Космополити и националисти

[Crveni Baron]

ево ти и на нашој википедији

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0

Политичка позиција Крајња десница

Бароне, брате мили ти не знаш ни где је партија којој припадаш на политичком спектру...

Pa Milisavljevicu znas li ti ko pise po Wikipediji? Pa svaka budala sa konekcijom i accountom moze da pise sta mu je volja? Te je tako SRS neki bilmez opisao kao ultradesnucarsku stranku a ni in kao ni ti ne zna sta je ultradesnica ...

[Crveni Baron]

ево ти и на нашој википедији

http://sr.wikipedia.org/sr/Српска_радикална_странка

Политичка позиција Крајња десница

Бароне, брате мили ти не знаш ни где је партија којој припадаш на политичком спектру...

Evo ti jedna od karakteristika ultradesnicara...

Gli aspetti ideologici su cui questi movimenti si fondano, portano a volte al rifiuto più o meno parziale dei valori democratici (come, per esempio, il parlamentarismo), considerati corrotti e inadeguati

A sada prevod:

Ideoloski aspekti na kojima se ivi pokreti baziraju po nekada vode ka odbijanju demokratskih vrednosti ( kao na primer parlamentarizam )koji je vidjen kao korumpiran i nedelotvoran ...

Imas vise ultradesnicara ovde na forumu koji su protiv " politicara" nego u celom. sRS-u zajedno samnom, ubedjenim socijalistom i demokratom i nacionalistom i to velikosrpskim.

A i ti si jedan od njih Mulisavljevicu ... Blizi ste vi diktaturi i fasizmu nego Mujo Bunjaku srpski Vojvoda ...

[Juanito]

у Немачкој је докторирао

 

СВРШЕТАК ШКОЛОВАЊА У БЕРЛИНУ

 

Признајем да сам први пут дошао у Берлин са старим предрасудама ради којих сам се, да се најблаже изразим, нелагодно осећао. Пангерманство у Прагу, док сам тамо био у школи, учинило јо трајан утисак на моју младу душу; са тим утиском искрцао сам се и на Касл Гарден. Рани утисци су врло жилави и само време није довољно да их излечи. Кристијанов отац, гостионичар у Западној Улици, и његови пријатељи, очврсли морнари из Фризланда, који су ме учили како да рукујем четком за бојадисање, привукли су ме мало ближе немачком срцу, и ја сам већ тада приметио да оно није тако грабљиво као што сам мислио. Данци у то време нису били у великој љубави са Прусима. Онај идеалиста из улице Кортланд, Билхарц, поучио ме је мало више о немачкој ћуди, помогао ми је много да се отресем многих својих ранијих предрасуда. Али Билхарц је отворено говорио како он не воли Прусе. Оно неколико мојих немачких пријатеља из првих "гринхорнских" дана били су из Јужне Немачке и нису се толико одушевљавали идејом о уједињењу Немачке под превлашћу Пруске. Ова рана запажања поткрепљавала су моја веровања: да су Пруси створили и то пангерманство које се мени није свиђало. Ово веровање ојача Бизмарково непријатељско држање према Русима и Србима, а врло пријатељско према Аустрији на мировној конференцији у Берлину 1878.. Знао сам да је раније говорио: како он за цео Балкан не би дао кости једног померанског гренадира, али ја му то нисам веровао. Отуда је, када сам први пут дошао у Берлин, и настанио се тамо, долазило осећање као да се налазим у непријатељској земљи.

 

Међутим, више но ма што друго, узрок је томе било пангерманство у Прагу. Расна мржња је једна од најбеднијих душевних наказа. И ако је то само један одвратан израштај савременог национализма, свет предузима скоро ништа, а и мање него то, да се отресе његовог подмуклог отрова. Та расна мржња разара европску културу. Од њених рђавих последица патио сам и ја првих дана мога живота у Берлину. И Хелмхолц и Кениг, и све друго више особље у физикалном институту, били су врло љубазни и обазриви према мени, и то ме је уздржало да се не вратим натраг и одјурим у Кембриџ оног дана, када ми је први дах живота у Берлину изазвао јак наступ мржње према Немцима.

 

Ни госпођа код које сам становао, ни њени пријатељи, па ни немачки ђаци које сам сретао у учионицама, нико од њих није могао да се приближи моме срцу, јер оно није могло да се прилагоди мојој околини. Остао сам странац у хладној, туђој земљи. Пошто сам се већ био сместио у Берлину, однекуда дође мој млади пријатељ неки Шкот, који је свршио университет у Глазгоу. Обећао ми је у Арану да ће ми се придружити у Берлину и то је обећање одржао. На университету у Берлину остао је само један семестар, а слушао је предавања о римском праву. Изгледао је као Аполон са севера: висок и прав, са његовог лепог лица зрачила је сама младост, чело су му красили праменови косе од чисто златне боје. Чинило вам се као да пред собом гледате младог сер Валтера Скота. Његове загасито плаве очи нису знале што је то зазирање, а отров расне мржње никад се није дотакао срца његовог. Он је волео свет, а свет је волео њега. Немачки је говорио врло слабо, па ипак сваки је волео да с њим разговара. Чак и онај строги берлински редар, доведен до беснила због сувише гласног певања американских и шкотских песама са колеџа кроз поспане берлинске улице, припитоми се као голуб и поздрави га меденим осмехом, када се суочи са овим младим плавооким Шкотом. Моја домаћица, жена већ у годинама, и њени млади станари молили су ме да га што чешће доводим код њих на ручак. ,,Да, да," приметиће једна заједљива млада госпођица, "доведите га само; када је он овде и ви мало личите на човека, па сте онда чак нешто и лепи!" И у тим њеним речима било је многе истине. Када је он био ту, престајало је дејство отрова расне мржње у мени. На све стране међу немачким ђацима имао је пријатеља, и кад приметих како се он с њима спријатељује и они с њим, почех и ја да се раскрављујем. Хелмхолц и добри мали Кениг били су први људи у Берлину који ми помогоше да заборавим да Европу сачињавају разне расе, које вечито зазиру једна од друге. После тога угледајући се на пример мога младог шкотског пријатеља, и ја сам почео да се отимам отровној зарази коју сам добио од пангерманства у Прагу. Али је лечење ишло врло споро. Хелмхолцова предавања говорила су тако топло, тако слатко и о Фарадеју и о Максвелу, и тако дивно правично, да сам почео да се питам: има ли места овим мојим предрасудама о пангерманству?

 

Почео сам скоро да се кајем кад сам у винограду моје мајке, тога лета уживао у читању оне две књиге предавања Хелмхолцових и његових беседа. Моја мајка знала је да не волим Немце, и никад није одобравала то моје расположење. Једног дана пошли смо на колима у посету мојој млађој сестри, која је живела на неких петнајест миља даље од Идвора. На путу прођосмо кроз велико село Ечку, у коме су помешано живели немачки, румунски и српски сељаци. И ту је јасно падала у очи разлика у изгледу кућа, света и њиховом начину како крећу на своје свакодневне послове. Немачки сељаци су далеко одмакли и испред Румуна и Срба. Мајка ми скрете пажњу на то, али ја не одговорих ништа. У то прођосмо поред велике сеоске католичке цркве, која је личила на саборницу. Причали су ми да су је подигли немачки сељаци из Ечке, а мајка ми додаде: како је та црква пуна недељом и празницима, како је ту свештеник један врло учен и добар човек. Када смо прошли поред мале и неугледне српске православне цркве, мајка ће рећи: "Зар се ти не би постидео када би Свети Сава сишао поново на земљу, па, пошто би видео дивну немачку цркву, погледао на ову колебу која се зове православна црква? Али, и ако је тако мала, никад није пуна, сем када су венчања или се даје парастос каквом богаташу, па се очекују велике гозбе."

 

И опет ја не одговорих ништа. Нисам волео те "туђинске уљезе," како су неки звали немачке насељенике. То збуни мало моју мајку. Али баш тада поред нас изађоше две сељачке девојке. Носиле су воду са реке у сјајним бакарним котловима. Бакрачи су висили на крајевима обрамице, једне покраће витке мотке која је била згодно намештена на раменима младих водоноша, тако да је увек одржавала равнотежу између котла напред и котла за леђима. Напред је ишла једна плавуша са папучама на ногама. На њој је била проста загасито плава хаљина, па се на њеном младалачком стасу огледали наизменични делови ритмичних покрета. Ти покрети су тачно одговарали љуљању сјајних бакрених ведрица, које су се спуштале доле и дизале горе као двогуба шеталица на сату, савијајући гипко обрамицу на њеној тачци ослонца: на рамену лепе водоноше. И ако су котлови били напуњени до саме ивице, из њих се није пролила ни једна кап воде. То је постигнуто тиме што је водоноша савршено подешавала увијања свога тела према угибању обрамице. Девојка, обрамица и сјајни котлови дивно су пристајали једно другом. Потсећали су на складно струјање слатке жице на музичком инструменту. И оку је тај призор пријао и ја то приметих. Када чу тај неочекивани излив усхићења, мајка се умеша да опет напомене. "То ти је немачко дете; лепо је заиста. И срце и душа су јој у оном њеном послу. Али ти не смеш заборавити на своје обећање, ако те случај нанесе на такву лепу девојку у Берлину. Мораш се оженити само Американком ако желиш да останеш у Америци, а ја знам да ти то желиш."

 

Очевидно ју је заплашила помисао да ће ово њено хвалисање Немаца прекренути моја расположења и сувише на другу страну. Друга водоноша била је нека незграпно накинђурена девојка, босонога. Путању није бирала, а по путањи остајао би траг од воде која се обилно изливала из њених бакарних котлова. "То ти је дивља Влајиња," приметиће моја мајка; "зна ти та играти коло као вила, али мрзи свој посао, и не мили јој се да носи воду. Таквих девојака никад нећеш наћи у Берлину. Немци не трпе свет који са љубављу не приступа својим свакодневним дужностима." Мајка ми је са дивљењем говорила о штедљивим, брижљивим и вредним немачким насељеницима у Банату. Сељацима у Идвору увек их је истицала као узор. А када је чула како ја хвалим Хелмхолца, а исповедих јој своју расну мржњу према Немцима, није жалила труда да би изнела своје моћне, необична убедљиве разлоге против тога душевног отрова. И њени напори били су крунисани дивним успехом.

 

Када сам се из Идвора вратио у Берлин, све ми је некако друкче изгледало, пријатније и милије. Чак ми и домаћица примети да сам много живахнији и веселији него што сам изгледао када сам пре годину дана дошао из Шкотске. У шали додаде: годину дана још па ћу бити расположен као прави Прус, нарочито ако паднем шака каквој чаробној пруској лепотици. То ме потсети на обећање мајци да ћу се оженити само Американком, па својој домаћици одговорих. "Никад! Реч сам дао једној девојци која је моме срцу ближа него што ће то икад бити ма која пруска лепотица." ,,Ах, Хер Пупин," узвикну моја добра домаћица, "ви сте се тако чудновато променили!" А затим ми шану на ухо: "Замислите само, првог дана после вашег повратка да вам ишчупам такву исповест коју нисам пре могла ишчупати за скоро читаву годину дана! Сада тек разумем зашто сте тако избегавали девојке у мом заводу." Али ту промену у моме расположењу, коју је поспешила моја мајка, а коју је моја домаћица приметила, убрзао је у скоро истој мери и један Србин у Берлину.

 

На главној улици у Берлину, Унтер Ден Линден, држао је једну лепу продавницу дувана неки Никола, Србин из Босне. Од царевог двора до његовог дућана могло се каменом добацити и људи из највиших аристократских кругова свраћали су ту да купују дуван. А он је био прави неуглачани дијамант, умео се наћи са сваким кнезом или грофом. Ако им се нису свиђале његове славне турске цигарете, није се устручавао да им поручи: да боље потраже на другом месту. Али, како је он говорио, посао му је био врло добар, јер ове немачке аристократе никад није, вређало када се с њима отворено разговара. Смејао би ми се, када бих му говорио да ја зазирем од Немаца и да их не волим. Умолио ме је да с њим, с времена на време, проведем сат два у његовом дућану и припазим на његове немачке муштерије. Послушао сам га и од тога сам видео лепе користи. Пруски аристократи нису осећали расну мржњу према Србима, ако би се о томе могло судити по оном пријатељском расположењу и понашању према овом мом Николи. А Никола, међутим, никад није пропуштао прилику да нагласи: како се он поноси тиме што је Србин.

 

На пола пута између Николиног дућана и царске палате, налазила се једна стара гостионица, Хабелова гостионица, која је запамтила још старога Фридриха Великог. Ту су некад свраћали Фридрихови генерали на чашицу вина, када су се враћали из аудијенције код краља. Тај обичај одржавао се и онда када сам ја био на школовању у Берлину. Никола ме је често водио у ту гостионицу на доручак, те смо ту имали прилике да видимо велике генерале и адмирале Немачког Царства, како су седели за једним дугим и одвојеним столом, да испију своју чашицу вина по повратку из двора, куда су сваког дана ишли у аудијенцију старом цару Виљему. Имало се што и видети: високи, широких плећа, снажних прса, велике главе, вазда уозбиљени - тако су изгледали ови тевтонски ратници, уливајући у душу посматрача неоспорно поштовање. Никола се пожури да ми каже каво он многе од њих лично познаје, јер су му муштерије; као људи, питоми су као голубови. "Много пута, када би се шалили на рачун мојих цигарета, знао сам им добро отшалити, а да се никад не наљуте. Зар ти то зовеш обешћу?" испрси се Никола, покушавајући да се онако уозбиљи и учини важним као ти пруски генерали за оним столом.

 

Једног дана поведе ме улицом којом је обично излазио у шетњу Молтке. Спазивши тог великог војводу, коме је тада било осамдесет и шест година, а био је прав као јела, Никола ми га показа и навали са питањем: "Да ли си игде на свету видео овако скромног и мисаоног човека, или човека на чијем би се лицу огледало више духовног живота?" Отворено му признадох да нисам. Ту Никола подвикну: "Онда је доста тих твојих прича о пруској гордости и надмености!" Другом приликом шетали смо се по једном парку, па ми показа Бизмарка, који је у, друштву са једним пријатељем и ађутантом, јахао на коњу. Никола га поздрави, па тако учиних и ја. Бизмарк отпоздрави на најљубазнији начин. Ту Никола понова узе на нишан моја непријатељска расположења према Немцима, па ће приметити подругљиво: "Личи ли тај човек на дивљака, или на будалу која би покушала силом да све Словене претопи у Немце?" ,,Не," одговорих ја, "не личи; напротив држим да врло много личи на Хелмхолца, изузев да на његовом лицу нема, оног израза великог духовног живота који се види на лицу оног великог научњака." „Хелмхолц!" узвикну Никола. "Па и он би изгубио онај свој светитељски изглед када би на његовим леђима лежао онај силни терет који је на Бизмаркова леђа натоварило цело Немачко Царство: на врх тога терета сели су социјалисти па га вуку на једну страну, а под њима су клерикалци који га, опет, гурају на другу страну."

 

Никола се родио у Босни, када су њом неограничено владали Турци, зато није видео много школе, али је добро пазио што други говоре па то промозгавао својом рођеном бистром главом. Ово његово здраво расуђивање пало ми је у очи на првом кораку. "Ко је ко и шта је што" у Берлину, знао је боље него многи страни дипломатски претставник у Берлину. И на рачун тога често се шалио, говорећи: да се то знање од њега мора и очекивати, јер је он ту, прва врата до двора, први сусед великог цара. У ствари, Срби у Банату не мрзе озбиљно немачке насељенике тамо, нити пак немачки досељеници мрзе Србе. Шта више, они уживају када ухвате коју српску реч. Једно друго зову по српски ,,комшија." Код Срба уопште тако се говори о тим немачким досељеницима кад се о њима говори у пријатељском расположењу. Тако је и Никола често говорио о великом цару као о свом "комшији." То су знале и многе његове муштерије, па им је то силно годило. Да му ту почаст узврате, и они су њега ословљавали српском речи "комшија." Једног дана позва ме он и рече: "Пођи са мном да видиш мог "комшију." По први пут ја се нађох пред царском палатом, чекајући да се на прозору појави стари цар. А он је скоро сваки дан у подне излазио на прозор, када је пролазила дворска стража на своју редовну свакодневну службу. С пушкама уз раме, гледајући право у старог цара, стража је марширала као један човек, са једним срцем, душом једном. У свом ходу, који је личио на ход гусака, они су трупкали о земљу тако снажно да су ритмични ударци одјекивали на далеко и надглашивали бурно клицање одушевљених гомила, које би се у то доба ту сабирале. Никола ме упита: "Знаш ли што то значи?" ,,Не знам," одговорих ја, "То значи," објасни Никола, "да сваки Немац очекује заповести своје отаџбине. А овај савршени ритам овог гушчијег марша има ово значење: да ће сваки Немац испунити те заповести и на време свршити посао који му је додељен. То је символ немачког јединства." То Николино тумачење је јединствено. Нико никад на тај начин није ми тумачио те ствари. Али Николу је Бог обдарио живом маштом, а у срцу му се зачедила жеља да ме измири с Немцима.

 

У друштву са својим младим пријатељем из Шкотске, својом мајком, Николом и професорима у физичком институту, убрзо заборавих на своје непријатне успомене на пангерманство у Прагу. Берлин ми више није изгледао као "Тренентал," како га је називао мој пријатељ из улице Кортланд, Билхарц. И није дуго трајало, па и ја осетих топлину личног пријатељства немачких ђака и професора. А то је била срећа, прст Провиђења. Јер дођу часови у животу, када човека преко тешких туга и брига могу извести само две ствари: љубав према Богу и пријатељство човека. Из тога се рађа она душевна снага, која преко тих тешких часова диже мостове. Те године, у почетку зиме, стиже ми једног дана тужно писмо моје сестре: моја мајка, светитељица моја није више међу живима! Тога, дана заветовах се да ћу њену слатку успомену овековечити на најбољи начин за који буде способан овако мали смртник као што сам био ја. Двадесет и седам година касније, Српска Академија Наука објавила је: да ће приход од закладе, посвећене успомени Олимпијаде Пупинове, бити сваке године утрошен на то' да се леп број сиромашне школске деце у Старој Србији и Маћедонији помогне у школовању.

 

Кад се угаси живот, који сачињава основни састојак нашег сопственог живота, наступа чудан преокрет у нашем умном и душевном животу. Место да се тражи светлост која ће нам објаснити смисао ствари у спољном телесном свету, за чим обично жуди душа младога света, почиње да се тражи светлост која би обасјала оно што се дешава у унутрашњем животу, у животу наше душе. Када ми је умрла мајка, најважније питање мога размишљања није више било питање: "Шта је светлост?" За дуго времена мисли моје и моја осећања тиштало је питање: "Шта је живот?" Почео сам. да се повлачим у себе, па, болећив као што су скоро сви Словени, могао сам се тада изгубити за увек у лабиринту разних метафизичких сањарија, које сам почео и сам да испредам. Ну, Промисао ми посла помоћ. На физикални институт дошла су два америчка ђака, жедни науке као што сам био и сам. Један од њих, свршени ђак са Харварда, покојни Артур Гордоп Вобетер који је доцније постигао врло истакнути положај као професор физике на Клардором Университету. Други ђак са Џонс Хапкинса, Џозеф Свитман Емс, сада је директор физикалне лабараторије на Џонс Хапкинсу, достојан наследник славнога Хенри Аугустус Роланд. Њихово право америчко одушевљење и отвореност сачуваше ме да не потонем у сетно духовно беспуће осећајног и болећивог Словена које некад зову и идеализмом. Причали су ми многу лепу причу о раду научњака на Харварду и Џонс Хапкинсу да науку дигну на виши уравањ. Како је Вебстер говорио, нова Џеферсонова Физикална Лабараторија на Харварду била је читаво чудо. А Емс се никад не би уморио кујући у звезде Роландова испитивања сунчаног спектра, а и мени тих прича не би никад било доста. Ради тога сам се ипак питао: зашто су ти људи долазили Хелмхолцу када су тако добро опремљени њихови университети? То је чудило и самога Емса, те се на концу, године поврати Роланду. Вебстер је остао, и ако у мом присуству никад не хтеде признати да је берлински физикални институт ма у чему бољи од онога што они имају на Харварду. Вебстерово и Емсово причање уверило ме је да је знатно напредовао велики покрет у Сједињеним Државама, да се наука подигне на виши уравањ, па сам жудио да завршим школовање у Берлину и вратим се у Сједињене Државе. После смрти моје мајке ништа ме више није у Европи привлачило.

 

У то време у Немачкој је на себе привлачила велику пажњу једна нова наука, наука о физикалној хемији. Она је врло много занимала Хелмхолца. Прочитао сам његове последње расправе о том предмету и оне ме много потсећаху на оно што сам видео у Максвеловој књизи о топлоти о Виларду Гибсу са университета Јел. Убрзо се уверих да. је Гибс бар за десет година претекао немачке осниваче ове науке. Имајући на уму Де Токвилову тврдњу да америчка демокрација није никад ништа допринела апстрактним наукама, добро прибележих овај мој проналазак. Моје је мишљење било да је то право откриће, а с тиме се сложи и сам Хелмхолц, па ми напомену да би у томе могао наћи грађе за своју докторску расправу. Једва дочеках тај предлог, те се одмах дадох на опитна испитивања, проучавајући у исто време и Гибсово и Хелмхолцово учење о хемији, као и учење осталих научњака, већином Немаца. У колико ко више уђе у неки проблем, све му се чини да је то најзначајнији проблем на свету. То је био случај и са мном. Привремено оставих у сто Фарадеј-Максвелову електромагнетичну теорију, јер ме је сада занимала физикална хемија, а нарочито због тога што је било изгледа да ћу ту наћи грађу за моју докторску расправу, што ми је, најзад, и пошло за руком. Концем првог семестра, а по предлогу Вебстеровом, пођосмо у пролеће 1887. у Париз, на краће време. Хтели смо да видимо како је са природним наукама у Сорбони и на Колеж де Франс, па да упоредимо научни свет у Паризу са научним светом у Берлину. Остали смо ту три недеље и научили многу нову и занимљиву ствар. Грађевинске лепоте Париза, његове уметничке галерије и музеји оставили су дубок утисак на мене. Као споменик величанствене старе културе, помислих у себи, Париз је далеко измакао испред Берлина. У старим дворанама Сорбоне и Колеж де Франс још се је увек живо осећао дух Ла Пласов, Ла Гранжев, Фуријера, Ампера, Арага, Франела, Фуколта и Физоа. Залеђе једне старе славне ере у физичкој науци у Француској много је више падало у очи у Паризу него слично залеђе у Берлину. Али на сваког великог научњака у физици и математици, који су радили у време моје посете у Паризу, као што су Поенкаре, Хермит, Дарбу, Апел, Липман, долазило је по неколико научњака у Берлину. И по моме мишљењу, у Паризу није било никога који би био у стању да се мери са Хелмхолцем, Кирховим, и Ди Боа Рејмондом. И ту није било државника Бизмарковог кова, нити генерала као што је био Молтке. Нисам видео ту ратника који би изгледали онако сјајно као они грмаљи које ми је показао Никола за дугим столом код Хабела. Много се говорило тада о генералу Буланжеу. Видео сам га на једном великом званичном примању, и осетих: како би тужна била судбина Француске да је била поверена његовој бризи. Физикалне и хемијске лабараторије биле су врло сиромашно опремљене и стајале далеко испод таквих лабараторија у Берлину. Црнином покривени споменици на Ла Плас де ла Конкорд, сведочећи да Француска још жали за губитком Алсас Лорена, употпуниле су моју слику о Паризу, слику која је најмање соколила и бодрила. Чинило ми се да се Француска још није опоравила од рана из 1870. и 1871., и то ме је жалостило. Пре две године прошао сам кроз Париз, на путу из Порника за Идвор, и понео сам собом много веселију слику о њему. Али тада сам се ту бавио свега два дана и нисам могао много запазити. Поред тога, тада нисам познавао Берлин, па су оваква упоређења била немогућа. Ако је Париз приказивао дух Француске, а Берлин дух Немачке, у мојим очима Француска је онда претстављала сокола са поломљеним крилима, а Немачка младог орла који је тек открио чудотворну снагу у костима својих крила. Диван умни и материјални полет нове царевине остављао је у моје време силне утиске на сваког страног ђака на берлинском университету. О томе сам много размишљао и тражио да то објасним.

 

А било је једно објашњење које ми се много свидело, јер је било врло просто. Чуо сам га од једног врло ученог Немца који ми је ово причао: у Немачкој гвозденој руди увек је било фосфора, па га има и у великим наслагама гвоздене руде коју су Немци нашли у Алсас Лорену. Једино добро гвожђе које је Немачка имала пре 1880. био је њен Гвоздени Канцелар. Због тога Немачка није била у стању да развије индустрију челика, а без челичне индустрије ни у једној земљи не може се развити велика индустрија. Али се десило чудо. Неки млад Енглез, нижи чиновник у лондонској полицији, дошао је до открића коме је било суђено да Немачкој даде њену велику индустрију челика. То је био Сидни Гилкрист Томас, проналазач такозваног "базног Бесемеровог процеса." То је омогућило да се и гвожђе, које је садржало фосфора, могло употребити за израду жељезних и челичних предмета. То је дало полета савременој жељезној индустрији у Немачкој, почетком осамдесетих година. Многа улица у градовима немачке челичне индустрије названа је по имену Гилкрист Томаса, њему у почаст. "То је та снага," заврши овај мој тумач, "коју је, као што ви кажете, млади немачки орао осетио у својим крилима." Ја сам посумњао да је он овом својом причом само хтео да оспори моје мишљење како значајан полет Немачке потиче од слабости Француске. Ради тога поближе испитах тврдње у тој његовој причи и нађох да су оне тачне. Пре неколико година причао сам о овоме покојном Ендру Карнегију, и он се потпуно сложи са мојим немачким пријатељем. А данас сам убеђења да без ове помоћи Гилкрист Томаса не би била могућа ни велика Крупова подузећа, ни велика немачка флота, нити многе друге ствари које су дошле после ових мојих дана у Берлину.

 

Овај мој Немац рекао је још нешто што је оставило трајан утисак на мене. По његовом мишљењу, уједињење Немачке не би било дугог века да није било овог полета немачке челичне индустрије и у другим немачким индустријама које су дошле за њом. Организовање Немачке као привредне целине обезбедило је политичко уједињење њено. Своја причања заврши он примедбом: да су Бизмарк и Молтке дали калуп Немачкој Царевини, али да је Гилкрист Томас сковао око тог калупа челични обруч који га сачува да се не распадне у комаде. Онда се, везујући нове мисли са овим расматрањем, упита: када су научна испитивања једног малог чиновника у лондонској полицији, који је хемију учио у вечерњој школи, оволико учинила за Немачку, колико се тек може очекивати од ових великих лабараторија за научно истраживање по немачким университетима и техничким школама? Како је он схватао, то је постало национално и државно питање у Немачкој. То размишљање потсети ме опет, да је велики покрет у Великој Британији и у Сједињеним Државама за више научно истраживање постојао и у Немачкој, али у много развијенијем облику. Ту ми мој пријатељ скрену пажњу на пионерски рад Вернера фон Сименса у овом немачком покрету.

 

Ернст Вернер фон Сименс био је тада, поред Хелмхолца, највише поштовани научњак у Немачкој Царевини. Он је био на челу једног великог електричног подузећа у срцу Берлина, и свуда је био познат ради тога што је у себи срећно ујединио дар за апстрактну и примењену науку. А људи тога кова били су врло ретки у оно време, као што су и данас ретки. Много сам о њему слушао на предавањима о примени електрицитета, када сам полазио Политехничку Школу у Берлину. Видео сам га неколико пута у физикалном институту, када је посећивао свога пријатеља и сродника, по жени, Екселенцију фон Хелмхолца. Његова ванредна појава чинила је дубок утисак на мене, па сам жудио да видим његово подузеће, где су израђиване све врсте електричних справа, од најнежнијих инструмената за електрично премеравање па до највећих динама и мотора. Већина тих справа била је његов изуметак. У знак нарочито доброг расположења према мени, Хелмхолц ми је дао једно препоручно писмо за свог пријатеља, који ме врло срдачно дочека и даде ми једног чиновника да ме проведе кроз његову велику електричну творницу, прву, коју сам ја до тада видео. Утисак који је на мене учинило то подузеће био је заиста велики, али још већи утисак оставила је на мене велика личност Сименсова. Што сам више слушао о њему, све више сам долазио до убеђења да ни једна друга индустријска организација није имала тако генијалног председника, са већим способностима, него што их је имао Сименс. Да напоменем овде једну чињеницу која је од великог значаја за историју науке о физици, а која ће најбоље осликати како је он био расположен према апстрактној науци и њеном односу према индустрији. Те године, 1887., основао је он Физичко-технички Институт и завештао га немачком народу. Хелмхолц је био први председник тога завода. Модерно учење о зрачењу почива прво на темељу који му је ударио Кирхов, а који је знатно ојачан податцима сабраним у овом заводу под надзором Хелмхолцовим. Планк, који је још за моје време наследио Кирхова на Берлинском университету, био је несумњиво надахнут овим опитима када је написао свој велики закон о зрачењу, који данас претставља последњу реч у науци о зрачењу, а то је велика наука која на себи носи жиг "израђено у Немачкој," као што електромагнетична теорија носи на себи жиг "израђено у Енглеској." Физичко-технички Институт остаће увек као вечити споменик човеку који је у Немачкој проповедао најтешњу сарадњу између апстрактне науке и индустрије. Немачка је прва прихватила то његово учење; Сједињене Државе прихватиле су то много касније. Хелмхолц и Сименс су у, мојим очима били најсавршенији символ те сарадње.

 

Извор: ”Са пашњака до научењака”

[Agnostik]

Nacionalizam i njemu slicne ideologije su nastale cesto bas u tudjini. 

 

Isto vazi i za nase prve nacionalne ideologe Dositej Obradovic i Vuk Karadzic (koji je imao i Svabicu kao zenu) tako dalje.

[Justin Waters]

Odlican tekst. Prvo sam mislio po naslovu da ce da uzvelicaju nacionalizam i da iskritikuju kosmopolitizam, s obzirom na porijeklo teksta, ali iznenadjujuce vrlo dobar tekst.

[Баба]

Odlican tekst. Prvo sam mislio po naslovu da ce da uzvelicaju nacionalizam i da iskritikuju kosmopolitizam, s obzirom na porijeklo teksta, ali iznenadjujuce vrlo dobar tekst.

 

Хеби га Џастин бибере превише предрасуда имаш о нама са Видовдана.

 

Па Видовдан ти је свецки а наш, српски а космополитски. Нису ли на Газиместан са Хришћанске стране стигле разне нације?

Мислим шта да ти речем, космополитизам је у духу Видовдана насупрот провинцијализму.

[Crveni Baron]

Interesa tno da je Pupin bio vatreni nacionalista a opet je zavoleo SAD i njihovo drustvo a i nemce?

Ja recimo izuzetno cenim nemce i njihovu kulturu zivljenja i rada i posteno jako mi je zao sto srbi jako tesko ili nikako nisu radi da prihvate neke njihove "osobine". A opet sam i nacionalista...

Valjda ljudi koji vole svoj narod u drugim narodima traze ono sto je dobro i za njihov narod i to onda cene i te narode kroz to dok onaj isprazni anacionalizam i liberalizam u drugim narodima vide samo bogatstvo ili siromastvo i vole ih ili ne vole ili ne cene samo posmatrajuci ih kroz novac i koliko migu da ucare od njih.

Zato je valjda i moguce da neki nacionalista prigrli tudju kulturu ali to uvek radi sa zeljom da pomogne svim narodu kao Pupin na primer. U stvari on prigrli i prihvati ono sto je dobro kod drugih bas zbog svoje prirode nacionaliste i zbog ljubavi jer ne trazi novac vec vrlinu.

[Баба]

Зависи шта човек тражи у свом и у туђим народима.

 

Ко тражи длаку у јајету увек ће је наћи.

 

Мене увек фасцинира људскост у културама и обичајима других народа. Као она недавна прича о афричком племену које има обичај да кад неко нешто погреши да му помогну а не да га шутну као што је у већини култура.

 

Тако ми је та афричка култура тог племена блиска, док рецимо неке друге које су и ближе(географски) и европскије због одсуства људскости су ми далеке.

 

Уједно треба мерити и нашу културу тим другим.

Рецимо код Срба је обичај и саставни део културе да се деца тетоше преко сваке мере, ту се ипак треба угледати на Швабе.

[zuti car]

Ja bik ovim globalistima predlozio da skoknu do Vucitrna , pa da tamo kazu da su oni globalisti, da nisu nacionalisti i da podjednako ne vole Srpska i albanske koljace i da su vi ljudi braca ,i sta vec propovedaju . Ajte globalisti , i'te malo do Kosova pa propovedajte , dace Bog nece vas pobiti ...odma'

[Млађони]

Interesa tno da je Pupin bio vatreni nacionalistа

 

    написано две стрне пре:

 

Међутим, више но ма што друго, узрок је томе било пангерманство у Прагу. Расна мржња је једна од најбеднијих душевних наказа. И ако је то само један одвратан израштај савременог национализма, свет предузима скоро ништа, а и мање него то, да се отресе његовог подмуклог отрова. Та расна мржња разара европску културу.

 

 

 

 

Рецимо код Срба је обичај и саставни део културе да се деца тетоше преко сваке мере, ту се ипак треба угледати на Швабе.

 

Шта значи тетоше?

[Млађони]

Ja bik ovim globalistima predlozio da skoknu do Vucitrna , pa da tamo kazu da su oni globalisti, da nisu nacionalisti i da podjednako ne vole Srpska i albanske koljace i da su vi ljudi braca ,i sta vec propovedaju . Ajte globalisti , i'te malo do Kosova pa propovedajte , dace Bog nece vas pobiti ...odma'

 

 

Ја биК да ти не узимаш моје реченице и додаш 10 твојих рандом које ја нисам изјавио. 

Ако су теби и барону срцу милији Аркан и Легија од Тачија - мени нису. Вама је то на части и образу. 

[Crveni Baron]

    написано две стрне пре:

 

Међутим, више но ма што друго, узрок је томе било пангерманство у Прагу. Расна мржња је једна од најбеднијих душевних наказа. И ако је то само један одвратан израштај савременог национализма, свет предузима скоро ништа, а и мање него то, да се отресе његовог подмуклог отрова. Та расна мржња разара европску културу.

 

 

 

Шта значи тетоше?

A da si jos lecak procitao naisao bi i na ovo:

" А када је чула како ја хвалим Хелмхолца, а исповедих јој своју расну мржњу према Немцима, ..."

A da si imao slican pristup i ostalom tj. da si citao znao bi i sta znaci "tetose" ...

[Juanito]

A da si jos lecak procitao naisao bi i na ovo:

" А када је чула како ја хвалим Хелмхолца, а исповедих јој своју расну мржњу према Немцима, ..."

 

А да си уопште прочитао то што си прекопирао, видео би и ово:

 

 

 

Сељацима у Идвору увек их је истицала као узор. А када је чула како ја хвалим Хелмхолца, а исповедих јој своју расну мржњу према Немцима, није жалила труда да би изнела своје моћне, необична убедљиве разлоге против тога душевног отрова. И њени напори били су крунисани дивним успехом.

 

Да човек не поверује...

[DYNABLASTER]

Ja sam kosmospolita i RODOLJUB.

[Juanito]

Ja sam kosmospolita i RODOLJUB.

 

Ја сам родополита и космољуб.