Евхаристијски утопизам - Pijte iz nje svi vs. džaba ako ne tvorimo Njegovu volju

[Милан Меденица :)]

добро нам дошла Таро 

[Tanja]

... mlakost je izraz. Nema odgovora samo gomila bezveznih pitanja koja pojacavaju strah i tada gubimo bogolikost postajuci uplasene "zveri". Da, stvarno najteze mi padaju razgovori tipa "Razmisli o tome realno"  - ulazimo u sivu zonu i... kraj. Odmeravanje pocinje, ja tebi ti meni... Odoh predaleko. Da zakljucim, naspram mene vise nije brat moj-Bog moj nego pretnja. Cutanje je zlato, samo minut cutanja i ostajemo ljudi.

[Aquilius Cratus]

suvisno veorvanje svom umu - neminovno vodi u pozitivizam. Srecom po samu epistemiologiju propala ideja

koja je kocila svaki napredak u saznanju.

rasudjivanje po razumu - moze da da relativno visok stepe tacnosti opisa stvari koje nas okruzuju. Kao i njihovog ponasanje sada i u nekoj buducnosti.

neverovanje svom umu - vodi u epistemioloski nihilizam a kasnije i pranoju. Videti Dekarta i njegovog demona.

Nije za dzabe Aristotel pisao o sredini kao zlatnoj.

[Аурор]

па то је најлепши облик атеизма уствари - бити сам свој бог и мерило и суд и ...

ти људи ни не капирају колико су уствари далеко од вере којом се декларишу, али је не живе.

???

[Аурор]

suvisno veorvanje svom umu - neminovno vodi u pozitivizam. Srecom po samu epistemiologiju propala ideja

koja je kocila svaki napredak u saznanju.

rasudjivanje po razumu - moze da da relativno visok stepe tacnosti opisa stvari koje nas okruzuju. Kao i njihovog ponasanje sada i u nekoj buducnosti.

neverovanje svom umu - vodi u epistemioloski nihilizam a kasnije i pranoju. Videti Dekarta i njegovog demona.

Nije za dzabe Aristotel pisao o sredini kao zlatnoj.

Pa šta toliko fali tom pozitivizmu? Što više misliš, manje potrebe za dogmom imaš.

Jedini uslov da dogma preživi u tvom umu je da ne misliš.

[Guest Evgenik]

Напротив, схватање црквених учења захтијева од човјека огроман духовни и интелектуални напор,

који под обавезно не укључује расуђивање неразвијеним логичним апаратом, већ расуђивање

иза којег стоји огромно животно и духовно искуство.

[Aquilius Cratus]

suvisno veorvanje svom umu - neminovno vodi u pozitivizam. Srecom po samu epistemiologiju propala ideja

koja je kocila svaki napredak u saznanju.

rasudjivanje po razumu - moze da da relativno visok stepe tacnosti opisa stvari koje nas okruzuju. Kao i njihovog ponasanje sada i u nekoj buducnosti.

neverovanje svom umu - vodi u epistemioloski nihilizam a kasnije i pranoju. Videti Dekarta i njegovog demona.

Nije za dzabe Aristotel pisao o sredini kao zlatnoj.

Pa šta toliko fali tom pozitivizmu? Što više misliš, manje potrebe za dogmom imaš.

Jedini uslov da dogma preživi u tvom umu je da ne misliš.

Lol. Pa pozitivizam i jeste jedna velika dogma bas zato i nije mogao da da napredak nauke nego je samo

kocio nauku.

[Милан Меденица :)]

па то је најлепши облик атеизма уствари - бити сам свој бог и мерило и суд и ...

ти људи ни не капирају колико су уствари далеко од вере којом се декларишу, али је не живе.

???

ша ти мени ша  :cheesy:

кажи, шта ти није јасно?

[Никола Ђоловић]

Сувишно поистовећивање са својим мислима (услед острашћеног веровања у своје мисли) доводи до повлачења у своју личност као једино мерило стварности далеко од Божије и цивилизацијске стварности. Тада је веома лако ући или у област демонолошког света или психолошког застрањења, па и обољења. Постављати у жижу своје личности догађаје и људе онако како ми хоћемо независно од Бога, а само је Он рекапитулатор те жиже, је сукцесивно изграђивање свог пакла. Јер, једнога дана ће доћи Бог и одузети нам наше обмане, а то ће за човека који је положио сав свој идентитет у те обмане, бити прави пакао услед везаности за оно што не постоји. Баш као када би ментално болесном човеку после много година саопштили да људе које је замишљао целог живота не постоје нигде осим у његовој глави а он је тако волео да се дружи са њима.

[Милан Меденица :)]

и онда укапираш да си живео у илузији, хранио се самим собом и да никог сем себе не препознајеш, нити си икада уствари заиста имао контакта са њима ...

онда се поставља питање јеси ли и са Богом?

ако је илузија неистина живљења, а Бог је Истина, онда сами себи пресудисмо да се не познајемо нити препознајемо.

[Сефора]

Ако сувише верујемо своме уму, нарочито у афективним ситуацијама које се острашћено увек постављају као чувари истине, неминовно је да се о другога огрешимо, чак и ако други можда у нечему греши, и више него што јесте чињенично стање. Онда настаје клевета јер додајемо камату на своју освету. Све је то због ектремности нашег карактера, са којом нажалост и на Бога војујемо градећи Га према својој величини. Други не мора да постаје нужан таоц наше патетике којом му претимо.

jahojao234

[Сефора]

Сувишно поистовећивање са својим мислима (услед острашћеног веровања у своје мисли) доводи до повлачења у своју личност као једино мерило стварности далеко од Божије и цивилизацијске стварности. Тада је веома лако ући или у област демонолошког света или психолошког застрањења, па и обољења. Постављати у жижу своје личности догађаје и људе онако како ми хоћемо независно од Бога, а само је Он рекапитулатор те жиже, је сукцесивно изграђивање свог пакла. Јер, једнога дана ће доћи Бог и одузети нам наше обмане, а то ће за човека који је положио сав свој идентитет у те обмане, бити прави пакао услед везаности за оно што не постоји. Баш као када би ментално болесном човеку после много година саопштили да људе које је замишљао целог живота не постоје нигде осим у његовој глави а он је тако волео да се дружи са њима.

jahojao234

[Сефора]

Напротив, схватање црквених учења захтијева од човјека огроман духовни и интелектуални напор,

који под обавезно не укључује расуђивање неразвијеним логичним апаратом, већ расуђивање

иза којег стоји огромно животно и духовно искуство.

jahojao234

[Никола Ђоловић]

Оклевање у свакој пројави личне врлине као одазова на Царство Небеско са Светом Тројицом, временом постепено али сигурно одузима флексибилност срца да воли и да размишља. И уместо смисла у свему човек почиње да осмишљава своја бесмислена актовања користећи своју благодатну креативност у погрешном правцу.

Или пак?...

[Vesna V. Lalovic]

mozda je ponekad dobro i oklevanje i kolebanje, pa da se dobro porazmisli - sta i kako... jer tako srce moze bolje da prepozna i spozna sta treba da voli i o cemu treba da razmislja, ka cemu treba da tezi i stremi... ociscenjo i pokajanjem umiveno srce kadro je da bolje spoznaje i sagleda, ali nije uvek srce cisto...treba ga odrzavati i uz trud i napor, drzati umivenim i cistim..

mozda ce coveka to oklevanje i kolebanje upsporiti malo, ponekad mnogo... mozda ce ga to ''kostati'' godina i godina... ali je najbitnije da covek ni jednog trena ne obesmisli to svoje trajanje i postojanje i zivljenje...da ne potone na dno, ocaj i beznadje.... da se ne izgubi u neku vestacku ''virtuelnu'' ili nerealnu stavrnost... u neki svet fantazija i iluzija, lepih zelja i snova...

covek treba da svoj Bogom zadobijen talenat umnozi i kroz njega sebe osmisli u nekim na izgled malim stvarima i poslovima...mada nema malih i velikih poslova...U Bozijim ''ocima'' sve ono sto je vrlinsko, sto je dobro i plemenito...dostojno je i vredno coveka... sto u nasim ovozemaljskim ocima izgleda malo i nistavno, beznacajno, u Bozijim ''ocima'' je :229229229: veliko, vazno i bitno...