Александар Ламброс: Израелско-палестински сукоб за неупућене

[коЖељ њацИ]

Александар Ламброс: Израелско-палестински сукоб за неупућене

Уколико се о овом проблему обавештавате из водећих мејнстрим медија[1], како људи и иначе чине на уобичајеном површном нивоу који диктира ритам свакодневице, ви о тој замршеној политичкој ситуацији сигурно имате представу као о сукобу у коме јаки и агресивни Израелци тлаче немоћне и невине Палестинце који се боре за државу коју су им Јевреји отели. Штавише, о Израелу ћете чути као о апартхејд држави.

 

 

Чињенице су следеће и свако може да их провери: У Израелу живи око милион и по Арапа, што ће рећи да је 20% израелских држављана арапског порекла. Они у њему уживају апсолутно сва права која и Јевреји. Тачније, Арапи у Израелу уживају грађанска права и личне слободе какве не постоје нигде у читавом арапском свету. Другим речима, најслободнији Арапи живе у Израелу.[2]Израелски Арапи могу да гласају, буду бирани у парламент, држе имовину и воде бизнис без икаквих ограничења. Судија који је бившег израелског председника Моше Kацава послао у затвор због силовања био је Арапин (палестински хришћанин) док се у многим арапским земљама за силовање кажњава жртва а не починилац а често жртву због „укаљане части“ убије неко од ближе породице. Најмлађи израелски амбасадор у историји је Реда Мансур (друз по вероисповести, један облик ислама са елементима гностичких и неоплатонских филозофија). Мис Израела за 1999. годину била је Палестинка Рана Раслан. Где у арапском свету жена може да слободно прошета у купаћем костиму испред севајућих блицева? (Одговарајући на оптужбе исламиста за ширење неморала, себе је описала као „секуларну муслиманку“).

Израел је плуралистичка, либерална демократија, и кад смо већ код тога, једина таква држава на Блиском истоку. Назвати је државом апартхејда је не само лаж и клевета, већ смишљена лаж. Апартхејд је политика строге сегрегације белачког од небелачког становништва који је на снази био у Јужној Африци од 1948. до 1998. године. Црнци нису имали право гласа, нису могли да обављају јавне функције, жене се или удају за белце, нису могли чак ни да користе исте тоалете.

Можемо се питати шта је са Палестинцима који не живе унутар Израела? Нису ли они изложени непрестаним репресалијама и малтретирањима? Палестинци који живе на такозваним окупираним територијама (појас Газе и Западна обала) не налазе се ни под каквом израелском управом, већ под управом свог политичког представника, Хамаса. Тачно је, они стоје у дугим редовима и изложени су контроли и проверама при уласку у Израел, али то је због тога што Хамас сопствени народ регрутује и шаље у самоубилачке бомбашке мисије унутар Израела које за циљ имају убијање израелских грађана. Свака нормална држава заштитила би своје грађане. Тачно је и да је Јерусалим према Западној обали ограђен зидом, тачније већим делом реч је о електричној огради, али он је подигнут како би се спречио упад терориста (узгред, шта је са зидом који је подигнут дуж границе САД и Мексика?). И мера се показала делотворном. Од 2002. када је у палестинским самоубилачким нападима у израелским аутобусима, ресторанима и на улицама убијено 220 људи, до 2008. број жртава палестинских самоубилачких напада сведен је практично на нулу. За разлику од ових насумичних терористичких напада чији је циљ убијање што већег броја цивила, израелски напади су стриктно контролисани и ограничени и, локалном палестинском становништву најављени, с упозорењем који ће циљеви и када бити гађани.

Палестински бомбаши самоубице нису родољуби који се из очаја због тлачења и неслободе убијају у херојском чину побуне и борбе за слободу. Они су исламисти који невернике убијају због џихада а себи обезбеђују директну пропусницу за рај. Самоубилачки бомбашки напад је суманути чин који у себи комбинује исламски култ смрти и исламски антисемитизам. Он представља не борбу за слободу већ борбу (џихад) за ислам и његово ширење у ком починилац постаје „мученик“ за веру. [3]

Суштина израелско-палестинског сукоба није неспремност Израела на уступке (искуство показује да сваки уступак буде дочекан новим захтевима за уступке) већ палестински, и уопште муслимански, антисемитизам индукован исламом. Не ради се о стварању палестинске државе коју су Израелци спремни да признају, већ о уништењу јеврејске. У оснивачкој повељи Хамаса, политичког представника Палестинаца, експлецитно стоји да мир са Израелом није могућ.[4] И не само то, већ и да је сваком другом забрањено да о њему преговара. Kако онда замишљате те мировне преговоре? И зашто се и даље упорно претварамо да је проблем у Израелу, који као једина напредна и демократска земља у том региону нема ама баш никакав интерес да буде у непрестаном рату са својим екстремно непријатељским окружењем, а не у Палестинцима? Захваљујући интернету у могућности смо да пратимо арапске ТВ станице на којима се непрестано хвали холокауст и демонизују Јевреји на начин који би био савршено незамислив у било којој цивилизованој земљи. На тим каналима слушамо арапску децу како Јевреје називају мајмунима и свињама, а старији им говоре како је најбоље што у животу могу да постигну да погину славном и мученичком смрћу убијајући Јевреје. У књизи „Бог који мрзи“, Вафа Султан, осврће се и на исламски антиземитизам који се муслиманској деци усађује од малена, као део васпитања – „Јеврејин мора да је реч коју муслиманска деца најчешће чују пре своје десете године. Уједно то је и једна од најтежих речи коју чују јер у њиховој машти сажима визије убијања, изопачености, лажи и покварености. Kада се две особе свађају, једна другу називају Јеврејином. Kада муслиман жели да изрази презир према некој особи, назваће је Јеврејином. Kада неко некога жели да опише као ружног рећи ће да изгледа као Јеврејин. Јевреје држимо одговорним за војне поразе, економску заосталост и технолошку зависност. Верујемо да Јевреји контролишу свет, да читав свет игра како они свирају и да, следствено томе, читав свет жели да нас се реши.“ (Даље у књизи говори о томе како су јој биле потребне године живота у Америци да излечи антисемитизам којим је као дете у Сирији, била задојена).

Западни медији непрестано понављају лаж о некаквој окупацији арапске државе Палестине која је на Блиском истоку започета 1948. године, оснивањем државе Израел. Чињеница је да тада (а ни икада раније) није постојала држава Палестина. Kао ни Јордан, Либан, Сирија и Ирак. Блиски исток је вековима (1553-1922) био део Отоманске царевине (а Арапи се на тим просторима појављују тек након војних похода почев од половине седмог века). Територија позната као Палестински мандат, настала на рушевинама Турске царевине 1922. године, налазила се под британском контролом. Британци су обећали да од Палестинског мандата направе државу за Јевреје. Али Винстон Черчил 1922. године 80% Палестинског мандата даје Арапима и та је територија данас држава Јордан чије становништво већински чине палестински Арапи. Дакле, Јордан је већ палестинска држава ако је то оно што Палестинци желе. Уједињене нације 1948. године остатак од 20% Палестинског мандата деле на два дела – један за Арапе, други за Јевреје. Шездесет процената нове јеврејске државе чини неплодна пустиња. Јевреји се бацају на посао и пустару претварају у плодну и напредну државу. Исто су могли урадити и Палестинци, али нису. Новац арапског света уместо за напредак и развој користио се за богаћење појединаца и финансисрање тероризма. Да су Арапи били спремни да прихвате 90% територије Палестинског мандата данас никаквог блискоисточног сукоба не би било.

Одмах по оснивању и признању Израела 1948. године[5], пет арапских држава – Јордан, Сирија, Египат, Либан, Ирак, војно га нападају. Сваки стоти Јеврејин у том рату гине. Арапски напади на Израел понављају се 1967. и 1973. Петнаест година након првог арапског напада на Изарел 1948. образована је Палестинска ослободилачка организација. Газа је у то време била анексирана од стране Египта а Западна обала од стране Јордана. ПЛО не тражи ослобађање ових области већ уништење Израела. Такође, никада није било никаквог покрета ни устанка у самом Јордану где Палестинци чине већину, са захтевом да се створи палестинска држава. Дакле, не ради се о стварању палестинске већ уништењу јеврејске државе.

Јевреји су недобродошли у свим околним арапским државама. Од 1948. године из десетак околних арапских држава етнички је очишћено око 850.000 Јевреја. Израел их је населио у оквиру својих територија. Никада нигде не чујемо о томе. С друге стране преко милион Арапа одлучило је да остане у Израелу и буду његови држављани. И то упркос охрабривањима околних арапских влада да га напусте док израелски проблем не буде „решен“. Махмуд Абас 1976. године у званичном гласнику ПЛО-а у Бејруту, „Фаластин ал-Тахавра“ пише – „Арапске војске су ушле у Палестину да би заштитиле Палестинце од ционистичке тираније али су их уместо тога оставиле и приморале на емиграцију и остављање домова, наметнули им политичку и идеолошку блокаду и бациле их у затворе сличне гетоима у којима су Јевреји источне Европе живели“.

Палестинцима је држава нуђена и 1948. и 2000. Јевреји који у тим областима живе у континуитету дугом 3.700 година имају свако право на постојање њихове државе као и било која друга арапска држава у суседству. Израел је тек мрвица територије огромног блискоисточног пространства. Израел је деветнаест пута мањи од Kалифорније и само два и по пута већи од грчког острва Родос. Окружен је са 22 непријатељски настројене исламске диктатуре које су 640 пута веће од ње и имају 60 пута више становника. И већину нафтних налазишта света. Јевреја има 13 милиона у свету, Арапа 300 милиона (заједно са осталом муслиманском браћом чине бројку од 1.4 милијарде). А ипак је Изарел агресор, експанзиониста и одговоран за све проблеме арапског света?

Израел се 2000. године повукао с југа Либана у који је ушао како би се заштитио од напада Хезболаха[6] из тих области. Напади су обновљени чим се Израел повукао и то ракетама иранске производње. Повукао се из Газе 2005. године након чега су одмах кренули Хамасови ракетни напади на Израел.

Дакле, опет, не ради се о палестинској држави, јер Палестинци већ имају једну а Израел је спреман да им призна и другу. Не ради се ни о људским правима јер израелски Арапи слободнији су него било где у арапском свету. Не ради се ни о избеглицама јер су их арапске владе при последњем нападу на Израел позвале на напуштање земље до наводног „ослобођења“ Палестине, што ће рећи, уништења Израела. И та се агенда и даље не мења. Ради се о фанатичној муслиманској мржњи према Јеврејима чији су заточеници Палестинци постали и која је главни узрок њихове беде. Мржњи која је део њиховог идентитета. Ако су Палестинци нечије жртве онда су жртве свог фанатичног исламског руководства.

Проста истина је, много пута изречена али слабо схваћена – да Палестинци положе оружје сутра би настао мир. Да Израелци положе оружје Израел би нестао, а са њим и сви Јевреји у њему.

Антисемитизам у Европи има дугу традицију захваљујући превасходно католичкој цркви. У холокаусту је нестало око шест милиона Јевреја. Многи животи би били спашени да је Јевреје имало ко да прими и пружи им уточиште. Али није било. Израел мора да постоји јер Јевреји морају да имају државу која ће им гарантовати безбедност и спречити да се покољ над њима понови. Начин на који се европски левичарски медији односе према израелско-палестинском сукобу само потврђује неопходност постојања Израела. Јер антисемитизам у Европи, парадоксално здушно подржаван од левичара, добија нове, исламистичке димензије.

Велики јерусалимски муфтија, Амин ал-Хусеини, 1941. године, састао се са Хитлером (и другим водећим нацистичким лидерима, као што су Химлер и Рибентроп).[7] Јерусалимски муфтија од Хитлера је тражио да помогне „решавање јеврејског проблема у Палестини и другим арапским земљама у складу с арапским интересима, истом методом која је успостављена у земљама осовине“. Сви знамо које је то метода у питању. Хитлер му приликом том сусрета потврђује да су Јевреји главни нацистички непријатељи али одбија муфтијин захтев за подршком јер за то „није прави тренутак“. Муфтија му се захвалио на симпатијама које је одувек показивао према Арапима а посебно за палестинску ствар, а које је јасно изразио у својим говорима. А затим је додао да су Арапи природни пријатељ Немачке јер имају заједничког непријатеља – Јевреје. Хитлер му је одговорио да је Немачка одлучна у бескомпромисном рату против Јевреја. Да то природно подразумева и противљење јеврејској држави у Палестини. Да ће Немачка Арапима ангажованим у истој борби пружати позитивну и практичну помоћ јер је немачки циљ уништење јеврејског елемента који постоји у арапској сфери. Kад за то дође тренутак муфтија ће бити најауторитативнији гласноговорник арапског света.

Југославија је 1945. године тражила да се против муфтије подигне оптужница за ратне злочине због његове улоге у регрутовању 20.000 муслиманских добровољаца за СС који су учествовали у убијању Јевреја у Хрватској и Мађарској. Муфтија је из француског притвора побегао 1946. године али је своју борбу против Јевреја наставио из Kаира и касније Бејрута све до смрти 1974. године. [8]

У недељној проповеди у јерусалимској ал-Акса џамији, лета 1997. Икрим Сабри, муфтија Палестинских власти призива Алаха да уништи Америку коју „контролишу ционистички Јевреји“, а затим изјављује – „Алах ће осветити, у име свог Пророка, колонистичке насељенике који су потомци мајмуна и свиња“.

Kада год се Израел брани од тероризма на улицама европских градова могу се видети левичари са транспарентима „Сви смо ми данас Хамас“ (пошто се претходно упорно игноришу стотине иранских ракета испаљених из Газе на Израел) што је исто као да пише – „Сви смо ми нацисти“. Ти људи су једноставно инструмент Муслиманског братства у њиховој ирационалној мржњи према Јеврејима. Они су део пропагандне кампање која би запањила и Гебелса. Ништа се на Блиском истоку неће променити све док Запад не скупи моралне снаге и гласно и јасно именује проблем – а он је муслиманска фанатична мржња према Јеврејима, прописана Kураном и усађивана у мозгове малих муслимана, из генерације у генерацију, од стране верских фашиста који чине политичко руководство Палестинаца и осталих Арапа. Проблем није политички већ религијски, а Израел данас је прва линија одбране од незаустављивог исламофашизма.

Западњачко повлађивање и непрестано тетошење Палестинаца, и уопште Арапа, открива сав прикривени европски либерални расизам. Арапима је дата бланко карта за варваризам док се Израелу стеже омча око врата ускраћивањем легитимног права на одбрану. Запад тиме, заправо, открива да не верује у њихову способност еманципације и цивилизованог понашања. Иначе би исте стандарде одговорности и цивилизованог понашања примењивао и на њих као што их примењује у односу на све остале. Али то није случај. Уместо тога Запад непрестано повлађује једној суманутој и крвавој идеологији и њеним убилачки агресивним заступницима. Ако то није расизам, онда шта јесте?

Миру на Блиском истоку, а и у добром делу света, можемо се надати једино ако Запад одбаци свој латентни расизам у односу на Арапе и остали муслимански свет, а који се тако очигледно чита у уверењу да нису способни да достигну цивилизацијске стандарде 21. века, и учини им огромну услугу која ће се састојати од тога да им се отворено, јасно и гласно саопшти да је време да одбаце своју инфантилну, дивљачку идеологију која се више неће толерисати ни под каквим изговорима, укључујући и оне либерално расистичке.

.............................................................................

[1]На западу у анти-израелској пропаганди предњаче норвешки и шведски медији (у Британији лист Гуардиан). Степен необјективности норвешких и шведских медија у једном од својих клипова Kондел с правом назива „скоро исламски антисемитским“. У фебруару 2013. непознати нападач покушао је атентан на данског историчара и новинара Ларса Хегедарда, уредника Диспатцх Интернатионал. Многи светски медији известили су о томе називајући Хегедарда у својим извештајима „критичарем ислама“ или „проминентним критичарем силама“. Шведски медији су га упорно називали „непријатељем ислама“ и „расистом“. Хедегард је одлучио да шведске медије тужи за клевету.

[2] 82% израелских Арапа радије би били држављани Израела него било које арапске земље, податак узет из студије „Патриотисм анд Натионал Сецуритy“ коју је спровео Институте фор Полицy анд Стратегy, Лоудер Сцхоол оф Говернмент, Дипломацy анд Стратегy 2006.

[3] Џихад се односи на цео свет који још увек није под муслиманском влашћу, али посебно на оне његове делове који су некад били под муслиманском влашћу. То је случај са Израелом. Али не само. Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган у јулу 2012. изјавио је да му је бивши лидер босанских муслимана, Алија Изетбеговић, „пред смрт оставио у аманет Босну“ рекавши му да је Босна „оставшина Османлија“. Такође изјављује да би турска војска била у обавези да помогне Албанцима у стварању Велике Албаније.

[4] Израел ће постојати док га ислам не буде збрисао, баш као што је збрисао и оне пре Израела – из повеље Хамаса. У повељи се тражи „ослобађање Палестине од Јордана до мора“, у преводу уништење Израела.

[5] Исте године, оснивач Муслиманског братства, Хасан ал-Бана, изјављује – „Ако заиста дође до стварања јеврејске државе, Арапи ће Јевреји који међу њима живе подавити у мору“.

[6] Хезболах – партија бога. Оснивач и вођа ове „партије бога“, Хасан Назралах о Јеврејима говори као о „канцеру који се сваког тренутка може проширити, а решење израелско-палестинског сукоба види „искључиво у нестанку Израела“ за који каже да је добар само „због тога што су се Јевреји у њему окупили на једном месту тако да не морају да их гањају широм света“.

[7] Обавеза ношења жутих платнених ознака (или других сличних детаља у сврху разликовања немуслимана, као што су појасеви, покривала за главу или ланци) уведена је у деветом веку у Багдадском калифату (девети век је, иначе, чувени „златни век“ ислама) за Јевреје и хришћане. Одатле се проширио у средњевековну Европу где се, природно, односио само на Јевреје. И Хиндуси у Индији под муслиманском влашћу морали су носити ознаке за распознавање. Та пракса обновљена је у Авганистану под талибанском влашћу.

[8] Породица Хусеини наставила је да игра важну улогу у палестинском политичком животу. Фајсан Хусеини, чији је отац био нећак великог јерусалимског муфтије, до своје смрти 2001. Сматран је за једног од водећих гласноговорника на територијама.
 

 

Извор: http://alexandarlambros.wordpress.com

[коЖељ њацИ]

Не.

 

Од куд ти то да Јевреји више нису изабрани народ?

[коЖељ њацИ]

А ево и зашто не.

Бог је Јеврејима обећао ту земљу и дао им је.

Не као вери него као народу.

А веру је обећао свим народима и дао им је преко Христа кроз Цркву. Црква је екстериторијална. Није одређена територијом него сабором верних то је њена територија.

[Aquilius Cratus]

Sad kad se Lambros pojavi na forumu.

[коЖељ њацИ]

Мислим да јевреји и дан данас мисле да су изабрани у ствари посебни.

Што би Бог некоме давао земљу? Да ли у земљи има нешто посебно?

Ако је Бог рекао да су они изабрани, јер ће се из њиховог племена родити Месија, мислим да је само то, чист наговештај. Нама су јевреји и дали веру и Христа, али само они који су га одабрали. Да верујемо да су јевреји посебни и изабрани, зашто онда ми нисмо јевреји? Ајмо сви у јудаизам.

И да допуним, која им је сврха као изабраног народа сада?

 

Св. Ап. Павле ти је одговорио на ова питања.

Касно ми је сад да тражим све то.

Бог није укинуо њихово изабрање, нити је прекршио своју реч.

Нису они  изабран народ зато што су супер раса, нити само зато да би од њих дошао Месија (а и то је више него довољно да им не заборавимо изабрање). На крају нису Јевреји само савремени Јевреји него сви Јевреји кроз историју како старозаветни тако и новозаветни и јудаисти.

[Александар Милојков]

Sad kad se Lambros pojavi na forumu.

 

Њега су бановали чак и ови са Б92 блога. 

[Н И Н Е]

Пристрасан текст.

[Melhisedek88]

Св. Ап. Павле ти је одговорио на ова питања.

Касно ми је сад да тражим све то.

Бог није укинуо њихово изабрање, нити је прекршио своју реч.

Нису они  изабран народ зато што су супер раса, нити само зато да би од њих дошао Месија ( а и то је више него довољно да им не заборавимо изабрање). На крају нису Јевреји само савремени Јевреји него сви Јевреји кроз историју како старозаветни тако и новозаветни и јудаисти.

 

U poslanici Rimljanima.Nek procita celu.

[Натан]

Све је то ок, али по мени они нису ништа специјално, поготово што знам Хришћане који због њих доживљавају права понижења и мучења (нису ни муслимани нешто бољи). Они су већи расисти од многих нација, али се уредно позивају на исти, када њих неко помене негативно.

Њима свака част за многе ствари и скидам им капу, али су за неке дно дна, а поготово какво им је понашање према Хришћанима. Да то Хришћани раде њима, то би био антисемитизам на куб. Тако да, могу они да буду у мислима изабрани колико хоће, они су за мене као и свако други, осим у заиста великом напретку, способности, учености, али само у томе, јер ми нису ни изабрани, нити не изабрани.

 

Постоје спорадични случајеви нетолеранције, као и свуда у свету. Ево каква је ситуација на нивоу државе:

 

„Од оснивања државе Израел 1948. године, хришћанске заједнице на њеним подручјима су се увећале за десет пута“, пише Орен.

„Хришћани заузимају истакнута места у свим аспектима израелског живота, присутни су у Кнесету, у Министарству спољних послова, и у Врховном суду. Изузети су од војне службе, али се на хиљаде њих добровољно пријавило и положило посебну заклетву која се темељи на Новом завету, одштампану на хебрејском језику.“

„Као верник у Исуса, који није јеврејског порекла, а који живи у Израелу, у потпуности сам сагласан са Ореновом проценом. Израел је ‘рај’ за хришћане. У потпуности смо прихваћени и према нама се опходе са поштовањем“, каже новинар Рајан Џонс (Ryan Jones).

Амбасадор Орен признаје да се јављају инциденти узроковани нетолеранцијом, и то је тачно, али је такође тачно да се такви инциденти јављају и у “хришћанским“ државама попут САД, Немачке и Велике Британије.

 

http://www.srbel.net/2012/03/29/izrael-najbezbednije-mesto-za-hriscane-na-bliskom-istoku/

[Volim_Sina_Bozjeg]

Не.

 

Од куд ти то да Јевреји више нису изабрани народ?

 

Iako su vikali,da razapnu Hrista i govorili pri tom: Sva krv na nama da bude i na našoj deci?

 

Možeš li nešto više o tome,ja nisam do sada nailazio na to pitanje, tj. nisam imao literaturu.? (zanima me)

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ko su jevreji? Oni koji Hrista prihvatiše ili i oni koji se Boga odrekoše a tako i svog izabranog statusa. Postoji mogućnost da pojmim pogrešno,pa mi onda ni ova pitanja ne znače ništa. 

 

Gde može da se pročita tekst?

 

Izabrani bi trebalo Hrista da prihvatiše*.

[Trifke]

Slika nigde nije crno bela pa ni ovde. Po onome sto sam slusao od onih koji su ziveli u Izraelu godinama izgleda da je puno od ovoga sto pise u ovom clanku tacno ali ima i ona druga slika Izraela a to je ona svakodnevnica. Npr Jevrejka koja je postal pravoslavna mora da ide u sasvim drugi deo Jerusalima u Crkvu da je nebi videli njeni poznanici jer se kod njih prelazak na hriscanstvo ne prasta. Zivot je kao i uvek nesto drugo od onoga sto proklamuju mediji i jedne i druge strane. 

Inace licno smatram da zid koji je postavljen je vrlo delotvoran kao i to da neverujem u muslimansku toleranciju jer oni su tolerantni samo kada su manjina.  Da podsetim da je svojedobno u palestinskoj samoupravi bili i hriscani ali su morali da se povuku zbog pritiska i tako to.

[коЖељ њацИ]

Уопште конвертитство се не прашта нигде. То није специјална особеност Јеврејског народа али барем за то не секу главе као њихови суседи.

[Ignjatije]

Како се лепо небески народи подржавају

 

 

Нек пукну душмани, ми и даље волимо цео свет!

[коЖељ њацИ]

Што се тиче Јевреја као народа и нације они су се национално дефинисали негде на око 200 година пре доласка Христовог.

До тада су били искључиво верска заједница, али у време хеленизма народност и обичајност преузимају примат у дефинисању нације а вера која је увек била намбр ван полако постаје само форма.

Иако се и дан данас Јеврејин дефинише вером ипак је мноштво Јевреја који су агностици па и атеисти или потпуно религиозно индиферентни.

 

Да ли можемо рећи да Србима не припада Косово зато што је један део Срба нерелегиозан?

 

Можемо, наравно. То и говоре многи црквени људи. Међутим нација није само вера.

Мада је код Срба и Јевреја тај део изразит.

Ипак ни нерелигиозни Срби не пристају лако на отуђење Косова. Па тако и нерелигиозни Јевреји не прихватају олако отимање Израела, Јерусалима и др.

 

У сваком случају религија и тамо и вамо( и код Срба и код Јевреја) јесте база националног идентитета, али је он ипак шири од саме религије.

 

Дакле било да су Срби и даље у завету или да су га напустили Косово је српско. Исто тако и са Јеврејима било да су и даље у завету или да су га напустили Израел је Јеврејски.

 

Међутим уколико су Срби напустили видовдански завет онда Косово  више није за њих сакрална територија већ само обична територија, али од великог националног значаја.

Исто тако аналогно и Израел и Јевреји.