Šantiću u čast

[Милан Ракић]

И дужан сам овде, обзиром да помињасмо серијал "Мој брат Алекса" да кажем, да је у снимању истог, као актер учествовао у улози члана камерног ансамбла у мостарској Градској кући и мој равнатељ хора из сарајевске Саборне цркве и Српског пјевачког друштва "Слога", покојни професор Бранко Глумац, једна од сарајевских легенди. Покој му души...

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=B2n_kbMK6DU

[Наташа81]

О РАНАМА И ВЕРИ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

Алекса Шантић – пјесник рањених и потиштених

Епископ ГРИГОРИЈЕ (Дурић)

Читајући за ову прилику Алексу Шантића, све што сам раније предосјећао и слутио само у наговјештајима показало се истинитим и тачним. Алекса Шантић је чедан човјек – са свим својим ранама, гријесима, талентима и манама. У свакој његовој пјесми као ипостас, као подлога, стоји невиност. А невиност или чедност увијек је праћена стидом и дубоким и истанчаним осјећајем за гријех другога, за туђе и сопствено страдање. 

Кроз чедност је Шантић могао да осјети и разумије грешност; из чедности је извирало и саосјећање са сваким кога је и најмање повриједио, али и за сваког другог пониженог и потиштеног. Његов поглед према Богу и према другом човјеку био је „луч сјајни“, а његова молитва за себе и друге била је вапај за кап милости. Крст и Голгота постали су пут до „вјечних гора“ у којима је већ видио дворе „пуне љепоте“. Спознаја да је у вјери спас плод је искуства – његове ране постале су отвори кроз које је навирала милост Божја, видајући их и испуњавајући цјелокупно пјесниково биће. Шантићев живот био је прожет вјером и љубављу, и све што је чинио – чинио је, како сам каже, „вјерујући, Боже, у љубав и у те“.

Алекса је непрестано био занесен, заљубљен: у неку жену, у људе, природу, у народ – он је непрестано заљубљен у Христа. Он не би могао живјети ни часа као равнодушан човјек – у стању равнодушности би се расточио, расплинуо попут праменова мјесечине која се често јавља у његовим пјесмама. Зато ноћу, када остане сам, пјева о свему и свима које воли, без којих не живи ни тренутка. 

Шантићева ноћна бдјења су израз бола што их нема, што нису ту – заједно са њим, у његовој соби-крлетки – сви људи које воли. Он није ограничен или блокиран временом, простором, амбицијом, богатством, славом – он је „заточен“ љубављу из које пророчки болно вапије: „остајте овдје“ и говори о „сунцу туђег неба“, о стиску братске руке, о светој крви, о имену и језику, као о нечему живом, личном. Чуди се свима који то не осјећају и немају тај доживљај и одговорност због којих је он остао тужни пјесник великог срца, кога су злуради неправедно прозвали провинцијалцем. У једном ћемо се сложити са њима: ако је Мостар у Шантићево вријеме био провинција, онда је Шантић био провинцијалац –„провинцијалац“ космичке љубави.

Волио је свој град прије свега јер је био мјесто сјећања на љубав, дјетињство, младост: сваки камен и кутак подсјећали су га на вољене. И зато није могао да оде, нити да „прода очеву кућу“. Није ни слутио да ће једног дана, уз Стари мост, постати најупечатљивији симбол града у којем је, осим неколико краћих одсуствовања, провео цијели свој живот – од рођења до смрти.

О ранама Алексе Шантића би се могло говорити много и дуго – оне су расуте и видљиве готово у свим његовим стиховима. Слично највећим духовима хришћанске вјере, страдао је јер је као рањена птица хтио небу, а оловни дани и кобни вјетрови вукли су га надоље.

Тај пут, пут Богочовјека, подразумијевао је страдање и посртања, али идући њиме ране постају „ко кандила сјајна, као пурпур зоре“, која „свијетле и горе“, док он и даље са вјером ходи. Одавно свикнут на пакост људску, која га је тешко рањавала, он не стаје, не пада, не предаје се – иде распећу и пред распећем говори: „Хоћу да љубим и трпим и страдам у својој вјери“, свјестан да га ништа не може исцијелити до кап Божје свјетлости-благодати. Христос је за њега и пут и циљ: он вјерује у смисао Његове жртве. Идући Њему и вјерујући у Њега, постаје спреман да све путе своје крвљу прелије, а његова чежња је усмјерена ка томе да не падне под крстом. Он жури да загрли Христа и да му шапне свој молитвени вапај: „Ускрсли брате, потиштених људи“ – како би нестале све магле, авети и сјенке смореног бјегунца.

Шантић код Христа, као код пријатеља, тражи спокоја, среће и сунца; долази му са немиром срца и болом у грудима. Сит досадних људи и празне вреве, предаје се Богу; тражи Његово топло крило, а као залог, принос и отвореност срца показује своје ране и моли да преко њих ступи тихо. Зато се у његовој поезији небо ближе земљи свија – да Господ ходи преко мирних страна и буде љекар и носитељ пјесникових и туђих рана. Алекса се смрти супротставља љепотом – љепотом Бога чија ријеч је блага, али силна као ријека, поносита, царска, света ријеч човјека што ступа Голготи.

Читав Шантићев живот био је распеће између ружног и лијепог, између лажи и истине, живота и смрти. Потресна је исповијест која је стала у само један стих – „жељан сам лица без лажи и маске, жељан сам поља дубрава и луга“. И пјесма му је била утјеха, љекарија од бола и додир љепоте – „трунак раја којим болник сред очаја блажи, гуши тешки јад“. Окренутост и стремљење ка Христу су све његове занесености усмјеравали и преображавали, зацјељујући боли, али и чинећи га искусним, мудрим и плементим човјеком који умије да цијени труд тежака, зној ковача, дјело жеталаца. У толикој мјери племенитог да сваког види већим и бољим од себе, чак и комшију бачвара који много лупа.

И на крају, остављајући по страни расправе и мишљења књижевних критичара и историчара о томе какав је Алекса Шантић пјесник и које мјесто му припада на њиховој вредносној скали – као обичан читалац, осјећајући његове ране, стекао сам утисак да је Шантић у сваком живом човјеку видио болника и пјесника. Иако често и сам потиштен и скрхан, остајао је увијек на путу Богочовјека и постао пјесник страдалника којима је враћао вјеру и заједно са њима стајао као рањен, али усправан бор на молитви пред распетим Богом – Богом потиштених.

[Данче*]

PESMA DUŠE                 

Planina je duša moja što oblake sebi vuče,

A grad bije

Iz njih svije',

Seva i grom vrhe tuče.

Katkada je sva u snegu, niti ima koga cveta,

Samo stremi,

Samo nemi

Svrh ponora ovog sveta.

Ako koji žedni putnik njoj se svrati u te dane,

Sva će vrela

Naći svela

I kô kostur svrh njih grane.

Ali negda vrsi njeni probiju se ispod tama,

Pa svi gore

Kô luč zore

Svrh krstova i svrh hramâ.

Na timoru njezinome praznici se svetli jave,

Zmaj ognjeni

Špilja njeni'

U visine seva plave.

Ona tada stabla tresne i prosiplje hrpe cveta,

Sa svih strana

Svojih grana,

U ponore ovog sveta;

Peva, vrhom dotiče se božjeg skuta i rukava,

I sva čista

Tako blista

Pod šatorom neba plava.

 

1922.  

[Leonida]

O, GDJE SI, BOŽE?            

O, gdje si, bože?... Ja te svuda tražim;

Vjerujem u te i vjerom se snažim,

I kad mi dušu teški sumor svlada,

Ona te zove i tebi se nada,

I tebi, bože, glas molitve sprema

I njom te zove, ali tebe nema!...

O, gdje si, bože?... Na ovoj planeti

Kuda te vode tvoji puti sveti?

Jesi li tamo gdje plamovi gore,

U slavu tvoju gdje se psalmi hore;

Gdjeno ti tamjan i izmirnu pale

I tebe, boga, horovima hvale;

Gdje zvona slave čas tvoga postanja

I vječnu svjetlost tvojega sazdanja?

Il' tajno stupaš od ljudi do ljudi,

Pa smiren gledaš kako pravda sudi,

Kako se lome verige sa roblja

I život niče iz mrtvoga groblja,

Kako se slavi tvojega svemira

Podižu hrami osveštenog mira,

I kako smjerno čovječanstvo ovo

Ljubi i štuje tvoje sveto slovo?

O, gdje si, bože?... Milost mi podari,

Javi se meni i duh mi ozari!

Al' zaman pitam, tvoga glasa nema,

Tek pusti eho odgovor mi sprema...

Ti, bože, ovdje među nama nisi,

Carstva su tvoga nedogledni visi;

Grijehom, kom je crni pakô meta,

Progna te, bože, ta crna planeta...

Tu tebe nema, jer tu ljubav gone;

Tu tebe nema, jer sve u grijeh tone;

Tu tebe nema, jer tu cvile slabi,

A tiran kliče i tuđ hljebac grabi;

Tu drska volja fariseja crni'

Istine tvoje sveto slovo skvrni;

Tu lanci zveče, grmi anatema, -

Ne, tebe, bože tu na zemlji nema.

  1902.       

[Данче*]

СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСУ ШАНТИЋА

Сутра ће бити 147 година од рођења Алексе, песника који је задужио српску и босанску књижевност.

(27. мај 1868. – 2. фебруар 1924.)

 

Перо Зубац: ШАНТИЋ И ДЕТИЊСТВО

Које су то речи које би у примисли, помисли, сећању на Шантићево време, могле да одмене тих меких шест слова у Шантићевом презимену? Које ми то речи чујемо у себи кад читамо Шантића или кад га неко спомене: југ, лепота, благост, родољубље, господсвеност, људскост, пролеће, вече. Низале би се тако речи у бескрај, као она Шантићева ниска адиђара у песми “Поглед с врха”:

“Лепоте! Уз реку, као лабуд бео,
Лежи Мостар, и, пун сунца, адиђара,
Сав трепти, и стреми с копљима мунара
Као да би небу полетети хтео.”

И како о Шантићу, било коју, било какву реч прозборити, написати, а да се не дотакнемо несреће у којој све ове речи, данас, тамо и овде, добијају друга значења.

Тако сто ћемо, како то чинимо, иначе, у страху и немоћи, заронити у детињство, бранећи се од тмуше у којој јесмо, од зла над нама и у нама. У детињство, дакле. У мајку. У прапостојбину. У нигде.

Теме детињства, вечне и моћне литерарне теме, Шантић се, ма колико то изгледало нетачно, ретко и сасвим овлаш тицао. Можда нам се учини да је Шантиц велики песник детињства, због његове прелепе песме “Претпразничко вече” у коју је сточена сва жал за минулим временима среће и спокоја, патријархалне благодати домаћинског српског дома, сва љубав према ближњима, сва сета што су времена минула и што се поновити никада неће.

Ни у тој песми детињства нема, има само сећање на детињство.

Трагом тих сећања и ми ево завирујемо у прашне књиге тражећи оно чега нема. Тражећи срећу, спокој, тишину, љубав, благост. Тражећи минуло доба.

Сећање прво: песма “Наш стари доме”, сва од сете и очајања сонет-тужбалица из 1906. године:

Наш стари доме, како си оронô!
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара –
Гризе, кô чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, ђетињства, милоште.

Овђе сам прве стихове написô,
Овђе је с душом полетила мисô
Високо, тамо гђе се исток жари.

Овђе ми негда бјеше рај… А сада?
На моје срце гробна земља пада,
И ја се рушим кô ти, доме стари…

Сва остала сећања на детињство само су у детаљима просветљена осећања из ове песме. “Претпраз ничко вече” је написано 1910., четири године касније.

Тематски се на ову песму ослања песма из 1912. Године “Мој отац”, сећање на очев одлазак из породичног дома, на пут, трговачки, туга што одлази и дечачки понос што отац на коњу тако лепо изгледа:

“Ми га испраћамо, и махалом старом
Пред њим слуга Јован краче с џефердаром,
И мени се чини још их гледам оба…”

Има у завршној терцини овог сонета једна важна реч: гледам каже песник, а не видим како би се у сећању казало. Тај трајни глагол говори о Шантићевој сталној уроњености у слике из детињства. То је његова стална и једина одбрана.

Реч видим у једној реминесцентној елегији под насловом “Поглед с врха” из 1918. године, Шантић ће употребити сећајући се битних, но ванпородичних слика:

“Све видим, и башту комшије Муктара,
И исти капиџик, и пчелињак цео;
Под орахом, где је неко на пањ сео,
Јоште чесма прска ките ђулбехара.

Преко зида висе и сад гране ротке
С којих ме плод румен у детињству зваше,
И мени је – к’о да куком на врх мотке

Снова свијем рачве и крадем главаше,
Муктар виче, а ја, бос и голих гњата,
Преко плота с венцем распуклих граната.”

Мотив распуклих граната, нарова, шипака како се у Мостару каже, јавља се и у другим Шантићевим песмама, као што ће се и многи мотиви из песама судбински појавити у касним Шантићевим страховима, када је, оболео већ, како сведочи Владимир Ћоровић: “…Чуо је ноћу, чинило му се да чује некакве коње где тутње иза куће у нашој ограђеној и повученој башти…”

Алекса Шантић, надсимбол Мостара и Херцеговине, “крв јуначка, душа Девојачка”, како рече Перо Слијепчевић.

Вечан траг у времену: Алекса кога нема, и Мостар кога нема. Сем у песмама. А песме су трајније од градова. О људима да и не говоримо.

 

http://www.avlija.me/wp-content/uploads/2013/05/aleksa3-Custom.jpg

[Данче*]

МОЈА МОЛИТВА

Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.

Кад у дну поља јутро ме затече,
Па чујем топло појање са грана,
И гледам како, преко родних страна,
Ријека покрај златних жита тече;
Ил' када тихо по брдима плавим
Вечери миле блага црвен плане,
Ја у те часе, знам, господа славим!

Примиш ли у дом онога што грца
У сињем јаду под студеним небом,
И утјешим га са сољу и хљебом,
И огријем му ране ватром срца;
У светом чувству када силно горим,
Па руке ширим да загрлим свијет,
Све људе, земљу, сваки грм и цвијет,
У ове часе, ја знам, с богом зборим...

Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.

Мојој Мајци која ме је оваквој молитви учила...

 

[JESSY]

'neprevazidjena......

 

[JESSY]

[JESSY]

[Данче*]

MOJA NOĆI - 1901.

Moja noći, kada ćeš mi proći? - Nikad!
Moja zoro, kada ćeš mi doći? - Nikad!
Moja srećo, kad ćeš mi se javit? - Nikad!
Moje nebo, kad ćeš mi zaplavit? - Nikad!
Moja draga, kad će naši svati? - Nikad!
Moja suzo, kada ćeš mi stati? - Nikad!

 

[Данче*]

АЛЕКСА ШАНТИЋ, српски песник познат по својој поезији испуњеној снажним емоцијама љубави, туге и патриотизма, рођен је на данашњи дан (27. мај) 1868. године. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Прочитајте биографију Алексе Шантића - http://on.fb.me/124yI07.

 

 

[Wu]

Љубим ли те? (1887)

 

Љубим ли те, ил’ су гласи

Пјесме моје пуста варка?

Ја те љубим, српско чедо,

Из љубави огња жарка.

 

Зори, када јутром свиће

И пурпурни плашт свој шири;

Лахорићу, кад несташно

Кроз ружице мале пири;

 

Звјездицама, тихом ноћи

Кад појезде у висини;

Славујићу, када сјетан

Прижељкује у тишини;

 

Поточићу, бистром врелу,

Нека гором, дољом гласи;

Чистој роси, што круницу

Миришљавог цвета краси;

 

И ’тичици кад пјевуши

Вијући се лаким летом –

Свему велим да те љубим

Вјерне душе ватром светом.

[Wu]

А ако нисте читали, потражите и песму „Сељанка“. Једина песма коју сам икада прочитао, а да не могу да се не расплачем (и то онако, баш) кад год је поново прочитам...

[JESSY]

Oživi mene

Pozdravljam tebe i tvoju samoću, tvoj šum i zlatni povratak zvijezda! Kô tice kad ih gone iz gnijezdâ, ja bježim tebi, jer pokoja hoću. Jedva sam čekô na ove trenutke s nemirom srca i sa bolom grudi; ja sam sit vreve i dosadnih ljudi i prazna doba što nam rađa lútke. Oživi mene, noći bogom dana! Stupi, i tiho preko mojih rana položi tvoje meko, toplo krilo! Uzmi me, digni, i sa mnom odbrodi negdje daleko, neznanoj slobodi, gdje nigda nije ovih ljudi bilo!