Вести о упокојењу...

[Милан Ракић]

Бог нека му душу прости! Упознао сам га једном давно и књигу његову сам имао ал не знам где ми је 

Ја сам се једном запио у Касини са њим, Милутином и Амброзијем из Просвете... Док сам још био у стању да слушам, наслушао сам се свакаквих анегдота... Што од Јаше, што од, такође покојног Амброзија Марошевића...

[Gordana .]

И ону о балерини?

[Милан Ракић]

ОДРИЧЕМ СЕ

 

ОДРИЧЕМ СЕ ТМИНЕ ШТО МЕ ПРЕКРИ

ОДРИЧЕМ СЕ НАУКЕ О ЛЕПОМЕ БОЛУ

СТИХОВА У КРВИ БОЛОВА У МЕСУ

ОДРИЧЕМ СЕ СВЕГА ШТО НАУЧИХ С МУКОМ

СВОЈИХ ПРВИХ РЕЧИ КАЗАНИХ У ПРАЗНО

И БОГАТСТВА БЕДЕ

КАД УЛАЗИМ У ТРАВУ ОДРИЧЕМ СЕ ТРАГА

КРОЗ ВЕЛИКУ ЗЕМЉУ ПРОЛАЗЕЋ

НЕ ПОЗНАЈЕМ ВИШЕ БОЛЕСТ ШТО МЕ СНАЂЕ

У ТЕШКОМЕ СНУ НА ПОЧЕТКУ СНАГЕ

ИСТРОШЕН ОДЛАЗИМ ЗАВРШЕН ЈЕ ПУТ

И СВЕ НА ЊЕМУ ИЗЛАЗИ КРОЗ ПОРЕ

ОДРИЧЕМ СЕ ДАХА И ИЗВОРА ХЛАДНОГ

ГДЕ СЕ НАПИХ ЉУБАВИ ШТО ПРОЂЕ

 

ПОЧИЊЕМ ОД ВЕТРА ВЕТАР ПРОШЛОСТ НОСИ

УЛАЗИМ У ЗИДИНЕ МОЈЕ НЕМОЋИ

ЈА ПОСЛЕДЊИ ГРОБАР СВОЈИХ ДАНА

СТИХ ИСПИСАН ПРЕ ПОСТАНКА СВЕТА

БОРАЦ ПРОТИВ СЕБЕ ИСТРАЈАН И ЈАК

МАДА САМ УВЕК ЗНАО ДА БРОЈИМ

ОТКУЦАЈЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ ЛУДИЛА

ОД РЕЧИ ДО РЕЧИ ПУТУЈЕМ

ПРАВАЦ ЈЕ ВЕЛИКИ ГРЕХ

ПРАВЦА СЕ ОДРИЧЕМ ОСТАЈЕМ САМ

ПОД ВЕЛИКУ СЕ УВЛАЧЕЋ СТЕНУ

ДА ЛЕЧИМ ВАЗДУХ ИЗА СЕБЕ

НАЈЛЕПШУ ИСТОРИЈУ ОД СВИХ

ИСТОРИЈУ МОЈЕ БОЛЕСТИ

 

У ПРАЗНОЈ КОЖИ ОСТАЈЕМ

СВОЈИМ НЕМИРОМ ДА ИЗМИРИМ СВЕТ

ПРУЖАМ ПРВИ СИГУРАН КОРАК

ОВА ЈЕ ЗЕМЉА ВЛАЖНА

ОВО ЈЕ ЈУТРО ЧИСТО

НЕДОВРШЕН ТРЕНУТАК СЕ ПОНАВЉА

ИЗ ЗАБОРАВЉЕНОГ КАМЕНА ПРОБИЈА ПЛАМЕН

ОСВЕТЉАВАЈУЋИ ПУТ

НЕВИДЉИВ ЈЕ ХОДОЧАСНИКОВ ЦИЉ

ЗАТО ОСТАЈЕМ ТУ У ПРИСУСТВУ БИЉА

ЈА ХОДОЧАСНИК ГРЕХОВА РАЗНИХ ПУН

ОДРИЧЕМ СЕ ТМИНЕ ШТО МЕ ПРЕКРИ

ПОЧИЊЕМ ОД ВЕТРА ВЕТАР ПРОШЛОСТ НОСИ

У ПРАЗНОЈ КОЖИ ОСТАЈЕМ

 

 

 

[Милан Ракић]

И ону о балерини?

Покушавам да призовем у сећање, ал` давно то беше... Пре 15-ак и више година... Сећам се само неких анегдота о Десанки Максимовић и Крци... Амброзијевих рецитација и Јашиних вербалних делката, кад год је "хтео" да оде мало у Падињак да се "одмори"... Ал`, углавном, расправљасмо о "текућим" питањима

[Милан Ракић]

Књижевници: Гробаров је био јединствен песнички лик

 

Одласком Јакова Гробарова отишла је јединствена личност, боем, "београдска фаца", писац који је славио живот, оцениле су данас његове колеге књижевници.

 

Академик Матија Бећковић који је често говорио о овом књижевнику чија је збирка прича "Док сам био жив" недавно изашла у издању Удружења српских издавача, рекао је Танјугу да је Гробаров био "јединствена личност у послератној историји Београда - легенда којој је било место, ако не поред незнаног јунака, онда у алеји поред знаних и заслужних грађана".

 

Према речима Бећковића он је провео свој јуначки живот не чинећи зла и недодворавајући се никоме.

"Није био ексцентрични полтрон, него екстравагантни и независни песнички лик, а како је живео, дуго је живео, а најдуже ће се памтити", закључио је Бећковић.

 

Српски песник Андреј Јелић Мариоков, који се са Гробаровим дружио више од 30 година, рекао је да сви знају да је овај књижевник био "београдска фаца", један од последњих великих боема и аутентичних писаца надреалиста.

"Заслужио је пристојну сахрану уз заслужне грађане, али није било слуха у Скупштини града Београда, тако да ће бити сахрањен на неком приватном месту", рекао је Танјугу Јелић Мариоков, додајући да је то оно што га тишти.

 

Председник Удружења књижевника Србије Радомир Андрић рекао је да је Гробаров био добар писац јер је црпио грађу за своја дела из самог живота.

Био је човек по много чему слободнији од других али и несрећан јер је живот тако диктирао. Био је дружељубив, добар човек са својим специфичним стилом живота који многи називају боемским али он је тако схватао живот који према њему није био нежан, рекао је Андрић Танјугу.

Изгубили смо доброг писца који је славио живот. Његове приче и песме су литерарно вредне и он је био пример човека и писца који је литературу схватао као освајање слободе, додао је он.

[Милан Ракић]

Дани боемства - Живот кога више нема

 

Запитан да се определи за стих којим ће читаоцима НИН-а исказати суштину свог песничког бића Јаша Гробаров, песник и књижевник, последњи аутентични београдски боем и маргиналац, својим напуклим храпавим гласом изговорио је ове стихове: Зађох у врт, где ноћ је другима тајнаја странац, ја камен самац, прерушен у човека пролазим,улазим људима у трагове и снове и претим свима животом својим, да ћу га носити дуго.

 

ДЕЖУРНИ ДЕЛИНКВЕНТ:

Рођен сам поред Неретве, њен хук увео ме је у поезију; поезију сећања, не мог, туђег, чијег? - појма немам! Био сам ратно сироче и детињство сам проводио у ђачким домовима у Требињу и Мостару. Било је то време суровог сиромаштва, али и веселих тренутака, рецимо, кад смо добили Унрине пакете у којима су биле ролшуе и жваке, не и храна. Нема везе, сваки дан смо јели попару, и возили ролшуе. Нисам баш био цвећка од детета, крао сам домске трешње, па су ме избацили из дома. А и сâм сам често бежао, и увек сам имао потребу да пишем. Мада никад нисам мислио да ћу се озбиљно бавити поезијом, живот ме је отерао тамо - у поезију, у кафану, у неки други свет. Напустио сам Економску школу у Мостару и дошао у Београд, право у кафану “Три шешира”. Овде ме је привлачила слобода, други начин размишљања, ширина схватања живота. На Обилићевом венцу постојао је Клуб младих писаца, у коме су били Петар Пајић, Брана Црнчевић, Драган Колунџија, Мића Данојлић, Божидар Тимотијевић. Ту сам упознао и Стеву Раичковића, и многе људе од пера, који су ме одмах прихватили и показивали ми београдске кафане, као туристичке знаменитости. И ја сам се уклопио у тај миље, апсолутно. Уписао сам се на теологију, али брзо сам је напустио. Био сам много гласан, много агресиван, често сам имао посла и с милицијом. Попнем се на сто, рецитујем Јесењина и Мајаковског; ваљда им је мој стил сметао, схватали су то као неки отпор комунизму.Не знам зашто су се комунисти плашили песника, а чињеница је да јесу. То свако може да потврди. И били су веома опасни , ћоркирали су. Ајде, бре, и данас сањам Падињак. Устајање у пет, па те воде да копаш кромпир и купус. До поднева треба да окопаш пет врста, а оне километарске. Пешице да идеш, не можеш да стигнеш. А ако случајно исечеш лист купуса, ти си непријатељ државе. Спутавали су ме са тим кафанским прекршајима. Рецимо, Давичо и Крлежа седе у препуном Безистану, ја попио мало, и не знам шта ми би, приђем и кажем: Ав, ав, ав, само нек је Тито здрав! Одмах из шанка излетеше три милиционера, право у Падињак - два месеца затвора. Све тако, по месец-два за вербални деликт, кад се то сабере, испада да сам три године провео у затвору. Најчешће су ме одводили из Клуба књижевника. Једноставно, поручим пиће, двојица дођу и одведу ме. Ето, тако изгледа бити дежурни делинквент.

 

ОДГОНЕТКА СНА:

Сећам се, било је књижевно вече, падала је киша, а Стева Раичковић, Божа Тимотијевић и ја, стајали смо испод кишобрана. У једном тренутку Стева је рекао: Три песника под једним кишобраном! Мени је то значило, јер сам тек био дошао из неке Херцеговине, и ођедном, испод кишобрана - три песника. Божа је био афирмисани песник, о Стеви да и не говорим, али, откуд ја ту? То ми је дало импулс да озбиљно кренем у свет литературе. Под Бекетовим утицајем почео сам да пишем и кратку прозу, приче које сам објављивао у НИН-у. Смењивали су се уредници, а ја сам дуго објављивао, и афирмисао се. Гледали су ме другачије, као озбиљног писца.Прва књига поезије изашла ми је 1961. То је била мала књига, величине пола кутије шибица. Урађена је по идеји сликара Славе Богојевића, који се тада вратио из Француске. Упознали смо се негде, рецитовао сам му своје стихове, који су му се допали. Илустрације је урадио тада познати минијатуриста Узуновић. У ствари, то је било библиофилско издање, тираж је био само 500 примерака, а сећам се добро њених црних корица, на којима је у златотиску писало: ЈА, КОБ, ГРОБ, А РОБ. Богами, књига се брзо продала, а није била јефтина. Звала се “Одгонетка сна”, и прославила ме је, као младог песника. После сам објављивао у “Просвети”, у БИГЗ-у... У то време изнајмио сам собу код једне бабе и једино што сам имао у њој, била је та књига. Долазио сам веома касно и после неколико дана покушам да откључам врата, нема шансе. Залупам на врата, баба викне: Ко је?! - Ја, твој станар, кажем. - Ниси више, каже, не умеш да се понашаш! - Па, добро, само да узмем своје ствари! - Које ствари? Ову књижицу ћу да ти дам кроз кључаоницу! Само полиција да се зовем Миладин Ковачевић, знала је само полиција. А нисам свој псеудоним узео свесно, сад се више и не сећам да ли сам стварно сањао, да се зовем Јаков Гробаров. Кажу: Сјајно, што то не узмеш за псеудоним! Послушам их, и остаде тако - Јаша Гробаров.

 

ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ:

Кафански живот у Београду био је сјајан, било је и песме и игре, то се рецитовало по кафанама, то се живело. Било је неког ентузијазма, смеха, весеља, за разлику од ових нових времена, кад ретко видиш човека да се насмеје. Било је финих места, волео сам да залазим у “Прешернову клет”, “Знак питања”, “Кикевац”, “Табор”, у “Крагујевац” на Зеленом венцу. Са Душком Радовићем састајао сам се у “Градској кафани”. Ноћу није могао да спава, тако је, ваљда, и дошао на идеју да прави емисију “Добро јутро, Београде”. Био је први гост у “Касини”, у пет ујутро; тамо би попио кафу, средио текст и одлазио у редакцију. Много занимљивог света било је овде, не бих могао да се сетим свих имена. Рецимо, волео сам да седим са Радојем Радовановићем, песником из Крагујевца, он је написао ону чувену поему “Пуцајте, ја и сада држим час”. Био је фантастичан пијанац, прсти су му изгорели од цигарета. Па, рецимо, са Зораном Ристановићем, са Јованом Милићевићем и Зокијем Радмиловићем, који је био сјајан тип, луцидан, имао је одличне штосове и био природан, нормалан, као и на сцени. Долазио је у кафану “Каленић”, а кад је осетио да му се ближи крај, почео је да провоцира силеџије. Свашта им је говорио, малтретирао их је и псовао, али они су знали ко је он и због чега то ради. Поштовали су га, тако да није имао то задовољство да га убију, умро је природном смрћу, односно од карцинома. Наравно, било је туча, оних правих. Ако се претера у зезању, кажу: Ајде, изађи напоље! Потуку се па се врате и наставе да пију. Па ако им нешто засмета, опет се потуку. Нормално, и ја сам добијао батине, а понекад и неког мало дотакао. Али, све је то било много чедније, него данас, кад се ударају пендрецима и дршкама пиштоља. Додуше, сад и нема туча по кафанама, то је превазиђено.

 

ОСМИЦЕ СА МАРКЕСОМ:

Једном, баш кад сам изашао из затвора, жалим се адвокату Дурковићу. Он каже: Знаш шта, да ја теби извадим пасош, иди мало у Париз, да видиш свет! А Париз је те 1967. био онај прави. Много наших било је тамо. Одем код Петра Омчикуса, који је одмах осетио да немам пара, каже: Ајде да ти урадим портрет. И док се крчкао ручак, уради он тај портрет, а ја га однесем у кафану “Селект” на Монпарнасу и продам нашем човеку, који је ценио Омчикуса и није питао за цену. Иначе, у Паризу сам био у истом хотелу са Маркесом, који је тада писао за неке америчке новине. Повремено смо долазили један код другог и правили осмице од винских флаша. Нисмо много причали, али смо се разумели. Сјајан тип, образован, лепо васпитан, нормалан човек. У Паризу сам написао драму “Игра десног бека”, која се неко време играла у једној париској кафани.После сам дошао на летовање у Ровињ и тамо упознао Милана Вукоса, који је био на функцији председника Савета за културу, и помагао је многим књижевницима. Нешто сам му рекао што му се није допало, али ме је џентлменски питао: Гробаров, је л’ ти имаш стан? Нисам имао стан, рекао је: Јави се кад дођемо у Београд. Ја се јавим и добијем стан поред Каленићеве пијаце, наравно, изнад кафане “Каленић”. Додуше, ја сам се тада већ био афирмисао у књижевним круговима, објавио сам неколико књига и постао члан Удружења књижевника.

 

УЛИЦА АНТЕ ПАВЕЛИЋА:

Са Савом Јокићем, човеком кога сам увео у поезију, кренемо на море, и стигнемо у Загреб. Изнапијамо се са песникињом Соњом Манојловић , два дана и ноћи пијанчили смо по Загребу, остане нам само 200 динара, а за те паре није могла да се купи ни флаша вина. Одемо у чувени хотел “Дубровник”, поручимо јела, бесне салате, па бачвицу вина, па другу бачвицу, још смо слали конобаре да нам купе цигарете. Кад смо се добро ождрали, Сава зове келнера, пита: Шта смо дужни? Овај срачуна, каже: 12 тисућа. А Сава каже: Знаш шта, пошто си нас услужио лепо и на време, ево теби двае’с банки бакшиш, а за остало зови два милиционера јер ми немамо динара више! Оде келнер, долазе петорица милиционера, ја устајем, онако, пијан, кажем: Вратите тројицу, ми смо наручили само двојицу! Одведу нас у станицу милиције, па код судије за прекршаје. Ми покушавамо да га шармирамо, као српски песници први пут у Загребу, одушевљени градом... - Добро, каже судија, оставите личне карте и нађите паре да платите рачун! Кренемо улицом и сретнемо једног генерала, чијег се имена тренутно не сећам, а познавао сам га. Испричамо о чему се ради, човек оде у хотел, регулише рачун, и пошаље келнера по наше личне карте. Међутим, ми смо већ сасвим пијани, наилази један милиционер двометраш, а ова будала, Сава, пита га: Је ли, друже, где је овде улица Анте Павелића? - Срећа твоја да сам Личанин, иначе би ти сад страдала мајка!, каже он, и пусти нас. Кад, наилази други милиционер, Сава ме гура, каже: Сад је на тебе ред! И ја питам: Извињавам се, где је улица Анте Павелића? Овај, каже: Ајде дечки, показаћу вам је! И одведе нас у станицу милиције, па код истог судије. Кад нас је видео, каже: Момци, очекивао сам да ћемо се поново срести! И добијемо по два месеца затвора.А никад нећу да заборавим једну Савину клетву: били смо гости код Ковиљке Ковачевић у Ровињу, имали стан, храну и све, под условом да долазимо у адвентистичку цркву. Сава и ја стојимо на тргу, тражи ми цигарету, кажем: Саво, бре, последња је, како да ти дам?! - Е, дабогда је попушио у затвору!, каже он. Ма, није прошао минут, прилази милиционер, тражи ми личну карту. Кажем: Знате, ја имам само дволичну карту! О вај се нарогуши: Ма, шта ти мени ту... Ајде у станицу! Сава, као, интервенише - Ајде и ти! Нормално, ухапсе нас и добијемо по десет дана затвора, али у Пули, који је био на хотелском нивоу. А, једном, кад су ме два милиционера пијаног износили из Клуба књижевника, а ја држао неупаљену цигарету у устима, наиђе Брана Петровић и каже: Чекајте, бре, људи, да човеку запалим цигарету! И запали је.

 

ПЕСНИКОВ ДАН:

Јутарња кафа за мене је ритуал, тренутак буђења и сукобљавања с новим даном. Пијем кафу, а у ствари, журим. Пошто живим на периферији, журим у град јер, Боже мој, ништа не може да се догађа без мене, не бих ништа да пропустим, а и чека ме важан посао. Међутим, кад изађем из аутобуса, онда станем и запитам се: Шта сад, на коју страну да кренем, да ли лево, десно, или право?! И нормално, збуњен потпуно, и беспослен, наравно, где ћу, него у кафану. А кад сам већ тамо, зна се: прва, друга, тећа тура, и заглавим. А понекад се вратим кући све мислећи да нешто веома важно треба да урадим. Шта је то важно, сетим се, и укључим телевизор. Онда гледам неке глупости, али не увек, понекад и читам неколико страница добре књиге, или прегледам неке новине. Ето тако изгледа један мој дан. А, шта то, у ствари, значи? Не значи ништа, то је изгубљен дан.И тако, губим дан за даном, али решио сам да се променим. Кад се већ држава мења, што се не бих и ја променио? На који начин, смислићу, али верујем да још имам неке шансе. И биће без пића - Кафана је моја прошлост!, што рече колега Аца Михајловић. Заиста, све више избегавам кафане, не свиђа ми се атмосфера у њима. Нису оно што су некад биле, нема више боема, све је другачије. У ствари, те наше фине кафане поклекле су пред налетом многобројних кафића. Против којих, наравно, немам ништа, али тамо влада један други начин дружења и размишљања - без романтике, без поезије, без топлине. Иначе, све је мање топлих речи, а све више компјутерских, хладних и далеких, бездушних. Сви су се затворили у себе, отуђили се људи, потпуно. А пошто улазимо у Европу, јеби га, можда такви и треба да будемо?

 

Извор

 

 

 

 

[Милан Ракић]

Јаша Гробаров ће бити сахрањен сутра, у суботу 27. јула у 15 сати на Новом бежанијском гробљу. Опело почиње у 14:30 сати... Бог нека му души опрости!

[Милан Ракић]

Иначе, у Паризу сам био у истом хотелу са Маркесом, који је тада писао за неке америчке новине. Повремено смо долазили један код другог и правили осмице од винских флаша. Нисмо много причали, али смо се разумели. Сјајан тип, образован, лепо васпитан, нормалан човек.

 

Јаша цела три дана није долазио код Омчикуса и овај се забрине за њега, да л` се није негде запио, направио неку глупост-завршио у бајбоку... И оде Петар до хотела где је Јаша одсео и од рецепционара буде обавештен да је овај читава претходна три дана (и ноћи) провео код Маркеса, у његовој соби... Омчикус се попне горе и заиста у полутамној соби затекне Колумбијца и Херцеговца како ћуте, гледају се, пију, а између њих оне поменуте "осмице" од чаша и флаша разноразних вина и коњака...

 

Јаша је касније причао, када се вратио у Београд, о свом "ћутању" са славним писцем, након којег је Маркес објавио роман "Сто година самоће"...

[Guest]

Упокојила се у Господу мати Јустина, игуманија манастира Добриловина

 

У четвртак 15. августа 2013. године, на Војномедицинској академији у Београду, након кратке и тешке болести, упокојила се у Господу монахиња Јустина Папић, игуманија манастира Добриловина.

 

 

Поводом упокојења мати Јустине Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служиће у суботу 17. августа Свету заупокојену Литургију у манастиру Добриловина са почетком у 9 часова, а истог дана ће се обавити и опијело са почетком у 14 часова.

 

Земни остаци монахиње Јустине, иначе рођене 30. јануара 1966. у Прибоју у Републици Србији, биће сахрањени на монашком гробљу манастира Добриловина.

 

[Guest]

Нек јој Господ подари рајско насеље...

 

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346435955/%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D1%83-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%98%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-r2152

[Guest]

На манастирском гробљу у Добриловини сахрањени су земни остаци монахиње Јустине Папић

 

Tagged:

• Из наше Цркве

•  
• Наслов: Opijelo mati Justini
• Албум: Iz nase Crkve
• Година: 2013
• Величина: 22:02 минута (3.79 МБ)
• Формат: MP3 Mono 22kHz 24Kbps (CBR)

 

 

На манастирском гробљу у Добриловини код Мојковца јуче су (у суботу 17. августа 2013.) сахрањени земни остаци монахиње Јустине Папић, игуманије манастира Добриловина.

Свету заупокојену Литургију у манастирском храму служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. Молитвеном сабрању за покој душе мати Јустине, осим оца, сестара, брата и најуже родбине, присуствовали су бројни вјерници и пријатељи манастира Добриловина и саме мати Јустине, дугогодишње игуманије ове свете обитељи.

Након одслуженог опијела бесједом, над одром наше драге сестре у Христу Јустине, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије.

Монахиња Јустина Папић, рођена, иначе, 30. јануара 1966.године, у Прибоју у Републици Србији, упокојила се 15. августа 2013. након краће и тешке болести на Војномедицинској академији у Београду.

Вјечнаја памјат и Бог нека јој душу прости.

• Преузмите аудио датотеку
• 0 преузимања
• 0 слушања

[Guest]

Сахрањени земни остаци монахиње Јустине Папић, игуманије манастира Добриловина

На манастирском гробљу у Добриловини код Мојковца, у суботу 17. августа 2013, сахрањени су земни остаци монахиње Јустине Папић, дугогодишње игуманије немањићке задужбине, манастира Добриловина.

Свету заупокојену Литургију у манастирском храму служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. Молитвеном сабрању за покој душе мати Јустине, поред њеног оца, сестара, брата и најуже родбине, присуствовали су и бројни вјерници и пријатељи манастира Добриловина и саме мати Јустине, дугогодишње игуманије ове свете обитељи.

Након одслуженог опијела бесједом, над одром наше драге сестре у Христу Јустине, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је истакао да ће она остати упамћена по својој честитости, доброти, љубави, вјери, милосрђу и свим оним хришћанским врлинама које су идеал сваког хришћанина, сваког монаха и монахиње. “Отишла је прерано, али испуњена добрим дјелима, чисте савјести, чисте душе, припремајући се и кроз тешку болест за одлазак у наручје Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа да Га прославља на Небесима, још више него што је то било могуће овдје на земљи“.

“Сабрасмо се, драга браћо и сестре, у поткриљу суре Сињајевине, да испратимо из овог живота и ове свете обитељи мати Јустину у небеску обитељ. Тужан је наш данашњи сабор, јер се растајемо са једном светом и праведном душом, честитом монахињом, игуманијом, свијетлим ликом у нашој светој Цркви, али колико је год тај губитак за нас овдје на земљи велики, потресан и тужан толико ће се још више обрадовати, надамо се, небеске обитељи које су препремљене за оне који Бога љубе, који Богу служе и свој живот посвећују Извору живота, Извору љубави Богу Живом, у све дане живота свог, као што је мати Јустина служила Господу од своје ране младости до последњег свог издисаја“.

Владика је подсјетио да мати Јустина потиче из честите породице, која је старином из ових сурих гора око Дурмитора. “Рођена недалеко одавде, а старим поријеклом негдје из ових гора око Дурмитора, од честитих родитеља Тихомира и Досте, одрасла је и васпитана у многодјетној породици. Пред њом се отварао животни пут као и пред сваком другом младом дјевојком, али она је, призвана милошћу Божјом, истином и правдом Божјом, призвана славом Божјом, све оставила, још у младости, и одлучила непоколебљиво и чврсто да служи светој Цркви Божјој у чину монахиње, оставивши све земаљско. И ако је неко испунио онај монашки идеал да му ништа земаљско не представља неко нарочито благо према ономе што је небеско и што је за спасење душе, то је испунила наша мати Јустина“, рекао је Његово Преосвештенство.

Он је казао да је драгу нам сестру у Христу Јустину одликовала једна нарочита праведност, она хришћанска праведност која подстиче савјест оних који се том праведношћу труде да што више Богу угоде, а такви људи највише и страдају. “То је она праведност која је испуњена кротошћу и бригом за ближње, бригом за своју савјест и за спасење ближњега“.

“Многи то нијесу препознали у почетку овдје и на другим мјестима, али кад су схватили да уз ту праведност иде брига, љубав, праштање и молитва, онда су је упознали на прави начин и сагледали сву њену људскост, њену човјечност, њену отменост, а прошла је та отменост и та честитост и праведност кроз многе провјере у овом животу. Да ништа друго, него од кад је дошла овдје, прије петнаестак година или више, у ову запуштену и скоро заборављену светињу којој је удахнула нови живот, а то није било лако, као што није никоме лако ко васкрсава старе, запуштене и заборављене светиње. Овдје у овој долини, на овом суровом мјесту то је можда било понајтеже. Никад се она није поколебала, никад се није жалила, никад није жалила себе, никад није жалила да принесе још жртве и још љубави Цркви Божјој, овој светињи, сестринству и овом народу овдје, подсјећајући га шта значи светиња“, нагласио је Владика будимљанско-никшићки.
Његово Преосвештенство је нарочито нагласио да је мати Јустина оставила неизбрисив и свијетли траг у историји чувеног манастира Добриловина, јер је послије дугих деценија запустошења и заборављања овој светињи вратила живот, очистила је, окадила својим молитвама и тамјаном. “Када је дошла овдје, није било ни манастирског конака, па се настанила у сеоској школи, али је отуда морала убрзо морала да изађе. На брзу руку је правила овај кров над главом, непрестано Богу служећи“.

“Изграђујући своју душу, изграђивала је ову свету обитељ, свету заједницу и свакоме отворила врата ове светиње, те је код наше мати Јустине наишао на изванредно гостопримство ко је год дошао са правим циљем, правом намјером и са поштовањем према светињи. Ономе ко није тако дошао знала је на лијеп начин да укаже и то је било потребно и биће потребно и убудуће, али, увијек са љубављу и бригом за спасење. Нарочито је била тешка ова последња провјера, драга браћо и сестре. Најтежа искушења попуштају се на оне најчвршће да се још више провјере, као што се злато у огњу испитује и није се поколебала него се још више охрабрила, храбрећи уједно и све нас, сестру Макрину, искушеницу Марјану, све своје пријатеље, припремајући се да буде што спремнија када добије Господњи позив“.

“Држала се у њеној тешкој болести као царица, храбрећи нас и свијетлећи својим врлинама, својом скромношћу, својом монашком смиреношћу и спремношћу да пође, не жалећи овог свијета и ништа што је у њему, у наручје Господа Који ће је позвати. То се убрзо и догодило, и ако може бити за утјеху њеним родитељима, браћи и сестрама, свима који су је познавали, а и свима нама који смо у овим црним мантијама, јер је она била члан наше духовне породице, свима нам је она оставила једну лијепу успомену. Брзо је и прерано отишла и то је оно што нас боли. Ипак, свој живот испунила је добрим дјелима, врлинама, побожношћу, молитвама, покајничким сузама, трудовима, монашким послушањима, свиме што краси једну честиту српску монахињу, испунила је године свог живота, који је био плодоносан у духовном погледу и те како. То ће се још видјети, јер је она оставила свијетли траг у историји чувене Добриловине. Послије дугих деценија запустошења ове сјајне светиње, њеног заборављања и потискивања, она јој је вратила живот, отворила је, очистила, окадила и својим молитвама и тамјаном, кућу направила и отворила, и обезбиједила свима који дођу овдје да имају гдје главу заклонити и утјехе својој души наћи“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије, закључујући своју бесједу ријечима:

“Нека јој Господ дарује покоја, нека мати Јустина свима нама послужи као примјер како треба служити Господу у овом животу и како се треба држати у искушењима и болестима, како се треба спремати за посљедњи час. А она се за тај час спремала више деценија од тренутка када је ријешила да прими монашку ризу и да се обуче у стално сјећање на смрт, које чува од злих дјела и сваког искушења и упућује на пут правде. Нека Господ правде, милости и љубави буде милостив, нека мати Јустину уведе у своја вјечна Небеска насеља и дарује јој Царство Небеско“.

Монахиња Јустина Папић, рођена, иначе, 30. јануара 1966, у Прибоју у Републици Србији, упокојила се 15. августа 2013. након краће и тешке болести на Војномедицинској академији у Београду.

Вјечнаја памјат!

[Milan Nikolic]

[Милан Ракић]

У Мостару је синоћ након дуге и тешке болести преминуо легендарни певач бенда Мостар Севдах Реунион Илијаз Делић

 

 

Илијаз Делић је рођен 1936. године у Мостару. Овај врсни интерпретатор потјече из велике породице, уз оца и мајку имао је седмеро браће и сестара. Иако је изучио браварски занат, никада у руке није узео ни турпију нити чекић. Страст према пјевању је превагнула, па се као деветнаестогодишњак упутио у Београд да полаже стручни испит.

 

"Први наступ имао је 1957. године у Београду, у Стамбол капији, чувеном окупљалишту београдских боема и омиљеном мјесту глумаца, књижевника, новинара... Пјевао је и за Радио Београд. Седамдесетих година судбина га је спојила са Љиљаном Петровић (касније Буттлер) са којом је пјевао четири године у Дому синдиката. Истиче да је често радио и са покојним Томом Здравковићем. Овај рођени мостарац у Београду је живио и пјевао пуних 38 година", наводи се на веб-страници Мостар Севдах Реуниона.

 

Уочи почетка рата враћа се у Мостар гдје је дочекао и рат.

 

Током рата, 1993. године, заједно са Драгим Шестићем издаје мањи тираж касете "Бисери севдаха", која је представљала својеврсну духовну борбу и несвјесни зачетак идеје Мостар Севдах Реуниона.

 

Делић због тешке болести у посљедње вријеме није редовно наступао са својим колегама из МСР-а, а посљедњи концерт је одржао у Фојници прије неколико мјесеци.

 

"Спремао сам се да му одем у посјету ове седмице. Био је тешко болестан, а ту су биле и његове године и начин живота. Био је велики пјевач и заштитни знак Мостар Севдах Реуниона", рекао је за наш портал Делићев пријатељ Руждија Метановић.

 

Извор

 

[Милан Ракић]