Евхаристијски утопизам - Pijte iz nje svi vs. džaba ako ne tvorimo Njegovu volju

[w.a.mozart]

da... u tome je čarolija svetitelja... inače,čitao sam skoro nešto malo od sv.Maksima ispovednika... da su mi rekli ne bih verovao da je moguće biti Bah koristeći samo reči... i to hiljadarku i kusur pre Baha

:229229229: :229229229: :229229229:

[Лазар Нешић]

da... u tome je čarolija svetitelja... inače,čitao sam skoro nešto malo od sv.Maksima ispovednika... da su mi rekli ne bih verovao da je moguće biti Bah koristeći samo reči... i to hiljadarku i kusur pre Baha

:229229229: :229229229: :229229229:

Е, а колико тек има непреведеног од светог Максима, тушта и тма још текстова и ствари.

Посебно његове Химне...ко зна кад ћемо то моћи да читамо.

[Sinergija]

potpuno sam pobrkao stvari... ovde je sveti Sava govorio o tome da se pričešćujemo životom tj. izvorom života-Hristom a ja utripovao da je u stvari ukazao na evharistijski utopizam (LOL) pa je hteo reći da se često pričešćuje onaj ko se pričešćuje životom-u smislu svakodnevnog života tj. ako projavljuje Hrista i u najmanjim stvarima u svakodnevnici (a i u većim)

a možda je i na to mislio,a...

Ево одговора са овог дивног блога

Када би живот био Живот, термини не би постали ''лешеви''! (Варја Нешић)

Ја нешто мислим да је Свети Сава све време на то мислио

Да треба живот да буде сједињен са Животом (Христом) све време.

[w.a.mozart]

LIKE što nisi napisala SVO vreme LOL

da,slažem se

[Sinergija]

Ти баш волиш граматику

Тешка ова тема, разобличава на велико winter

А нема човек на кога да баци кривицу.

[Sinergija]

Беше негде постављен неки текст, мислим да је наслов Господ говори човеку или Чекам те испред,

о томе (парафразирам )како треба остати причешћен и кад изађеш из цркве.

[dragisa]

Беше негде постављен неки текст, мислим да је наслов Господ говори човеку или Чекам те испред,

о томе (парафразирам )како треба остати причешћен и кад изађеш из цркве.

ima ljudi koji to shvate na totalno drugi nacin.

najbollja su mi ona shvatanja tipa, kad se pricestis onda ne treba da se poklonis ikoni (celivas) ili ne daj boze da se pri pozdravljanju poljubis sa nekim, "jer sad je Hristos u tebi" pa da slucajno ne ostane na staklu ili na obrazu...ja jednom pitao jednu moju komsinicu koja je to tako uobicavala, reko a koji je "rok trajanja" Hrista? mislim kad on onda izlazi iz tebe pa mozes uobicajeno da celivas ikonu? samo me zbunjeno pogledala....

[Sinergija]

gringrin

Ја замишљам неке бакице које уз кафу смишљају те форе и фазоне за завитлавање новајлија.

[dragisa]

pazi te fore prolaze u 99% slucajeva, provereno, a ako slucajno postavis pitanje, odma "mnogo pametujes"...

[Sinergija]

Знам за много таквих примера

Ја то зовем митарство, ко прође кроз ту обуку, спасен је

Милошћу Божјом ја нисам пуно 'пропатила' у том смислу, а сигурна сам да бих ''погинула' објашњавајући се са бакутама.

Постоји та духовна лењост код нас,па радије прихватамо очигледне небулозе него да се потрудимо да научимо.

[Sinergija]

pa kako prevazići evharistijski utopizam...

Овако некако, рекла бих

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1327491131' post='567575]

благо вама, ви сте за мене савршени хришћани ... уствари, свако је ко се каје, пада, устаје, наставља, само зато што верује и труди се да воли и мири са ближњим, у њих убрајам и Бога јер је и он Човек, иако Богочовек

мислим да нам ни појединачно ни групно нису страна ни садукејска праведништва поткупљивања Бога новчићима добрих дела ни дволична фарисејства надобудности знања, а која се у пракси живота остварују таласасто између та два екстрема док све чешће не будемо проналазили меру и све више хватали тај савршени талас оптималне путање безболности и ненаношења бола.

баш због тога, оба су и потребна - дела и знање, не би ли смо све чешће и чешће схватали где грешимо, па према томе у будућности и кориговали путање својих живота, самим тим и (онтолошког) исхода.

а то може само несавршен човек, који има једну жељу - да се спасе, па и од самог себе.

само да не упадне у месијански трип, пошто је само један Спаситељ и чувар Истине.

за мене, већ сам био устрашени десничар (песудо-ревнитељ), био сам и заљубљени левичар (хипи православац), јесам и бићу и опет и опет, до краја живота нећу престати грешити.

ал ме то неће спречити ни да губим ни да побеђујем, према милости Божјој.

за сад, само ми је важно да што чешће будем добар алат Божји и да никог собом не (о)терам од Цркве. ако треба, жртвоваћу и себе да би неко добио, или барем да неког не угушим собом.

свестан да никад нећу бити достојан икаквог дара који сам примио, чиним оно што умем, могу, желим и знам, како знам и умем, што најбоље умем.

ја само Цркви и Богу могу да захвалим што сам средио живот доста у односу на прошлост, поправио однос са оцем и мајком, што су крштени, улазе у вери и причешћујемо се, што сам нормалан и не лутам више, чак и неке људе Богом увео у путир. само ме то и држи на окупу, иначе бих одавно одустао и сломљен умро жив ... ионако сам сав сломљен и изубијан, ал барем нисам одустао.

за сад сам више него задовољан, иако болно свестан да је могло и боље, ал да смо другачији људи ... јер, за све је потребно двоје, па и веру и љубав и наду.

и почињем да се навикавам да примам ударце благосиљајући, а не само да их задајем кунући.

и ви сте ми сви и велика радост, растем и падам с вама добри моји

има неких пламичака који се никад неће угасити.

blessyou

[Јанко]

Да се прикључим...

Чин први. У своје време читам тако књиге, и читам, и читам...А онда одједном не могу! Ма ни Св. Николаја ког сам увек могао! Дуго ме то мучило...И једног дана коначно схватим много пута прочитано: Вера без дела је мртва. И почнем да делам...

Чин други. Стално сам ишао на Литургију. И на састанке Светосавске заједнице. Нема пропуштања. Да напуним батерије... На Литургији рај, у свету пакао. Кроз пакао до раја. Подвиг по мери хришћанина...Али снага усахњује, сваким даном све је теже, живот је рат и борба љута... Причешће у току поста (једном до два пута ако је дужи пост) као светло на крају тунела...А мрак у тунелу сваки следећи пут све већи и већи...Осећам да не могу још дуго овако...

Чин трећи. Позив да приђем Чаши "кад нисам спреман". Неко ме видео колико сам "поцрнео од муке" и показао где је Христос. Ту, пред носем, а ја га тамо негде тражим. Поново са радошћу читам, овај пут ону Медину из потписа па све остале...И летим около, ништа ми није тешко. Свака Литургија је сусрет са Христом коме се унапред радујем, а свако враћање у свет прилика да му узвратим за незаслужени дар...На састанак с Њим хитам слободно...можда понекад и преслободно...

Чин четврти. Превелика искушења. Осећам се као у причи о монаху који је кренуо свом снагом у битку против нечастивог, а овај-видећи којом силином монах гура-само се измакао и мало погурао у леђа....К`о на аикидоу... И право на нос. Како сад, и зашто, а таман сам мислио да сам сконт`о...

Чин пети. Најлепша поука-са којом сам се прво сит исвађао, па тек онда је разумео и прихватио као бесцен-дар. Каже ми прота: "...Причешћуј се по потреби...." И коначно сам ПОЧЕО да схватам... Ваљда ћу једног дана и схватити...Да потреба подразумева и давање и примање. И дар и уздарје. Да није у реду да сваки пут други плаћа туру а ти се само увек радо одазиваш, него да и ти некад платиш неку... И да тура може да се плати и на неком другом месту, неком другом који је такође Он...Повести на Чашу Пића некога коме је поцрнело лице од муке као некад мени...

Чин шести. ...Литургија је некако почела да се пружа и изван храма, закорачила у свет... Иза сваког ћошка, на послу, на улици,сретнем и угледам Христа, и прилазећи Му сваки пут зачујем глас: Са страхом Божијим, Вером и Љубављу приступите...И ту, на лицу места, приступим и Причестим се Христом...

Чин седми. ...

[w.a.mozart]

odlično...nemam više amina

za Sinergiju-uradila Zorica

http://www.youtube.com/watch?v=Z88awf41FOE

[Sasa Kolbas]

Јован Корнаракис - поглед из пустиње

Да би желео да „спознаш“ свој вид,треба да будеш у стању да видиш свој мрак! Ако тај мрак видиш као светлост,тада се не бринеш већ се... одмараш! Не тражиш вид већ награду за просјачење коју ти омогућава твоја слепост! Јер, на страну, слепоћа носи неку успокојавајућу... сигурност! Много пута, наравно, те чини часним просјаком! У сваком случају просјаком! И за многе људе који су стекли обичај да зарађују новац од лагодне наднице, отварање очију би значило штету. Свакако би имало своју негативну страну јер би их нагонило да раде! Тако би им покварио мир просјачења.Из тог разлога постоје и слепи који не желе светлост.

Можда је размишљање ових слепих размишљање и многих нас хришћана који се одмарамо много лакше у „просјачењу“ спасења?

[w.a.mozart]

https://www.pouke.org/forum/topic/14942-%d1%98%d0%be%d0%b2%d0%b0%d0%bd-%d0%ba%d0%be%d1%80%d0%bd%d0%b0%d1%80%d0%b0%d0%ba%d0%b8%d1%81-%d0%bf%d0%be%d0%b3%d0%bb%d0%b5%d0%b4-%d0%b8%d0%b7-%d0%bf%d1%83%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%9a%d0%b5/page__view__findpost__p__494230