о. Љубивоје Стојановић: предавања, текстови...

JESSY · Фебруар 2, 2015

STRPLjIVIM PROMIŠLjANjEM DO DOBROG POSTUPKA
Vrlo je važno da svako uspe na pravi način da prepozna sopstvenu odgovornost i tako bude stvarno slobodan, neopterećen samo pravima i dužnostima. Nažalost, retko kad se trudimo da na taj način osmislimo svoju slobodu i sve naše odnose, što jasno ukazuje na potrebu postojanja određenih pravila ponašanja i zakonskih odredbi koje određuju i usklađuju međuljudske odnose. Ali, i pored postojanja tih pravila i odredbi, važno je i potrebno neprestano insistiranje na odgovornoj slobodi, jer samo tako se uspostavlja pored principa zakonitosti i princip dragovoljnosti. Nažalost, uvek smo radije skloni da tražimo „rupu u zakonu”, nego da prihvatimo sopstvenu odgovornost i podnesemo adekvatne sankcije u vezi sa učinjenim ili neučinjenim. Više se opterećujemo traženjem opravdanja za sebe nego što prepoznajemo sopstvenu odgovornost kao meru života. Tako i u ove dane, kad se priprema novi Zakon o bezbednosti, retko ko i veoma malo promišljamo svoje postupke. Samo se opterećujemo mogućim sankcijama, što dovodi do stanja nekreativnog straha i želje da se nađe neki put neprepoznate odgovornosti. Svako vidi drugoga kao mogućeg počinioca ili prekršioca, a sebe pod teretom sverazarajućeg straha sklanja u stranu. To nije dobro, i veoma je važno da svako od nas „podvuče crtu” i krene napred neopterećen ranijim zbivanjima, posebno ne onim u vezi sa činjenjem ili nečinjenjem drugih. Tu treba krenuti od malih, najmanjih stvari, odgovorno odlučiti da se uvažavaju sva pravila u vezi sa vožnjom, koja se tiču upravljanja motornim vozilom, od ispravnosti vozila do lične spremnosti u smislu neuzimanja alkohola, poštovanja znakova upozorenja i prilagođavanja brzine kretanja. Motiv ne treba da bude neplaćanje kazni, nego uvažavanje propisa zarad sveopšte sigurnosti.
Može se neko pitati kakve ovo veze ima sa pobožnošću, ali razmislimo odmah i uočimo da veoma ima, jer vera nije samo klečanje i traženje, vera je neprestano davanje i primanje. Praktikuje se uvek, a ne samo u vreme molitve i ne samo u hramu. Na svakom mestu i u svakom trenutku treba biti odgovoran čovek, samo tada možemo da kažemo da smo i dobri vernici. Poštovanje zakona i uvažavanje propisa javnog reda osnovni je pokazatelj zrelosti u veri, dok je neuvažavanje tih propisa znak nezrelosti u veri i samovolje pojedinca koji je umislio da je vernik. Ko nije dobar čovek koji uvažava red i poredak, ne može biti iskreni vernik, i nema te molitve koja može da bude zamena za neodgovorno postupanje. Da, postoji oproštaj i pokajanje, ali ne kao odobravanje zlodela, nego kao prihvatanje i podrška dobroj odluci da se prestane zlodejstvo i započne dobrodelatni život. Mi obično sebe opteretimo velikim mislima, pa onda „male” stvari previđamo, umišljajući da nije naše da se bavimo nebitnim i beznačajnim stvarima. Ali, da li je nebitna stvar to što neko neobuzdanom vožnjom auta rizikuje da oduzme tuđe živote i izgubi svoj život? Treba li ravnodušno previđati to i baviti se „visokom duhovnošću”, umesto da se promišlja i sve ovo i pokrene dobra odgovornost svih? Nije li ovo najsmisleniji početak sazrevanja u veri razumevanjem zajedničenja sa drugima u svim životnim situacijama? Zasigurno jeste! Ako se ovo previdi i prihvati da ono što radimo samo sebi radimo, bez razumevanja da je tako nešto nemoguće i netačno, veoma rizikujemo da obesmislimo sve svoje postupke. Tada vidimo samo sebe, drugi nikako nije u našem okogledu, zapravo tu je, ali ga mi ne vidimo. Mislimo da smo sami sebi dovoljni, tu negde je Bog koga prizivamo u različitim molitvama i u obredoslovljima. Ne vidimo da na ovaj način možemo zalutati na bespovratnu stranputicu otuđenja od stvarnog života.

JESSY · Фебруар 2, 2015

BOG JE UVEK SA NAMA, SAMO I MI TREBA DA BUDEMO SA NjIM
Posebno je važno za verujućeg čoveka to da izbegne opasni pasivizam i prepuštanje toku događaja, bez stvaralačke dinamike. Nije dobro da umišljamo kako je dovoljno to što smo auto okitili krstovima, ikonama i drugim rekvizitima, osveštali ga i tako se „predali u ruke Božje”. Verski dinamizam podrazumeva stalno kreativno stvaralaštvo, što u konkretnom slučaju znači da treba uvažavati sve postojeće propise, bez samozavaravanja da smo, činom osveštavanja vozila i aktom stavljanja sveštenih predmeta u njega, privilegovani i razrešeni od svih odgovornosti. Lepo je to što imamo molitvenu punoću, ali ne smemo da to pretvaramo u stanje izgubljene odgovornosti i nedoživljene vere. Da, Bog nas zaista čuva, ali tako što mi uvažavamo život i sva njegova pravila i propise. Mudro je rečeno u dalekim davninama: „Ko se čuva, i Bog njega čuva”, i ta misao treba da nas neprestano pokreće u stvaralaštvo na pravi način, tako da ne umišljamo o Bogu i o sebi, da ne prisvajamo Boga samo za sebe i ne tražimo privilegije zbog svojih umišljenih zasluga. Nije loše to što molitveno prizivamo Božju pomoć u činu osveštavanja vozila i veru iskazujemo stavljanjem ikona i krstova, ali to je nedovoljno ako sve tu stane! Nema u veri mesta magijskom događanju, to nisu mantre ni amajlije, to su obeležja koja obavezuju a ne raspuštaju do neodgovornog postupanja. Osveštali smo vozilo i okitili ga sveštenim predmetima pokazujući veru na taj način, što isključuje svaku neodgovornost i površnost. Ne razrešava nas od važećih propisa i obaveza koje važe za ostale učesnike u saobraćaju.
Štaviše, potrebno je pokazati i veću odgovornost u svemu tome, ističući se strpljenjem i dobrim postupcima, a ne zaklanjati se iza molitve, krsta i ikona. Samo na taj način možemo da ostvarimo dobru komunikaciju sa Bogom i drugim ljudima, sebedavanjem a ne samoisticanjem i traženjem privilegija. Sve ovo je veoma lako, samo je potrebno biti mudar, trezven, dobronameran i odgovoran u svemu, i ne deliti postupke i događaje na bitne, manje bitne i nebitne. Drugi je uvek tu, pored nas, čak i onda kad nije u blizini, pojavi se odjednom i nenadano, što treba da nas osmisli nabolje, a ne da nas uplaši. Zbog toga, sve što činimo treba da bude osmišljeno staranjem o drugom i spremnošću da svaki susret sa drugim bude usrdan u punoći dobrodelatne dobronamernosti. Posebno je to važno kad je u pitanju uključivanje i učestvovanje u saobraćaju, bilo kao pešaka ili putnika i vozača. Za početak treba razumeti da postojeći propisi nose u sebi dobre preporuke na osnovu znanja i iskustva mnogih, i uvažavati ih. Znati da nas isti na dobro usmeravaju, a ne ograničavaju nas, i kad tako postupamo, videćemo da je sve bolje, smislenije i lepše. Dakle, uz molitvu neizostavno ide i poštovanje propisa i uvažavanje drugoga, tako se najbolje čuvamo u punoći dobre životne dinamike. I to ne da čuvamo samo sebe, nego sami sebe i jedni druge, dajući puni doprinos dobrim društvenim procesima u zajedničkom čuvanju i unapređivanju svetinje života.

JESSY · Фебруар 2, 2015

DRAGOVOLjNOST I ODGOVORNOST
Svaki novi dan nova je i dobra šansa da učinimo neku radost jedni drugima, ali tu uvek vreba i opasnost da nenamerno nanesemo bol drugome. Potenciram nenamernost, ostavljajući za neku drugu priliku rasuđivanje o opakoj zlonamernosti koja opterećuje mnoge umove. Ovde ističem opasnu mogućnost nepromišljenog i slučajnog zlodejstva, jer ni najpijaniji čovek ne seda za upravljač vozila da bi se ubio, ili da ubije drugoga, a to se ipak događa. Zar ta činjenica ne govori dovoljno da svako od nas odustane od takve vožnje, ili vožnje neispravnog vozila, brze vožnje pod pritiskom vremenskih određenja? Da, govori, ali šta nas to navodi na loš postupak? Neki čak govore kako su sigurniji ako popiju čašicu više, neki se hvale izbegavanjem plaćanja kazni i „snalažljivošću” u tim situacijama, retki su oni koji odluče da nikad više ne ponove ranije loše radnje. Kao da je sve obuzela besmislica zaključivanja „dok traje nek traje”, gde nema nimalo mesta za drugoga, svako je sebi najbitniji. Sve ovo pomeraju napred i nabolje pozitivni zakonski propisi, ali za verujućeg čoveka je, pored poštovanja i ispunjavanja ovih propisa, bitno i potrebno da u svemu pokaže punoću odgovorne slobode. Da svemu doda dragovoljnost i odgovornost kao pravu meru dobrodetelji i slobode.
To znači da u svemu uvek ima na umu postojanje i potrebu drugoga i da svoje postupke saobrazi tako što će uvek znati da razume i uvaži drugoga, a ne samo da traži od svih podršku i razumevanje svojih želja, namera i postupaka. Bez takvog suočenja sa sobom samim, svaki susret sa drugim neminovno postaje loš događaj (nezgoda-udes) sa nesagledivim posledicama. Saobraćajne i druge nezgode samo su posledica lošeg stanja ličnosti, i sigurno je da bi ih bilo mnogo manje kada bi bilo bar malo više samoispitivanja. Zakoni i propisi mogu da doprinesu mnogo, i veoma su važni i potrebni, samo ih treba ispunjavati po savesti, a ne u strahu od kazne, i sve će biti bolje, svi ćemo biti bolji i svima će biti bolje. Preuzmimo odgovornost i ne mislimo samo na sebe, vidimo jedni druge na pravi način sa punim uvažavanjem života i stvaralaštva. Načinimo velike pomake, najpre u „malim” stvarima, naučimo se da živimo jedni sa drugima, a ne samo da postojimo jedni pored drugih, neka naše životno saobraćanje bude uređeno dobrim propisima koje poštujemo i osmišljeno stalnim staranjem jednih o drugima i sve će biti dobro…

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1019/tekst/odgovorna-sloboda-u-punoci-ljubavi/print/lat

JESSY · Фебруар 27, 2015

Реч пастира - отац Љуба Стојановић

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/02/27.02.14_-_rec_pastira_-_o_ljuba_stojanovic_-_1.00.00.mp3

JESSY · Април 11, 2015

Благодатни огањ - Вера обавезује

Гост Радија „Слово љубве“ био је у Велику Суботу протојереј проф. др Љубивоје Стојановић, духовник у капели св. Петке и цркви Ружици на Калемегдану. Говорећи о суштини и смислу Благодатног огња, прота је истакао да га „не треба само (физички) видети, него и осетити и хиљадама километара далеко“. Савремени хришћани треба да се чувају претераног наглашавања чуда. „Спасоносни процес је и у прошлости и садашњости и у будућности“, рекао је о. Љубивоје.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/04/11.04.15_-_jelena_jez_-_vaskrsnji_intervju_-_o_ljuba_stojanovic_-_0.46.48.mp3

JESSY · Мај 18, 2015

О. Љубивоје Стојановић:

БОЛЕСТ, ОЗДРАВЉЕЊЕ, ИСЦЕЉЕЊЕ

Данас би требало нешто да говоримо на тему "Болест, оздрављење и исцељење". Црква, у контексту васкршње радости, у свакој недељи од Васкрса до Спасовдана, после и Духова, и даље од Духова кроз све недеље када славимо ту радост Васкрсења, подстиче наше промишљање живота на један реалан начин. У том контексту, после Васкрса имамо Томину недељу, Недељу мироносица, и сада имамо трећу недељу, која је иза нас, Недељу о раслабљеном, где видимо један величанствен сусрет љубави Божије са човеком у немоћи. То нас подстиче да промишљамо: откуд болест у нашем животу?

Одмах треба рећи да болест није резултат Божије освете и казне, него је последица човековог одустајања од живота. И није нешто што Бог жели нама, то је нешто што нам се догађа, а Бог жели да нас избави и избавља нас. Али је потребно да и ми уложимо себе и све од себе, да се боримо, знајући да је наш живот оптерећен и болешћу и смрћу, али да то не треба да код нас угаси наду у Живот вечни, веру у себе као личност за вечност, него да подстакне наше промишљање живота на један одговоран начин. Заиста, свако од нас се веома тешко суочава са чињеницом болести. Просто, наша природа не прихвата болест, што јасно показује да болест није природно стање човекове личности, болест је уљез у нашем животу. Бог нас није створио као некога ко треба да буде болестан, ко треба да умре, него нам је дао живот, али и слободу. И, у својој слободи, човек се определио против живота и уселио је болест и пролазност у себе, али нас Бог није оставио.

И, управо јеванђеоски догађај, она јеванђеоска прича, тај реални јеванђеоски догађај у бањи Витезди, о којој смо на Литургији, у недељи која је иза нас, слушали... Што је интересантно још: то Јеванђеље се чита приликом освећења славске водице и водице у дому, приликом Малог освећења водице, дакле, то је догађај који живи у Цркви и понавља се непрестано, да би подстакао наше дубље промишљање. Ја бих из тог догађаја издвојио два кључна момента. Први је Христово питање човеку који је лежао раслабљен, болестан, дакле, 38 година: "Хоћеш ли да будеш здрав?" Друго битно место је одговор овог човека: "Господе, немам човека". Управо у контексту ових речи треба промишљати ту проблематику болести, и оздрављења, и исцељења. Прво треба знати да Христос непрестано пита свакога од нас: Хоћеш ли да будеш здрав? Немојмо сад да се питамо: па, како, нисам ја то чуо, како је то могуће? Ми то не чујемо и не треба сад очекивати да стане пред тебе и каже: Хоћеш ли да будеш здрав? Него, да промишљамо другачије то. Ми видимо да свако од нас каже: од Бога здравље, од цара мира – и то је суштина. Али је све много дубље.

Неопходна је наша слободна отвореност за ту благодат љубави и наша међусобна солидарност једних према другима. Да, просто, победимо страх од болести и умирања. Докле год не победимо тај страх и докле год размишљамо: "само да се мени не деси", докле год себично приступамо и Богу и другоме човеку, чувајући себе од другога, не питајући се како помоћи ближњем у болести, умножавајући страх у себи и претварајући свој молитвени живот само у једно чекање да нам се не догоди ништа лоше, тада се све релације и са Богом и са човеком обесмишљавају, тим страхом. Много је важније знати суочити се са болешћу. Прво суочење јесте то да сазнамо да то није казна Божија. То није нешто што нам је наметнуто као освета, него је то последица човековог пада. Немојмо сад да оптужујемо Адама и Еву: они су криви. То је стање у које је човек упао. То није стање наше природно, нешто дато унапред, без нашег учествовања. Дакле, болест и пролазност су последица нашег поступања, или, још јасније: преступања Божије заповести о животу. Али, опет, ту морамо бити опрезни да не бисмо схватили да се ту ради о казни. То је стање. То је једно стање, које није лако дефинисати, као и питање здравља: да ли је здрав само онај човек који нема температуру, није под неком терапијом...? Здравље је стање коме тежимо. Болест је стање у које често упадамо, али ту је танка нит. Нисмо болесни само онда када имамо температуру, када имамо неке показатеље болести.

Зато је битно да човек реално размишља о себи и о свом животу, и да, када је у питању болест, свему реално приступа. Да схвати потребу тог садејства лекова, које примамо од својих лекара, и молитве. Нипошто не треба омаловажавати рад и труд лекара, и свих прописаних терапија, и заштите у контексту медицинских достигнућа. Не можемо ми говорити: "Ја ћу само да се молим, Бог ће ми дати здравље..." јер тиме употребљавамо име Господње узалуд. Господ је дао... и лекаре и лекове. Господ је тај који исцељује, али је Он благословио и лекаре и лекове. Дакле, Господ сваки људски труд благосиља. И зато је неумесно да ми у име вере, у име молитве, одбацујемо труд лекара, достигнућа савремене медицине, где имамо, од оних обичних болести до оних најтежих прописане различите терапије, и зато је много важно ускладити молитвени живот, живот у вери, и здравствену заштиту која нам се нуди, и не обезвређивати ничији труд и рад. И, не умишљати да молитву супротстављамо труду једног лекара. Заправо, лекар који се труди и бори за живот и здравље болесника – на свој начин богослужи, служи Богу и човеку. То је његова молитва. Један хирург, ако има операцију хитну у недељу, не треба да има дилему да ли да оде у цркву, него ће прво да оперише, па ће онда отићи у цркву и причестити се и молити се Богу. Он мора да схвати да је то његово богослужење: да помогне болесном човеку да оздрави, да се исцели. Ту је сада врло важно да ми, у својој свакодневици, препознајемо то сагласје оздрављења и исцељења. И, да препознајемо то садејство благодати Божије, кроз молитву, кроз оне најдивније молитвене вапаје Богу, и кроз медицинске терапије. Треба једно са другим ускладити, а не једно друго супротставити.

Христос увек пита: Хоћеш ли да будеш здрав? Не треба ми да очекујемо да се и нама догоди, увек, у сваком тренутку, оно што се догодило раслабљеном човеку у бањи Витезди, када му каже: Устани. Процес оздрављења је, понекад, у неким болестима, и дубљи и тежак. Ту је вера на испиту. Ту је најбоље, ако успемо да ускладимо ту терапију коју добијемо са благодетним животом, где је пуноћа Причешћа. Само, има један проблем код нашег човека, то ћете чути, поготово ако је човек мало старији, а болест мало тежа. И, када вам неко предложи: "Позови свештеника да се исповедиш и причестиш", он помисли: овај размишља да ми је дошао крај. Зашто Причешће оставити за крај? Зар ми нисмо хришћани тиме што се причешћујемо? Зашто не позвати свештеника да причести човека после операције? Али, опет, и кад се причести човек, нипошто му не треба рећи: "Прекини терапију, ти си добио сада Причешће, терапија ти не треба". Такав приступ је неодговоран, да не кажем: богохулан. Зато је врло важно, на један прави начин, из контекста јеванђељског чуда, и многих чуда где Јеванђеље описује оздрављење и исцељење болесних људи, извући једну поуку, не тражити по сваку цену да се мени то догоди, и ја ћу сада искључити све оно што је савремена медицина достигла јер, Боже мој, ја верујем, ја се причешћујем... Дакле, то су те две крајности, подједнако опасне: и она када избегавамо Причешће јер се плашимо, и она када избегавамо лекове јер мислимо да је то непотребно. Да, Причешће је свемоћно, то је сједињење са Богом, то је наше обожење, али то не искључује и све оно што је човек, својим трудом у области медицинске науке, достигао.

Ми видимо сада: медицина је узнапредовала. Наравно, постоје одређене болести где медицина не може да дâ одговор на сва питања, али то не значи да обезвређујемо медицину. Тај страх, притајено, у свакоме од нас постоји. Докле год човек нема то искуство болесничке постеље, тог суочења са болешћу. Ја до 2005. нисам имао то лично искуство, као дете сам имао некакве болести, имао сам жутицу хроничну, ни слепо црево нисам оперисао, ништа. А, 2005-те: повреда кука. И, онда се човек пита. Битно је да човек не осети, у тој болести, ни да је кажњен, ни да чека чудо по сваку цену, него треба смирено да се суочава са чињеницом да је болестан, да треба да дâ све од себе да се не предаје, да своју наду положи на Бога, али не да се преда, него да се бори. Да не очекује ни нешто немогуће, али ни да пада у депресију, очај, "све је пропало", него да просто уноси ту радост у свој живот. Радост је стваралачки чин, а не нешто пасивно, што добијамо; то је нешто што извире из нас. Ма колико деловало чудно, али болесник у том стању немоћи мора под хитно ту немоћ да превазилази, мора да тражи разлоге за радост. Ту сада имамо разне психолошке препоруке: размишљај о лепим тренуцима из живота... Уз све уважавање тога, препоручујем да је много важније, уз то све, дакле, избегавати негативне мисли..., али је много важније имати једну молитвену пуноћу, један молитвени оптимизам, не предавати се, не говорити: "Зашто баш мени ово може да се догоди?", не умишљати: "Ја сада испаштам грехове својих предака" – не дај Боже! То није тачно. Бог не жели такав однос са нама, да буде Неко Ко нас кажњава, па ми сада то испаштамо. Него, просто да се реално суочимо, да преузмемо одговорност за свој живот. Јер, ако свако од нас зна да је претерао, да је изгубио меру у јелу и пићу, у нечему... – сам себи је највећи непријатељ. Ако је нешто прескочио у терапији – па, ти си сам, дакле, допринео својој болести.

Наравно, има и болести где човек није ништа допринео, него се тако догодило. Али је најважније ту да не поклекнемо и да не помислимо: "Ето, Бог мене кажњава, не види Он мене..." Јер, ми верници смо често склони да осуђујемо оне који не верују, али у моментима болести и патње, те наше јововске борбе, као старозаветни праведни Јов, свако од нас пролази кроз те дилеме, ми имамо ту чињеницу у свом животу да избегавамо ту хришћанску терминологију и ту Књигу о Јову. Ми радије говоримо: човек стоички нешто подноси. Свака част стоицима и филозофима, лепо је знати шта је то, али стоици су имали један свој начин борбе са собом, за себе, али хришћани – без негације било кога – треба да мисле управо ту јововску борбу. Из старозаветног контекста и новозаветног контекста да виде како човек, у тим моментима, и приговара Богу и пита се... Све то треба освестити у себи и проћи кроз то. Зашто ја? како? куда? И, бити стрпљив. Најтеже је бити стрпљив. Најлакше је рећи: "Буди стрпљив", "стрпи се", "стрпљен – спашен"... То су све лепе изјаве, али кад се суочимо ми са животом, и смрћу, болешћу, кад чекамо неку операцију, кад чекамо неку интервенцију, кад чекамо неке резултате – кроз које ми фазе пролазимо? То је врло битно да тада пројавимо своју веру у Бога, на један прави начин. Сви тада, у тим тренуцима, што је оправдано, тражимо лекара, стручњака за ово, за оно, и не треба одустати од тога, то је људски, то је природно, то је борба за живот. Али, у тим тренуцима или претерано верујемо: биће чудо, или се негде предамо. Просто, треба избегавати те крајности. По Светим Оцима, у тим тренуцима је најцелоснија, најпотпунија вера: прихватити оно "Нека буде Твоја воља, Оче". Са убеђењем да нас Бог неће оставити! Е, то су сада најтежи тренуци вере. Јер, ми говоримо: "Стрпи се", једни од других нешто тражимо, па кад тражимо, ми смо нестрпљиви, а кад нас неко чека, ми кажемо: "Сачекај, стрпи се"...

У том контексту наших тадашњих релација, у болесничкој постељи, са Богом, пролазимо кроз разне фазе и сумње у себе и сумње у своје сопствено достојанство, дође и до сумње: "Да ли мене Бог воли?" Па, воли ме Бог. Волим и ја Њега. Али, зашто сам болестан? На једном другом месту, апостоли се питају, када су видели болесног младића, слепог од рођења: "Ко је сагрешио – он или његови родитељи?" Ни он, ни његови родитељи, него да се покаже слава Божија на њему. Ове речи делују вишеструко отрежњујуће за све нас. Дакле, болест није последица неког преступа који треба да буде кажњен. Болест јесте резултат нашег промашаја, нашег избора, али не и казна. Видите, и апостоли питају: ко је погрешио? И ми имамо ту прву фазу: зашто ја, зашто баш мени? Одједном, свако од нас, ко је тешио ближње у болести, када се сам суочи са тим, када почиње сам себи да броји дане: колико дана, колико година, шта могу, шта не могу – падамо у опасну депресију. Постајемо понекад и наивни: и онда се појављују неки видовњаци и чаробњаци и остали који нам нуде исцељења. И, онда је ту човек склон, ако треба, што каже, за здравље ће продати све, што год му ко каже, узеће све. И, онда видимо, због тог човековог одређења према животу, које је позитивно, он хоће да живи, али у исто време и због тог лошег суочења са том чињеницом болести, због тог нереалног суочења, и због тог реалног трагања "хоћу да будем здрав", видимо колико у животу имамо људи који се појављују као неки чаробњаци, видовњаци, који нам говоре да испаштамо грехове својих предака, па узми ово, па узми оно... Јадни човек, шта све неће прихватити: и да поједе, и да плати, и да ко зна шта уради... Лакше то прихватамо него терапију лекара, а да не говорим – молитву. Баш у недостатку тог сагласја, у недостатку те верничке одговорности да дамо све од себе, и у контексту вере и у контексту прихватања медицинских достигнућа, и да не излазимо изван граница реалног у нешто ирационално – просто видимо да нам је то тесно, да појединци, а зову се хришћани, кад се суоче са болешћу, оду у цркву, упале свећу и траже: има ли ту неки човек, нека жена, која ту нешто ради...? Просто, завршимо своју мисију контакта са Црквом кроз паљење свећа. Не обратимо се свештенослужитељу, не тражимо Христа. Свако је убеђен да ради најбољу могућу ствар. Јер, ту постоје приче: тај и тај је помогао томе и томе, он је њему рекао: "упали 90 свећа", уради то, уради оно, "откупи грехове предака", не знам шта све људи не говоре... И, нама је то пријемчивије него да кажемо: "Имаћу своју терапију, причешћиваћу се (Боже мој – то је већ крај! – помишљамо у себи; то је готово: кад дође свештеник и причести – следеће је опело)...

Просто, немамо стрпљења у себи. Не осуђујем, то је та људска борба. Али, хришћанство има једну другу димензију: богочовечанску, а не само људску. Него, то људско, кад постане богочовечанско, онда се изграђује тај систем стрпљења. У нестрпљењу и суочењу са тешком болешћу, када чујемо од лекара дијагнозу: "Имате ту и ту болест", обично човек пита: "Колико ми је дана остало?" Оптерећује и лекара, као да лекар може да зна. То не значи да је лекар непотребан, него он каже: искуства су различита, од случаја до случаја. Ретки су они који се прекрсте, помоле, прихвате терапију, причешћују се и, не да чекају смрт, него да свој живот реално промишљају, да дају све од себе, да користе позитивна искуства, да користе разне напитке, чајеве, да слушају искуства других. Али, најпре се определимо наивно, у страху, за неке радње које нам неко препоручује, да нешто буде "као руком однето". У природи човека је добро то да не жели болест, али не треба бити наиван. Ми добро знамо колико људи оде, кад се неко прогласи – неки тамо видовњак, чаробњак – и ту је тешко обајснити човеку који је болестан, испашће да смо му непријатељи, да му не желиш добро. Али, верујте, када бисмо се ослободили тих потеза, тих радњи, и када бисмо, молитвом, причешћујући се, без оних предрасуда о причешћу болесника, са вером, приступали светим местима, као што је Острог, Света Петка, у сваком храму постоје Свете мошти у антиминсу... Питамо свештенике по парохијама: ко долази да им чита молитве за оздрављење? Ретко ко. А, тек за Причешће... Људи се плаше. Када бисмо, у том суочењу са болешћу, изабрали тај пут вере, а не пут сујеверја, лакше бисмо поднели све. На жалост, видимо да су и та света места, чудотворна места, оптерећена: ту се појављују ти "чаробњаци", ту они траже своју клијентелу, обећавајући им чудесна оздрављења и исцељења. И, ту човек онда не види да нас он одваја од светиње, нудећи нам своју услугу! Али, ми волимо да чујемо лепе речи... Шта значи болесном човеку кад чује: бићеш оздрављен, ја имам моћ, ја сам излечио/излечила толико људи... А, не видимо да се тиме одвајамо од Христа. Не желим да сатанизујем никога, да прозивам било кога, али просто апелујем на хришћанску свест. Имамо места исцељења, имамо лекаре и болнице и амбуланте, као места оздрављења, а свете храмове као места исцељења. Имамо Причешће, као нешто најважније, али ми имамо страх од тога. Наш човек, просто, у том страху од Бога, у том страху од Цркве, у неприхватању молитвеног живота и свог учешћа у молитвеном животу, не користи те позитивне капацитете богослужења и благодати Божије у храму, у црквеној заједници, у тој радости богослужења. Не схватамо да је свако свећење водице у нашем дому једно призивање чуда у наш живот. Не прихватамо ту светињу Богојављењске водице, чак је неки и злоупотребљавају. Али, неупоредиво више од свега тога јесте Причешће. Откуд то да болестан човек има страх да се причести, да свештеник дође да га причести на болесничкој постељи? Ја се сећам, кад сам ја био болестан, дошао је мој сабрат да ме причести, сви су поскакали: "Ко је умро?" Па, није нико умро. Ја питам: "Па, што се ви бојите, причестите се..." Разумео сам ово двоје-троје који су рекли: "Требало је да се припремим", али ови остали: "Не! Ако се причестим, готово је!" Али, онда кад су они видели, предвиђали су да ћу у децембру проходати, али, хвала Богу, десило се да сам једном, у току ноћи, устао из кревета и кренуо, а они су скочили: "А, ви не ходате на штаке?!" Ја видим: немам штаке, кренем и, хвала Богу, било је добро. "То је чудо!" Ја кажем: "Станите, људи, па не воли Бог мене више него вас. Бог нас све подједнако воли". "Требало је и ми да смо узели то Причешће!" "Па, немојте магијски да приступате Причешћу!"

Дакле, морамо превазићи те страхове, та незнања о Богу, о себи, о болести. Разумети да су оздрављење и исцељење резултат великог труда и великог напора лекара и наших молитава, и да је Господ увек ту, да нема човека кога Он не пита: Хоћеш ли да будеш здрав? Али, уз то иде: стрпи се, сачекај, веруј. У овом конкретном случају видимо човека који 38 година болује. Дошао је на место исцељења, у бању Витезду. 38 година он гледа како пре њега убацују у ту бању пријатељи пријатеље, а он нема човека који би га убацио у бању Витезду. Али, није изгубио оптимизам. Он не каже: "Пусти ме, не треба ми ни сада оздрављење, сви су лоши, све је зло", него: "Немам човека". Он тражи човека, дакле. И, када му Христос говори: "Устани и ходи", зар треба ми сада да кажемо: "Што мени није рекао?" Он говори, али ми не чујемо. Тај страх од болести нам просто заглуши уши, отврдне срце.

У болести, знате и сами, то наше прво суочење: љутимо се и на Бога, и на друге, и на себе; размишљамо ко је то учинио, па онда проклињемо генетику, па проклињемо овога, па онога, онај је крив... Не треба осуђивати никога – ни себе, ни друге, него тражити решење. Ми и у свакодневици, кад имамо проблем, тражимо кривца, а не решење. Треба тражити решење, а не кривца. Тако и у болести: треба тражити решење, а не кривца. Шта је решење? Па, решење је управо једно реално сагледавање чињеничног стања: шта могу, шта треба, докле могу... Дакле, то реално суочење, то реално прихватање чињенице; јер, само онда када човек препозна своје стање, може да промисли: а шта даље? Поједини мистици кажу да је највеће чудо у том контексту болести и оздрављења: то прихватање крста свог. "Ко хоће да иде за Мном, нега се одрекне себе и узме крст свој, и иде за Мном". Да то крстоношење као смисао нашег живота – не као неки мазохизам – крстоношење у јеванђељском контексту није мазохизам, неко самоунижење, самокажњавање, него једно реално сагледавање, једно реално прихватање. Не можемо ми реално то да прихватимо ако имамо већ у почетку страх у најсветијој ствари: кад смо болесни, не смемо да се причестимо, "готово је, крај, умрећемо одмах". Дакле, у том стању ми не можемо ништа реално да видимо, ми само видимо свој страх. Страх је природно стање у човеку, стање као једна нормална реакција. Нема човека који ће да одреагује на информацију о својој болести, да каже: "Одлично, једва чекам, сад ћу да умрем!" Нема човека који каже: "Е, супер што сам болестан". И, сад: "Боже, 'ајде, Ти учини чудо" – не, него: боримо се, то је борба, не предајемо се. А, није ли предавање то ако одбијамо Причешће, ако смо хришћани који верују? Да, болестан сам, хоћу да оздравим и хоћу да се причестим. И, ако се причестим, не значи да ћу одмах умрети. Али, такође, ако се причестим, као болестан човек, не значи да треба да кажем: лекари, лекови – ништа! Терапија – ништа, ја сам се причестио. Него: и једно и друго. И, стрпљиво чекам. Дајем све од себе и стрпљиво чекам, али се не предајем, не падам у депресију. То није лако.

А, онда се запитамо: ето, у Јеванђељу Христос каже оном човеку: "Ако хоћеш да будеш здрав...", толико пута је записано да је исцелио неке болеснике – зашто то не чини сада? Није проблем у Њему, него у нама. Зато што ми не тражимо Христа. Ми тражимо да се догоди по сваку цену оно што ми желимо и онда нам се наметне, уместо Христа, некакав видовњак, чаробњак, не знам каквим именима да их назовем, те надри-лекаре. И, онда имамо проблем: нити верујемо у званичну медицину, нити верујемо у моћ молитве, у моћ Причешћа... А, то једно са другим да спојимо, то је најидеалније, али ми бисмо хтели нешто "на брзину". Онда се појаве ти људи, нека ми Бог опрости, али који на тој људској несрећи и из неких личних интереса, стварају код нас заблуде, и они нас заводе... и свим својим прецима: зато што је мој деда тако радио, Бог ме сад кажњава том болешћу. Таман посла, не дао Бог! Тако Бог не чини, тако Бог не поступа. Јер, рекли смо на почетку, болест није казна Божија. Болест је последица нашег избора. То је нешто што није природно у нашем животу и зато ми реагујемо на болест. Та прва реакција на болест је неприхватање. Али, није добра реакција: само страх, само страх и само нестрпљивост. Управо у овом јеванђељском одељку видимо да је овај човек 38 година боловао и чекао, да је чекао човека. Он је видео како многи људи дођу после њега, али их неко баци у бању Витезду, они оздраве и оду, а он остаје. Али, он није губио стрпљење, није губио наду. И, зато Христос пита: Хоћеш ли да будеш здрав? Наравно, одговор је био такав какав је био. Немам, Господе, човека. Сваког од нас Он пита. Немојмо да мислимо да смо ми сада угрожени, да то питање нама није постављено.

И, шта сада, у контексту овог догађаја, да промишљамо ми о свом животу, поготово ако немамо искуство болести и мислимо: шта сад – кад буде, суочићу се. Не треба се плашити унапред, него треба бити спреман да носиш свој живот, да носиш себе, да носиш свој крст. С друге стране, мислим да ми имамо један проблем, ми, људи који живимо у овом поднебљу. Та култура живљења подразумева и једну здравствену културу: да имамо потребу да контролишемо своју крвну слику, да контролишемо своје здравствено стање. Не чека нам се у редовима, мислимо: здрави смо, немамо температуру, а нисмо је никад ни измерили, нисмо уопште никакве анализе радили, али ми се лепо осећамо и, одједном, заболи нас глава. И, онда кажемо: "Хајде, Боже, ако Те има, уради нешто за мене". А, шта си ти урадио? Јер смо слушали наше дедове, који говоре да у 80. години нису попили ни један лек. Али, то су изузеци, то није правило. Просто, морамо користити сва достигнућа медицине. Морамо се контролисати и одговорно живети. Замислите човека који у 30. године открије висок шећер, а који му траје од 20. године. Он је осетио, на пример, неке симптоме, али их је игнорисао. Је л' Бог ту крив? Или он сам се није суочио са својим животом, није одговорно живео? Лекари кажу: најбитније је рано откривање сваке болести. Рана која се сакрива, тешко зараста. Оно што није откривено, није ни познато. Ми живимо, управо због тог страха од болести и од смрти, у некаквој заблуди, сходно оној причи: два пријатеља разговарају, каже: "Какав ти је шећер, какав ти је притисак?" "Супер!" "Колико је?" "Па, нисам мерио... Идем на молитву..." То је највеће богохуљење: молитву супротстављати медицини. "Ја се молим Богу..." То је узимање имена Божијег узалуд. Немој сад да оно што ти је Бог дао, а Бог је благословио и лекаре и лекове, немој ти сада оно што ти можеш да урадиш у том људском контексту, у контексту науке, да тиме оптерећујеш и Бога и себе.

Негде та неодговорност наша производи различита болесна стања у нама, и она физиолошка и психолошка. Просто човек неће да освести своје стање, идеализује своје стање. И, онда, одједном, не може да носи себе и суочи се, и онда: "Е, Боже, хајде учини чудо!" Бог није насилник. Божија љубав није насилна. Он неће да ремети те природне токове, да Он интервенише кад ми кажемо: хајде сад! Јер, много тога смо ми покварили већ унапред и кренуло је другим путем. Али нас, опет, то не зауставља да урадимо оно што можемо урадити: достигнућа медицине, молитва, Причешће. И то заједно, не супротстављено једно другом. А, у том стању одвојености једно од другог улази у средину оно што се зове квази-медицина, оно што се зове чаробњаштво, бајање... Шта је ту највећи проблем? Што, уместо да будемо субјекти свога исцељења и оздрављења, ми постајемо објекти неких радњи које неко ради за нас. Ми наручујемо некоме да нам донесе оздрављење. Бог неће такву релацију са нама. Он хоће да будемо субјекти. Ми смо стваралачки субјекти: и у молитви, и у Причешћу, и у том контексту медицинских радњи, и на операцији, и свуда. Ми нисмо објекти, ми смо субјекти. Овде, у овим радњама, ми смо буквално субјекти: над нама се нешто ради... И то изгледа лакше, али је много опасније: губимо себе. Врло је битно да човек сачува себе од себе да би могао да комуницира са другим. Сачувати себе од себе да могу да комуницирам са Другим, са Богом, и са мојим ближњим, са другим човеком. И, да на један прави начин функционишем у животу. Али, ми видимо: иако смо хришћани, нисмо победили страхове од умирања. Како? То се јасно види. Ретки су хришћани који, кад су болесни, после неке операције, у болесничкој постењи, позову свештеника за Причешће, јер мисле: кад дође свештеник, ту је крај.

То је то тражење Христа. То је тај исти Христос који пита: Хоћеш ли да будеш здрав? То је тај исти Христос Кога у Причешћу добијамо и Који нам каже: Здрав си. То је та радост Причешћа. То је тај хришћански живот. Видите како је једноставан хришћански живот, а како га ми компликујемо тим додацима сујеверја, празноверица... Радије ћемо пристати на делу неког нашег одевног предмета да се нешто уради... Једино што ћемо да одемо у цркву да упалимо свећу за здравље и тако завршимо све. Али, зашто? Зашто не ићи до краја? Зашто избегавати Свету Тајну Причешћа у болести? Црква, на Велики четвртак, дан установљења Свете Евхаристије, вади Агнец један, који сече на честице, као честице за Причешће болесника. И, нема везе да ли се служи Литургија – у пет ујутру, у пет увече, у 12 сати, у поноћ... Хвала Богу, сада имају богомоље у Клиничком центру, у болницама. Ту свештеници имају те честице за болне Не мора да се служи Литургија, он има честице за оболеле, да причести човека. Али, како те предрасуде разбити у нама? Ако гледамо сада ту слику: 85% живи у Србији православних, тако кажу статистике. У болницама лежи колико лежи људи. Питамо болничке свештенике: колико се људи причешћује? Мало јако. Зато што нисмо негде ту проблематику болести, оздрављења, исцељења ставили у контекст причешћивања, које укључује, са пуним уважавањем, и она медицинска достигнућа, и терапије, и то иде једно с другим. Негде се радије опредељујемо за неке паралелне радње. Тиме онда превиђамо светињу ових светих места: и Свете Петке, и Светог Василија Острошког, и многих светих, које помињемо у молитвама и молимо се Богу. После, кад се суочимо са неком болешћу, као да изгубимо себе, као да изгубимо свој духовни вид и просто се предамо тој стихији пролазности, неког безнађа, као да заборавимо да смо хришћани.

Болест је тешко стање и не усуђујем се да осудим болесника који тражи исцељење, али упућујем: тражимо пут исцељења, прави пут, а не некакве лаке методе. Христос је, због тога, лепо, у Марковом Јеванђељу, поставио једно питање: "Шта је лакше рећи: опраштају ти се греси или устани и ходи?" Тиме је показао да они који убеђују да су они успели да некога од нечега ослободе, у ствари су у заблуди, којом варају и себе и друге. Христос је тај једини Који нам даје и оздрављење и исцељење у Причешћу. Само онда када верујући човек, у сваком тренутку свога живота, и у том најекстремнијем тренутку болести, пожели да се причести и не одустане од терапије и слуша савет лекара, онда он, како каже старозаветни писац, "може додати свом животу још дана и година". Не треба бити песимиста, не треба бити човек који се предаје. Док има дана, биће лека. "Таква је судбина..." – хришћанство заговара слободу. Бог нам је дао слободу. Јесте Он Дародавац живота, али не неки сурови господар који кажњава. Све дотле док болест доживљавамо у страху и у тој напетости да је то казна, да је то освета Божија нама, да је то наше испаштање због наших предака, све дотле бићемо ван тог црквеног начина исцељења. Зато је врло важно да, ми, који смо верујући хришћани, осветимо себе, са пуном одговорношћу, да верујемо у љубав Божију и да верујемо у своје спасење, у свој вечни живот, и да, у том контексту вере у вечност, коју нам је Бог дао, изградимо један оптимизам у времену, да се боримо са том болешћу, која може бити и тешка, и најтежа. Али, да не дозволимо да буде толико тешка да паднемо у депресију, да паднемо у очај, него да, на један прави начин, будемо у заједници са Христом. Али, ако човек умишља да ће, ако се причести, одмах умрети – каква је то заједница са Христом? То испада, Боже опрости, као да је неки смртоносни садржај – па, то је страшно! То је чак, негде, у неким парохијама сеоским, чујем неки свештеници који су се преселили, чујем: неки старији људи – јер, млађи неће ни да позову кад... – просто, нисмо освестили то и баш у недостатку тога имамо те паралелне методе исцељења, који су, у ствари, јако лоши. Ако свештеник причести двојицу-тројицу људи, а то су ретки случајеви да позову да се причесте, да га свештеник причести, онда кажу: "Он је лаке руке: одмах човек умре, чим се причести". А, ниједан свештеник не иде са том идејом да причести човека да он умре.

Али, погледајте сада тај наш приступ Причешћу у болести. Негде смо свештеника ставили: ту је да нас крсти, може и не мора да венча, да нас сахрани и опоје. Немамо уопште ту црквену динамику живљења. И, сад, човеку рећи – поготово људима који су традиционални верници, славе Славу – рећи човеку, релативно млађем, који се оперисао: "Позови свештеника да те причести" – не дао Бог! "Шта ће он да ме причести?" То је оно о чему треба размишљати, то је оно што треба продубити, како бисмо превазишли те непотребне страхове, како бисмо избегли те сувишне радње, те паралелне методе, како бисмо се онда вратили једном евхаристијском приступу у нашем животу, и у тим најтежим тренуцима болести, и како бисмо препознали и света места и светиње. И, видећете колико чуда има. Молитва може много. Заиста, постоје света места: манастир Острог и Света Петка, али морамо ми да имамо ту искрену молитву, неоптерећену сујеверјем, неоптерећену празноверицама, неоптерећену страхом, са једном пуном сигурношћу: да, ту је Христос, имам Христа у себи! Причестио сам се, причестила сам се – имам Христа у себи. Он је Извор мог оздрављења и исцељења. И, лекар који ме лечи је неко кога Бог благосиља, и његови лекови, његове терапије су благословени. Ја не могу да разумем неке људе који кажу: "Ја се молим и не прихватам достигнућа савремене медицине". Ја не могу да прихватим, не могу да разумем те људе. Као ни оне људе који кажу: "Да, ићи ћу тамо, не знате ви, то је видовит човек, он све зна, он ми је све до трећег колена видео..." Па, је л' ти решио проблем? "Устани и узми одар..." – али, опраштају ти се греси? Јеси ли срео Христа ту? Трагај за Христом, Који је наш живот. Трагај за вечним животом, а не само да додаш који дан више своме животу. Препознај ту хришћанску логику, у којој оно "Вјечнаја памјат", које певамо кад се опраштамо од покојника, и оно "Многаја љета", које певамо када славимо неку радост, споји то у један живи контекст живота. И, немој да се плашиш, суочи се храбро и са болешћу и са смрћу. И, схвати: живот вечни је оно што ти је Бог дао. Смрт и болест нису резултати Божије освете, него нашег избора, а Бог нас је исцелио од тога на Васкрс, на Велики петак; на Велики четвртак нам је установио Причешће, дао нам је Себе и омогућио нам живот вечни. То је та хришћанска логика промишљања живота, промишљања смрти, промишљања болести и превазилажења страха од умирања, у једном живом памћењу те љубави Божије.

И, онда човек види да, заиста, "све могу у Христу, Који ми моћ даје". А, Христос је нама управо кроз Причешће дао. Све док ми не освестимо и не победимо тај страх од умирања и имамо жељу за вечним животом, нећемо разумети ту лепоту борбе човека, кроз цео живот. Јер, човек је, кад се роди, у колевци, немоћан. Често, ако болест потраје даље, у тој болесничкој постељи, која постаје скоро самртна, и ту је човек немоћан. Али, ту ојачава – ојачава у Христу. Јер, он изграђује себе за вечни живот, превазилази тај страх од болести и умирања, и осећа ту радост борбе. Не троши се у страху, не губи себе у том неком страху, бори се, истрајава. И, зато је врло важно да верујући хришћанин не раздваја ту радост Причешћа, и у болести и у здрављу, и ту борбу за себе, у оном сталном трагању за сазнањем о свом стању, о свом психо-физичком стању, да се не плаши информација о томе каква му је крвна слика, какво му је здравствено стање. То је наш народ лепо изразио: Ко се чува, и Бог га чува. Тако се чувамо што имамо честе прегледе. А, не: "Идем у цркву, упалио сам свећу, молим се Богу, Бог ме чува". Па, чувај се и ти! Немој Бога да запошљаваш тамо где ти је Он већ дао и средства и моћи. Немој да мислиш да ти можеш молитвом да урадиш оно што могу да ураде таблете и инјекције. То је хула на Бога. Зато је врло битно да хришћани настоје да се причешћују, не само кад су здрави, него и онда кад су болесни. И, да се не плаше од Причешћа, већ да осећају радост. И, такође је важно да слушамо те информације о свом здравственом стању и да дамо све од себе, слушајући савете лекара, одлазећи благовремено на прегледе и да се не одричемо живота. Него управо да живот живимо са пуном одговорношћу јер кроз ту одговорност се стиче и оптимизам. Кроз одговорност се изграђује и слобода. Јер, ако је другачије, онда ће наш цео живот бити један страх: од тешке болести, страх од могуће смрти, страх од овога, страх од онога, а онда и Бога доживљавамо као некога ко није наш најбољи пријатељ, није наш Отац, него је неко ко нам је остао нешто дужан. Јер, човеку у болести свашта падне на памет.

Али, хришћанин, који има стрпљења, који се причешћује, који брине о свом животу, од малих ногу, откако је преузео свест о свом животу, благовремено иде на контроле, пази на све. Многи мисле да духовност подразумева небригу о телесном. То није хришћански став. Хришћанска духовност подразумева старање о себи у сваком погледу. Зато је врло важно да изградимо тај одговоран приступ према животу, да разумемо да је воља Божија да сви људи добију живот вечни. Али, и то да сви људи буду дуговеки, здрави, сретни и благословени. Није у Божијој намери освета зато што је мој деда нешто урадио, па ја сад морам да испаштам. То Бог не ради, то ми људи измишљамо, застрашујући једни друге и плашећи се једни других. Зато је врло важно изградити тај здрав духовни контекст, имати одговорност према свом историјском постојању, јер само тако имамо изграђен тај систем здравог човека, здравог човечанства. Здрав човек је не само неко ко не прима инјекције и ко нема температуру, него је здрав човек онај који зна да живи одговорно, који промишља свој живот, и који себе види на прави начин, и у времену и у вечности.

Предавање о. Љубивоја Стојановића,

одржано 3.9.2012. године,

у парохијском дому цркве Св. Петке у Београду

JESSY · Мај 18, 2015

Знамо ли стварно да волимо своју децу?

Савршена љубав побеђује страх

Често слушамо, а и сами говоримо, да живимо у тешком и смутном времену. Тај став је израз наше неодговорности, јер време у коме живимо је онакво каквим га ми учинимо. Дакле, од нашег чињења или нечињења зависи много тога, што ми у свом пасивизму превиђамо чекајући да се нешто догоди за нас, а без нас.

Знајући ово, покушајмо да трезвено расудимо оно што се догађа у нашим школама, на улицама и другим јавним местима, где наша деца једни другима чине толико лоших ствари да је крајње време да промислимо о својим мислима, речима и поступцима пред децом и према деци. Најпре треба да знамо да деца најчешће опонашају своје најближе, посебно родитеље, и због тога не будимо неодговорни према њима потцењујући њихов узраст и разумевање. Размислимо добро, колико пута смо олако изговорили тешке речи о другоме, а дете слуша и сабира то у себи, и гле, одједном чујемо да је наше дете насилник. Чудимо се томе, правдамо увек своје дете, љутимо се на добронамерне примедбе и приговоре других, умишљајући да је наше дете само наша својина, а не богоповерени дар, слободна личност која трага за љубављу, и коју само треба усмерити на пут. Ту је важна и потребна родитељска одговорност као благодарно прихватање дара Божјег, јер родитељство није само биолошка категорија, то је много дубљи однос заснован на сталном „рађању са великим трудом“, а не само на „добијању детета“. Тога морамо да будемо свесни, како бисмо могли да непрестано потврђујемо и остварујемо своје родитељство. Није довољно само желети да наше дете буде најбоље, потребно је проценити шта је за њега стварно добро, не оптерећујући га собом, а све у жељи да покажемо љубав. Заиста, сваки родитељ воли своје дете, али није баш увек та љубав жива и животна, понекад је то себично присвајање, самољубље. И тога треба да се чувамо, јер тако можемо да угрозимо и себе и дете.

ЗНАМО ЛИ МИ СТВАРНО ДА ВОЛИМО СВОЈУ ДЕЦУ

Неоспорно је то да сваки родитељ воли своје дете, али упитајмо се да ли је баш увек та наша љубав остварена и стварна, или је једнострана, затворена и неостварена. Није довољно само рећи да некога волимо, та реч треба да буде освештана доброделатном добронамерношћу, несебичним себедавањем. Та љубав није слепа да не види право стање, она мора да буде свевидећа, да види ствари онаквим какве оне јесу, да не буде изнуђена и да не изнуђује ништа ни од кога. На овом плану родитељ - дете, најбоље се види у оним примерима где постоји одређени телесни недостатак. Ту видимо да родитељи воле дете не гледајући на те телесне недостатке, али кад је у питању унутрашња дечја природа, нарав, или навике, ту заиста скоро сви неумесно поступамо. Мали је број родитеља који реагују исправно на прву дечју псовку, већина се томе радује не знајући да је то одустајање од праве радости. Даље иде погрешно усмеравање без исправног васпитавања слободе, постоји само попуштање, и све у име родитељске љубави. Једноставно, не постоји „не може“, „није то добро“, „нема“, све дечје жеље морају бити испуњене по цену не знам чега. Овакво чињење никако није несебично себедавање, то је неодговорно поступање, и све у име „љубави“.

Под притиском те и такве љубави, дете је неспремно за реалан живот, јер је жртва наше погрешне и сувишне бриге. А нама, уместо радости остаје брига, па онда имамо наше методе погрешне припреме за живот: штедна књижица, стан... све у циљу да „не мора ништа да ради“. Веома је похвално старање о дечјој будућности, али је себично од нас то што мислимо да то дете неће бити способно само, без нас, да учини. Размислимо мало о томе колико и како омаловажавамо своје дете и његово стваралаштво, спутавајући му слободу наметањем наших, готових решења. А још увек мислимо да је то израз највеће могуће љубави, не размишљајући нимало да ли таква наша љубав годи нашем детету, да ли га изграђује и усавршава, или га понижава до најамничког ропства нама и нашим прохтевима и плановима. Понекад, занесени собом и својим потребама, превиђамо да је поред нас дете као слободна личност, па мислимо да је довољно куповати му све што пожели, и више од тога. Сигурно је да се овде ради о лепим осећањима, али се превиђа да здрава животна комуникација подразумева двосмерност са уважавањем и захвалношћу. Ту су давање и примање две битне стваралачке категорије које осмишљавају сваки однос, свему дају праву меру. Тога, нажалост, нема тамо где постоји само давање без мере и смисла и примање без захвалности. Тако се стварају лоше навике, умножава се себичност, а љубав се полако троши под притиском интереса и нагона за поседовањем. Тај нагон за поседовањем родитељи често не препознају ни код себе ни код своје деце, будући оптерећени жељом да свега буде у изобиљу, заборављајући да се не може баш све купити, и да смисао живота није поседовати и потрошити. Тако изгубљена стваралачка динамика доводи до бесциља и бесмисла, па имамо трагично стање да се има много тога, али је нестала љубав, потиснут је човек у други план, а и даље постоји мишљење и изјаве о љубави, која је заклоњена саможивошћу и себичношћу.

НАУЧИМО ДЕЦУ ДА ЧУВАЈУ ДРУГЕ ОД СЕБЕ

Сви ми понекад погрешно усмеравамо своју љубав према деци, под теретом страха од живота и људског зла, па им стварамо погрешну прву слику о свету као „долини плача“, где има много лоших људи којих се треба чувати. Нажалост, то је сурова истина, али не и нешто што треба да постане човеково стање, посебно не ако је човек верујући хришћанин. Здравом оптимизму вере треба да буде страно тако нешто, потребно је стално умеће превазилажења овог трагизма како би се на прави начин суочили са животом. Јер, само из тог и таквог одговорног оптимизма могуће је покренути добру стваралачку динамику, посебно у делу васпитања деце о животу као дару Божјем и човековом делу. Никако не смемо подлећи притиску било каквог животног оптерећења, или некој лошој ситуацији, па тако обесхрабрени да децу учимо себичности као једином могућем путу успеха. Морамо непрестано превазилазити стање борбе за опстанак, где је елиминација других једини начин опстанка у „суровим условима постојања“. Дакле, морамо поправити и непрестано поправљати расположење према другоме, не доживљавајући га као непријатеља и супарника, гледајући га као брата и вечног сабрата.

Веома је важно да своју децу сачувамо од себе и својих лоших навика и олаких закључивања о другима, како их не бисмо уплашили и обесхрабрили пред животом који су тек окусили. Не смемо да им одузмемо животну радост и да им се испречимо на путу, ма колико је нама тешко. Морамо бити одговорни и добронамерни, не да им улепшавамо слику о животу, али не смемо да их плашимо животом говорећи само о лошим могућностима. Најбоље је да пажљиво и обазриво васпитавамо њихову слободу учећи их да ће им живот бити онакав каквим га они осмисле и учине. Ту је важно да им на прави начин укажемо на основу живљења где је златно правило: „Не дај да те зло победи, него га ти побеђуј чинећи добро. Клони се зла и чини добро“. Дакле, дело а не празна прича, добродетељ а не осуђивање другога, чак и кад он чини зло. Најтеже је научити себе и другога да „волимо и непријатеље своје“, али то је преко потребно. Веома је важно обазриво поступање са децом приликом категорисања људи на добре и лоше, пријатеље и непријатеље, како не би дошло до посрнућа на беспуће мржње. Најбоље би било онда када бисмо их успели научити да нико и ништа не треба да нас низведе у празнину страха од другога, и да тако изазове потребу да се бранимо од њега до презира према њему. Ми то, нажалост, олако доживљавамо и одступамо од добродетељи, будући оптерећени појединим догађајима. Брзоплето закључујемо да се данас „не исплати“ бити добар, и тај лош закључак преносимо и намећемо нашој деци, која реагују на то сопственим поступањима према својим вршњацима. Та поступања су насилна и непримерена, нама се не свиђају, али и даље не размишљамо о својој одговорности у свему томе.

ИСПРАВИМО РЂАВЕ НАВИКЕ

Прва родитељска реакција на несташлук детета је обично погрешна, посебно ако се ради о неком вршњачком сукобу. Ми их често и учимо да се „бране мушки“ никоме не праштајући ништа и не попуштајући никад. Ретке су појаве родитељске опомене и доброг савета у таквим случајевима. Једноставно, не желимо да чујемо лоше вести о свом детету, оно је за нас најбоље и увек у праву. Што пре променимо став и почнемо да промишљамо, трезевено и одговорно, поступке своје деце, разговарајући стрпљиво са њима, без закључивања унапред, моћи ћемо све да поставимо на здраве основе. Врло је важно чувати се претеране строгости и мишљења да је наше дете увек криво за све, али и тога да мислимо да је само наше дете увек у праву. Потребно је да задобијемо поверење свога детета како би у нама видело некога ко му стварно жели добро, и онда кад му нешто не одобравамо. Дуг је и тежак ово пут, али једини могући начин добре животне реализације. Реално сагледавање и прихватање без идеализовања је овде битно и потребно. Када на време схватимо да постоје код нашег детета одређене лоше навике које производе понашање према другоме, које није умесно и примерено, постоји добра нада да ћемо успети да све померимо на боље.

Није нимало лако да прихватимо да је наше дете учинило нешто лоше, то не годи нашој родитељској сујети. Али, није време за то, разумимо да је дете у неком проблему, трагању и лутању, помозимо му да препозна пут, а не будимо помагачи безнађа и беспућа. Баш због тога што га волимо, покушајмо да нађемо најбољи могући начин да му помогнемо, знајући да неумесна строгост, као ни бесмислена попустљивост, нису добар начин саобраћања слободних и одговорних личности. Проблем је лакше решив ако се препозна већ у почетку, много је теже решив ако потраје, и због тога је веома важна правовремена и исправна реакција. Родитељи често одлажу суочење са стварношћу неприхватањем конкретних чињеница, не знајући да тако ризикују много већу трагедију. Ако се детету на време не скрене пажња на то да сукоб не доводи до решења, да је насиље над другим лош поступак, тим нечињењем постајемо саучесници његовог даљег промашаја. Није нимало лако обуздати младалачку суровост, али је битно и потребно, а најбољи могући начин је покретање добре стваралачке динамике. Непрестано треба децу поучавати да буду ствараоци, а не неко ко робује људима и идејама, ко посматра и навија до острашћености. Треба их учити да стварају дајући себе и од себе несебично, а не само да троше неодговорно. Научити дете да се правилно суочи са другим и другачијим, да буде изнад супарничких интереса и партнерских релација, спремно на компромисе и договоре. То почиње од најбезазленијих игара, давања другој деци од онога што имају, да разумеју да је потребно поделити са другим, а не само узети за себе. Често се ово заборавља, и несвесно однегујемо себичне јединце, који умишљају да сви морају да се понашају сходно њиховим захтевима и потребама, а ако неће онда је сукоб неминован и насиље извесно. Да, од малих ногу се то ствара и умножава, не догађа се одједном, зато је веома важно знати укротити дечју самовољу и покренути стварну стваралачку слободу.

ПОСТОЈИ И ДРУГИ

Само онда кад родитељи разумеју да постоје и други родитељи и друга деца, имаће исправан приступ васпитању свога детета. То неће разумети као ограничавајућу околност, неко као живи путоказ кроз живот. Саображаваће своје ставове потребама и других, а не само свом интересу и ставу. То ће покренути стваралачку успешност, где разлике постају креативне чињенице, а нису разлог за сукоб и изолацију. Наравно, све ово је дуг и тежак пут, али није нешто немогуће, само је потребно непрестано добровољно саслуживање љубави Божјој. Овде је верујући човек у извесној предности, која обавезује, али не сме да оптерећује умишљеношћу о посебности и привилегованом положају у односу на некога ко још увек не верује. Такође, то не сме да буде нешто што оптерећује до осећаја безвољности и неслободе. Како је вера победа над себичношћу и самодовољношћу и стално трагање за вишим и бољим, онда је ово отварање природно стање сваког верујућег човека. Опет понављам, овде се не ради о омаловажавању другог и другачијег, истицањем вере и верујућег човека, реч је о потенцирању на одговорности верујућег човека.

Ако успемо да своју родитељску љубав усагласимо са љубављу других родитеља, разумевајући једни друге, онда стварамо добру прилику да помогнемо једни другима. Нажалост, не мали број родитеља то не жели, или није у стању због своје нереалне слике о свом детету, које мора бити у свему нај, нај, и увек у праву. Та опасна отврдлост постаје непремостива препрека онда кад се сусретну два, или више, таква става. Тада долази до непремостивих размирица и неразрешивих ситуација у којима су деца највећи губитници, и то тако што је тај стварни губитак све већи из године у годину. Почиње „безазленим“ тучама, наставља се „ситним“ прекршајима, а завршава се на веома трегичан начин. Размислимо о свакодневним црним хроникама у писаним и електронским медијима, и шта ћемо закључити? Биће нам јасно да је премало одговорности према животу, а премного захтева и нестваралаштва, што неминовно резултира насиљем. Све је сведено на стицање на лак начин, без труда, и истрошење без мере и смисла. Упитајмо се, колико и сами доприносимо томе препуштајући се бесмисленој изјави: „лако ћемо“, уместо да животу приступамо одговорније и озбиљније. Исувише смо се затворили у себе и своје, будући непотребно уплашени једни од других.

ЖИВО ЗАЈЕДНИЧЕЊЕ

Велики проблем човекове реализације и интеграције у живу животну заједницу је затворена породица, где су самодовољни појединци оптерећени собом и својим потребама. Потребно је убедити себе да је искорак из ове самоизолације стварна потреба која доноси добре могућности за све. Та и таква приватизација живота свођењем свега на једну малу групу појединаца, веома угрожава нашу стваралачку слободу. Најжалосније стање свега овога јесте мишљење да је мој успех потпун само онда кад поразим другога и доведем га до очаја и безнађа. Одрастањем у таквом амбијенту, деца, у почетку несвесно, а касније потпуно свесно, презиру све што је ван зоне њиховог себичног интереса, и доживљавају као супарника и противника свакога ко може да им буде на путу. Дијалог и комуникација било које врсте су сувишни и непотребни, то је губљење времена, јер не постоји узрок који се зове моја потреба. То стање је заправо страх од пролазности, где је основна идеја: „Граби дан!“, или још тачније: „Узми што више!“. Тако се у човеку сударају несигурност са једне стране, и себични прохтеви са друге стране, што неминовно испражњује биће и раслабљује слободну вољу.

Често смо неправедни према својој деци, посебно кад спутавамо њихову добронамерност према слабијим, просто их учимо да по мери тренутне потребе реализују све своје релације. Под пресијом недефинисаног страха ми их склањамо у страну, изводимо из животних релација на „сигурно место“, учимо их да презиру слабије, а несвесно их поучавамо да се повинују јачима, не знајући да их тако уводимо у поданичку несигурност, која увек на крају резултира насиљем над слабијим. То је стање беживота, када је други скоро увек моја препрека, осим оних случајева када постоји потреба да нешто учини за мене. Најбоље је да се то одвија у амбијенту породице, или уже родбине, али већ ако мора може доћи у обзир и неко други, и то само онда кад је за нешто потребан. Тако „однеговани“ човек неминовно постаје раздељена личност, истовремено и поданик и насилник, све у зависности од сопствене потребе.

ЗАКЉУЧАК

Није нимало безазлено то што се догађа у нашим школама, спортским и другим објектима, и на улици, то знамо сви. А шта предузимамо? Није добро што немоћно констатујемо проблем пристајући на безнађе и окривљујући једни друге. Уместо те равнодушности, која на моменте прераста у фанатизам, почнимо да промишљамо своје поступке, свеједно имамо ли или немамо децу, и без обзира на њихов узраст. Обуздајмо себе да бисмо могли да њих поучавамо, бирајмо речи, пазимо на поступке, не понашајмо се неодговорно ни према коме, чак ни према детету у колевци, јер и оно већ реагује и уочава на свој начин, прима и сабира информације; не саопштава нам о томе ништа, али је сигурно то да га се много тога дотиче и утиче на њега. Учимо децу да буду несебични, да пазе на сваку изговорену реч, тако да нам не буде њихова псовка разлог за необуздани смех, него повод да их научимо да је реч светиња. Уводимо их у живот тако што ћемо их упућивати да добрим побеђују зло, а не да насиљем разрешавају било шта. Васпитавајмо их кроз умесне игре и лепе приче о животу, показујући им да је највеће јунаштво победити себе, а не поразити другога. Сачувати другога од себе, а не плашити се свих тако што на крају све мрзимо.

Покажимо им да је живот леп, а не само да је тежак и напоран, што доводи до лошег стања сукоба свих са свима, па како се ко снађе. Научимо их да нико ништа не може сам без других, чим видимо да постоји извесна раздражљивост и неумесно поступање, поучимо их благим и јасним речима, са пуно љубави, стрпљења и разумевања и неће изостати добар резултат. Знајмо да ово наше стање нико осим нас не може променити на боље. Бог жарко жели добро, али нам га не намеће, не због тога што не може или неће, него због тога што уважава нашу слободу, коју нам је Он дао. Због тога, немојмо само беспомоћно говорити „даће Бог“, и чекати да се нешто догоди. Он нам је већ све дао, само би ми тај дар требало да стваралачки примимо и умножимо на добробит многих, будући непрестано добронамерни једни према другима. Знајмо и то да је то велики улог у будућност, и више од тога, залог за заједничку нам богодаровану вечност. Због свега тога, не трошимо се осуђујући једни друге, и не дангубимо у очајању због лошег стања. Започнимо добар процес трудећи се да дамо свој пуни допринос бољитку вере и живота.

О. Љубивоје Стојановић

Извор: "Православље"

JESSY · Мај 28, 2015

jos jedan divan tekst o.Ljube..... :aplauz:

ivona · Јун 12, 2015

Проф. др Љубивоје СТОЈАНОВИЋ

Православни богословски факултет, Фоча

Резиме:

Здрави динамизам вере подстиче добро стваралаштво, тако да је питање светитељства и просветитељства засновано на стваралачкој одговорности сваког верника. Није нешто што се догодило у прошлости и о чему се у наше време само препричава. Нажалост, приметно је свођење истих само на термине из прошлости, док се садашњост доживљава као немогуће време за такве подвиге. То самовољно одустајање, којим се неодговорно поричу потенцијали човека нашег вре- мена, није добро. Резултира анархијом, нихилизмом и песимизмом, чиме сами себе неумесно обесхрабрујемо. Прихватамо улогу посматрача догађаја из прошлости. Тако све постаје бесмислено лутање кроз прошлост, садашњост и будућност, са много неповерења, маште и нестваралачке радозналости. Креативна радозналост, као прогресивна стварност у контексту вере, реализује се на прави начин онда кад се исправно разуме порука и позив Божији свим људима: „Будите свети, јер сам ја свет― (3. Мојс. 19,2; 1.Петр. 1,16). Овде се јасно види да су сви људи, без изузетка, позвани у дело светитељства и просветитељства, нема привилегованих појединаца. На тај начин и светитељство и просветитељство постају више од теолошких термина, препознају се као животне могућности сваког човека које се остварују у контексту одговорне слободе. Ради се о Божијем дару који човековом делатношћу постаје богочовечанско дело у контексту љубави, истине и слободе.

Кључне речи:

светитељство, просветитељство, слобода, одговорност, богочовечански динамизам.

остатак рада можете преузети на:

http://www.ucfak.ni.ac.rs/dokumenti/tekstovi/37_1_GODISNJAK_4.pdf

JESSY · Јун 18, 2015

15. јун 2015. 12:55

Права вера треба да буде стање сталног напредовања у љубави, истини и слободи. Никако не сме да буде сведена на опредељење - за или против

Проф. др Љубивоје Стојановић

ПРАВА вера треба да буде стање сталног напредовања у љубави, истини и слободи. Никако не сме да буде сведена на опредељење - за или против. Појединци који се представљају као верници, нажалост, не могу да отклоне унутрашње препреке порекла и припадности. То и није лако, захтева много напора и искрености, највише према себи, како бисмо могли бити искрени и једни према другима.

Ако је "наш" онда "заслужује" свако добро, ако није онда немамо према њему никакве "обавезе". Али, ту се не зауставља промашај, продужава се даљом недобронамерношћу до жеље за елиминацијом неистомишљеника. Искрено верујући човек на ово никако не сме да пристане, али нажалост, то се често превиђа.

Јеванђеље нам пружа добре примере за тако нешто, и то кроз случај двојице апостола, Јакова и Јована, који су у стању религијског гнева предложили Христу да спали Самарјанско село, чији су им становници ускратили гостопримство. Религијски национализам је одредница која одсликава жалосно стање двојице апостола. Христос их је јасно опоменуо указујући им на дух вере као стање непоколебљивог богољубља и човекољубља, а не као стање сукоба и непријатељства.

Стање вере и верника у наше време јасно илуструје да није мали број оних који не могу да превазиђу религијски фанатизам и ослободе се сличног национализма. Није ништа мањи број оних који не могу да се ослободе потребе поређења са другима у жељи да себе истакну као узоре које треба следовати. То доводи до чудних мера у делу вере и свођења свега на кривице и казне, заслуге и награде. Суровост преовладава у свим односима, уз неумесно изговарање да се све чини у Христово име. Сви постајемо робови греха, обесмишљавају се подвиг вере, пост и молитва - суровошћу непраштања.

Као да заборављамо ону јеванђелску сцену кад пред Христа оновремени "ревнитељи" закона доводе жену блудницу очекујући да нареди њено каменовање. Шта се догодило зна сваки верник, али остаје питање чему и даље та суровост као неспасоносни процес у мислима и поступцима верника. Тад је Христос једном за свагда рекао: Ко од вас нема греха нека први баци камен! Сви су се разбежали суочивши се са својом савешћу. Нажалост, многи савремени самопроглашени "верообновитељи" под теретом сопствених страхова и у стању умишљене правде бацили би исти камен.

Не догађа се то "тамо негде", далеко од нас у високим друштвеним или религијским структурама. Дешава се у нама и међу нама, само што то треба знати препознати. Увек кад презирем било кога до те мере да умишљам да ми тај неко загорчава живот, ја сам, заправо, у великом проблему.

Питање је докле ћу стићи у свом безумљу и безнађу ако се не зауставим. Све то постаје опасније онда кад се у то умеша моја и нечија религијска, национална или идеолошка припадност. Тада у стању пасивног читања и посматрања догађаја које преносе медији из свега извлачим само оно што ми одговара.

То нас доводи до страха који неминовно прераста у мржњу. Пример за то је реакција на слику где један млади острашћени џихадиста позива на освету говорећи језиком који разумемо. То никако не сме да нас толико обезуми да све комшије и познанике посматрамо кроз њега и поистовећујемо са њим.

Први корак треба да буде то да се ми лично не поистоветимо са њим у стању освете, што је могуће само онда кад уместо страха у први план ставимо потребу за дубљим и смисленијим повезивањем са онима са којима делимо простор. Ако почнемо поделе и сукобе ми помажемо заговорнику лоших идеја да на темељу страха придобије наше комшије за своје злонамерје.

Треба заиста бити много храбар да не подлегнемо страху од претњи других до те мере да све у животу сведемо на одбрану и напад. Што је вера јача код сваког појединца, то је успех реалнији, и ту није битно колико је различитих вера у оптицају. Битно је да свако у својој вери буде искрен и истрајан.

Хришћанска одговорност у свему овоме је превелика, што значи да бити хришћанин увек значи давати себе до краја, не очекујући никад, и ни од кога, похвале и узвраћање. То није лако, због тога неки одустају предајући се безнађу и бесмислу. Највећа је храброст којом друге чувамо од себе, јер само тако је наша вера смислена и успешна. Задатак верника је да подстиче одговорни оптимизам у себи и око себе, што је могуће само љубављу никако претњама и забранама.

Али, ако Бога од себе сакријемо у бројке и слова па тако не видимо ни њега ни другог ни себе, онда постајемо жртве бесмисла. Постајемо окупатори туђе слободе, казнена експедиција која све застрашује, заборављамо да је Христос победио свет. Како? Силом своје љубави, а не насиљем. Победио је речима молитве за прогонитеље: "Оче, опрости им јер не знају шта чине!"

То што ово не разумеју они који нису хришћани није највећи проблем, најтеже је ако сами хришћани то не разумеју или не прихватају на прави начин. Без прихватања овог става није могуће ни разумевање позива да будемо "со земљи" и "светлост свету".

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:553059-%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%84-%D0%B4%D1%80-%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D0%A1%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%A7%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%BC%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%83-%D0%BE%D0%B4-%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0.

JESSY · Јун 18, 2015

https://www.pouke.org/forum/topic/39471-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84-%D0%B4%D1%80-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%BC%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%83-%D0%BE%D0%B4-%D1%84%D0%B0%D0%BD/

JESSY · Јун 18, 2015

Hrišćanstvo danas: Ljubivoje Stojanović Vaskrsenje je nenametljiva stvarnost

Mi verujući treba da nastojimo da ubedimo naše sagovornike u mogućnost večnog života koja se zasniva na stvarnosti Hristovog Vaskrsenja

Ljubivoje Stojanović (Foto: L. Vuletić)

Radost Vaskrsenja u sebi nosi uvek novu mogućnost pobede života nad smrću, ljubavi nad mržnjom i vere nad sumnjom. Ta radost ne opterećuje i ne zatvara, otvara i pokreće sve napred u novi život gde je važno stvarno prevazići sva zlopamćenja i sve zluradosti, poručuje povodom najvećeg hrišćanskog praznika dr Ljubivoje Stojanović, profesor Omilitike i Metodike verske nastave Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Stojanović autor više zapaženih dela kao što su "Raskršća", "Jevanđelski biser", "Biblijske priče", Pastirsko služenje", "Služba reči" oglasio se i novom po mnogima, do sada, najzrelijom knjigom: "Hrišćani u svetu – Svedoci vremena u večnosti". U ovoj studiji u izdanju Hrišćanskog kulturnog centra, profesor Stojanović na provokativan način razmatra suštinska pitanja i probleme sa kojima se susreću današnji hrišćani.

Radost Vaskrsenja

Zašto je mnogima teško da osete radost Vaskrsenja, da li zbog toga što je današnji čovek još uvek zaglavljen negde između "odricanja apostola Petra i sumnji apostola Tome"?

– Radost Vaskrsenja je nenametljiva stvarnost koja podleže proveri i podrazumeva iskustvo primanja. Ne može se nikome nametnuti, jer u sebi sadrži slobodu kao meru. Ne može se iznuditi, doživljava se ili ne doživljava. Samo treba reći da oni koji osećaju ovu radost nipošto ne smeju da je nameću drugima. Potrebno je uvažavanje drugoga i strpljenje u ophođenju, razložna komunikacija koja pokreće slobodu. Tu su nam primeri Petrovog odricanja i Tomine sumnje višestruko značajni i dobri pokazatelji mogućnosti preobražaja, jer treba reći da su i Petar i Toma poverovali i svojim životom posvedočili radost Vaskrsenja. Nisu ostali u početnom stanju odricanja i sumnje, prevazišli su verom mnoge svoje nedoumice, tako da su sva naša stanja sumnje i svi zastoji u prihvatanju radosti Vaskrsenja nešto što treba uvek iznova preobražavati na bolje.

Mi verujući treba da nastojimo da ubedimo naše sagovornike u mogućnost večnog života koja se zasniva na stvarnosti Hristovog Vaskrsenja. Kada ih na ovaj način zainteresujemo za pravi život, a ne uplašimo ih kaznom Božijom i paklenim mukama, onda ih stvarno uvodimo u neprolaznu radost. Zbog toga insistiram na odgovornosti nas verujućih u odnosu na one koji se dvoume u vezi dela vere.

Da li je u vreme globalizacije koja nameće ljudima kao imperativ potrošnju i zabavu moguće živeti hrišćanskim životom?

– Hrišćanski život podrazumeva dobrodelatnu istrajnost, otuda imamo onaj dobar savet apostola Pavla: "Dobro da vam ne dosadi činiti". To znači da nas ne sme ništa zaustaviti na putu vere, naš doprinos sveopštem boljitku mora biti uvek potpun i bespoštedan. Znači da mi ne zahtevamo od drugih više nego što možemo da im ponudimo. Naši izgovori da neko nešto čini ili ne čini su izraz naše nemoći i neostvarivosti, predstavljaju nestvaralački izgovor a ne rešavaju problem. Dakle, razlike ne smeju da pokreću sukobe, jer suština jeste: "Kloni se zla i čini dobro".

Samo na ovaj način možemo, bez sporenja i osporavanja, da uočimo ono što je stvarno dobro, a šta nije, znajući da protivljenje nije put uspeha u dobrom delu. Obračun sa neistomišljenicima nije dobar put, to je bespuće naše samovolje. Znači, ne postoji ni jedan razlog koji "opravdava" naše strahove i neprijateljstva prema drugom i drugačijem. Ovo ne znači nikakav neutemeljeni liberalizam, nego jasno ukazuje na ostvarenu slobodu u veri.

U knjizi poručujete da hrišćani trećeg milenijuma treba da shvate Hristove reči: " Teško vama ako vas ljudi hvale" i poruku Jovana Krstitelja: "On (Hristos) treba da raste, a ja da se smanjujem".Da li je to lek za široko raspostranjeni nihilizam i pesimizam?

– Upravo zbog toga Hristos opominje sve nas da dobro činimo bez potrebe za samoisticanjem. Radost koju donosi dobrodetelj potpuna je samo onda kad to činimo neopterećeni samoljubljem. Hristos nam je pokazao dobru mogućnost takvog ostvarenja i On je naš Put i Putovođa. Naša vera je stalno uzrastanje u krstonosnoj hristolikosti gde "uvećavanje" i "umanjivanje" nije nešto što treba pojednostavljivati, jer ima dublju i smisleniju meru. Reč je o prevazilaženju sebe i spremnosti za spasonosno služenje drugome.

Nije sve ovo lako ispuniti, ali to je put napredovanja u veri, gde je mera svega samožrtveno i nesebično sebedavanje, a ne činjenje nečega iz interesa. Kad čovek uspe ovo da razume onda može da se usavršava u veri "iz slave u slavu dok ne doraste u meru rasta visine Hristove". Tu je osnovno pravilo: uzrastanje smirenjem i prevazilaženje pohvale kao nečega što ne može da bude krajnji cilj dobrodetelji.

Nametnuto dobro

Kako prevazići sve prisutniju (ne)svesnu želju za "Lamehovom osvetom" i zadobiti "Jovovo strpljenje", "Avramovu veru" i slobodu pokajanog razbojnika?

– Treba znati da se u veri mnogo toga dobija, ali i mnogo stiče podvigom. Dinamizam vere nas čini stvaraocima koji umeju da razlikuju istinu od laži, i razlikujući jedno od drugoga da činimo ono što je dobro. Mnoštvo biblijskih primera nas upućuje na to, i dobro je da ih znamo i razumemo kako bismo uspeli da činimo na pravi način ono što je dobro. Tu ne treba biti neko ko oponaša bilo koga i tako gubi svoj identitet nego je potrebno uvek biti stvaralački slobodan od sveke nedorečenosti.

Mi nismo posmatrači i navijači onoga što neko drugi čini, nego smo stvaraoci koji znaju sve to i o tome imamo stav. Pored stava imamo i lično iskustvo, i tek tada uspevamo da pobedimo sve svoje strahove od drugoga i njegove slobode. Ne vidimo nikoga kao smetnju ili opasnost i nemamo potrebu da bilo koga bogotvorimo ili satanizujemo. Uočavamo šta je dobro, a šta nije, i prihvatamo ono što je dobro tako što i sami dobro činimo.

Zašto postajemo sve ravnodušniji prema tuđim nevoljama i patnjama, kao da se potvrđuje s punim pravom misao Andre Frosara da je velika drama što čovek ne razume ništa o ljubavi?

– Konačna mera naše ostvarivosti u veri je: "Kad učiniste jednom od najmanjih mojih meni učiniste", i s tim u vezi: "Kad ne učiniste jednom od najmanjih mojih meni ne učiniste". Dakle, mera naših odnosa u veri jeste služenje "većih" "manjima", a ne gospodarenje "velikana" nad "podanicima". Zapravo, mera bogoljublja je zdravo i neopterećeno čovekoljublje, kad volimo drugoga bezuslovno, ne opterećujući se njegovim stavom i stanjem. Samo tada stvarno možemo da učinimo dobro, ne da se pravimo dobri pred nekim ističući svoju dobrotu, nego ga volimo bez opterećenja.

Ovde je vera na velikom ispitu, jer ako se vernici zatvore u sebe i svoje umišljeno "dostojanstvo", doživljavajući sebe kao "sveti ostatak", onda je neminovno to da ljubavi kao bogoljubivog čovekoljublja nestaje. Postoje pravila, strahovi i zabrane, i nekako nesvesno svi upadamo u "tragediju nametnutog dobra", gde je mera čovek, a ne Bogočovek koji je "Jedini svet", i u kome svi imamo svetlost. Verujući čovek ne sme da prisvaja Hrista samo za sebe i da umišlja da svojim zaustavljanjima može obuhvatiti i obustaviti Božije čovekoljublje. Umesto da tumačimo ljubav Božiju sužavajući je po svojim slabim merama bolje je da pokušamo da je doživimo na pravi način kako bi mogli i da je svedočimo.

JESSY · Јун 20, 2015

Protojerej prof. dr Ljubivoje Stojanović: Razumemo li Svetoga Savu

Slavljenje svetitelja podrazumeva jasno znanje o njihovom podvigu vere. Improvizacije i pretpostavke su nemoguće jer nas udaljavaju od stvarnog smisla svetiteljstva

Protojerej prof. dr Ljubivoje Stojanović

SLAVLjENjE svetitelja podrazumeva jasno znanje o njihovom podvigu vere. Improvizacije i pretpostavke su nemoguće jer nas udaljavaju od stvarnog smisla svetiteljstva. Sve ovo je posebno važno u vezi sa proslavljanjem Svetoga Save, gde su primetni slučajevi višegodišnjeg ponavljanja istih podataka, bez imalo inovativnosti i kreativnog osavremenjivanja.

Napravljena je neka vrsta svečarske matrice sa tačno definisanim odrednicama šta se može reći, čime se svečarski čin sputava svođenjem na ponavljanje odavno formiranih definicija.

Ono što možemo imenovati kao stvarno ogrešenje o Svetoga Savu jeste odvajanje ovoga svetitelja od Hrista, kako je u svoje vreme govorio novoproglašeni srpski svetitelj Ava Justin Ćelijski.

Kako to činimo?

Tako što delu našeg svetitelja i prosvetitelja pristupamo jednostrano, obično po diktatu parcijalnih potreba. Pri svemu tome previđamo elementarnu činjenicu - monaški zavet na kome se utemeljuje svetost i prosvetiteljstvo Svetoga Save. To rezultira mnogim jednostranostima, od svođenja svega na političku aktivnost i borbu za nešto, a protiv nekoga ili nečega.

To je rezultat jednostranog pristupa višeslojnom podvigu svetog čoveka koji je imao samo jedan izbor - monaški zavet. Kako je za mnoge taj izbor nešto ne baš prihvatljivo, a ne mogu da prihvate da se neko slobodno žrtvuje kako bi poslužio boljitku drugih, takvi se radije opredeljuju da to previde.

Opredeljujući se za monaštvo, Sveti Sava je pokazao već u ranoj mladosti duhovnu snagu i odgovornu slobodu. Želeo je da u životu više daje drugima, nego što bi uzimao za sebe, čime je njegova pobožnost bila stvarna a ne deklarativna. Dobro je razumeo Hristovu poruku da je čovek uspešan u životu onoliko koliko je spreman na krstonošenje i hodanje uskim putem, a ne onoliko koliko može da primi i potroši nezasluženih privilegija. Sačekavši pogodan trenutak, napustio je dvorsku raskoš da bi se podvizavao u manastirskoj tišini. To nije napuštanje sveta iz sebičnih razloga, neke nemoći ili razočaranja, nego je otvaranje novih podvižničkih vidika.

Pogrešno je misliti da je manastirski život nešto suprostavljeno ovome svetu, ili, ne daj Bože, mržnja prema svemu ovosvetskom. Pre se može reći da je to najviši stepen ljubavi prema svetu. Niko od monaha ne želi da bude mimo sveta, jer su manastiri posebna mesta podviga i susreta, najbolje osmatračnice sa kojih se svet vidi najpotpunije u svoj slavi budućega veka.

Sveti Sava je dao posebnu dinamiku manastirskom životu time što je imao neprestanu komunikaciju sa ljudima izvan manastira. Zato nije nikakvo čudo što su skoro svi vladari Nemanjići život okončavali kao monasi. Sveti Sava je napustio manastirsku tišinu da bi kao arhiepiskop ocrkovio svoj narod. Treba reći da nisu u pravu istoričari koji govore da je on stvorio narodnu crkvu. On je stvarao crkveni narod znajući da je Crkva Jedna i da smo svi mi udovi Jednoga Tela Crkve čija je Glava Hristos.

Primarna odrednica dela Svetoga Save je ohristovljenje srpskoga naroda, a ne stvaranje ideologije ili religije, tako da kad god govorimo o Svetosavlju treba dobro da promišljamo čuvajući se da na odvajamo Svetoga Savu od Hrista. Samo ako mu na taj način pristupamo moći ćemo da razumemo njegov monaški zavet, rad na sticanju autokefalnosti Crkve u Srbiji i prosvetiteljsku misiju na polju opismenjavanja i vaspitno-obrazovnog rada.

Nesebičnost i odlučnost Svetog Save bitne su odrednice njegovog svetiteljskog lika, nešto što je neprestano stvaralački osmišljavao i usavršavao. Najbolji način njegovog proslavljanja zato jeste promišljanje o tome šta najbolje možemo učiniti za druge, a ne šta od njih možemo dobiti. To, naravno, nije nimalo lak podvig, ali je jedini mogući način slavljenja kao prevazilaženja sledbeničkog pasivizma.

Slaveći Savindan promišljajmo i sopstvenu svetost i svetiteljstvo u kontekstu ljubavi Božije, a ne pod teretom svojih ili tuđih grehova.

Znajmo pritom i sledeće, da je Sveti Sava u svoje vreme bio opterećen gresima najbližih pobegao bi zauvek u manastir i sakrio se od svih. On je bio oduševljen ljubavlju Božijom i spasenjem, što ga je ohrabrilo da stvara znajući da je najveća progresija u istoriji čovečanstva saznanje verom da smo prizvani u večnost, a ne da smo osuđeni na smrt i nestajanje.

JESSY · Јун 24, 2015

Prof. dr Ljubivoje Stojanović: Ne predajmo se beznađu

Neumesno je nazivanje Svetog apostola Tome Nevernim Tomom, jer tako nešto nema realno uporište u jevanđeljskom opisu

Prof. dr Ljubivoje Stojanović

Neumesno je nazivanje Svetog apostola Tome Nevernim Tomom, jer tako nešto nema realno uporište u jevanđeljskom opisu.

To potvrđuje i činjenica da se prva sledeća nedelja posle Vaskrsenja zove Tomina nedelja. Inače, ovaj sveti apostol ima svoj dan u crkvenom kalendaru, 19/6. oktobar, što je nekima i Krsna slava. Treba reći da ovaj apostol nije nijednog momenta bio nepoverljiv prema Hristu, bio je sumnjičav prema rečima drugih tražeći realno pokriće za ono što su mu saopštavali.

Njegova potreba da proveri stvarnost ne može da se oceni kao neverovanje ili maloverje. To je sveštena obazrivost u veoma teškom trenutku uplašenosti, koja je obuzimala sve njegove sagovornike. Toma je bio prosvećeni vernik koji je pre svih savladao strah u sebi. On traži Hrista na svoj način, želi više od vesti koju mu saopštavaju. On hoće - susret. Želi da utvrdi valjanost vesti, proveri i samoga sebe u tom susretu. On Njega traži, smatrajući to verničkom dužnošću, a ne drskošću neverujućeg čoveka.

Hristos ne ignoriše Tominu želju, već mu izlazi u susret. Njegove reči: "Pošto si me video, poverovao si; blaženi koji ne videše, a verovaše!" reči su ohrabrenja u veru i nikako ih ne smemo razumeti kao prekor. One vekovima traju kao poziv i podsticaj nama koji primamo svedočanstvo o radosti Vaskrsenja.

Toma ne govori da ne veruje u stvarnost i mogućnost Hristovog vaskrsenja, već otklanja nedoumice koje mogu da pomrače svetost velikog događaja. Nastupa kao intelektualac koji ne dozvoljava da ga pobedi strah i obuzme religijski fanatizam. To nije maloverje, pre se može nazvati lekom od krivoverja.

Ovu i slične situacije, treba razmatrati u kontekstu naše spremnosti da svemu pristupamo trezveno, otvoreno i bez predrasuda. Da ne dozvolimo da nas zavede bilo kakva jednostranost i pesimizam, jer se to svodi na nihilizam i anarhiju. Otuda neumesni zaključci da je "sve loše jer su svi zli". Ovakvih zaključaka treba se čuvati kao unutrašnje opasnosti kojom svako sebe ugrožava.

Jedan primer iz naše svakodnevice, vezan za slučaj hapšenja policajca uhvaćenog u prestupu od strane koleginice na zadatku, daje nam sliku unutrašnjeg stanja naše ličnosti. Ako smo lakoverno požurili samo da osudimo prestup i prestupnika, zaključujući da živimo u nesigurnom društvu kad i čuvari reda čine bezakonja, sami sebi smo poslali pogrešnu informaciju.

Istina je da se tako nešto dogodilo i događa, ali zašto nismo u svom promišljanju krenuli od hrabrosti i poštenja policajke na zadatku, koja je ispred sebe stavila bezbednost i imovinsku sigurnost onih kojima služi, rizikujući i svoj život?

Mogla je i ova odgovorna službenica da "sačuva" obraz profesiji da je previdela i prećutala prestup "kolege". Njena odgovornost je bila dublja i uzvišenija od svođenja svega na poreklo i pripadnost. Ona očigledno svemu pristupa sa dubokim promišljanjem i uzvišenim pogledom, i ovim postupkom je pomogla i samom prestupniku. Samo Bog zna stanje i namere tog čoveka, a na nama nije da brzopleto sudimo, ako već ne možemo da pomognemo. Jedno je sigurno, on je sprečavanjem da "uspe" dobio šansu da se promeni!

Kakve veze imaju ova dva slučaja? Na prvi pogled može se reći da su različiti, ali su i te kako podudarni. Reč je o nama kao konzumentima vesti, koji bi da postanu kreativni učesnici događaja, sa punom svešću da ono što rade ima važnost, iako nije publikovano u medijima. Ako se podredimo potrebi za spektakularnošću, sve više ćemo biti u raskoraku sa životnom stvarnošću. Prihvataćemo opšte sudove i zaključke, dozvolićemo da drugi misle umesto nas i postaćemo pasivni sledbenici nekoga ili nečega.

Apostol Toma u ono vreme, kao i naša savremenica na službenom zadatku, pokazali su da čovek samo onda kad zna u šta veruje i šta želi može odgovorno da stvara. Uvek traži bolje i daje najviše tako što daje i sebe i sve od sebe. Uspeh ne izostaje, a dobre rezultate takvih uspeha možemo svi da osetimo samo onda kad smo odgovorni stvaraoci, a ne pasivni imitatori i besplodni kritičari.

Verujmo u dobre mogućnosti svakoga čoveka, pa i nas samih, ne predajmo se nikad i nikako beznađu. Nikada nije čoveku bilo lako da živi u istoriji, ali uvek kad je promišljeno postupao bilo je moguće da se pobedi svako beznađe. Verujmo i postupajmo tako. Bićemo bolji i biće nam bolje.

JESSY · Јун 28, 2015

Пријави се

о. Љубивоје Стојановић: предавања, текстови...

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

JESSY

JESSY

JESSY

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова