Srednji vek - mračno doba ili ne?

[GeniusAtWork]

Naiđoh skoro na jedan vrlo zanimljiv blog, pa rekoh da ga prevedem i postavim ovde, pošto mislim da je tema vrlo interesantna. Ubacujem prevod u sledećem postu.
 


 

[Милан Ракић]

Ubacujem prevod

 

Ај` :good2:  

[GeniusAtWork]

MIT O MRAČNOM DOBU: RECENZIJA KNJIGE 'BOŽIJI FILOZOFI' OD STRANE JEDNOG ATEISTE

 

 

Moj interes za nauku u Srednjem veku je najvećim delom podstakla jedna knjiga. Daleke 1991, kada sam bio siromašan student na postdiplomskim studijama  na Univerzitetu u Tasmaniji – a često sam i gladovao u to vreme - naišao sam na kopiju knjige Roberta T. Guntera Astrolabi sveta – 598 stranica brižljivo načinjenog kataloga islamskih, srednjovekovnih i renesansnih astrolabe sa slikama, dijagramima, spiskovima zvezda i pregrštom raznih drugih podataka. Nije slučajno da sam našao baš u ‘Knjigama o astrolabu’ Majkla Sproda – na vrhu stepeništa u jednom od predivnih starih skladišta u Salamanki na Hobertovom doku. Nažalost, knjiga je koštala 200 dolara, što je u to vreme bila suma od koje sam preživljavao svakog meseca. Ali Majkl je navikao da prodaje knjige siromašnim studentima, pa sam se tako odrekao ručka, dao mu kaparu od 10 dolara i dolazio svake nedelje narednih nekoliko meseci da bih platio koliko sam bio u mogućnosti, i na kraju sam je odneo kući, umotanu u braon papir na jedinstvani način koji je koristila jedino knjižara u Hobertu. Malo koje zadovoljstvo je veće od onog kada se jednom dočepate knjige koju ste dugo želeli da posedujete i pročitate.

 

Jednom sam osetio isto takvo zadovoljstvo kada sam pre nekoliko nedelja dobio primerak knjige Džejmsa Henama: “Božiji filozofi: kako je srednjovekovni svet postavio temelje moderne nauke”. Već godinama se bavim mišlju da napravim veb stranicu sa tematikom srednjovekovne nauke i tehnologije, da bih približio najnovija istraživanja na ovu temu širokoj publici i da bih opovrgao prerasude o srednjem veku kao mračnom dobu iracionalnog praznoverja. Na sreću sada mogu taj zadatak da izbrišem iz spiska, pošto je Henamova fenomenalna knjiga obavila taj zadatak umesto mene i to u finom stilu.

 

HRIŠĆANSKO MRAČNO DOBA I DRUGI URNEBESNI MITOVI

 

Jedan od rizika zanimanja kada ste ateista i sekularni humanista koji je stalno na forumima je to što nailazite na zapanjujući nivo istorijske nepismenosti. Volim da tešim samog sebe mišlju da su mnogi ljudi na tim forumima postali ateisti kroz studiranje prirodnih nauka i obično im je zato - čak iako su poprilično obrazovani po pitanju geologije i biologije – poznavanje istorije negde na srednjoškolskom nivou. Ovo činim zato jer bi druga mogućnost bila da priznam samom sebi da prosečan čovek ima toliko jadno poznavanje istorije da je to totalno deprimirajuće.

 

Zato, među regularnim pojavama starih tvrdnji - kao što su da je Biblija napisana na Nikejskom Saboru, dosadnoj internet tvrdnji “Isus nikada nije postojao!”, ili drugih slučajeva kada inače inteligentni ljudi lupetaju pseudoistorijkse činjenice na koje bi se čak i Den Braun podrugljivo nasmejao - mit da je katolička crkva uzrokovala mračno doba i srednji vek se redovno ubacuje.

 

Ovaj mit tvrdi da su Grci i Rimljani bili mudri i racionalni ljudi koji su voleli nauku i bili na korak od ostvarenja mnogih divnih pronalazaka (izum potpuno funkcionalnih parnih motora je jedan maštovit primer koji se obično navodi), sve dok se nije pojavilo hrišćanstvo. Hrišćanstvo je onda zabranilo učenje i racionalno razmišljanje i uvelo mračno doba. Zatim je teokratija  čeličnom pesnicom, uz podršku Inkvizicije u gestapo stilu, sprečavala nauku ili bilo kakva pitanja i radoznalost, sve dok Leonardo Da Vinči nije izumeo inteligenciju i predivna renesansa nas nije sve spasila srednjovekovnog mraka.

 

Ova zanimljivo uvrnuta, ali po svemu sudeći neuništiva ideja se na internetu manifestuje u opsegu od zanimljivo nespretnog do potpuno šokantnog, ali ostaje jedna od onih stvari koje “svako zna” i koja prožima modernu kulturu. U skorašnjoj epizodi ‘Porodičnog čoveka’ Stjui i Brajan odlaze u alternativni svet budućnosti gde su, kako je objašnjeno, stvari toliko uznapredovale zato što hrišćanstvo nije uništilo učenost, uvuklo svet u mračno doba i ugušilo nauku. Scenaristi nisu videli potrebu da posebno objašnjavaju šta ovo znači – pretpostavili su da svi to razumeju.

 

Otprilike svakih 3-4 meseca na forumima poput RichardDawkins.net pojavljuje se rasprava gde neko povlači kao argument staru ‘Tezu konflikta’. To obično prerasta u standardnu ritualnu pljuvačinu po srednjem veku kao zaostaloj intelektualnoj pustoši, gde je čovečanstvo bilo u okovima sujeverja i ugnjetavano od strane sluga Zle Stare Katoličke Crkve. Stare standardne priče se ponavljaju. Đordano Bruno je predstavljen kao mudar i plemenit mučenik za stvar nauke, umesto iritantnog njuejdž čudaka, što je on u stvari bio. Hipatija je predstavljena kao još jedan mučenik, i o mitskom uništenju Velike Aleksandrijske Biblioteke od strane hrišćana se tiho priča, iako su obe ove ideje potpuno netačne. Afera sa Galilejom se iznosi kao dokaz hrabrog naučnika koji se suprotstavlja antinaučnom mračnjaštvu crkve, uprkos tome što se ceo taj slučaj doticao koliko nauke, toliko i Svetog Pisma.

 

I maltene uvek neko iskopa grafikon (slika dole), koji sam nazvao “Najnetačnija stvar ikada objavljena na internetu”, i sa ponosom maše njim kao da je dokaz bilo čega osim činjenice da većina ljudi uopšte nema pojma o istoriji, kao i da su nesposobni da shvate da nešto što se zove “naučni napredak” nije moguće izmeriti, a kamoli nacrtati kao grafikon.

 

 

 

Nije mnogo teško razbucati ovakvu besmislicu, pogotovu jer ljudi koji je prezentuju nemaju pojma o istoriji, a ove čudne ideje su pokupili sa vebsajtova i iz popularnih knjiga. Tvrdnje se ruše čim ih suočite sa čvrstim dokazima. Volim da totalno zbunim one koji šire ovakve ideje, time što ih pitam da mi navedu ime jednog – samo jednog – naučnika spaljenog na lomači, proganjanog ili ugnjetavanog zbog nauke u srednjem veku. Nikad ne uspeju da navedu nekog. Obično pokušaju da uguraju Galileja u srednji vek, što je zabavno s obzirom da je Galilej bio Dekartov savremenik. Kada ih pitam zašto ne navedu ime nekog od tih naučnika, pošto se crkva toliko trudila da ih progoni, obično pređu na tvrdnje da je Zla Stara Crkva toliko dobro proganjala i ugnjetavala, da se niko nije usuđivao da se bavi naukom. Kada im sastavim listu srednjovekovnih naučnika – kao što su Albertus Magnus, Robert Grostest, Rodžer Bejkon, Džon Pekam, Dans Skotus, Tomas Bradvardin, Valter Barli, Vilijem Hejtsberi, Ričard Svajnshed, Džon Damblton, Ričard od Velingforda, Nikolas Oresm, Žan Buridan i Nikolas od Kuse – i pitam ih kako su ovi ljudi mogli bezbrižno da se bave naukom u Srednjem veku, a da ih crkva ne maltretira, moji protivnici obično češaju glavu, zbunjeni šta se to upravo desilo.

 

POREKLO MITA

 

Kako su mitovi doveli do nastanka “Najnetačnije stvari ikada objavljene na internetu” je dobro dokumentovano u nekoliko skorijih knjiga o istoriji nauke. Ali Henam ovo mudro obrazlaže u uvodnim stranicama svoje knjige, pošto je vrlo verovatno da će ovakvo verovanje uticati na mnoge čitaoce da sumnjaju u ideju srednjovekovnih osnova moderne nauke. Gnusna mešavina predrasuda iz vremena prosvetiteljstva, protestantskog pljuvanja po papi, francuskog antiklerikalizma i snobizma iz vremena klasicizma je odgovorna za to što je srednji vek postao sinonim za zaostalost, praznoverje i primitivizam, i potpuna suprotnost onome što prosečna osoba povezuje sa naukom i razumom.

 

Henam objašnjava kako su polemisti poput Tomasa Hakslija, Džona Vilijema Drejpera i Endrjua Dikinsona Vajta, svi sa svojim antihrišćanskim stavovima, uspeli da oblikuju ovu ideju, koja je još uvek popularna, da je srednji vek bio lišen nauke i razuma. I tek kada su od nedavno pravi istoričari počeli da dovode u pitanje polemiste - uz pomoć dela ranih pionira u ovom polju, poput Pjera Diema, Lina Torndajka i autora moje knjige o astrolabu, Roberta T. Gantera – počelo je ispravljanje stavova polemista, koristeći odgovarajuće, nepristrasno istraživanje. Taj rad je sada okončan zahvaljujući mnoštvu savremenih istoričara, poput Dejvida Lindberga, Ronalda Nambersa i Edvarda Granta.

 

Makar je u akademskim krugovima “Teza konflikta” o istorijskom ratu između nauke i teologije odavno opovrgnuta. Čudno je da se toliko mojih kolega ateista - umesto pažljivog istraživanja savremenih, objektivnih, peer-reviewed istoričara - očajnički hvata za davno mrtve stavove koje su jedino podržavali amateri polemisti u 19. veku. Ovo je čudno ponašanje za ljude koji sebe vole da zovu “racionalistima”.

 

Kad smo kod racionalnosti, ključni faktor koji ovi mitovi zaklanjaju je upravo koliko je racionalno bilo intelektualno opitivanje u Srednjem veku. Dok pisci kao što je Čarls Friman nastavljaju da se batrgaju, tvrdeći da je hrišćanstvo ubilo korišćenje razuma, činjenica je da je - zahvaljujući Klementu Aleksandrijskom i Avgustinovom ohrabrivanju korišćenja paganske filozofije, kao i Boetijusovom prevodu dela o logici Aristotela i drugih autora – racionalno opitivanje bilo jedan intelektualni dragulj koji je preživeo katastrofalni kolaps Zapadnog Rimskog Carstva i bio očuvan kroz takozvano mračno doba. Fenomenalna knjiga Edvarda Granta “Bog i razum u srednjem veku” ovo opisuje sa karakterističnom ubedljivošću, ali i Henam daje dobar pregled ovog ključnog elementa u prvih četiri poglavlja.

 

Ono što čini Henamovu verziju priče pristupačnijom od Grantove je način na koji je on predstavlja, kroz živote ključnih ljudi tog vremena – Žerbera od Orijaka, Anselma, Vilijama od Končisa, Adelarda od Bada i drugih. Neki recezenti Henamove knjige su izgleda ocenili ovaj pristup kao malo odvraćajući, jer bi sama količina imena i mini-biografija učinila da imamo osećaj kao da učimo mali broj stvari o velikom broju ljudi. Ali uzevši u obzir širinu Henamovog predmeta, ovo je donekle neizbežno i polubiografski pristup je svakako pristupačniji od dosadne apstrakte analize razvoja srednjovekovne misli.

 

Henam takođe daje odličan sažetak renesanse u 12. veku, koja je bila period – suprotno od ustaljenog verovanja i “mita” – u kome su se drevna učenja opet vraćala u Evropu. Ne samo da se crkva nije opirala tome, već su upravo klirici bili ti koji su tražili ova znanja među muslimanima i Jevrejima u Španiji i na Siciliji. I ne samo da se crkva nije opirala i zabranjivala, ona ih je upravo usvajala i udarala temelje jednom drugom doprinosu srednjeg veka svetu: univerzitetima koji su počeli da se pojavljuju širom hrišćanskih zemalja.

 

BOG I RAZUM

 

Stavljanje razuma u srce istraživanja, u sprezi sa prilivom “novih” grčkih i arapskih učenja, izazvalo je pravu eksploziju intelektualne aktivnosti u Evropi od 12. veka pa nadalje. To je izgledalo kao da je iznenadni podsticaj ka novim perspektivama i novim pogledima na svet zahvatio plodno tle Evrope, koja je, prvi put posle mnogo vekova, živela u relativnom miru, prosperitetu, imala otvorene poglede i bila istinski radoznala.

 

Ovo ne znači da neke konzervativnije i reakcionarnije struje nisu imale bojazni u vezi nekih novih oblasti istraživanja, pogotovu oko toga kako bi filozofija i spekulisanje oko prirodnog sveta mogli da utiču na prihvaćenu teologiju. Henam pazi da se ne stekne utisak da nije bilo otpora ka bujanju novog ramišljanja i istraživanja; ali, za razliku od propagatora “mita”, taj otpor obrađuje sa pažnjom koju zaslužuje, umesto da se pretvara da je on čitava poenta priče. U stvari, napori konzervativaca i reakcionarnih snaga su obično bili u pozadini, i skoro u svim slučajevima su doživeli potpuni neuspeh u pokušaju da zaustave neibežnu bujicu ideja koja je počela da teče sa univerziteta. Jednom kada je bujica počela, bila je praktično nezaustavljiva.

 

U stvari, neki od napora koje su teolozi uložili da bi postavili granice šta sme, a šta ne sme da se prihvata kroz “nova učenja”, su u stvari stimulisali istraživanja, umesto da ga ograniče. Condemnations iz 1277 su pokušali da odrede koje stvari nisu smele da se definišu kao “filozofski tačne”, pogotovu one stvari koje su stavljale granice božijoj svemoći. Ovo je imalo kao zanimljivu posledicu pojašnjenje da je Aristotel neke stvari, zapravo, potpuno pogrešno shvatao – nešto što Toma Akvinski naglašava u svom poznatom i veoma uticajnom Summa Theologiae:

 

Condemnations i Tomina Summa Theologiae su stvorili okvir unutar koga su filozofi prirode mogli bezbrižno da se bave svojim studijama. Okvir…je postavio princip da je Bog stvorio zakone prirode, ali da on nije vezan njima. Na kraju, izjavio je da je Aristotel ponekada grešio. Svet nije ‘večan po razumu’ i ‘konačan po veri’. Nije uopšte večan, tačka. A ako je Aristotel mogao da pogreši oko nečega što je on smatrao kao skoro potpuno sigurno, to je stavilo čitavu njegovu filozofiju pod znak pitanja. Put je bio čist za srednjovekovne filozofe prirode da odlučno krenu dalje od dostignuća Starih Grka. Henam, str. 104-105

 

Što je tačno ono što se desilo. Period od 1000. do 1500. godine nove ere je bio daleko od umrtvljenog mračnog doba – za razliku od prve polovine Srednjeg veka (500-1000. g.n.e.) – i tokom njega je se odigralo najimpresivnije bujanje naučnog istraživanja i otkrivanja još od Starih Graka, bujanje koje je daleko zasenilo epohu Rimljana i Helena. Sa Okamom i Dansom Skotusom koji su pooštrili kritički prilaz Aristotelu – u odnosu na oprezniji prilaz Akvinskog – bio je otvoren put srednjovekovnim naučnicima u 14. i 15. veku ka dovođenju u pitanje, pregledanju i testiranju perspektiva koje su im dali prevodioci iz 12. veka, sa neverovatnim efektima:

 

U 14. Veku, srednjovekovni mislioci su počeli da primećuju da nešto ozbiljno nije u redu sa svim aspektima Aristotelove filozofije prirode, a ne samo sa onim delovima koji su direktno protivurečili hrišćanskoj veri. Došlo je vreme kada su srednjovekovni učenjaci mogli početi svoju sopstvenu potragu za proširivanjem znanja...idući po oblastima koje nikada nisu istraživali ni Grci ni Arapi. Njihov prvi veliki uspeh je bio spajanje predmeta matematike i fizike na način kako to nikada ranije nije učinjeno (Henam, 174. str)

 

Priča o tom uspehu, i o neverovatnim učenjacima sa Oksforda koji su ga postigli i time udarili temelj nauci – tzv. Mertonovi kalkulatori – verovatno zaslužuje posebnu knjigu. Ali Henamov opis je svakako dobar i čini fascinantni deo njegovog rada. Imena ovih pionira naučnog metoda – Tomas Bradvardin, Vilijam Hejtsberi, Džon Damblton i jedan sa simpatičnim imenom, Ričard Svajnshed (Swineshead = svinjska glava) – zaslužuju veću popularnost. Nažalost, senka koju na njih baca “mit” znači da će i nadalje biti ignorisani ili neuzimani u obzir, čak i u najnovijim popularnim istorijama nauke. Bradvardinov sažetak ključnih uvida koji su ovi ljudi ostvarili je jedan od velikih citata rane nauke i zaslužuje da kao takav i bude priznat:

 

Matematika objavljuje svaku pravu istinu…ko god onda bude imao drskosti da se bavi fizikom zanemarujući matematiku, trebalo bi da zna već u startu da nikada neće ući na vrata mudrosti (citirao Henam, str. 176)

 

Slično tome, fizika i astronomija Žana Buridana i Nikolasa Oresme bile su radikalne i duboke, ali uglavnom nepoznate običnom čitaocu. Buridan je bio prvi koji je uporedio kretanje kosmosa sa kretanjem jednog od srednjovekovnih izuma – časovnika. Slika kosmosa-časovnika koju su koristili naučnici čak i u naše doba potiče iz srednjeg veka. I Oresmove spekulacije o rotirajućoj Zemlji pokazuju da su srednjovekovni naučnici voleli da zamišljaju (njima) uvrnute ideje da bi videli da li mogu da upale – Oresmo je otkrio da je ova ideja odlično poslužila. Teško da su ovi ljudi bili proizvod “mračnog doba” i njihove karijere su bile upadljivo lišene bilo kakvih inkvizitora i pretnji spaljivanjem na lomači, koje toliko rado i zastrašujuće zamišljaju vatreni pobornici “mita”.

 

NEIZBEŽNI GALILEO

 

Kao što smo pomenuli, nijedna manifestacija “mita” nije potpuna bez da se potegne pitanje afere Galileo. Pobornici ideje da je crkva gušila nauku i razum u srednjem veku moraju da ga ubace u priču, jer bez njega nemaju apsolutno nijedan primer kako je crkva proganjala nekoga zbog njegovih istraživanja prirodnog sveta. Uobičajena predstava, da je Galileo proganjan zbog toga što je bio u pravu za heliocentrizam, je totalno uprošćavanje složenog spleta okolnosti, a takođe i ignorisanje činjenice da glavni problem sa Galileom nije bio to što se njegove ideje nisu slagale sa tumačenjem Pisma, već zato što se takođe nisu slagale sa naukom njegovog doba.

 

Pravi problem sa ovom aferom – suprotno od onoga kako se obično opisuje – je bila činjenica da su naučne primedbe na heliocentrizam u to vreme bile dovoljno jake da spreče njegovo prihvatanje. Kardinal Belarmin je 1616. objasnio Galileju da ako se te primedbe pokažu kao netačne, Pismo će se onda moći tumačiti na drugačiji način, i biće zaista drugačije tumačeno. Ali dokle god su primedbe stajale, crkva, što je bilo i za očekivati, nije bila voljna da odbaci viševekovnu egzegezu u korist problematične teorije. Galileo je pristao da podučava heliocentrizam samo kao teorijski način za računanje, ali je onda naglo promenio stav i, u poznatom stilu, počeo da ga podučava kao činjenicu. Time je došlo do njegovog progona od strane Inkvizicje 1633.

 

Henam opisuje detaljno okolnoti u kojima je se ovo odigravalo u delu knjige koji takođe objašnjava kako je humanizam “renesanse” poveo novi talas učenjaka, koji su ne samo idealizovali i imitirali drevne mislioce, već su okretali leđa doprinosima skorašnjih naučnika, poput Dansa Skotusa, Bradvardina, Buridana i Orseme. Iz tog razloga su mnoga njihova otkrića i napretci ili ignorisani ili zaboravljenji (da bi kasnije bili nezavisno opet otkriveni) ili prezirani, ali tiho uzurpirani. Slučaj Galileja koji je koristio rad srednjovekovnih naučnika bez da im oda priznanje za svaku osudu. U svojoj želji da odbace srednjovekovne “dijalektičare” i imitiraju Grke i Rimljane – što je učinilo “renesansu” čudno konzervativnim i poprilično retrogradnim pokretom u mnogo aspekata – oni su odbacili stvaran napredak i razvoj koji su ostvarili srednjovekovni naučnici. Činjenica da je jedan mislilac takvog kalibra kao Dans Skotus ostao poznat po etimologiji reči “dunce” (glupak) je duboko ironična.

 

Koliko god da su dobra završna poglavlja njegove knjige, i koliko god da je vredna detaljna analiza realnih dešavanja u aferi Galilej, moram priznati da zadnjih četiri ili pet poglavlja Henamove knjige deluju kao da je preuzeo na sebe malo veći zadatak od onoga koji može da ispuni. Meni je bilo lako da pratim njegovu argumentaciju, ali ja sam dosta upoznat sa ovom tematikom i argumentima koje iznosi. Mislim da bi oni za koje je ovaj opis “renesanse” i ideja da je Galilej progonjeni genije mučenik za stvar nauke, mogli da steknu utisak da je Henamov tempo malo prebrz. Mitovi, nakon svega, imaju veoma veliku inerciju.

 

Izgleda da bar jedan recenzent nije uspeo da se odupre težini te inercije, mada je možda i još nešto drugo uticalo na njeno mišljenje. Nina Pauer, pišući za New Humanist časopis, je definitivno imala problema u pokušajima da odbaci ideju o crkvi koja je proganjala srednjovekovne naučnike:

 

Samo zato što progon nije bio toliko žestok koliko je mogao da bude, i samo zato što neki od mislioca nisu bili najbolji ljudi, ne znači da je mešanje u njihov rad i zabranjivanje njihovih ideja bilo opravdano, bilo tada ili danas.

 

Pa, niko nije rekao da je bilo opravdano, i time što se objašnjava kako je došlo do progona, priroda progona, i zašto nije bio žestok koliko se smatra – to nije opravdavanje, to je ispravljanje preudoistorijskog nerazumevanja. S tim na umu, Pauerova ima donekle pravo kada kaže “Henamov opis mislioca iz doba Renesanse kao ‘nepopravljivih reakcionara’ koji su skoro uspeli da unište 300 godina napretka u filozofiji prirode je u suprotnosti sa njegovim pažljivijim opisom onih koji su bili pre njih”. Ovo, ipak, nije zato što je opis loš, već zato što je dužina i opseg delovanja knjige mu stvarno ne daju mesta da izloži ovu poprilično složenu, i za mnoge radikalnu ideju.

 

Moje jedine primedbe na račun knjige su oko nekih sitnih detalja. Opis “agrarne revolucije” u Mračnom dobu u prvom poglavlju - u kojoj se prvi put primenjuje tehnologija poput konjskih okovratnika i pluga sa daskom, i korišćenje energije vode i vetra da bi se značajno poboljšala proizvodnja u do tada neplodnim delovima Evrope - je razumno napisan. Ali Heman ovde previše naglašava dva elementa iz teze Lina Vajta, koje je on izneo u svom ključnom delu ‘Tehnologija u srednjem veku i socijalne promene’ – a to su važnost uzengija i značaj konjskog okovratnika. Koliko god da je važna i revolucionarna ova teza bila 1962, skorašnje analize su otkrile da su neke od njegovih ideja sumnjive. Ideju da su uzengije bile od onolikog značaja za tešku konjicu koliko Vajt to tvrdi su sada uglavnom odbacili vojni istoričari. Takođe, njegove tvrdnje o tome kako je sama konjica bila uzrok nastanka feudalnog Sistema je takođe sumnjiva. Na kraju, ideja da su rimski sistemi za vuču bili neefikasni u onoj meri u kojoj Vajtovi izvori tvrde, je takođe dovedena u pitanje. Izgleda da Henam prihvata sve Vajtove ideje, što nije baš potpuno opravdano, ako uzmemo u obzir da se one dovode u pitanje preko četrdeset godina.

 

Sa malo ličnije strane, kao humanista i ateista, mislim da je Henam pomalo arogantno na 212. strani podrugljivo izjavio da su “nevernici dodatno iskomplikovali stvari time što su oteli reč ‘humanista’ i stavili je da znači blaža verzija ateiste”. Žao mi je, ali kao što nisu svi humanisti ateisti (što Henam vrlo dobro zna), tako ni svi ateisti nisu humanisti (što će svako ko posećuje malo ekstremnije antiteističke sajtove vrlo brzo da shvati). Iz tog razloga ne postoji “nevernička” zavera  da se “otme” termin “humanista”. Oni među nama koji su humanisti su humanisti – kraj priče. A “ateizmu” ionako nije potrebno “omekšavanje”.

 

To na stranu, ovo je predivna knjiga i briljantan, čitak i pristupačan lek protiv “mita”. Trebala bi da bude na božićnooj listi želja svakog srednjovekovnog naučnika, eksperta u polju istorije naukem ili bilo koga koi ma izgubljenog prijatelja koji misli da su se noći u Srednjem Veku osvetljavale lomačama na kojima su goreli naučnici.

 

O autoru: Tim O Nil je bloger ateista čija je specijalnost recenzija knjiga koje se bave drevnom i srednjovekovnom istorijom, kao i ateizmom i istoriografijom. Magistrirao je Srednjovekovnu književnost na Univerzitetu u Tasmaniji i član je Udruženja Ateista Australije i Skeptika Australije. Takođe je autor vebstranice ‘Istorija protiv Da Vinčijevog koda’ i trenutno radi na knjizi čiji je radni naslov Istorija za ateiste: kako ne koristiti istoriju u debatama o religiji. Smatra činjenicu da podjednako nervira i teiste i ateiste znakom da verovatno radi nešto kako treba. Pratite njegov blog na Armarium Magnum.

[Милан Ракић]

Да није на крају текста белешке о аутору, помислио бих да га је писао неки хришћански апологета

[Agnostik]

Stvar je komplikovana u periodu seobe naroda velik deo tehnologije koje je postojalo u Rimskoj Imperiji se zaboravi jer nema koga da neguje te stvari. 

 

Naravno da je nazivati ceo period od 1000 godina mracnim bezveze, a i grafika koja se vidi i ovde je glupost gde nije jasno sta se tu navodno tacno merilo.

 

Krajem srednjeg veka ima bum novih tehnologija posebno u poljoprivredi od kojih obicni covek profitiira. 

[Juanito]

Srednji vek je bio poprilično mračan s obzirom na to da je ulično osvetljenje uvedeno nekoliko vekova kasnije.

[Ћириличар]

Srednji vek je bio poprilično mračan s obzirom na to da je ulično osvetljenje uvedeno nekoliko vekova kasnije.

 

Цццц, заборављаш уличну расвјету научника на ломачама!

 

Слажем се са овим текстом. Црква је у Средњем вијеку знала имати и реакционарно-конзервативну, али и просвјетитељску и прогресивну улогу. Послије пада Западног царства, ученост се скоро па свела на Цркву. Латински језик, математика, физика, логика, повијест, философија... све је то Црква унапријеђивала и подучавала, како Римокатоличка, тако и Православна ( нама је Свети Сава донио Законоправило које се и дан данас користи ). Неписмени варвари су били нови господари послије пада Рима и требало је времена да се помијешају са романским поданицима, да прихвате њихову науку и прије свега вјеру. Хришћанска црква је била велика сила која је уједињавала. Франци, на примјер, су се временом стопили са романским поданицима, али не прије него што су прешли у хришћанство. 

 

Ово ми је мало отворило очи заправо. И сам сам имао погрешна схватања о Средњем вијеку.

[w.a.mozart]

Odličan tekst - pročito sam ga sa uživanjem :bendoff:

[Uscanac]

Цццц, заборављаш уличну расвјету научника на ломачама!

 

Слажем се са овим текстом. Црква је у Средњем вијеку знала имати и реакционарно-конзервативну, али и просвјетитељску и прогресивну улогу. Послије пада Западног царства, ученост се скоро па свела на Цркву. Латински језик, математика, физика, логика, повијест, философија... све је то Црква унапријеђивала и подучавала, како Римокатоличка, тако и Православна ( нама је Свети Сава донио Законоправило које се и дан данас користи ). Неписмени варвари су били нови господари послије пада Рима и требало је времена да се помијешају са романским поданицима, да прихвате њихову науку и прије свега вјеру. Хришћанска црква је била велика сила која је уједињавала. Франци, на примјер, су се временом стопили са романским поданицима, али не прије него што су прешли у хришћанство. 

 

Ово ми је мало отворило очи заправо. И сам сам имао погрешна схватања о Средњем вијеку.

 

Uh dakeko si otisao. Nepismeni varvari? Koji su to? Franci i Goti su bili prilicno pismeni na pocetku srednjeg veka. Episkop Vulfila gotski koji je bio arijanac je njima prakticno stvorio pismo i preveo bibliju na gotski jos u cetvrtom veku. O Vandalima se stvorila takodje pogresna slika zbog rimske propagande posle vandalskog osvajanja Rima. Kasnije su dosli Langobardi itd. Nisu to bili uopste tako varvarski narodi kako se prica, iako su bili znatno drugaciji od Rimljana. Njihov glavni problem je bio taj sto su suvise tezili integrisanju u sistem Carstva i nisu prakticno ni imali ideju stvaranja nezavisnih drzava dosta dugo.

[zuti car]

Mracni srednji je postojao na zapadu i doneli su ga divlji germani koji su unistili zapadno rimsko carstvo i uspostavili svoju civilizaciju . Na istoku , mracnio srednji vek nije psotojao jer nije postojao diskontinuitet razvoja i sva dostignuca jonske cilvilazcije su bila dostupna i dalje  se razvijala . Zapadnoj evropi je trebalo 1000 godina da dodje na nivo gde je mogla da usvoji sva dostignuca klasicne grcke i nastavi tamo gde je stala 10 vekova ranije. Sva ta dostignucia klasicne grcke civilazicije su dosla iz Viznatije . Na zalost divlji nomadi , danas poznati kao turci su unistili vizantiju bas u vreme kad je evropa pocela da se "budi" . Da nije bilo germana i turaka covecanstvo bi  danas vec kolonizovalo druge planete

[Guest]

... a moj se deda ne bi zvao sabahudin

.......................... u potpisu: e.kusturica

[MariaElena]

Naiđoh skoro na jedan vrlo zanimljiv blog, pa rekoh da ga prevedem i postavim ovde, pošto mislim da je tema vrlo interesantna. 

 

Bravo za temu! O tim i sličnim temama već sam čitala na blogu Katolik s dna kace: http://katoliksdnakace.blogspot.com/2011/12/bozji-filozofi-kako-je-srednjovjekovni.html

 

Neovisno o tome koliko koga zanima ili ne zanima povijest, mislim da je za kršćanina veoma važno da ne živi u neznanju i s predrasudama, nego da uvijek bude tražitelj istine. "Jer tko traži istinu, traži Boga, bio on toga svjestan ili ne."  (Edith Stein)

[Tumaralo.]

Taman krenem da googlujem tekst prikladan ovoj temi  http://www.czipm.org/kalajic_02.html   kad naidjoh na istu temu na poukama pre 2 godine xD

 

https://www.pouke.org/forum/topic/20949-%D0%BC%D1%80%D0%B0%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%88-%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B/

[Uscanac]

Mracni srednji je postojao na zapadu i doneli su ga divlji germani koji su unistili zapadno rimsko carstvo i uspostavili svoju civilizaciju . Na istoku , mracnio srednji vek nije psotojao jer nije postojao diskontinuitet razvoja i sva dostignuca jonske cilvilazcije su bila dostupna i dalje  se razvijala . Zapadnoj evropi je trebalo 1000 godina da dodje na nivo gde je mogla da usvoji sva dostignuca klasicne grcke i nastavi tamo gde je stala 10 vekova ranije. Sva ta dostignucia klasicne grcke civilazicije su dosla iz Viznatije . Na zalost divlji nomadi , danas poznati kao turci su unistili vizantiju bas u vreme kad je evropa pocela da se "budi" . Da nije bilo germana i turaka covecanstvo bi  danas vec kolonizovalo druge planete

 

Nadam se da trolujes 

[CecaV]

Да није на крају текста белешке о аутору, помислио бих да га је писао неки хришћански апологета

ne žuri sa verovanjem u tačnost  "beleška o autoru"