дугогодишње активне хришћане.

Неко ко је тек дошао у Цркву, или није провео у њој макар 5 активних година, не би требао ово да чита.

Тема је тако немисионарска.

Но, од јуче ми је ова тема опет постала актуелна, после једног искуства на Литургији.

Елем, јучерашња Литургија је, са тачке гледишта неке нормативности евхаристије (дакле: певала се византија, наглас молитве, сви се причестили, добри попови, фини хришћани, лепа атмосфера, итд.) била фантастична!

Ради се о једној веома познатој заједници, али није битно где.

Стварно сам доживео неки прави осећај евхаристијског живота и полета.

Ипак, након завршетка саме литургије, убрзо је почело нешто да "смрди".

Да скратим, колико се скратити може, врло брзо су ми на памет дошле речи нашег великог теолога, господина Дарка Ђога, који ми је лично рекао једном приликом:

"Ми смо спреми да без двоумљења поверујемо да се на олтару хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову, међутим никако нисмо спремани да у лицу другог препознамо брата кога треба примити у живот, такође без двоумљења, проверавања и сумње."

Баш то сам видео јуче на лицу места и себе препознао у овим речима.

Нису толико битни други, колико ми је било битно да сам себе видео као таквог неверника-за-другог (ако тако може да се каже).

Ето још једне последице евхаристијског утопизма.

[Ведран]

"Ми смо спреми да без двоумљења поверујемо да се на олтару хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову, међутим никако нисмо спремани да у лицу другог препознамо брата кога треба примити у живот, такође без двоумљења, проверавања и сумње."

Баш то сам видео јуче на лицу места и себе препознао у овим речима.
Нису толико битни други, колико ми је било битно да сам себе видео као таквог неверника-за-другог (ако тако може да се каже).
Ето још једне последице евхаристијског утопизма.

 

Лазар, ова е голема тема:
мојот духовен отец кој е агиоритис, ме учи дека Христос се пројавува во путирот, во Евангелието и во ближниот=другиот......
но на сите овие три пункта Тој е Еден и Ист, евхаристискиот, евангелскиот и Христос во лицето на другиот е Еден и Ист.
суштински промашувам кога во лицето на најмалиот, презрен и отфрлен брат не го препознавам мојот Создател.
старец Софрониј пишува: „братот наш е нашиот Живот“

[Милан Меденица :)]

"Ми смо спреми да без двоумљења поверујемо да се на олтару хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову, међутим никако нисмо спремани да у лицу другог препознамо брата кога треба примити у живот, такође без двоумљења, проверавања и сумње."

баш сам неки дан коментарисао на сасвим другој теми, додуше везаној за причешћивање и учествовање одређених грешника у Литургији и животу заједнице као и односу према њима:

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339957435' post='661701]

поента је да свако ко се каје, ко год да је и шта год да је учинио - биће примљен од стране Господа као изгубљени (блудни) син - с радошћу и весељем СВИХ у заједници Оца нашег.

зато је пре свега и најважније да се не понесемо као старији син, да се нешто бунимо и меримо достојност, већ да се радујемо што се вратио брат/сестра.

да саставим, реко бих ово

пс. обе су портрети мона лизе, лево је да винчијева а десно пикасова.

[DYNABLASTER]

[w.a.mozart]

 

"Ми смо спреми да без двоумљења поверујемо да се на олтару хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову, међутим никако нисмо спремани да у лицу другог препознамо брата кога треба примити у живот, такође без двоумљења, проверавања и сумње."

[ivona]

 

 

"Ми смо спреми да без двоумљења поверујемо да се на олтару хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову, међутим никако нисмо спремани да у лицу другог препознамо брата кога треба примити у живот, такође без двоумљења, проверавања и сумње."

 

sta ti mislis zasto postoji vreme kao fenomen u ljudskom iskustvu,zivotu?

[w.a.mozart]

Pa ako nam je dato da budemo savršeni kao Otac nebeski onda je vreme tu kao mala odskočna daska za večnost... da u njemu započnemo proces a i da možemo da se kajemo, ispravljamo greške i učimo. Vreme je u stvari gumica, uvek je vezano za sazrevanje pokajanja a naši postupci su grafitna olovka

[w.a.mozart]

Svake liturgije Hristos poziva - Pijte iz nje svi!  I neki prilaze... Sveti Maksim (ako se na varam) ispovednik kaže da se badava pričešćujemo na liturgiji ako se ne pričešćujemo Njegovom voljom. Ovo sam uvek vezivao za Bogopoznanje i živ odnos sa Bogom tj. prevodio sam sebi ovu misao svetog Maksima kao - džaba se pričešćuješ ako Ga ne poznaješ u delima, u susretima, u bolu, u deci, u ženi, u prodavcu na pijaci, u neznancu koji smrdi na znoj i stoji pored tebe na stanici.... a najbitnije i najčešće mi je svakako U KONFLIKTIMA SA BLIŽNJIMA, SA NAJBLIŽIMA

 

Gde je (DOVRAGA!) granica izmedju ova 2 - pijte iz nje svi i džaba ako ne tvorimo Njegovu volju? Znam da bi idealna situacija bila da se ova 2 poklapaju tj. da uvek pristupamo i tvorimo Njega u praksi ali to je dug put. Kako izlazite na kraj sa ovim? Da li nekad svesno ne priđete pričešću? Ispitujete sebe? Možda u naletima Njegove blagodati zaboravljate na krize koje ste imali i niste ih proživeli do kraja? Ovo pitanje me muči u poslednje vreme a jedino rešenje koje za sada vidim (opitujem ga na porodici i bližnjima) je ono koje navodi starac Pajsije - dobar način.

 

Dobar nacin i zlo cini dobrim

Starac nam je govorio da sve sto cinimo, cinimo na dobar nacin.
Starca je jednom prilikom posetio neki brat. Dok se starac pripremao da ga posluzi ratlukom i vodom, brat je primetio da je kroz prozor sobe uletela pcela. Uzeo je list papira i pokusao da je istera, udarajuci je tim papirom. Medjutim, njegov trud je bio uzaludan. Kad je video sta radi, starac mu je rekao:
"Ne, blagosloveni, pcela nece otici ako je ne oteras na dobar nacin! Evo, pogledaj! Ovo je dobar nacin da se ona istera!"
Starac je prisao i polozio dlan. Pcela je sletela na njegovu ruku, a on je zatim ruku ispruzio kroz prozor i pcela je odletela.
"Dobar nacin pomaze i u najgorim slucajevima", objasnio je starac. "Drevni Oci su naglasavali da dobar nacin i zlo cini dobrim dok, naprotiv, zao nacin i od dobra nacini zlo!"

Starac Pajsije Svetogorac

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ma to, džaba ako ne tvorimo volju Njegovu, za mene ima smisao,jedino ako si došao na Liturgiju zbog lepe komšinice a ne zbog Hrista i poznanja da ne moraš biti bezgrešan niti pravedni podvižnik,već imati svest da Hristos sve oprašta,pa nam tako ni naše pokajanje nije teško niti je nadljudski podvig.

 

Sve je u suštini vrlo jednostavno i puno Ljubavi Božje koja se izliva na svakog, bez obzira na "težinu" greha.

 

Tvoriti volju Božju znači odazvati se prizivu Hristovom a ne iscrpljujućem podvigu.

 

Unutrašnji deo čaše, je onaj deo kad plačemo kući videći nemoć našu i ljubav svemogućeg koji peva opa,opa sve ću da ti daammm samo tebe, tebe tebe, samo tebe da imammm samo tebe da imammm.... , takva  treba da nam bude i spoljašnost čaše,ona naša naintimnija nemoć Hristu predata.

[Guest]

Позив на причешће је императив за хришћана јер је то једини извор живота (вечног).

 

Такође, позив за хришћана је да творимо дела Христова, а то је да љубимо ближњег свог као самога себе, као и да љубимо непријатеље своје.

 

То је за мене права литургијска обнова.

 

У супротном ништа нисмо урадили.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Позив на причешће је императив за хришћана јер је то једини извор живота (вечног).

 

Такође, позив за хришћана је да творимо дела Христова, а то је да љубимо ближњег свог као самога себе, као и да љубимо непријатеље своје.

 

То је за мене права литургијска обнова.

 

У супротном ништа нисмо урадили.

Da, ali za to ga treba jednostavno samo zamoliti i ništa više i ništa manje. Tu je.

 

Najgore ako ga maloverno zamoliš,pa ti se učini da ti neće dati, jer, si  po svojoj viziji ili uradio nedostojno ili si požurio "dobiti" Njegovu pomoć a  očekuješ je po nekoj tvojoj prošloj snazi...

 

Njegova pomoć je potpuno jedna, tvoja nova snaga, dakle u staru se ne uzdaj i ne meri njome...