Хришћански поглед на вантелесну оплодњу

[Џуманџи]

Sto znaci

 

Znaci slazes se

 

Znaci, nisi

 

Брате, универзум не зависи од тога шта ја мислим, опусти се. Значи да значи шта год да си ти закључио.  8086.gif

[Н И Н Е]

Може, наравно. Дај план, па ћу да размислим. 

Не могу понудити ништа више него да се гласа на изборима за странке која у програмима имају забрану абортуса. Ако неко покрене петицију, потписати је. Ето...

 

Ништа ми жалије није него да чујем да је дете абортирано. Бог му дао да буде зачет, родитељи му не дали да се роди. Ипак, мораћу да се сложим са Адамсом, да се пендрецима то не може решити. Ако забраниш абортус у Србији, отићи ће у иностранство да га изврши. Ако забраниш излазак из земље, незрели за родитеље ће спречити зачеће и уживати у блуду до бесмисла. А ту бар има начина колико волиш - поред силне контрацепције, може и да подвеже јајнике.

А можда је тако и боље, да се дете ни не зачиње, него да се убије у утроби. Можда наш народ и треба да стане под једну крушку или да скроз нестане.

[Wlof]

@@Џуманџи,

 

Doslednost znaci. Uzimati ono sto ja kazem na pocetku recenice da predstavim tvoj zakljucak nije bitan, pa ne znam sto trosis vreme to da napises, a ne da mi odgovoris na pitanje.

[Џуманџи]

Не могу понудити ништа више него да се гласа на изборима за странке која у програмима имају забрану абортуса. Ако неко покрене петицију, потписати је. Ето...

 

Онда ми није јасно на основу чега се ''бориш'' и на основу чега тражиш од других оно што ни сам не можеш да пружиш...

Сваки захтев подразумева и одговорност. Ако хоћеш да деца живе - брини и ти о њима.

Ако не можеш понудити храну, смештај, новац, помоћ око беба, шта-год-да-је-потребно за праведно спровођење тог закона... Не знам... 

[Н И Н Е]

Онда ми није јасно на основу чега се ''бориш'' и на основу чега тражиш од других оно што ни сам не можеш да пружиш...

Сваки захтев подразумева и одговорност. Ако хоћеш да деца живе - брини и ти о њима.

Ако не можеш понудити храну, смештај, новац, помоћ око беба, шта-год-да-је-потребно за праведно спровођење тог закона... Не знам... 

Ово није фер.

Могу понудити и храну и смештај и новац и помоћ око беба ако треба. 

[Н И Н Е]

Иначе то је одлична идеја - да се православци организују и да усвајају нежељену децу након забране абортуса.

[Џуманџи]

Ово није фер.

Хаха, сад видим... Шта није фер, треба да ми захвалиш што није остало на томе да можеш да  даш само свој глас/потпис. 

[Данче*]

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ ( V ДЕО )

 

Живот је дар БОЖИЈИ !

Абортус или побачај (лат. abruptio graviditatis) јесте намеран прекид трудноће, као нежељеног стања пре свега вољом труднице, одстрањењем ембриона или фетуса из материце пре способности људског плода за нормалан живот.

 

          Абортус може бити двојак: спонтан или намеран. Спонтани побачај настаје због компликација током трудноће и одвија се независно од воље мајке. Међутим, тема овог рада, када говоримо о абортусу, јесте намерни абортус којим се вештачки прекида трудноћа (лат. abortus arteficialis). Он се изводи пре 28. недеље трудноће под условом да дужина плода буде мања од 35 центиметара, а тежина мања од 1000 грама.

 

          Трудноћа се може намерно прекинути на многе начине. Изабрани начин прекида трудноће зависи првенствено од гестациског доба ембриона или фетуса, али и од легалсности, регионалној доступности и склоности лекара и пацијента према одређеној процедури. У Републици Србији прописани су закони којима се одређују индикације вештачког прекида за трудноће старије од 10 недеља, и то су: етичке (ситуације када је трудноћа настала неким правно-криминалним чином, нпр. силовање), еугеничке (када су у питању биолошко-генетска оштећења фетуса, тј. рађање са неким тешким душевним недостатком или физичким оштећењем), и медицинске (када постоји опасност по живот мајке). Истим законом свака жена има неотуђиво право да одлучује о редоследу и броју рађања своје деце, јер се уважава став да се фетус, пошто не може опстати ван мајчине утробе првих месеци трудноће, сматра делом жениног тела и она има искључиво право да одлучује о његовој судбини.

            Историја намерно изазваног абортуса може се пратити и до античког доба. У делима оца медицине Хипократа, стоје многе назнаке о методама побачаја. Његов савременик Аристотел фетус није сматрао људским бићем, јер је владало мишљење да живот почиње привим удисајем тј. рођењем. Аристотел је сматрао да живот код мушког фетуса почиње 40 дана од дана зачећа, док живот код женског фетуса почиње тек по истеку 90 дана од дана зачећа.

       Аристотелово мишљење преузео је и хеленистичко-римски свет јер Соранус, грчки лекар из 2. века, у своме делу Gynaecology, препоручује женама које желе прекинути своју трудноћу да се баве тешким заморним вежбама, ношењем тешких предмета или јахањем коња. Такође прописао је и велики број рецепата са биљним купкама, углавонм на бази silphium-a (изумрла биљка, вероватно сродник коморача-лат. Foeniculum vulgare), али је препоручивао да се не користе оштри инструменти за изазивање спонтаног абортуса због могућности перфорације унутрашњих органа. Иако је римско право дозвољавало абортус ипак је имало законом прописану смртну казну за вршиоца абортуса у случају да жена том приликом умре.

         У току средњег века по питању абортуса са медицинске тачке изучавања предњачили су лекари из исламског света, попут Авицене, који је прописао око 20 начина за контролу контрацепције у своме Канону Медицине из 1025. године. На западу законик „Constitutio criminalis Carolina“ који је донео Карло V, цар Светог Римског Царства 1532. године, за намерни абортус прописује смртну казну. Треба напоменути да код Срба законик балговерног цара Стефана из 1349. године прописује 96. правилом да ако се нађе да је неко убио чедо своје да се тај убица сажеже на огњу. У доба просветитељства и либерализма током 18. века измењен је став према абортусу те је тако већ 1787. године у Аустрији, а потом и 1971. године у Француској смртна казна за аборутс замењена казном затвора. У Енглеској је до 1948. године, казна за абортус био доживотни затвор. Почетком 20. века СССР (1919.), Исланд (1935.) и Шведска (1938.) су биле прве земље које су легализовале абортус.

         Интересантно је да је нацистичка Немачка забранила абортус женама које су припадале правој немачкој лози, наравно то је било у духу нацистичке идеологије о аријевској раси. Године 1980. издата је декларација о медицинском абортусу (допуњена 1983. у Венецији) од стране Генералне скупштине Светског медицинског удружења, којим се одобрава абортус од стране компетентног лекара уз напомену да је први морални принцип лекара поштовање људског живота од самог његовог почетка. Данас премда постоје многе расправе између противника и поборника аборутса, приближан број извршених абортуса у 2003. години у свету износио је 42 000 000, што је пад наспрам 46 000 000 абортуса изведених 1995. године.

 

Крај петог дела од осам делова ( 5 / 8 )

http://www.crkvaub.rs/crkva/put_u_srediste_duse/item/1990-peti_deo

[Данче*]

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ ( VI ДЕО )

 

Став Православне Цркве према абортусу

Рани богослови Цркве и Латинског и Грчког предања, упорно су размишљали о статусу људског ембриона скоро исто колико и ми данас. Упркос недостатку детаљног научног знања у области ембриологије, њихови закључци су имали изненађујући степен тачности.

 

Многи припадници обе ове традиције, су тежили да направе разлику највише на основу превода Септуагинте, књиге Изласка 21,22-24 између формалног и неформалног фетуса. Тертулијан, Бл. Јероним, Августин и други латински Оци сматрали су неформирани фетус потпуним човеком; али они су препознавали да постоје два основна ступња у развоју ембриона: од пуког живота до потпуне људскости, онда када дете расте. Ову теорију су заступали и неки источни Оци попут Св. Јефрема Сирина и Кирила  Александриског. Основно питање које су покренули Оци и Истока и Запада односило се на тренутак оживљавања.

Већина представника латинског предања држала се веровања у касније оживљавање, тврдећи да је душа створена или да улази у тело споља, у неком тренутку после оплодње. С друге стране грчки Оци су се залагали за тренутно оживљавање. Сматрајући да је душа створена заједно са телом. Православно учење засновано на Грчком предању, уопштено се држи овог последњег. Ембрион има душу од момента зачећа, када се сепрамтозоид и јајна ћелија споје да би створили ново биће. Ово уверење да зигот сам по себи има душу-наводи православне богослове да ембрион окарактеришу као личност.

Иако је Тертулијан могао да прави разлику између формираног и неформираног фетуса, он је сматрао да душа постоји заједно са телом од самог почетка, такорећи од оплодње. Исто важи и за Св. Оце Истока Иринеја, Климента, Григорија Ниског, Максима Исповедника, Јована Дамаскина и других. Ма како гледали на процес развоја фетуса, православно хришћанство наставља да потврђује тренутно оживљавање. Оно се недвосмислено држи гледишта да је зигот-једноћелијски производ оплодње-већ биће које има душу. Из овог разлога се наглашава да је зигот од самог почетка свог постојања, лично биће, носилац слике Божије.

Ово гледиште истиче да дете које расте у утроби заслужује исту меру правне заштите као било које друго људско биће. Интересантно је приметити да они који стају у одбрану тренутног оживљавања теже да одбаце теорију која се односи на судбину мртвих ембриона. Без обзира да ли је смрт резултат побачаја или абортуса, у већини источних сведочанстава се тврди да ће они који умру у мајчиној утроби, због тога што су умрли без икаквог греха или одбацивања Бога, бити добродошли у Царству Небеском. Иако су некрштени, неће чекати суд пакла, као што то Тертулијан каже за крштене, нити ће бити осуђени на вечну казну, као што каже Августин, или бити лишени заједнице са Богом (Тома Аквински). Најранији Оци Цркве, по питању абортуса, сматрају исто што и чедоморство. Атенагора из 2. века, тврди да „хришћани називају жене које узимају лекове ради абортуса – убицама“.

Његово мишљење подржава и Минуције Феликс, који каже да неке жене узимају лекове да би уништиле клицу будућности у њиховим сопственим телима, оне извршавају детеубиство, пре него што роде дете. Свети Амбросије Милански (+397), каже да богати убијају плодове својих сопствених тела у материци како њихово земљиште не би било подељено. Његов савременик Свети Јефрем Сирин (+373), говорећи о визији Страшног суда описује: „Оној грешници која је избацила у себи зачети плод, да не види овога света, тај плод неће дати њој да види новога века. Као што се она решила да извргне превремено свој плод из утробе и да га сакрије у мрак подземни, исто тако ће она као мртви плод утробе бити избачена у таму крајњу.

Бог ће је казнити вечном смрћу, изнуриће је „у бездан мучења испуњену зловоњем трулежи“.  Учење 12 Апостола и Дидахи, као најранији хришћански списи, тврде да се абортусом убијају деца, а тиме и Божија слика у материци. На основу најранијих светоотачких ставова, који су јасно осуђивали абортус, Црква је ту осуду и потврдила кроз одлуке Васељенских сабора. Правило 91. Трулског сабора јасно прописује следеће: „Оне особе које дају лекове за побачај, и оне које узимају плодоубиствене отрове, подвргавамо епитимији убице“, а даље у коментару епископа Атанасија (Јевтића), потврђује се и став СПЦ-е, да је ембрион зачето дете као људско биће, и убијање зачетог плода идентично је убиству човека, љусдког боголиког бића. Овим потврђују и речи блаженопочившег Патријарха српског Павла (+2009), који у својој Божићној посланици из 1995. године наглашава да је чедоморство страшан грех, огрешење пред Богом и људима, убијање свога детета, које ће од мајке тражити одговор, али и тихо убијање властитог народа, јер шта је народ без деце. Као облик намерног тј. хотимичног убиства Милаш, сврстава и абортус у области Црквено-казненог права. И каже: „У хотимична убиства спадају на првоме месту, када жена по предумишљају умори заметак свој у утроби својој.

О овоме говори 21. канон Анкирског сабора и 2. канон Светог Василија Великог. Василије Велики то сматра двоструким убиством, јер га не поима као старозаветни закон где се говори о томе да ако дете има облик следи смртна казна, а ако не само новчана, дакле, Свети Василије, не прави разлику између абортуса и убиства детета. Друго убиство јесте смрт, често пута, мајке.“ Из наведених текстова древне Цркве видимо да се категорички абортус сврстава у убиства. Православни теолози од 4. века па до данас су категорички одбијали да прихвате „касније оживљавање“ (о коме ће бити речи у Римокатоличким ставовима о абортусу). Инстинктивно су православни хришћани схватили да генетска јединственост чини почетак живота, или како то можемо кратко рећи да не постоји други тренутак којим би рекли да живот постаје у њему, ту и тада. На питање савремене медицине, да ли може једеноћелијском ембриону бити приписан епитет личности? Одговор Православне Цркве је недвосмислен – може! Ово је само из једног разлога, а то је да генетска јединственост представља само физичку и физиолошку супротност дубљој и значајнијој реалности, која је творевина духовног бића где су душа и тело потпуно интегрисани једно у друго. Ми смо створени по слици Божијој, и то биће јесте лично, не зато што поседује способност да се разбије у комплетно људско биће, већ, јер је оно у свакој фази људског живота носи и изражава потпуну слику личног Бога. Црква је од апостолског времена устајала против својеглавог уништавања живота у свакој фази управо зато што живот носи божанску слику и тога има вечну вредност. Став цркве је обликован у уверењу да Бог, а не ми лично, одређује аутентчину „ личност“ Он приводи човека из небића у биће, и додељује му статус који псалмопојац Давид препознаје као „мало мањи од анђела“ (Пс 8). Овај став ја заснована на љубави Божијој према човеку, од зачећа до гроба и даље. Смешно данас звучи рећи да Бог воли ембрион, али је то истина коју је Црква прихватила одувек – и безброј трудних жена. Говоримо о ставу Православне Цркве према абортусу, треба истаћи да данас ипак упркос свему нема у потпуности јединственго става целе Православне Цркве по овом питању. Став СПЦ није званичан, и на основу изјава или у најбољем случају већ наведеног тумачења епископа Атанасија (Јевтића), можемо произвести закључке.

Видели смо да свети Оци виде абортус као смртни грех, и треба рећи да Црква данас такође види абортус као претњу будућности човечанства и знак моралне деградације друштва. Ипак, Руска Православна Црква детерминисала је свој став на следећи начин: „Када постоји непосредна претња животу мајке због продужетка трудноће, нарочито уколико она већ има децу, у пастирској се пракси препоручује снисхођење. Жена која је прекинула трудноћу у оваквим околностима не бива одлучена од евхаристијског општења са Црквом, али је она условљава испуњавањем њеног личног покајног молитвеног правила. То правило одређује свештеник који прима њену исповест“. Незванично, овај став подржава и Грчка Православна Црква. Поједини црквени великодостојници су изразили критику по оваквом снисходљивом гледишту, јер се занемарују речи Христове: „А друга заповест је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. ... Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје“ (Јн. 15, 13). Бог о свему промишља, тако да порука Христова: „Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добри део изабрала, који јој се неће одузети“ (Лука 10,41-42), треба да буде и кормило Цркви тачније њенима вернима да се не брину, јер Бог о свему размишља (Мт 6,25-34). До заседања Свеправославног сабора, где би се донео званични став, мишљење РПЦ, остаје мишљење једне помесне Цркве, која је слободна самостално уређивати свој унутрашњи живот.

Према свему наведеноме, за Цркву Христову, побачај, абортус, није само недозвољен етички чин, већ је то најтеже убиство и то „јер се њиме лишава живота једно људско биће пре него што га окуси и пре него што се удостоји Крштења“.

4.4 Став Римокатоличке Цркве и протестаната према абортусу

И док је Православна Црква отишла путем тумачења да живот настаје у тренутку зачећа, Римокатоличка Црква је временом отишла путем тумачења да се живот тек касније усељава у плод у утроби. Блажени Августин (+430), водећа личност у западној теолошкој мисли, повео се за Аристотелом и вратио се „концепцији инфилтрације душе“. Он је записао да „људска душа не може да живи у телу које се није формирало“. Абортус у раној трудноћи није убиство, тврдо је Августин, зато што се не уништава душа, али је грех абортус развијеног фетуса, јер је фетус оживео. За Августиновим мишљењем пошла је цела Римска Црква. Папа Иноћентије III (+1216) сматра да „душа улази у тело фетуса када жена осети прво померање“, а ову теорију, у духу схоластике сазидане на Аристотеловој биоетици, следи и Тома Аквински (+1274), који сматра да оживљавање тела настаје око 40 дана код мушке и 80 дана код женске деце. Папа Сикст V (+1590), издао је булу „Effraentam“ године 1588. на основу које је била предивиђена смртна казна за абортус у било којем стадијуму трудноће. Међутим, већ 1590. папа Гргур XIV је опозвао ову ригорозну булу, и вратио  пређашњи закон који је дозвољавао абортус до 116 дана трудноће. Са гашењем ере схоластике, промењени су многи ставови Римокатоличке Цркве, те тако од XVII века, концепцију „симултаног оживљавања“ прихватила је званично Црква на Западу, увидевши да је исправна у односу на Августинову.

Године 1869. папа Пије IX (+1878), укинуо је подељеност у схватањима о „оживљености“ и „неоживљености“ фетуса, те је затражио погубљење за абортус обављен у било којем стадијуму трудноће. У 20. веку став Православне и Римокатоличке Цркве био је усаглашен и формулисан кроз забрану абортуса почевши од зачећа па на даље до краја трудноће. Премда Православна црва у новије време испољава тенденције ка снисходљивости у одређеним случајевима (став Руске Православне Цркве нпр.), Римокатоличка Црква не прихвата никакав изузетак од правила и забрана по питању аботуса, што је поркламовано и на II Ватиканском концилу (1962-1965). У посланици „Evangelium Vitae“ од 29. јуна 1995. коју је, један од најконзервативнијих папа у историји, Јован Павле II (+2005), упућеној женама пред одржавање IV Светске Конференције о женама у Пекингу, оспорио је женама право на абортус, истичући да у случајевима насиља не постоје довољно велика признања за жене које, из херојске љубави према својим чедима, изнесу трудноћу везану за неправду у сексуалним односима наметнутим силом.[10] У јуну 2006. Конгрегација за доктрине вере оштро се успротивила кориштењу станица абортиране деце у сврхе израде различитих врста вакцина. Такође, битно је напоменути да су и протестанти усвојили концепт „симултаног оживљавања“ и данас имају исте погледа према абортусу као и православци и римокатолици.

 

Крај шестог дела од осам делова ( 6 / 8 )

 

http://www.crkvaub.rs/crkva/put_u_srediste_duse/item/2010-hriscanski_pogled_na_abortus

[Данче*]

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ ( VII ДЕО )

 

 

Све је по вољи Господа.

Хришћански поглед на вантелесну оплодњу

Вантелесна оплодња или Ин витро фертилизација (енгл. In vitro fertilisation (IVF)) је поступак којим су јајне ћелије оплођене сперматозоидима изван материце, односно ин витро.[1] То је један од најпознатијих поступака медицински потпомогнуте оплодње. Овом поступку лечења неплодности прибегава се када су остале методе потпомогнуте оплодње безуспешне.

 

Лечење укључује контролисање овулације хормонима, вађење (пункција) јајних ћелија из јајника жене и остављање сепрматозоида да оплоде јајну ћелију у текућем медијуму. Оплођена јајна ћелија (зигот) се тада враћа (трансферира) у материцу пацијенткиње с намером да се постигне трудноћа. Прва зачета на овај начин се родила 1978. године. Појам ин витро (лат. in vitro у стаклу) користи се јер су рани биолошки експерименти култивисања ткива изван организма од којег потичу, били спровођени у стакленим посудама-чашама, епруветама. Данас се појам ин витро користи да означи биолошку процедуру која се одвија изван организма у којем би се нормално одвијала, да се разликује од ин виво процецуре, где ткиво остаје унутар организма где се нормално налази.

Колоквијални израз за децу зачету ИВФ-ом, бебе из епрувете, се односи на пластичне цилиндричне посудице које се користе у хемијским и билошким експериментима. ИВФ се може применити за лечење неплодности код жена које имају проблема с јајоводима, чинећи оплодњу ин виво мало вероватном. Код мушке неплодности може помоћи, када постоји проблем с квалитетом сперме. Тада се може применити и Интраплзамична инјекција сперматозоида (ИЦСИ), где је сепрматозоид ињектиран директно у јајну ћелију. Ова метода се примењује када сперматозоид тешко може пробити зид јајне ћелије. ИЦСИ се такође користи када је број сперматозоида врло низак. Стопа успеха ИЦСИ метода једнака је успеху ИВФ оплодњом.

Проблем ИВФ-а је ризик вишеплодних трудноћа. Ово је директно повезано са праксом трансфера више заметака. Вишеплодне трудноће су повезане са повећаним ризиком губитка трудноће, компликација на порођају, превременог порођаја и неонаталног морбидитета с потенцијалом дуготрајне штете.[2] Питање урођених мана је контроверзна тема у ИВФ-у. Многе студије не показују значајна повећања код деце зачете уз помоћ ИВФ-а, док друге то не подржавају. Године 2008., анализа података Националне студије урођених мана у САД-у нашла је да су неке урођене мане значајно чешће код новорођенчади зачете ИВФ-ом, и то срчане мане, зечја усна, атрезија грла или ректума. Прво „дете из епрувете“ угледало је светлост дана 1968. године, а прво дете и замрзнутог људског заметка рођено је 1984.[3] Од тада до 2008. процењује се да је између 350.000 и пола милиона деце рођено из заметака замрзнутих контролисаним замрзавањем у течни азот. Поред тога неколико стотина деце је рођено из замрзнутих јајних ћелија, али је тешко доћи до тачних податка.

Став Православне и Римокатоличке Цркве према вантелесној оплодњи

Вантелесна оплодња је терапеутски поступак којим се лечи брачни стерилитет. Постоје две врсте вантелесне оплодње: хомологно и хетерологно. Хомологна оплодња подразумева вештачко оплођење жене одређеном техником, користећи сперму законитог мужа. У овом случају природно оплођење је немогуће услед различитих медицинских узрока (импотенција мужи и сл.). Овај метод нема етичких дилема, јер брак у својој суштини задовољава природну жељу за децом.

Другачије стоје ствари са хетерологном оплодњом, тј. са оплодњом удате жене спермом непознатог даваоца. У овом случају ради се о стерилитету мужа и жељи супружника да ипак имају децу.[4] Вантлесна оплодња семеном мужа представља за хришћане начин реализације једног од главних циљева хришћанског брака – наставак људске врсте тј. потомство. Ипак, код овог начина поједини православни етичари сматрају да дете није зачето на природан начин, али је питање да ли су овакви ставови који инсистирају првенствено на телесном односу супружника, ставови изведени из православног предања.[5]

Међутим, док је први начин вантелесне оплодње прихватљив за Цркву, други, оплодња семеном донатора уноси лаж раскида целомудрености супружника, ударајући на сам услов постојања једног хришћанског брака. У случају да нема другог начина да супружници стекну децу може се усвојити дете, што Црква види као хришћански гест. Као нерешив проблем вантелесне оплодње намеће се питање судбине људских ембриона: резервних, сувишних и неупотребљивих. Иако је рок спровођења фундаменталних истраживања ограничен на 14 дана од стране међународне научне јавности, неприхватљиво је уништавање „сувишних“ ембриона, јер представљају носиоце људског живота. Алтернативну комбинацију би представљала модификација вантелесне оплодње коришћењем једне јајне ћелије или импликацијом свих ембирона у материцу.[6]

Када говоримо о биоетичким проблемима и ставу Православне Цркве, незаобилазно треба поменути Руску Православну Цркву. По питању става Цркве према вантелесној оплодњи Свети Синод РПЦ, одлуком од 28. децембра 1998. дао је саопштење: „У молитвама чина венчања Православна Црква изражава веру у то да је рађање деце жељени плод законитог брака, али није његов једини циљ. Црква се не моли само за „плод утробе на корист“ супружника него и за дарове непролазне узајамне љубави, целомудрености, слоге душа и тела. Зато Црква не може сматрати морално оправданим методе за рађање деце која нису у складу са замислима Творца живота.

Ако муж или жена нису способни за зачеће детета и ако им терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу, они требају смирено да прихвате своју безбедност као посебан призив. Пастирске препоруке морају у оваквим случајевима да узимају у обзир могућност усвајања детета уз узајамну сагласност супружника. У допустива средства медицинке помоћи спада вештачка оплодња полним ћелијама мужа, јер она не ремети целовитост брачног савеза, суштински се не разликује од природног зачећа и реализује се у контексту супружанских односа. Манипулација пак повезана са „донатрством“ полних ћелија нарушава интегритет личности и изузетност брачних односа, допуштајући мешање треће стране у њих.

Осим тога таква пракса охрабрује неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено ма каквих обавеза у односу на оне који су „тело од тела“ анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала руши основе породичних веза пошто предпоставља да дете, поред „социјалних“, има још и биолошке родитеље. Са православног становишта, морално су недопустиве и све врсте вантелесне оплодње, које подразумевају припремање, чување и намерно уништавање „сувишних“ ембриона. Морална осуда абортуса од стране Цркве управо се заснива на признавању људског достојанства ембриона. Оплодња неудатих жена уз коришћење донаторксих полних ћелија лишава будуће дете права да има мајку и оца. Коришћење репродуктивних метода ван контекста Богом благословене породице постаје облик борбе против Бога, која се води под плаштом заштите људских права, а у ствари у име изопаченог схватања слободе личности“.[7]

            Римокатоличка Црква данас, по питању вантелесне оплодње, дели мишљење Православне Цркве. Папа Јован Павле II, је у својој енциклици од 22. фебруара 1987. „Donum vitae“ изнео став Римокатоличке Цркве по питању вантелесне оплодње. У енциклици се каже да дете има право да буде зачето полним путем у браку, ношено с љубављу у мајчиној утроби, рођено и одгајано у кругу брачне заједнице својих родитеља. Ако се дете зачне као резултат техничког, медицинског или биолошког захвата тиме му се нарушавају права и достојанство. Папа је изнео став да је недопустиво долазак детета на свет подвргнути контроли, господарењу и техничкој успешности. Црква није против деце рођене вантелесном оплодњом, него против поступка. Цела енциклика износи став да је ембрион људско биће, и да је крајње гнусно прибегавати експериментисању над невиним бићима Божијим. Став ове две Цркве, деле и друге хришћанске конфесије.

 

Крај седмог дела од осам делова ( 7 / 8 )

http://www.crkvaub.rs/crkva/put_u_srediste_duse/item/2035-sedmi_deo

[Данче*]

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ ( VIII ДЕО )

Закључак

Целокупна биоетичка проблематика условљена је односом за и против, према животу и смрти. Свест о уникатности живота; важности његовог положаја и улоге у односу на целокупни свет – изнова откривених савременом науком; човеково достојанство и само постојање живота као „могућности изнад свих могућности“ – приближавају нас ка „светости живота“.

 

Једно ново и другачије схватање и прихватање болести као „иконе живота у смрти“, односно времена у коме је човеку хришћанину у извесној мери омогућено да се најпре са самим собом, а затим и са лицем Божијим сусретне у антиципаицји тајне смрти, у том наступајућем времену за који се читав свој живот припрема, унело би један потпуно нови приступ у основе актуелних биоетичких проблема. Као они који смо призвани да свагда приносимо свет на освећење Богу, дужни смо ово чинити, а оно не заборављати, трудећи се свагда да сагледавамо свеукупност дарова Божијих човеку, укључујући ту и болест и смрт, који нас уводе ка тајни живота...[1]

Заједнички именилац за сва биоетичка питања, укључујући абортус и вантелесну оплодњу, јесте поштовање и старање Цркве за људски живот као дар Божији. Православље нагиње заузимању конзервативних ставова по овим питањима, видећи у њима димензију светости и повезујући их са трансценденталним вредностима. Човеков живот је у живућој заједници, а посебно када је она повезана за извором живота, Тројичним Богом, у коме се живот зачиње, чува, развија и остварује. Према томе, православни етичари управо делују на тој основи за живот, која високо цени живот сваког људског бића, видећи у њему непоновљиви дар Божији, који изискује развијање и усавршавање.[2] Обрадивши етичке теме абортуса и вантелесне оплодње кроз аспекат различитих хришћанских конфесија, можемо увидети да је хришћанска филантропија област у којој се понајмање осећа подела хришћанског света и на тој се основи он најлакше обједињује. Чини се, да се кроз узајамно општење различитих хришћанских вероисповести, оне могу узајамно поучити. Конкретно, Запад може да испуни своју сувопарност надахнутошћу православља, православни Исток, пак, може много да научи у области религијског регулисања свакодневног живота од хришћанског Запада. Јер, и Марту и Марију, мада међусобно различите, Господ је подједнако волео.[3]

 

Крај осмог дела од осам делова ( 8 / 8 )

http://www.crkvaub.rs/crkva/put_u_srediste_duse/item/2073-osmi_deo

[Млађони]

Zasto se prema Hriscanima, ne znam i da li prema crkvi - embrion smatra "živim bićem", na osnovu čega je dobio taj status?

Koje nas to učenje ili dogma uči da se čovek postaje sa spajanjem DNK?

[Данче*]

Čovek nastaje začećem

Rasprave i moralne nedoumice koje se vekovima vode između nauke i njenih saznanja o početku ljudskog života u oblastima filosofije, književnosti, zakonodavstva, medicine, sociologije, etike i učenju hrišćanske crkve posmatraju se u svetlu odgovora na sledeće pitanje: nastaje li čovek rađanjem, začećem ili famoznih 12 nedelja posle začeća, kada je zakonom dozvoljeno izvršiti nasilan prekid njegovog života?

Pojednostavljeno rečeno - da li je fetus ljudsko biće i da li je subjektivni sud majke, akušera, društva i zakonodavca presudniji za život nezaštićenog bića od istine da je ono svetinja u svim nivoima svog razvoja i svoj svojoj celovitosti, da je ono dar božji?

I crkveno učenje i naučno stanovište ne odriču tvrdnju da zametak predstavlja potpunu ljudsku ličnost, jedinu, autentičnu i neponovljivu. Već prilikom oplođenja muške i ženske jajne ćelije majušnom životu zna se pol, boja očiju, visina čela i sl. Pre napunjene tri nedelje imaće razvijen krvotok i jasne otkucaje srca, a posle osam nedelja plod ima dva centimetra, formiranu glavicu i osnovu mozga, oči, uši i prste sa izraženim otiscima. U ovoj fazi njegovog razvoja ozakonjeno je njegovo ubistvo kao prirodno i normalno. Tada, medicinski, zametak prestaje da bude embrion koji je priljubljen uz matericu i postaje fetus koji živi zahvaljujući posteljici koju formira majčin organizam iz koje se hrani. Sa četiri i po meseca ima tako jake pokrete da ih majka snažno oseća. Beba starosti sedam meseci može, zahvaljujući inkubatoru, da preživi i bez majčinog tela, a sa ulaskom u deveti mesec porođaj bi trebalo da se obavi bez opasnosti po majku i plod.

Čovek, dakle, nastaje začećem, ne rađanjem i ne onda kada to zakonodavac prepiše! Namerni pobačaj je neprirodan i kažnjiv, ono je nedvosmisleni akt ubistva, jer nasilno prekida život nerođenog deteta.

Javnost je nedavno bila zapanjena otkrićem majke-čedomorke u jednom zabačenom selu, koja je nekolicinu svojih beba umorila najstrašnijom smrću, objašnjavajući beslovesno da nije znala šta radi, čvrsto verujući da im je ona gospodar života i smrti. To što je ona radila daveći ih, gušeći i ostavljajući da umru od gladi i žeđi, u čatrlji u kojoj je živela, ne razlikuje se suštinski od postupka desetine urbanih žena koje svakodnevno dolaze na "čišćenje", kako se to neodgovorno zove, ubijajući svoju decu u higijenskim i sterilnim uslovima uz pomoć lekara-akušera. To je ubistvo čoveka u njegovom najranijem stadijumu formiranja, kada ne može da se brani i u potpunosti zavisi od majčine nežnosti, ljubavi i brige. Pristalica abortusa, A. Marangopulos tvrdi da prekid trudnoće nije ubistvo "jer ne vređa osnovna etička osećanja društva, pošto ga vrši toliki broj žena". U posunovraćenoj relativizaciji svih moralnih normi događa se to da subjektivno mišljenje većine obesmisli život kao svetinju, jer ubistvo nerođenog čoveka nije ništa drugo do obesvećenje slike živoga Boga, samoga Boga koji je tajanstveno prisutan u čoveku.

Živimo u sredini koja ima najliberalniji zakon o abortusima na svetu i gde se traži samo puko majčino

„Hoću da odlučujem o svom telu". Tumačenje zakonodavca je prosto - zametak postaje živo biće tek kada može da opstaje bez majke, a do tada ono je deo majčinog tela, i ništa više. Logično je, nadalje, da majka može da traži da se odstrani zametak iz njenog tela, isto kao što može da traži da ugradi silikonske implatante, uradi plastičnu operaciju, promeni nos, uši, jagodice i sl. Ali, šta ćemo kada znamo da plod nije deo tela majke i da ona ne polaže nikakvo moralno pravo da odlučuje o životu svog ploda?!

Društvo sa svojim mehanizmima, Crkva svojim učenjem i mi sami, moramo da svedočimo, jasno i glasno, to nam je pravo i obaveza da pomognemo nerođenom čoveku i da ga zaštitimo.

U našim klinikama abortusi se vrše dilatacijom, kod fetusa starosti više od 40 dana, tako što se kiretom raskomadaju delovi tela, da bi se lakše izvadili. U svetu se radi pobačaj putem ubrizgavanja slanog rastvora u posteljicu u kojoj pliva beba. Posle dva, tri dana bebu ubija ovaj rastvor, a na majci je da se namerno izazvanim pobačajem oslobodi mrtvog fetusa koji je otrovan solju. Veliki broj abortusa vrši se usisavanjem prilikom čega se izvlače iskidani delovi fetusa, a akušer hiruškim putem potpuno odstrani zaostale delove. Istraživački centri kozmetičkih kuća u Americi i zapadnoj Evropi visoko su komercijalizovali trgovinu ljudskim fetusima i embrionima razvijajući kozmetičke linije sa kolagenom za podmlađivanje kože, a pojedini delovi fetusa smatraju se lekovitim i propagiraju kao sredstvo za jačanje i "zdrava hrana". Ide se dotle da izvesne klinike u Nemačkoj i Americi plaćaju trudnicama da izvrše prekid trudnoće carskim rezom, kako bi na živim bićima vršili eksperimente. Prema podacima objaljenim 1999. godine u „The Sunday Times nenjspaper" , zarada na abortusu bebe stare pet do pet i po meseci je 1500 - 2000 dolara, a profit od prodaje delova tog fetusa 3000 - 4000 dolara. Ceo fetus dostiže cenu od 5000 - 6000 dolara. Publikacije u Americi objavljuju da je od 1993. do 2002. godine u Americi obavljeno 38.954.656 abortusa, a fetusi su iskorišćeni u komercijalne svrhe.

Veštački pobačaj izaziva psihičku i organsku traumu i brojne su negativne posledice nestručno i stručno izvednih abortusa. Na prvom mestu je neplodnost majke, smrtnost je tri puta veća nego kod porođaja, kasnije su česti spontani pobačaji, docniji porođaji nose mnogobrojne komplikacije i ništa nisu manje ni tragične psihičke bolesti koja nastaju usled svega navedenog.

Kada je čedomorstvo u pitanju, moramo biti stroge sudije, stvari nazivati pravim imenom, ali i dati odgovor na pitanje: zašto je broj neželjenih trudnoća kod nas tako strahovito visok, jesmo li kao društvo zakazali u obrazovanju i blagovremenom upozorenju naše dece, rođaka, majki i ostalih znanih i neznanih žena koje prolaze kroz najstrašniju traumu u svom životu čekajući u klinikama koje kod nas, zbog nemaštine, podsećaju na klanice u kojima se često i bez boksova i zastora, uporedo vrši nekoliko ubistava na ginekološkim stolovima! Dok stoje u spavaćici i papučama, čekajući na svoj red, gledaju omamljene žene koje se pod narkozom oslobađaju neželjene dece; da bi nekoliko minuta kasnije ležale jedna uz drugu budeći se iz narkoze, srećne što su preživele. Koliko njih se u tom trenutku zapita u kakvim je mukama ubijeno njeno neželjeno dete? Pitali smo mnogo žena radeći na ovom tekstu, ali nijedna nije ni pomislila na svoju ubijenu bebu. Kajanje, griža savesti i pokajanje dolazi kasnije, posle sreće što su ONE preživele. Ginekolozi-akušeri rade svoj posao kao na pokretnoj traci, pristižu sledeće žene iz operacione sale, polusvesne žene skaču da bi oslobodile mesto, oblače se, popravljaju kosu i šminku i odlaze. Neke čak idu direktno na posao, srećnije kući da prilegnu, poneke u crkvu da zatraže oproštaj.

Živimo u zemlji u kojoj se na eshatološke probleme gleda sa neoprostivom površnošću, u kojoj su politika i politikanstvo mere svega, a kič, silikoni i turbo-folk fetiši. Nimalo se ne radi na edukaciji i osvešćivanju žena da slovesno misle i prepoznaju stvari i pojave. U svojim sećanjima dr Nedeljko Kangrga piše: „Neretko su me sretale, u ustanovi u kojoj radim, sasvim mlade devojke, koje su bez ikakavog stida i kao s pravom tražile obaveštenje - Gde se ovde vrši čišćenje? Jer, svakodnevno ih ima na desetine i desetine koje pobacuju. A pitanje u stvari glasi: „Da li su one čiste ili se prljaju? Sa kakvim znanjem o moralnim vrednostima će one vaspitavati svoje potomstvo?"

Samoosuda, pokajanje i osuda tog postupka nisu dovoljni u prevenciji ove strašne bolesti novog milenijuma. Kao što ni puko zaoštravanje ovog pitanja u zakonskoj regulativi, koja sada daje alibi čedomorkama, neće biti dovoljno. Tako mitropolit Nikolajski Meletije u odgovoru na pitanje, šta treba činiti, kaže: "Crkva ima za svoju dužnost da prvenstveno crkvenom narodu što iscrpnije objasni i iznese svoj stav o pobačaju i svoje vekovno duhovno iskustvo, na osnovu koga se ona i oni koji su njeni ne mogu odnositi prema pobačaju drugačije nego prema ubistvu. Crkva je nadalje dužna da skrene pažnju duhovnicima (sveštenicima ispovednicima) da ovom tako ozbiljnom problemu ne pristupaju sa neodgovornom snishodljivošću. Pred onima koji donose zakone i koji su društveno odgovorni Crkva je obavezna da predoči svoj stav. Ona je posebno dužna da podseća lekare i babice bolničarke na strašnu i sveštenu odgovornost pred Bogom i ljudskim rodom za svetinju života svakog pojedinog ljudskog bića, nerođenog i rođenog, koje je povereno u njihove ruke, bez obzira na njihov uzrast. Ona treba sada i uvek da ukazuje prvenstveno na bogoljubivu i čovekoljubivu čednost i uzdržanje i na veliku svetinju Tajne celomudrenog braka kao simvola - sveobražujuće tajne Crkve."

Na isto pitanje, šta treba činiti, Sabor srpske omladine pokrenuo je inicijativu da sve institucije, posle svih pogroma izvršenih nad Srbima u veku koji je iza nas, moraju da donesu "Kodeks o kulturi življenja", čiji će prioritetni problem biti borba protiv čedomorstva. Ovaj Sabor se obavezao da pored pojačanog obaveštavanja naroda o pogubnom uticaju bele kuge i čedomorstva, u delo sprovede projekat pod radnim nazivom "Beba zna" koji se na kreativan i pozitivan način, ističući vrednost života, bori protiv bele kuge. U toku je formiranje radne grupe u koju ulaze stručni ljudi, koji će u kampanji, čiji se početak najavljuje krajem ove godine, svojim autoritetom, tribinama i razgovorima svedočiti da je život svetinja.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/902/tekst/covek-nastaje-zacecem/print/lat

[Н И Н Е]

Zasto se prema Hriscanima, ne znam i da li prema crkvi - embrion smatra "živim bićem", na osnovu čega je dobio taj status?

Koje nas to učenje ili dogma uči da se čovek postaje sa spajanjem DNK?

Препоручујем да прочиташ ове текстове што је поставила Дани, одлични су. Нарочито овај, ту ћеш вероватно наћи одговор на питање.

[drvce]

Cameron Mulinder (mozemo ga zvati i Demijan) je sincic Luize Braun, prve bebe iz epruvete.