Митрополит Порфирије - предавања и разговори

[JESSY]

 „Света тајна брака“

20.12.2016

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије је 10. децембра 2016. године, у парохијском дому у Љубљани, био гост "Љубљанских духовних вечери" љубљанске црквене општине. Високопреосвећени је пред великим бројем слушалаца одржао предавање са темом „Света тајна брака“. Митрополит Порфирије је на почетку предавања појаснио да је Бог у кога вјерујемо, Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух – дубинска и суштинска заједница личности и заједница љубави, модел живота који је у темељу живота Цркве и у темељу људског рода. Стога смо и ми створени по слици и прилици Божијој да бисмо се реализовали као бића заједнице. Звучни запис овог предавња преузели смо са интернет видео-канала „Ју-тјуб“ и странице „СПЦ у Љубљани“.

 

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/Uploads/Audio/20.12.16 ZBOR - Mitropolit Porfirije - Sveta Tajna braka.mp3

[Ignjatije]

 

[JESSY]

ИНТЕРВЈУ МИТРОПОЛИТА ПОРФИРИЈА ЗА „НОВОСТИ“

    

Интегрални текст интервјуа Митрополита загребачко-љубљанског г. Профорија за дневни лист Новости

Високопреосвећени Владико, још увек смо у атмосфери великог празника Божића. Ви сте оба Божића, да тако кажемо, и по грегоријанском календару и по старом календару, дочекали и провели у Загребу. Са каквим осећањима проводите ова два празнична дана?

Рођен сам у Бачкој, моја породица пореклом је из Босне, из Посавине, школовао сам се, између осталог, у Новом Саду и Београду. Зашто то говорим? Па зато што се у свим овим нашим градовима и областима, мање или више, атомсфера Божића, божићне радости, осећа и 25. децембра и 7. јануара. Бачка и Посавина су вишенационалне области, такав је и Нови Сад, а Београд је древна метропола космополитског духа. И не само по биографским чињеницама, него по васпитању и духовном усмерењу, осећам потребу и радујем се ако могу лепоту и доживљај празника да поделим са другима, да ближњем друге вере, поготово ако је брат хришћанин, пренесем лични доживљај радости због рођења Спаситеља света, Спаситеља човека и свега створеног.

И обрнуто, радујем се са суграђанима који десетак дана пре нас славе Рождество Христово. Не знам колико сте упознати, али Загреб је, по општој оцени, у предбожићно време, у време адвента, један од најлепше уређених европских градова. Хиљаде празнично одевених Загрепчана свих узраста, на дивно уређеним и окићеним трговима и улицама очекују празник који нас подсећа на најлепши и највећи дар који човек може да очекује. Уколико нисмо у стању да радост празника какав је Божић, веру и наду коју Божић, мали Бог, доноси у свет, поделимо са другима, са људима које срећемо на улици, живимо врата до врата, онда смо ми хришћани, само на речима. Тако сам, рекох васпитаван од малих ногу у родитељском дому, потом у Цркви од духовног оца и учитеља, владике Иринеја, а такав етос настојао сам да пренесем монасима у манастиру, студентима на Богословском факултету, данас свештеницима у Хрватској и Словенији, верницима, али и да манифестујем тај дух у средини у којој живим и областима које ми је Црква поверила на духовно старање.

Архијерејску дужност обављате у већинској римокатоличкој средини, па имате увид у доживљај хришћанства и православаца и римокатолика. Колико је јака свест у обе заједнице да верују у истог Бога и Јеванђеље? Да ли су разлике међу нама заиста толике да ни реч Божија није довољна да их премости?

Не постоји никаква препрека коју Реч Божја, Љубав Божја не може надвладати. Али и ми и наш сусед треба да смо способни да прихватимо Бога, Љубав Божју. Уколико наш сусед у нама не препознаје ближњег и пријатеља ми треба да се молимо да Бог и његово и наше срце испуни добротом. Наравно без добрих дела, без човекољубља молитва неће бити делотворна. Али, свему претходи свест о сопственом идентитету. Уколико ми нисмо укорењени у томе да смо православни Срби, него то кријемо, онда не постоји могућност да нас сусед, колега на послу или на факултету, прихвати као себи равноправно људско биће. Уколико сами у себи правимо ограде, кријући или одбацујући сопствени идентитет, оно што јесмо поколењима, вековима, постајемо жестко подељене личности, које и када хоће не могу да равноправно опште са другима, којима сами ускраћују могућности да их прихвате онаквим какви јесу.

Видите ли назнаке да Срби и конкректно Хрвати, могу да вером победе историју и њене трауме? Шта би били предуслови за овај по много чему рапидан заокрет у међусобним односима?

Историју не треба побеђивати. Кључни догађаји из прошлости неког народа су они који омогућују разумевање садашњости и будућности. А најчешће у кључу политичке коректности постмодерног доба баш ти кључни догађаји и историјски периоди су они које треба победити, превредновати или чак одбацити да би, по тим пројекцијама, народи могли коегзистирати и сарађивати. Ни једна стратегија против другог човека, народа или Цркве не може бити успешна, јер није у скаладу са Божјом намером о човеку и Његовом победом над злом и смрћу оствареној у Христовој љубави на крсту. Вером, дакле, не треба побеђивати историју и историјско наслеђе него вером треба живети. Шта то значи: ићи у свети храм, молити се Богу, укратко живети светотајински, што не означава неку мистику него једноставан живот у коме се љубав и помоћ поклањају свакодневно ближњим, али и онима који нису ближњи, чак онима који нам нису превише склони или нису уопште. У међуљудским односима, укључујући и оне о којима говоримо, међунационалним односима Срба и Хрвата, постоји јасна и једноставна математика, директна пропорција: што више људи живи правим, делатним хришћанским животом то ће односи бити бољи.

Владика бачки Иринеј у недавном интервјуу нашем листу говорио је и о односима наше Цркве са Римокатоличком црквом у Хрватској. Какви су, из Вашег угла, ови односи и да ли су оштре оптужбе Хрватске бискупске конференције на рачун Српске Православне Цркве угрозиле међусобно поштовање и сарадњу?

Шаљући ме у Загреб Црква ми је дала и посебну одговорност да колико год то до мене стоји буде што мање искушења и проблема који угрожавају међусобно поштовање и сарадњу са католичким епископатом, свештенством, али и хрватским народом. Тај задатак, или то послушање, како ми у Цркви кажемо, прихватио сам потпуно буквално и извршавам га дословно и без остатка. Не могу да кажем да је то послушање лако или није лако, али могу да свима исповедим да и мали, најмањи успех, доноси осећај радости. На дан избора, пошао сам да гласам на изборима за председника Хрватске. Увек излазим на изборе. Противник сам апстиненције, белих листића и шарених лажа, заправо чекања да те странци доведу на власт. Стигао сам на изборно место пред крај времена, мислећи да ипак не упадам у неку гужву, људи тада могу бити нервозни и слично. Али нисам погодио је је пар десетина људи, озбиљно и у тишини чекало у реду испред гласачких кутија. Неколицина ме је поздравила са: „Добра вечер метрополите“, али и „Добро ти вече митрополите“.

Недавно сам се срео са надбискупом Бозанићем. И на локалном нивоу две Цркве се сурећу са веома сличним питањима. Изнео сам му неке наше недоумице са којима се сусрећем. Показало се да је Католичка Црква у Хрватској принуђена да решава сличне проблеме које ми имамо у Србији и Српској, на пример. Надбискуп ми је дао добре, тачне, практичне и примењиве савете. Заиста сам задовољан и захвалан надбискупу на томе. И сада гледајте, колико сличних проблема имамо ако погледамо „превредновање“ базичних моралних начела у европској култури и начину живота, ригидни секуларизам, да не набрајам манифестације које сви знају. Или дискриминацију над хришћанима у разним деловима света, чак до затирања и нестајања. Здравом разуму се не поставља питање да ли треба сарађивати на таквим проблемима ли не. Истина, има и оних који не мисле тако. Али свако ко има искуство живота у верски мешовитој средини има став сличан овом који заступам. Питајте, на пример моје пријатеље надбискупа Хочевара, реиса Сеада или Исака Асиела.

Завршене су манифестације централног обележавања 800 година стицања аутокефалности Српске Православне Цркве. Било је и критика, чак и међу владикама. Која је Ваша свеукупна оцена ових догађаја - да ли је Црква адекватно обележила важан јубилеј?

Будући да сам председник извршног одбора за прославу јубилеја, незахвално је да о томе говорим. Али, како кажу - да се не фемкам и правим лажно скроман. Веома сам задовољан духовним и литургијским, научним и културним догађајима и манифестацијама у протеклој години. Изложба у Музеју Српске Православне Цркве и свечана академија у Сава центру, надилазе уобичајене манифестације које се о великим и значајним јубилејима у Србији организују. Веома важна је чињеница да су различите манифестације организоване у свим епархијама у земљи и расејању, али и да је 800 годишњи јубилеј Цркве надахнуо многе ствараоце, уметнике и научнике, да самостално стварају. Отуда низ књига, изложби, емисија и слично посвећених јубилеју и Светом Сави, а нису под непосредним покривотељством Цркве.

Истина да је неколицина чланова нашег архијерејског Сабора јавно post festum изразила незадовољство што прослава није имала свеправославни карактер, што је била жеља и патријархова и свих нас, верујем целог нашег рода. Али одлуку је, из оправданих и незаоблазних разлога донео Сабор. Они који су у октобру изразили незадовољство одлуком Сабора су са том одлуком били сагласни у мају, на заседању.

Ванредни сте професор на Православном богословском факултету у Београду, о коме се последњих недеља често говори, поводом разрешења са катедре владике западноамеричког Максима. Да ли се у овом случају факултет заиста нашао у вакууму црквених и универзитетских прописа, како се често тумачи у јавности?

Иако је у једном делу електронских и штампаних медија током дужег времена систематски стварана таква слика моје је мишљење да је то наменски и сврховито произведен и представљен, у суштини непостојећи, проблем. Законска и регулативна акта Православног богословског факултета и Београдског универзитета су од самог повратка Факултета на Универзитет усклађена, што је више пута потврђено од стране надлежних органа самог Универзитета. Одређене посебности које постоје у Статуту Богословског факултета, а којих нема у регулативним актима других факултета, заснивају се на другачијем статусу највише просветне институције Српске Православне Цркве на Универзитету. Оне су и до сада, од стране одређених појединаца и група, биле стављане под јавни знак питања али је Уставни суд 2014. године потврдио правну заснованост и легитимност оваквог начина функционисања Православног богословског факултета. Зашто се данас ова вода поново узбуркава, ко то чини а ко му у томе помаже - сасвим јед друго питање и не приличи овом празничном времену и расположењу. Сигуран сам да ће, након разговора које нова управа Православног богословског факултета у сваком случају треба да обави са надлежним лицима на Универзитету као и Министарству.

Како видите будућност односа наше Цркве са Васељенском патријаршијом после њеног неканонског мешања у устројство Православне цркве у Украјини и нашег јасно израженог става по овом питању?

Став Српске Правослaвне Цркве, је саборски формулисан и изражава, како кажете јасан став да непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, а камоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Заиста жалимо и тугујемо због разбијања јединства свете Православне Саборне Цркве. Нужно је васпоставити пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних Цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу нама браћом у Христу Богу. Уверен сам да ће се наћи начин да се ово болно питање реши у духу светих канона наше Цркве.

Ових дана у вези са одговором народа и Цркве на насилни Закон о слободи вероисповести, многи указују на сличност положаја Цркве и српског народа у Црној Гори и на Косову и Метохији. Како ви то видите?

Та аналогија јесте више него трагична, али je тачна и то морамо прихватити као чињеницу и тражити најбољи излази из такве ситуације. Однос власти у Подгорици према српском народу, Српској Цркви, према православљу, па ако хоћете и демократском поретку и начелима, ништа није бољи него однос привремених органа у Приштини. Подгорички властодршци се уче, па као добри ученици у многоме по остварењу лоших намера и превазилазе учитеље. Власти у Приштини су недавно, у Новом Брду, средњовековном српском граду сребрном и златном, како га је описао Константин Философ, тачније у катедралном храму Светог Николе извршили експеримент in vivo, очигледну наставу не само за њихове подгоричке ђаке, него су нама показали шта ће бити са Морачом, Савином, Ждребаоником и другим манастирским и парохијским храмовима уколико попустимо у одбрани светиња. Што је још важније, ту аналогију не видимо смо ми: епископи, теолози, историчари, новинари и слично. Ту истоветност намера непријатеља види наш васцели православни род. Тако, после молебана који се служе у свим већим местима и храмовима у Републици Црној Гори, верни народ у литијама пева песме посвећене Косову, светом Цару Лазару и косовским јунацима, јунацима са Кошара и сличне песме. То нису ратничке песме. То су песме које настављају светолазаревску, заправо новозаветну Христову мисао да „Нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за ближње своје“. Тако је у Херцег Новом, Беранама, Никшићу, Андријевици, тако је у Београду, Новом Саду, Нишу. За Божић сам, верујем и Ви, добио неколико телефонских видео честитки са снимцима грандиозних молитвених скупова из набројаних места. Ти скупови су грандидозни по броју окупљених, али је још грандиознија народна вера у светост циљева за које се боре. Све то је оно што ме надахњује и испуњава силним поносом.

Монашки живот започели сте у Дечанима. Како гледате на будућност Косова и Метохије, односно верујете ли у скоро распетљавање косовског чвора?

Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово и у темеље нашег националног бића. Зато питање нације није теоретско питање, то је питање опстанка и живота. Питање да ли ћемо изгубити контакт са нашим манастирима, прошлошћу, с нашим заветом. Заветна свест Срба је толико снажна, чему смо и ове дане сведоци, да ми немамо разлога да се бавимо сопственим страхом за будућност Косова, за будућност Србије. Владика Николај је рекао да су наши непријатељи наши сурови пријатељи. Они ће нам сигурно помоћи, да се и ако смо заборавили, сетимо ко смо, да збијемо своје редове, да раздвојимо оно што је важно од мање важног. Они можда, с нама никада неће водити искрен и поштен дијалог. То не значи, међутим, да ми не треба са њима да будемо искрени и да не инсистирамо на разговору и тражењу обострано прихватљивог решења. У томе, пак, морамо бити сложни, макар у свему другом били на другачијим позицијама. То су теме у којима власт и опозиција треба да сарађују и да уложе сваки напор да нађу заједнички именитељ. Не смемо дозволити поделу на патриоте и издајнике. Није природно и нормално да се делимо око онога што нас обједињује и што нас чини оним што јесмо. Још мање је морално злоупотребљавати најбитније питање за остварење личних, страначких, групних интереса. Нарочито је важно да ми, као људи Цркве, избегнемо сваку врсту политикантског односа према Косову. Епископи и свештеници не треба да се опредељују између једне партије и друге, за једну или другу. За нас је политика само амбијент кроз који пролазимо као кроз Сцилу и Харидбу, сведочећи увек једну и исту истину, а то је, да је Христос разапет и васкрсао, да је победио смрт, да нам увек даје наду. Стога, ако смо са Христом, ми смо на крају, засигурно увек победници. Моје мишљење је да, уз помоћ Божју, треба подржати настојања државе да се обнови дијалог Срба и Шиптара, да се васпостави какав-такав суживот који је вековима текао на том подручју. Верујем да је сада јасно свима и светским силама и Албанцима: Косова и Метохије се никада нећемо одрећи. Свима би нам било лакше када би о Косову и Метохији преговарали они који тамо и живе, Срби и Шиптари. Наше је, међутим, да увек настојимо да пронађемо мирно и трајно решење.

Став Цркве према Косову више пута је изрекао наш Сабор. А став Сабора најбоље је интерпретирао наш Патријарх кроз антологијску реченицу: Оно што дамо или поклонимо не можемо никада вратити, а оно што нам неко отме итекако имамо право и можемо вратити. Када бих говорио било шта више или мање од тога, искакао бих из оквира Цркве.

И Председништво Србије и Патријаршија су последњих година мета критика са два становишта: једни тврде да Црква и држава националистички, под плаштом заштите Срба на Косову и Метохији, а сада и у Црној Гори, дестабилизују тамошњу ситуацију, а други да црква и држава не чине ништа за угрожени српски народ ван Србије. Како ви видите ове критике?

Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене групе људи у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни циљ и интерес. Истина је, има веома гласних критика на рачун државних власти и Српске Цркве да не чине или боље рећи да не чинимо довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу одмах се микрофони, камере и странице новина уступе онима који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да ремети идеални живот у узорним демократсим дражавама, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Јасно је да се дистрибуција слике, тона и средстава, кастинг глумаца различитих специјалности, међу којима има и тзв. корисних идиота, по потрби и утврђеном распоседу врши из једног центра. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера!

На крају нашег разговора желим Вама, свима који раде у Вечерњим новостима, и читаоцима срећно и благословено 2020. Лето љубави и милости Господње.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/127185.htm

 

[JESSY]

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ
... ИМАМ УТИСАК ДА МИ МОЖЕМО ДАТИ ОДГОВОР НА СВА МОГУЋА ПИТАЊА... ЦРКВА ПОСТОЈИ ДА БИ ДАВАЛА НАДУ, ДА БИ ТЕШИЛА, А НЕ ДА БИ БИЛА ОНАЈ КОЈИ ПРЕТИ НА БИЛО КОЈИ НАЧИН БИЛО КОМЕ.
… мислим да сви заједно и православни и католици треба да се вратимо изворном Јеванђељу и улози Цркве. Искушење многих данас епископа и бискупа јесте борба и напор који улажемо за то да Црква буде позиционирана у друштву. ДА СЕ ЦРКВА ПИТА. И ПОНЕКАД ТО ИДЕ ПРЕКО ГРАНИЦЕ. Имам утисак да ми можемо дати одговор на сва могућа питања. Па онда се поистовећујемо и са политиком и са политичким странкама, па постављамо се као судије, дајемо рецепте и концепт. Међутим, Црква је саборни организам и она подразумева све људе, а партија долази од речи pars, partis… Црква постоји да би све јазове, све супротности, све сукобе и неспоразуме премошћавала, да би мирила. Црква постоји да би давала наду, да би тешила, a не да би била онај који прети на било који начин и било коме.

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ
Он је рекао да су „Самарјани били у неку руку јеретички народ и сваки вид комуникације изабраног народа са њима је био забрањен. Неко је нанео повреде једном Јеврејину и на њега нико није обратио пажњу, чак ни тадашња верска елита. Помогао му је Самарјанин, односно онај који је достојан сваког презрења. Тај Самарјанин је био тада његов ближњи, а то нису били представници изабраног народа који су га заобишли. У овоме се види пример престанка сваке предрасуде. Христос сваког човека види као икону Божију и као неког ко треба да се спасе“.

[JESSY]

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ
... Зато Господ и каже да ће многе блуднице и многи грешници ући пре у Царство Небеско од оних који себе називају синовима Божијим...
...А, с друге стране, имамо Самарјанку која, показује се у причи, не само да припада онима који немају исправну веру, него је уз то и лично грешна и Господ је подсећа на ту њену грешност, не, наравно, на начичин на који бисмо ми једни друге подсећали на грехе онога другог, не критикујући је, не оптужујући је, него оног тренутка када она каже да нема мужа, Он, чак, хвали ту њену изјаву задржавајући могућност да остане с Њим у дијалогу, помажући јој да даље напредује у том дијалогу, Он каже – да, право си рекла, добро си рекла, немаш мужа, али не само то, него и оних пет које си раније имала нису ти били мужеви. Да је Господ поступио како бисмо ми поступили, грубом речју, вероватно би се ова жена затворила и дистанцирала од Њега, али она препознавши да јој Он не суди осуђујући је, да је Он не оптужује, него хоће да допре до њеног срца, препознавши у том настројењу и тој намери Христовој љубав, отвара се још више. С једне стране, дакле, имамо Господа, а и нас, то јест Цркву Његову заједно с Њим, који смо увек заједно с Њим отворени према свима. А изван Цркве постоје многи и многи, бројни људи који нам споља изгледају грешни и јесу грешни и погрешни, који споља изгледају груби, чак их понекад дефинишемо непријатељима својим, али у тој грубости, у том непријатељству и понекад у огромном злу које промовишу, показује се, заправо, њихова духовна унутарња празнина, то јест глад и жеђ за „живом водом“, за живим Богом. И Самарјанка управо то показује, да њен грех јесте покушај да оно што је пролазно пронађе пуноћу, да се нахрани, али да и даље остаје гладна, међутим, не одустаје од трагања и онда када јој се јавио Господ она препозаје у Њему извор вечног живота. Примивши реч живота од Христа, напојивши се „водом живом“, како каже еванђељист, и она постаје, то јест како каже сам Господ, извор воде живе. Јер кад је отишла да ту велику истину, своје искуство подели са својим сународњацима, она је до те мере била веродостојна и упечатљива са својим искуством и својом речју, без обзира што су сви знали њен јавни грех, поверовали су на њену реч – каза ми све што сам учинила, да није можда Он Христос онај кога очекујемо? И сви су похрлили да виде тог о којему благовести Самарјанка и онда и они уверише се и не само уверише се, него прихватише реч Христову. Дакле и они, иако су живели у погрешној вери и може бити у великом греху, трагали су за Истином, трагали су за Богом и будући да је то као предпоставка у њиховим душама постојало, они су онда када се Истина појавила поверовали. Зато Господ и каже да ће многе блуднице и многи грешници ући пре у Царство Небеско од оних који себе називају синовима Божијим. Јер молити се Богу, истински верник бити, не значи споља на себе ставити само крст и не значи споља испуњавати закон Божији, него значи молити се у духу и у истини, значи у срце своје примити печат Христов, у душу своју урезати крст Христов...да непрестано чезнемо за „водом живом“, која је Христос, али и Он да нам буде потпора и, наравно, у исто време пример за углед, а то је да увек и никада не судимо другима...

 

[JESSY]

Где је срећа?

Основно филозофско, истовремено и религијско питање је: може ли човек сам, из себе, својим моћима да сачува свој живот, може ли сам да се спасе, може ли сам да постигне апсолутну срећу и вечни овоземаљски конфор? Само то и по

кушава кроз сву историју свога постојања и кроз све своје делатности; покушава уз помоћ науке, уз помоћ уметности и филозофије, уз помоћ политике... Далеко би нас одвело детаљно показивање како човек, наивно верујући само себи, изневерава своја очекивања. Може бити да је тек мало открио Изидин вео који прекрива тајну природе, да је мрвице космоса упознао, али сам себи и даље остаје „тајна највећа“, а нова знања само му помажу да још боље појми колико је његово знање убого и мало, и колико му прети опасност да постане најусамљеније и најнесрећније биће у космосу! Да ли је, дакле прогрес, у виду двојединог идеала, животног конфора (постиже се уз помоћ технологије) и политичких слобода (постиже се уз помоћ идеологије), у суштини усрећио човека и човечанство? При том, за срећу су свакако добро дошли и животни конфор и политичка слобода. Али, да ли је то довољно? Да ли се срећа и конфор могу уопште поредити или, пак, поистоветити? Да могу - онда би савремено потрошачко друштво, земаља са високим стандардом, требало да буде прави рај на земљи. Реалност, на жалост, није таква; слобода и конфор нису довољни, човек хоће више, хоће да буде целовит, хоће континуитет, хоће вечност, и то не апстрактну, него личну, и своју и свих оних које воли. Може ли се то постићи без Бога, без Богочовека Христа. Сигуран сам – не. На то нас подсећа и празник који је пред нама.