Космополити и националисти

[коЖељ њацИ]

Драган Коларевић: Космополити и националисти

05 август 2014 Драган Коларевић

 

 

Генерације које су на јужнословенским просторима живеле у другој половини 20. века васпитаване су у систему који је званично пропагирао братство-јединство, међутим, исти тај тоталитарнии поредак, то јест, његова елита, подгревао је национализме и на њиховој основи је стварана равнотежа политичких моћи политичких елита старих и новостворених југословенских нација и народности. То друштво које је суштински почивало на савезу национализама и титоистичке демагогије, као и неограниченој моћи национал-титоистичких елита, распало се, уз помоћ са стране, ратом чије ће последице, и међунационално неповерење, у мањој или већој мери, трајати још дуго.

 

Потреба за братством и помирењем је евидентна, логична, то је предуслов сваке будуће сарадње, без које нема опстанка, али ће зло које је царовало неколико деценија у појединицима подгревати страх који ће их терати да се затварају у себе и у своју нацију. Зато би било корисно да из угла нашег искуства и савременог тренутка размислимо о терминима космополитизам и национлизам. Наравно, пожељно је да свако крене од себе.

Нажалост и неки од савремених лексикографа настоје да изједначе национализам и шовинизам, космополитизам и глобализам. То је појава у последњој деценији или две. (упоредити објашњење појмова у лексиконима: Братољуб Кљајић, Загреб 1958, Милан Вујаклија, Београд 1970, Клајн-Шипка, Нови Сад, 2007)

Национални примитивизам није национализам. Он је лоша појава која се модернизацијом мора превазићи. Националиста воли свој народ, језик, културу, историју и поштује и воли све друге народе и сва њихова национална и кутурна обележја. Када се претера у националзму, када љубав заслепи, када се воли своје, а мрзи туђе то је пут у супротност, у шовинизам. Национализам и шовинизам су супротни појмови. Националиста воли, поштује, толерише различитости. Шовиниста воли, обожава своје, али мрзи, непоштује, не толерише и уништава туђе.

Космополита се осећа грађанином света, он жели да превазиђе уске националне оквире. Космоплита у свим народима и културама налази суштинске сличности које спајају људе, дакле, појединце, и наравно народе, он настоји да се разлике превазиђу и поштују, да спајају а не раздвајују људе. Сви људи су браћа. Традиционални космополитизам поштује народе и државне границе мада оне нису примарне у његовом систему вредности. У тексту ''Похвала космополитизму'' Лешек Колаковски то овако дефинише: ''Космополита или грађанин света није човек равнодушан на ствари свога народа или онај који не признаје никакву етничку припадност, већ је једноставно човек, кога дотиче свет, који је отворен према најразличитијим добрима, која му нуди свет и други људи, који верује у то да и поред свих ужаса, ратова, прогона постоји нешто попут заједничке судбине човечанства, у чему сви учествујемо.

Космополитизам и глобализам су различити али не и супротни појмови. Јединство света њима је заједничка основа и циљ. Савремени глобализам је окренут униформисаној економији, политици, безбедности... Он и културу жели да унифицира али на најнижем нивоу како би била доступна свима без учења, знања, континуитета. Преко тако свхаћене културе глобализам жели да влада појединцима стављајући нагонско изнад рационалног и духовног.

У Србији је дуга традиција космополитизма. Још је Јован Цвијић рекао да су Срби направили ''кућу насред друма'' и да су због тога били на удару моћних освајача у својој дугој историји, јер су им се нашли на освајачком путу. Ипак, та кућа, насред друма, омогућила је Србима, нарочито елити, док је постојала, да ступи у тесне везе са другим народима преко трговине, економије, културе и уметности и да усвоји њихове вредности. Српска култура и уметност, као и култтура и уметност других балканских народа, садржи многе интернационалне мотиве, што говори, између осталог, о њиховој отоворености за остварења других.

Космполитизам је посебно добио на замаху у српској култури и друштвеном животу преко слободног зидарства. Космополитизам је једна од основних одредница слободног зидарства. Мађу личностима које су у крупним, пресудним, историјским догађајима играле значајну улогу у позитивном смислу и које су одржавале везу са савременим светским цивилизацијским токовима велики је број слободних зидара.

Српски устанци и револуције у 19. веку били су израз тежње ка слободи и независности, али и чврсте жеље да се укључе у цивилизацијске токове савременог света. То је истовремено био и национализам и космополитизама, видљив код свих великих личности српског народа (Доситеј, митрополити Стратимировић, Вук, браћа Чардаклија, Божа Грујовић, Карађорђе, Сима Милутиновић Сарајлија, Његош, Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Кнез Михаило, Владимир Јовановић, Филип Христић, Светомир Николајевић, Андра Николић, Никола Хаџи-Тома, Светозар Хаџи-Тома, Ђрође Вајферт, Милован Миловановић, Дамњан Бранковић, Живојин Мишић, краљеви Петар и Александар, Стеван Мокрањац, Станислав Бинички, Бранислав Нушић, Душан Милићевић, Владимир Ћоровић и многи други).

У свим ратовима у првој половини 20. века Срби су били на страни великих савеза који су се бориле за слободу и демократију. И ту су слбодни зидари имали важну улогу. Тако су они стицајем историјских и културних прилика били и космополити и борци за национална права. Велике личности, које су у историји Србије и српског народа имале пресудан утицај, биле су, пре свега, космополити, истовремено су испољавале велику љубав и поштовање према народу и држави из које су пореклом. Навешћемо неколико примера из новије историје, мада је, рецимо, и период Немањића био занимљив, у том смислу, јер је, на пример, већина српских краљица из тог периода припадала другим народима пре удаје.

Можда је најбољи пример Михаило Пупин. Био је велики Американац, Србин и Југословен. Као дечак, гимназијалац у Панчеву, постао је ватрени националиста, на једним демонстрацијама је поцепао и згазио аустроугарску заставу. Да би избегао последице због таквог антидржавног чина, и да би га одвојили од српских националиста, шаљу га у Праг на школовање. Али ту је упао у језгро пансловенског националзма који је тада био у пуном замаху. Годину дана је провео у Прагу, бавио се само политиком, школовање је потпуно занемарио. Увидео је да то не води никуда.

Одлази у Сједињена америчке државе, у ''нови свет'', у ''обећану земљу'' како се тада називала држава која ће за неколико деценија постати водећа светска сила. Снага будућег светског гиганта заснивала се на националној толеранцији и окренутости ка будућности. Пупин, стицајем окололности, у Америку стиже без ичега, имао је толико новца да је могао да купи парче пите са шљивама у коме су уместо шљива биле кошчице – тако је на првом кораку преварен, остао је и без новца и гладан. То је за Пупина била велика школа, било шта да је радио имао је то на уму. Темељан и озбиљан рад би је једини начин да се избегну многобројне преваре које лаковерне и халапљиве, гладне и сиромашне, очекују на сваком кораку.

Свој животни пут у Америци Пупин је описао у знаменитој књизи ''Са пашњака до научењака'' за коју је добио Пулицерову награду (једини Србин, уз Чарлса Симића, који је доби то признање). Да би преживео, и да би се школовао, морао је прво сам да пронађе а затим и да ради најтеже физичке послове. У том раном периоду на њега је пресудно утицао Билхарц који је студирао Теолошки факултет у Фрајбургу, у ужној Немачкој и разорачар у љубав напустио је Европу и дошао у Америку. Радио је као обичан радник мада је имао изванредно класично образовање. Становао је у фабричком кругу у поткровљу. После посла радници су одлазили у позориште или на забаву. Пупин и Билхарц су остајали у кругу фабрике и време проводили тако што је Пупин добијао часове грчког и латинског, филозофије, религије и књижевности. Захваљујући том знању Пупин је успео да положи пријемни испит са изузетним резултатом и добије стипендију. С обзиром да тада у Америци није било православне цркве, Пупин је одлазио у друге хришћанске богомоље како би задовољио своју природну потребу за молитвом и Богом. Пресудан је био Пупинов допринос оснивању Српске православне цркве у Америци. Људи искрено одани Богу, без обзира на религијску и националну припадност, у суштини су космополити.

Пупин је у Америци завршио средњу школу и универзитет, у Енглеској трећи степен, у Немачкој је докторирао. Постао је порофесор на Колумбија универзитету. Све му је то омогућила Америка коју је обожавао што се осећа на свакој страници његове аутобиографије. Читајући ту књигу и читалац заволи Америку као земљу која афирмише врлине и која је носилац светског прогреса.

У истој Пупиновој књизи сазнајемо да је у свакој породици војвођанских Срба, средином 19. века, негован култ Светог Саве и Краљевића Марка. Да би америчким читаоцима, који порекло воде из разних народа и разних држава, објаснио ко је Краљевић Марко велики научник га је упоредио са Абрахамом Линколном – Марко Краљевић је српски Линколн. Својом књигом и Пупин потврђује тезу да су косовски мит и српски еп сачували баш војвођански Срби, а не они јужно од Саве и Дунава. Није ли Свети Сава космополита, поред тога што је утемељио Српску православну цркву, с обзиром на његову склоност ка путовањима, са запада на исток, и жељом да упозна нове земље и нове људи. Нажалост та димензија његове личности у нашој широј јавности је занемарена.

Пупин је требало да одржи предавање на универзитету у Београду, двадесетих година двадесетог века, приликом посете престоници државе у чијем је ставарању у Версају пресудно учествовао. Његовом заслугом, захваљујући познанству са америчким председником Вудро Вилсоном припојени су Краљевини Банат, Блед и Бохињ. Међутим, тадашњи београдски студенти су припремали демонстрације против великог Србина и космополите, који је много урадио и за њихову будућност, па је предавње отказано.

Пупин је био велики Југословен јер је веровао да ће се јужнословенски и балкански народи, по угледу на Америку, ујединити и створити моћну и просперитетну државу.

Има још Срба који су се исказали и као космополити и као националисти. Један од занимљивих примера је Бранислав Нишић. Право име му је Алкибијад Нуша. Он је највећи српски комедиограф, исмејао је и оцрнио све наше лоше особине, на тај начин нам је дао прилику да очистимо своју душу. Нема начина да се говори о српској драмској књижевности а да се на врх не постави Нушић. У време анексионе кризе, 1908, Нушић је био главни агитатор, вођа демонстрација, уписивао је добровољце за обрачун са црно-жутом монархијом, међу којима је био и Јован Дучић, што је тадашња штампа доследно бележила из дана у дан. У Првом светском рату Нушић је изгубио сина једница Страхињу-Бана. Шта човек може више да да за отаџбину? Да ли смо достојни непреболне Нушићеве жртве? Нушић је био пореклом Цинцар и српски националиста. Није ли то предуслов за космополитизам? Наравно, није Нушић једнини Цинцар који је градио српску државу и културу, ту је Стерија, Лаза Пачу... и да не набрајамо даље. Српска државност и национална култура незамисливи су без њиховог дела.

Српску химну ''Боже правде'' компоновао је Словенац Даворин Јенко, стихове је написао др Јован Ђорђевић, Србин пореклом Цинцар.

Хрватску химну ''Љепа наша домовино'' компоновао је Србин Јосиф Руњанин. Стихове за песму ''Устани Бане Јелачићу'' у изворној верзији ''Ускрснуће Јелачића Бана'' написао је Србин Огњеслав Утјешиновић Острожински и њен оригинал се чува у архиву ХАЗУ (бивша ЈАЗУ, од оснивања до промене неазива). Јелачић и Острожински били су велики пријатељи, партнери у политичким и државним пословима. Патријарх српски Јосиф Рајачић је рукопложио Бана Јелачића. Навели смо примере братства између Срба и Хрвата који би могли да нам послуже као узор.

Специфичност овог простора, који свакако релативизује појам нације, јесте однос између Мехмед Паше Соколовића и Макарија Соколовића. Два брата: Мехмед, велики везир османске империје тада најаче војне силе на свету, Макарије: српски Патријарх који је обновио Пећку патријаршију. Два брата, иста крв, један Турчин, други Србин. О породици Соколовић писао је Владислав Бајац у роману ''Хаман Балканија'' на основу турских докуметната, које је добио од Орахана Памука. Соколовићи, на основу чињеница, које су из неких разлога скриване од јавности, пример су личности која је у себи помирила припадност различитим религијама и нацијама.

Имамо примера да више нација полаже право на једног ствараоца као што су Иво Андрић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић... У питању си личности које су привлачне високом вредошћу свога дела па их сви желе због тога. За високу вредност се сви отимају, за просек не. О националном и наднационалном добро је размишљати и на примеру Мустафе Голубића који је био српски националиста, четник на Космету пре Балканских ратова, припадник Црне руке, а затим постаје агент Коминтерне и генерал КГБ-а кога су нацисти убили у Београду, а Совјети сахранили у Кремљу као хероја СССР.

У Српској историји је заначајна улога Ђођа Вајферта, који је у Српско-туроским ратовима (1776-1778) био добровољац и извиђач на Космету. Он се доселио у Србију због посла, али је одабрао да буде њен држаљанин и постане индустријалац, оснивач и гувернер Народне банке. По пореклу Немац, католик, по опредељењу Србин и Југословен.

Легендарни српски војвода Живојин Мишић био је ожењен Немицом са њом је имао три сина и две кћери. Лујза је тек 1943. године прешла у православље, када су јој Немци запалили летњиковац у Струганику, сина Александра су стрељали у децембру 1941, син Радован је био као југословенски официр у заробљеништву у Немачкој, а трећи син Војислав у партизанима .

Највећи део живота, Вук Стефановић Караџић, је провео у Бечу. Жена му је била Немица, Ана, венчали су се у католичкој цркви. Вукова кћерка се звала Вилхемина и сахрањена је у правослвној цркви у селу Савинац код Такова, као Мина. Вук Караџић је писац текста који је требало да буде основ српског национално-ослободилачког програма ''Срби сви и свуда''. Вук је инспиратор и писац текста Бечког књижевног договора из 1950. када су се виђени Срби и Хравати договорили да књиге и званична документа пишу на заједничком књижевном језику по угледу на Немце, Французе, Италијане и друге европске народе који су различито говорили али су књиге и званична документа писали на једном дијалекту.

Међу највећим космополитима у српској историји свакако је Доситеј Обрадовић. Сва његова дела су космополитска, али и просветитељска. Његова сентенца ''Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце!'' израз је потребе да се Срби образују попут савремених народа које је он упознао на многобројним путовањима. Та потреба постоји у сваком периоду. Данас посебно. Он је написао незваничну српску химну ''Востани Сербие'' која је национална, мондијалистичким и титоистичким речником би се могло рећи, великосрпска, а за њега се не може рећи да је националиста или шовиниста. Доситеј је, што јавност често заборавља, први министар просвете у обновљеној српској држави. Био је професор Велике школе у устаничком Београду, ученик му је био Вук Караџић. Да би дао практичан допринос бољем живиту народа, а не само књишки, Доситеј је први у Србију донео кромпир. Да би опстао, народ прво мора да се храни физички, затим духовно.

Нација је заједница људи повезаних заједничким језиком, културом и историјом. На заједништву ваља инсистирати, разлике толерисати и поштовати. И односе пре свега градити на истини и заједничкој визији будућности. Да би се објединило национално и космополитско потребно је да сви признамо своје грешке и оно што је лоше у међусобним односима, следећи корак је да то опростимо једни другима уз заклетву да то више никада нећемо чинити.

 

Извор: Видовдан

[Млађони]

Скоро ми се свиђ комплетан текст осим овог дела:

 

Нажалост и неки од савремених лексикографа настоје да изједначе национализам и шовинизам

 

 

Нема ту ништа нажалост. Политички национализам увек за собом повлачи шовинизам. Ако водиш националистичку политику 19. века, рачунај да ћеш неког да дискриминитујеш. Овако културни национализам, када волиш своју нацију, културу, језик, обичаје, историју - већ је друга прича. 

 

али ми се јако свиђа део:

 

Генерације које су на јужнословенским просторима живеле у другој половини 20. века васпитаване су у систему који је званично пропагирао братство-јединство, међутим, исти тај тоталитарнии поредак, то јест, његова елита, подгревао је национализме и на њиховој основи је стварана равнотежа политичких моћи политичких елита старих и новостворених југословенских нација и народности. То друштво које је суштински почивало на савезу национализама и титоистичке демагогије, као и неограниченој моћи национал-титоистичких елита, распало се, уз помоћ са стране, ратом чије ће последице, и међунационално неповерење, у мањој или већој мери, трајати још дуго.

 

[Србадија]

Sta je to politicki nacionalizam i kakva je razlika u odnosu na nacionalizam?

[Млађони]

Sta je to politicki nacionalizam i kakva je razlika u odnosu na nacionalizam?

Политички национализам је када спроводиш национализам кроз политику. Постављаш например етничке србе повлашћеним у Србији, а све остале грађанима другог реда. Жив пример је покушај забране ћирилице у вуковару - дакле постаављали су не-хврате грађанима другог реда. 

 

Друго, када затвараш културу са намером да је штитиш од других култура. Например забрана продавања "западних" играчки у шеријатским земљма. Не дозвољавају да се продају барбике и икс менови јер им то нарушава културу.

 

Генерално више-мање свако законско штићење "националног идентитета" на штету других грађана.

(подвучено би било јако важно)

 

штета другијх грађна би била ограничвање природних права. Дакле укидање права на својину, слободу говора, кретање, интелектуалну творевину и остлаих природних права. 

 

То је нека моја дефиниција.

[Crveni Baron]

Sta je to politicki nacionalizam i kakva je razlika u odnosu na nacionalizam?

Sa'ce ti objasni ...

Inace on je forumski prorok ... Tacno zna sta gde vodi i u sta se pretvara...

[Crveni Baron]

Политички национализам је када спроводиш национализам кроз политику. Постављаш например етничке србе повлашћеним у Србији, а све остале грађанима другог реда. Жив пример је покушај забране ћирилице у вуковару - дакле постаављали су не-хврате грађанима другог реда.

Друго, када затвараш културу са намером да је штитиш од других култура. Например забрана продавања "западних" играчки у шеријатским земљма. Не дозвољавају да се продају барбике и икс менови јер им то нарушава културу.

Генерално више-мање свако законско штићење "националног идентитета" на штету других грађана.

(подвучено би било јако важно)

штета другијх грађна би била ограничвање природних права. Дакле укидање права на својину, слободу говора, кретање, интелектуалну творевину и остлаих природних права.

То је нека моја дефиниција.

Bajo, ovo sa pocetka se zove diskriminacija a ne nacionalizam "politicki"...

[Млађони]

 

Bajo, ovo sa pocetka se zove diskriminacija a ne nacionalizam "politicki"... 

 

 

То ти је управо политички национализам у пракси. Свако ко тврди да постоји другачије слободан је да ми нведе пример земље где су владали националисти, а није дошло до неке веће или мање дискирминације. 

 

Уствари слободан је д ми наведе пример националистичко-политичке (политички активне) организације која не дискриминише неку групу грађана. Не морају ни да имају власт. 

[Crveni Baron]

То ти је управо политички национализам у пракси. Свако ко тврди да постоји другачије слободан је да ми нведе пример земље где су владали националисти, а није дошло до неке веће или мање дискирминације.

Уствари слободан је д ми наведе пример националистичко-политичке (политички активне) организације која не дискриминише неку групу грађана. Не морају ни да имају власт.

Evo ti SRS .

[Crveni Baron]

То ти је управо политички национализам у пракси. Свако ко тврди да постоји другачије слободан је да ми нведе пример земље где су владали националисти, а није дошло до неке веће или мање дискирминације.

Уствари слободан је д ми наведе пример националистичко-политичке (политички активне) организације која не дискриминише неку групу грађана. Не морају ни да имају власт.

Evo ti SRS .

[Млађони]

Evo ti SRS .

 

 

Српској Радикалној Странци је у идеологији дискриминација свих не-Срба. 

 

Например Шешељ је словенцима који се не слажу са њиме поручивао д могу да се спакују и да иду у словенију са по једним сендвичем. ТО је пријатељу - дискриминација. Не велика али је дискриминација. Свако има право д се политички не слаже са тобом и да то мишљење изнесе.

[Deki992]

Ko ce jos sebe svrstati u radikale a da pritom ne mrzi Amerikance,Eu,,Jevreje,Cigane,Siptare itd itd itd....??
Govorim u prakticnom smislu.Ako ima takvih,mislim da su bas manjina u toj prici. 

[Crveni Baron]

Српској Радикалној Странци је у идеологији дискриминација свих не-Срба.

Например Шешељ је словенцима који се не слажу са њиме поручивао д могу да се спакују и да иду у словенију са по једним сендвичем. ТО је пријатељу - дискриминација. Не велика али је дискриминација. Свако има право д се политички не слаже са тобом и да то мишљење изнесе.

Ne znam da li ti je poznato sta je diskriminacija?

A sto se tice slovenaca mogu da pale i sa planete i bez sendvica po meni skupa sa hrvatima ... Sli ovo jos uvek nije diskriminacija vec moje misljenje a narocito nema nikakve veze sa nacionalizmom a ni sa SRS koja je registrovana u Srbiji u kojoj politicke stranke koje se zalazu za diskriminaciju ne mogu biti registrovane ...

[Crveni Baron]

Ko ce jos sebe svrstati u radikale a da pritom ne mrzi Amerikance,Eu,,Jevreje,Cigane,Siptare itd itd itd....??

Govorim u prakticnom smislu.Ako ima takvih,mislim da su bas manjina u toj prici.

Pa znas li ti da je bilo Cigana dibrovoljaca u SRS a jedan od cetnickih vojvoda koga je licno Seselj unapredio se zove Mujo Bunjaku i Albanac je sa kosmeta...

Ovo sto si napisao je cista neinformisanost tvoja ..

[Млађони]

Ne znam da li ti je poznato sta je diskriminacija?

 

 

Али си зато 100 % сигуран да теби није познато шта је то дискриминација.  

 

Pa znas li ti da je bilo Cigana dibrovoljaca u SRS a jedan od cetnickih vojvoda koga je licno Seselj unapredio se zove Mujo Bunjaku i Albanac je sa kosmeta...Ovo sto si napisao je cista neinformisanost tvoja .. 

 

 

 

велики човек тај Шешељ.

[Crveni Baron]

велики човек тај Шешељ.

Izuzetno. Dugo se Srbi nisu mogli podiciti sa vecim covekom.